Авденаго (ни)је изгорео

[.............]

Скорашњом одлуком Сабора СПЦ се моле теолози да пре било каквог јавног изношења личних теолошких ставова затраже пастирску проверу и благослов надлежних архијереја, а ради што бољег мисионарења. У светлу тога, док благослов не добијем, блог Авденаго неће објављивати теолошке/духовне текстове, а стари су већ обрисани. Исто важи и за материјал за веронауку и духовне приче, будући да је могуће да се ту поткрао мој лични богословски став, а не званични став Цркве. Све што убудуће објавим (бар до даљњег) неће се директно односити на теологију или православну духовност. "Авденаго"  је од сада блог писца-аматера, а не православног теолога.

Из истих разлога, будући да су друштвене мреже јавне, нећу износити било какав теолошки став у коментарима. Моје присуство на ЖРУ је, стога, сувишно. Моја теолошка делатност своди се искључиво на часове веронауке, за шта имам благослов, и што је домен моје мисионарске делатности. "Послушање је веће од поста и молитве", каже стара светотачка изрека. 

Хвала свима на разумевању. 

 

[АлександраВ]

Ослабљени смо, замрачени, заглупљени, остављени, усамљени, кажњени, ми обични свакодневи људи, обични трагачи питког извора разумне и љубављу писане речи којом смо боље разумевали и себе, и себе у другом, и све нас заједно у цркви, љубављу писане речи која нас је водила кроз овај муљ и блато и гомилу глупости да разумемо, да волимо, да опростимо, да не постанемо фанатични талибани или испрограмирани гласноговорници и копипејстварачи. Ми смо се утишали, заћутали, закључали, сада потпуно препуштени агресивном и погубном "мисонарењу" свих оних који нас, теолошки неписмене, вребају и воде у неко своје лудило. Светла су се погасила. Нема аплауза. Само тишина, она ружна, дебела и мрачна тишина.

[АлександраВ]

Светлост у нама

Не може тама бити већа од светлости. Где је и зрак светла, тама се смањује. Колико год тама била страшна, тај зрак светла неће се смањити. Једна упаљена свећа може обасјати пут, спасити хиљаде душа. А што је више упаљених свећа, то је пут пред нама јаснији.

Допиру до нас вести о нељудима. Многи од нас су видели или доживели њихова недела, или били повређени њиховом речју или погледом пуним презира. Имена им спомињати нећемо, осим у молитвама. Молимо се да их Господ уразуми, да им усмери кораке ка Њему. Једини начин да савладамо насиље или равнодушност којима су нас други ранили јесте да будемо бољи од њих, не да би се над њима уздигли, већ да би живели и кретали се по Смислу давно усађеном у нама . Не вреди трошити у испразним причама речи на опис туђег греха, нити треба псовати имена оних који су се о нас или ближње огрешили јер тиме придајемо огромну важност њиховим поступцима. А људе светле, наше стубове и узоре остављамо по страни. Спомињимо, боље, имена великих људи. Оних који су светионици, сведоци, који су увек решени да пред човеком буду људи, а не сенке. Неделима ће Бог судити касније, и треба. Али спомињимо дела и она нека нам буду узори и нека нас подстакну да следимо њихов пример.

Никада, никада, тама није, нити ће надвладати светлост. Колико год нељуди било, који помрачују и повређују, не могу сви скупа победити једног јединог човека. Милијарду помрчина не може умањити величанственост једног свитања, безброј злочинстава не може пољуљати један чин љубави. Он је постојан и чврст, гранитан, сам Бог држи његове крајеве.

Оставимо таму онима који би да у њој пребивају. Па светлимо. Свако нека понесе своју искру, ма колико мала она била, ма колико мислили да никоме неће пут обасјати, не – упали своју искру и понеси је међу људе. Човек без светлости у себи није човек, јер, нити може себе јасно видети, нити свој мир пронаћи. Кад своју светлост упериш да другима обасјаш пут, ти проналазиш и свој пут. И камо лепе среће да сви засјамо, да горимо, изгарамо, па би од сваке помрчине која нас задеси убрзо настао дан.

Време је поста. Време је да схватимо да је Господ самим тим што нас је Својом Шаком спустио на тле овог света и запалио жижак живота - самим тим Он од нас очекује да Његовом Светлошћу сијамо другима. Сваки трен потрошен мимо тога је адамовко сакривање од Смисла.

Топла реч, сусретљив осмех, пружена рука, била која помоћ – толико труда да би неком обасјали пут.

Кило брашна, литар воде, одећа коју, често бесмислено држимо у ормару. Толико треба да се одрекнемо да би други могао изаћи из беде.

Помоћи, свако сходно својим могућностима – ето колико је потребно да се буде човек.

Живи Христом - и стећи ћеш много пријатеља, јер Лик који је у другима препознаће Лик који је у теби и насмејаће Му се, препознаћете се један у другоме, као што се човек препозна у огледалу, јер сте исти Лик очували чистим. И радоваћете се, препознати и зближени у Христу. А они који не желе да стоје пред огледалом односа, већ стоје сами и у тами, никад не могу осетити ту и такву радост.

Где је и зрачак светла, тама се смањује. Твој зрачак је веома важан.

Не заборави то никада.

Пред нашим ближњима и пред Господом наша светлост не сме да згасне. Пуно је, безброј је молитава које нам леже на срцу као плач створења свесног своје ништавности и као радост ишчекивања сусрета са Светлошћу. Пуно је душа којима је само потребан сусрет, отвореност, којима треба бити пријатељ, много је људи уз којих једино и можемо људи бити.

Не можеш бити човек без човека, као ни ватре што нема без искре друге ватре, ма колико мала та искра била. Ма колико.

Твоја, моја, наша искра - и светлости ће опет бити.

Хајдемо у свет да светлимо. Јер то је наш призив и наше звање!

„Ви сте видело свету; не може се град сакрити кад на гори стоји.Нити се ужиже свећа и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући.Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима.“ ( Мт. 5, 14-16)

АВДЕНАГО

 

[АлександраВ]

Кад ме живот заковитла у веома тешке тренутке, па помислим да нема човека, да је нада далеко, и да Бог ћути на молитве, увек се на крају појави светлост. Јави се неки човек, од кога се нисам надао, пројави се као ближњи. Отвори се шанса, као да су се врата изнебуха створила на зидинама затвора и - понуде излаз. Насмеје се Бог на сав мој гнев, на сав мој очај и каже да ми опрашта јер сам маловеран. Па ме прибије на груди, топло, незаслужено, и каже ми: "Идемо опет. Посвађаћемо се ми још хиљаду пута. А ја ћу ти опростити и милион пута, за које ни не знаш да си сагрешио. Идемо опет. Устани. Истераћемо ми своје." И смешта ми крст на леђа, а ја крст носим, носим, док не онемоћам, па се запитам да се Бог није прешао, да ми кичма не прсне, да мој крст не склизне и не падне на моје сапутнике, да се не откотрљамо скупа у ништа... А онда се јавим неком човеку, иако се он томе није надао...

 

[АлександраВ]

Кад би људи чешће и озбиљније размишљали о себи и својим поступцима, а ређе о животима и особинама других, свет би постао подношљивији, а живљење смисленије.
Кад би човек сваки дан, на скоро сваки свој поступак, реч, замисао или жељу поставио питање "Зашто?" - пре би нашао решење за многе енигме свога срца и попунио би поноре своје душе. Наравно, он то не би могао да учини сам, јер би већина исправних одговора на та питања у наше животе укључивала наше ближње и нашег Бога.
Не може човек сам дотаћи мир, али сам може бити неспокојан.
Не може сам пронаћи тачне одговоре, а сам поставља и погрешна питања.
Не може сам у рај, али пакао себи ствара управо због своје саможивости.
Кад би човек више размишљао срцем и умом, пронашао би место у Божијем плану. Јер онда би открио да су смирење пред Богом и жртва зарад ближњег једине одгонетке на мистерију радости.
Онај који је спреман да због (Д)другог изгуби себе - себе је заиста и пронашао.
Онај који по сваку цену жели да сачува себе - себе је неповратно изгубио.
Смисао је сачињен од парадокса, нелогичности и чуда, као и љубав.
Зато се за праву љубав и истински смисао опредељују и боре будале, глупаци и наивци, бар у очима света.
Волети могу они који често забораве на себе, који се више поуздају у чуда, него у чињенице, и који имају храбрости да истрају у свом светом бунилу. Па, живели заборавни, чудаци и борци! Јер више памте туђу, но своју доброту; поуздају се у љубав више но у логику и зарад тог поуздања истрајавају до краја - и даље! - у вечности!
Љубав се не схвата, она се доживљава, осваја, тражи, бори, трпи, она пркоси памети и животу самом јер премашује њихова ограничења.
Кад би човек сваки дан, сваки трен - сваки свој поступак, мисао, реч, жељу мерио само својом спремношћу и потребом да воли и ту меру стално повећавао, лако би дисао смислом и живео Богом.

[Поуке.орг инфо]

Авденаго је најбољи блог. Тачка.

[obi-wan]

On 6/3/2017 at 9:52, ............. рече

Скорашњом одлуком Сабора СПЦ се моле теолози да пре било каквог јавног изношења личних теолошких ставова затраже пастирску проверу и благослов надлежних архијереја, а ради што бољег мисионарења.

? ? ?

A sta su to "licni teoloski stavovi"?

[Bogdan011]

пре 27 минута, obi-wan рече

? ? ?

A sta su to "licni teoloski stavovi"?

I ja se pitam

[.............]

On 8/24/2017 at 10:54, Bogdan011 рече

I ja se pitam

Лично тумачење богословља Цркве у контексту савременог живота.

[obi-wan]

пре 12 минута, ............. рече

Лично тумачење богословља Цркве у контексту савременог живота.

A to je... lose?

[Paradoksologija]

пре 1 сат, ............. рече

Лично тумачење богословља Цркве у контексту савременог живота.

Има ли ичег сврсисходнијег "ради што бољег мисионарења"?

[obi-wan]

Ne znam sta tu njih uopste zulja... jasno je da ne moze da postoji zdravo bogoslovsko drzanje bez temeljnog naslona na Predanje, i niko razuman to ne bi ni probao da ospori. Medjutim, meni se cini da oni i ne misle na tako nesto, nego da prosto nece da zaprljaju ruke baveci se STVARNIM problemima - radije biraju da idu kakvom-takvom utabanom stazom, pa po cenu i javne bruke.

Ako je to u pitanju (staro i dobro poznato "ne talasaj!"), onda je to stvarno porazavajuce saznanje...

[obi-wan]

Човек је стајао за певницом и, иако такав став није преточио у речи, био је захвалан Богу што није као они који се сматрају православцима, а не долазе редовно у храм, или се не причешћују на свакој Литургији, не посте све постове, имају та ситна сујеверја, не знају основне догмате своје вере. Али не и он, он пости све постове, причешћује се на свакој Литургији, има читаву малу библиотеку истакнутих светих отаца и модерних теолога.

А при улазу у цркву стајао је јавни извршитељ којег појац није скоро никад видео у цркви, и макар није изрекао своју мисао, појац је имао убеђење да се тај једва и може назвати верником (за разлику од њега).

А јавни извршитељ је обремењен својим грехом само стајао и плакао и нарицао у себи: „Боже, опрости ми!“

«Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.» (Лк. 18, 10 – 14)

Прича је могла ићи и супротно, појац је могао молити Бога за опроштај, а извршитељ гордо претпоставити да је највећи верник међу присутнима. Поента приче о царинику и фарисеју (коју сам управо «превео» у садашње околности) није у звању хришћана, па ни у њиховим (не)делима. То је прича о смирењу и загледаности у свој пут ка Богу и свој грех.

СВОЈ грех.

Дакле, немојмо претпостављати како смо ми на Божијој страни а тамо неки други нису. Живот се не дели на „наше“ и „њихове“. Радије се препустимо Богу и прилазимо људима као ближњима.

„Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. “

...