Психологија спорта - неподношење напора

[JESSY]

“Не могу”, “Ово је тешко”, “Хладно је у сали”, “Ко још заказује утакмицу тако рано”, су само неке од жалби и нелагода којима можемо оправдати свој тренутни неуспех. Да бисмо били успешни и у рангу са најбољима у ономе у чему се бавимо морамо изградити способност толеранције на фрустрацију, односно имунитет психе. Фрустрација је препрека која се јавља на остварењу онога што желимо, препрека у томе да се пласирамо у вишу лигу, на турнир, да победимо противника, да постигнемо одређени скор итд… Као и физички имунитет, способност толеранције на фрустрацију се такође развија “пелцовањем” односно превазилажењем свакодневних проблема које нам се испрече на нашем путу до циља. Свако одустајање од суочавања са непријатношћу и неизвесношћу нас одводи од успеха, док нам свака одлука да пређемо преко непријатности ојачава психолошку структуру једнако као што физички напори ојачавају скелетну мускулатуру.

[JESSY]

Ако смо у ситуацији када доживмо неуспех мрзовољни, резигнирани, желимо да одустанемо, обарамо главу, тело, имамо осећај тежине и најрадије би били на неком другом месту највероватније немамо развијен имунитет психе – све нас лако обара. Овакав доживљај не мора да има везе са стварним физичким и техничким способностима играча и са талентом за одређени спорт него пре има везе са ирационалним очекивањима да “Ако сам добар све треба да тече глатко и без много напора!”, “А ако треба да улажем много напора онда то значи да нисам за овај спорт”. У том случају, када губи, играч почиње да обезвређује свој циљ, спорт, утакмицу, тренера и целу ситуацију. Често се јављају ставови као што су: ”Око чега се ми сад ту боримо, и онако ће нас победити, и није неки успех бити најбољи у округу, треба бити најбољи у држави, свеједно ћемо изгубити, зашто бисмо се трудили…”

[JESSY]

Играч за своје грешке и поразе налази узроке у спољашњим факторима које он не може да контролише, на пример: “Терен је у лошем стању, саиграчи су себични, нико неће да дода лопту, судија није свирао очигледан фаул, тренер ме увео у игру касно итд…”. Пренаглашавањем ових фактора занемарују се унутрашњи фактори (техника, тактика, реаговање у одређеној ситуацији) и лични допринос резултату. На тај начин особа лишава себе своје одговорности за грешке и нема даљих захтева за улагањем додатних напора, тренинга и вежби како би се грешке исправиле, препреке савладале и остварио даљи корак у напредовању. Самопоуздање је одржано на “лажним” темељима и понављањем грешака на наредним такмичењима водиће све већем неуспеху и незадовољавајућем укупном резултату.

Насупрот овоме, играчи који имају развијену способност толеранције на фрустрацију су, у ситуацијама када доживе неуспех, усмерени на проналажење начина да се адекватним напорима превазићу потешкоће и умање будуће грешке. Креативни су, смишљају стратегију и начин како да играју боље и победе ривала или смање предност. У предстојећим тренинзима радиће на себи и усавршавању својих недостатака, не избегавају непријатност доживљеног пораза, граде механизме превладавања и развијају се.

 

Извор: дневни лист Данас