"Завера ћутања" (порицање смрти) -из књиге Литургија смрти и савремена култура о. Александра Шмемана

[Guest]

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Nema cistilista nema mitarstva u zivotu vam je sud jer je zivot samo jedan.

Smrt ne primecuju samo oni koji zivot zive za vecnost ali su vec umrli za ovaj svet. No to umiranje nije bilo bezbolno i neprimetno, vec je bilo podviznicko bolno i tuzno. Tako se vaistinu opominjujuci se smrti Hristove zalostimo nad patnjoj i svojih neprijatelja, puštamo suze nad svim čovečanstvom i primecujemo plastično odsustvo tuge i bola kod onih koji su se smrti predali i koji je vise ne primecuju ne iz razloga sto su vec umrli za ovaj svet kao mi nego sto misle da ce u smrti naci spokoj i mir. Taj poraz bica zivotnoga jeste ta plastičnost u neprimecivanju svojih kostiju koji su nista drugo do okreceni ili lepo nasminkani grobovi.

Posle smrti nema suda zato umrite vec ovde za ovaj smrti svet starog adama i rodite se u Novom Adamu prisecajuci se svoje smrtnosti i bola koji vam donese a radovajuci se ujedno Zivotu koji pocinje vec ovde i nastavlja se u vecni beskraj od pocetka svog.

["Tamo daleko"]

Sjajna tema, koja je vrlo znacajna u nase vreme! Apropo toga, imam jedan izuzetan clanak u pdf, ali ne znam kako da ga zakacim ovde? Saljem izvesne odlomke da pogledate, pa slobodno javite kako da prilozim ceo tekst, ako ste zainteresovani.

predavanje Metropolita pergamskog na simposionu na temu: “Teologija i psihijatrija u
dijalogu”, odrzanom u Mitropoliji Tebe i Livadije, Grcka, 8. oktobra 1994

 

"...kad je rec o vezi teologije i medicine, i posebno
Crkve i psihomedicine (psihijatrije). Kako jedna tako i druga od ovih oblasti imaju za
predmet coveka. Postoji, naravno, tradicionalni pogled po kojem se medicina bavi covekom
kao bioloskim bicem, dok se Crkva i teologija zanimaju za “duhovne”, kako bi se reklo,
probleme coveka: njegov odnos prema Bogu, prema zagrobnom, vecnom zivotu, i sl. Tako
lekari, po pravilu, opisuju teologiju kao nesto sto ih se ne tice kao naucnike (druga
je stvar sto neke od njih ona moze da zanima kao ljude), dok se teolozi i Crkva ograni-
cavaju na svoje “duhovne” preokupacije, govoreci o dusi kao necemu samodovoljnom i potpuno nezavisnom i nevezanom sa telom. Ono sto je potrebno obema stranama jeste da spoznaju:
Lekari — da je fenomen covek, kako ga danas definise filosofska antropologija,
zbog slobode koja ga odredjuje, nezamisliv bez stremljenja ka trancendenciji, ka nadila-
zenju date mu stvarnosti, stvar koja coveka vodi egzistencijalnom pitanju o Bogu kao neizbez
nom elementu pitanja covek.
Teolozi pak i Crkva — da je covek nezamisliv kao pojam bez svoje telesnosti i, kroz
ovo, svog odnosa sa svojom prirodnom okolinom, ciji je on organski deo.

...

savremena filosofija medicine na Zapadu predlaze sledeci izlaz: bolest je svako
stanje coveka koje izaziva bol ili nesrecu (suffering-stradanje). Ova definicija je u skladu
sa hedonistickim duhom zapadnoevropske kulture koja svoje korene ima u utilitaristic
kom pristupu bicima: sve ono sto nudi zadovoljstvo i ugodnost jeste dobro. Zlo je sve
ono sto radja bol i nesrecu. Cilj medicine, prema ovakvom pogledu, nije u tome da vaspostavi
idealnog “normalnog” i “prirodnog” coveka, koji, kako videsmo, na ovaj ili onaj
nacin ne postoji, nego da odstrani ili ublazi bol iz zivota i da coveka ucini srecnim.
Na taj nacin medicina postaje, u krajnjoj analizi, jedna apoteka-farmacija koja ima za
cilj da pruzi analgetike bolesnom coveku. Lecenje (terapija) je tako ublazenje-
ukidanje bola.

...

Hristos je jedini istinski zdrav covek, ne zato sto je i Bog, vec zato sto Njegova
ljudska priroda, oslobodjena od nasledjene propadljivosti i trajno sjedinjena dobrovoljno
i slobodno sa Bogom, blagodareci ipostasnom odnosno licnom sjedinjenju sa Bogom,
prevazilazi propadljivost i smrt. Nikakva terapija, prema tome, kao istinsko i korenito
istrebljenje bolesti nije pojmljiva izvan Hrista. Lecenje je moguce samo kao utelovljenje
(uclanjenje) u Hrista, jedinog istinski zdravog coveka. Nije bez znacaja to sto za Crkvu
tajna Svete Evharistije ima toliko centralni znacaj za lecenje, i nije nikad dovoljan
samo asketski podvig ljudske slobode da bi se neko izlecio.
No i pored toga, ljudska sloboda ostaje kljucna za pravilno razumevanje kako smisla
bolesti tako i lecenja. Posto je bolest usla u egzistenciju putem covekove slobode, i le-
cenje ne moze a da ne prodje kroz ista vrata. Tu tajnu su vrlo dobro znali asketski Oci
Crkve i tome su pridavali posebnu tezinu u podvigu (askezi) ljudske slobode, kao oslobo-
djenju od strasti. Na ovom mestu osobito je znacajno ono sto nam pruza Sv. Maksim Ispovednik..."

[Матусал]

Ево мало практичног погледа на реалност смрти као појаве

 

[Јелена011]

Ja bih Smemana vrlo bukvalno tumacila jer kako vidim svi od toga bezite u pricu o duhovnoj smrti pre smrti, gresima, strastima i ostalom. Sto je ok i potrebno u nekom drugom kontekstu, al i to je neka vrsta bezanja i nesuocavanja sa smrcu, onom prljavom, smrdljivom, raspadnutom, sa svim telesnim tecnistima i ostalom. Od toga bezimo i obezvredjujuci je. Nek me mimoidje casa ova je i vrlo bukvalno. Ova tema kako je postavljena je o tome i moram reci da se slazem sa Smemanom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 18 минута, Јелена011 рече

Ja bih Smemana vrlo bukvalno tumacila jer kako vidim svi od toga bezite u pricu o duhovnoj smrti pre smrti, gresima, strastima i ostalom. Sto je ok i potrebno u nekom drugom kontekstu, al i to je neka vrsta bezanja i nesuocavanja sa smrcu, onom prljavom, smrdljivom, raspadnutom, sa svim telesnim tecnistima i ostalom. Od toga bezimo i obezvredjujuci je. Nek me mimoidje casa ova je i vrlo bukvalno. Ova tema kako je postavljena je o tome i moram reci da se slazem sa Smemanom.

Slažemo se svi, ja sam i ovde sa Pavlom, ovde umiremo potpuno.