ДA НАС МИМОИЂЕ ТА ЧАША

[Снежана]

 ДА НАС МИМОИЂЕ ТА ЧАША

 

Осим свих драгоцених савета које нам је Христос оставио, оставио нам је и очигледан пример. Нешто за шта се залажеш остварићеш само ако си способан за то да се жртвујеш. Људски је и природно хтети да избегнеш бол и страдање. Ако је могуће Оче да ме мимоиђе чаша ова - завапи и човек у Богочовеку Христу... Али ако није могуће? Христос се својевољно предаје у руке непријатељу иако није то морао: али то је био начин да испуни своју мисију. Део Божанског плана да се спасе човек и човечанство. Једноставно је - вечерас можемо да размислимо шта смо ми, шта је свако од нас спреман својевољно, слободне воље, да жртвује за било коју ствар за коју мисли да се вреди жртвовати. За неки помак, нови квалитет, за виши степен личне и заједничке слободе... Највишу мисију је за нас Христос већ обавио, најважнију слободу нам је омогућио, али остаје толико тога и за нас. Сетимо се свих вредности које од нас траже да се за њих боримо. Сетимо се свих малих поправљања на која се заричемо, па од њих одустајемо. Поправљања себе, света око себе. Жртве нису увек страшне, али свеједно - и мала одрицања нам понекад изгледају бесмислено велика. Ово време нас управо ту паралише и збуњује. Као да нам неко, можда баш онај са којим се Христос рвао и на Маслинској гори те давне ноћи, непрекидно шапће на уво да су жртве бесмислене и да увек постоји и лакши начин. И тако у довијањима како да са мање муке урадимо оно што видимо да би морало да се уради, како да то изведемо без жртвовања, као појединци слабимо и почињемо све више да се плашимо. Развијамо само ум а срце нам замире. Без садејства срца ум постаје само лукави ум. А лукави ум не може да сагледа целу слику. И онда и као заједница лагано пропадамо. Апостоли су спавали док је човек у Богочовеку Христу водио борбу са природним страхом и људском инерцијом, као што и ми успавано живимо у хиперпотрошачкој цивилизацији обећање удобности. Не будимо се ни кад нам обећана удобност и уживање измичу. И мрвице су нам довољне да не морамо да се суочимо са неопходношћу жртвовања, крста. И оно невољно, недобровољно страдање и неудобност узимамо као довољну меру преко које је још и добровољна жртва потпуно непотребна па чак и суманута. Да бисмо направили драгоцену промену - крст морамо слободно изабрати. Али за утеху - ни апостоли нису то схватили док нису били сведоци смрти свог учитеља и његовог васкрсења. Искористимо још ово времена што нам је остало. Будимо сведоци најважнијих догађаја у људској историји. 

Ђакон Ненад Илић

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Volim kad Nenad bije bespostednu borbu protiv sopstvenog I mog lukavog uma, gde sebe I mene upozorava I podseca na Hristovu zrtvu gde Sin Ocu govori da bi zeleo zaobici Lukavoga ali da to ocigledno nije moguce, zato Hristos stradanjem vecno stradanje pobedjuje I smrt smrcu unisti.

Vaistinu pobedi Onaj koji mrava ne zgazi a svu SILU SMRTI sveza upravo USMRCEN da bi VASKRSAO iz te smrti I sa sobom podigao one NAS koji su imali I te kakve zasluge sto su u toj smrti boravili zaglavljeno bez snage da pobede ono za sta su bili sami zasluzni kao tvorci.

 

[елТорнеро]

пре 2 часа, Снежана рече

за утеху - ни апостоли нису то схватили док нису били сведоци смрти

Тачно, нема бољег, док у ноздрве не допре задах смрти. Ми нећемо да будемо сведоци смрти, правимо се да је не видимо, али милостив је Бог, даће да прогледамо.