Бивши водитељ на "Слово љубве" објавио на свом фејсбуку да је геј

[Guest]

Миљан Танић, чији глас често слушамо у најавама на "Слово љубве", човек који је водио изузетне црквене емисије, званично је на свом профилу објавио да је геј. МИслим да одавно више не ради на радију, и то ми је веома жао јер је одличне емисије уређивао и правио.

Текст је са Миљановог блога  Дописи из Дизниленда (miljantanic.com).

 Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju.

Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod.

Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu.

Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam.

Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč.

Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja.

I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače.

Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve.

Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip.

Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje.

I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.

[Милан Ракић]

[Aleksandar Cvetkovic]

[Mилена КШ]

Super je lik

[Милан Ракић]

Иначе, Миљан је некадашњи уредник и члан је нашег Форума, премда га слабо има у последње време...

[Juanito]

Браво за Миљана! Ова исповест није само корисна и инспиративна православним гејевима (и осталим православним грешницима), него свима који штрче у било ком окружењу. Решење великог броја проблема на овом свету је да људи науче да их буде баш брига шта други о њима мисле и говоре и да једноставно живе, раде, стварају и воле.

[Јанко]

bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit.

Колико му је прва добра, толико другом маши.

Што би рекао Жељко хебига, том неофиту се јавио Првопоменути, и није му се супротставио по тем питању ниједан од "оригинал" апостола. Што бих ја. Него...нормално да човек тражи себи простора.

Иначе разумем га, испитао своје лимите. Пробао да превазиђе проблем онако како су га учили. Није успео. Веома, веома тешко је себе савладати у свету. Можда још теже у манастиру, у мушком окружењу. Код Качавенде сигурно никако. Апстиненција као једини избор не звучи нимало световно [emoji20] ...

Мислим, и монаси су људи, и они се одричу тих жеља, а читали смо да су и многе свете годинама па и деценијама мучиле те бриге. Али, он на крају није хтео у манастир (ако је мислио код деда Васе, боље што није, но имало је и других ако већ помиње да је размишљао).

Лако је мени бистрити са канабета, крај моје дечице и уснуле женице. Ја моје нагоне задовољио - па бих могао да ошинем по туђим неоствареним... Цврц...

“Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије”(1. Кор. 6, 9-10).

У праву је доста тога Миљан. Кад погледам ове стихове и видим ко се све испред гејева налази на списку а претендују у Царство... Да не помињем иза њих (QQ саблазниће се ко чита)... Или ће у Царству бити сабласно празно, или је критеријум Свемилостивог блажи од људског. А он као покајани разбојник вели: "Ако је пакао, нек буде, он мене воли, ја њега волим и прихватам сваку његову". Мислим, тешко ми је замислити у Рају (гледајући ове критеријуме) иједног политичара, естрадне звезде, неке које виђам у цркви на Литургији, па и мог покојног деду алкохоличара - а Миљан испред врата и не може да уђе. Ако се ја молим и надам за мог ђеда, што се и он не би надао?

 

 

 

[Milan Nikolic]

Црква уопште не зна да се моли за такве као што је Танић. Зато је одговорна теологија.

[Milan Nikolic]

пре 2 часа, R2D2 рече

A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“.

Може се овде мислити не да је рођен, него одгајан. Нама фали породица од Духа, права очинска и синовска. И то не може нико од нас савременика порећи.

Многи су у Цркви, од најмање до најстрашније мере у проблемима са блудом, конкретно са хомосексуалношћу. Ипак треба дати простора за фино покајање и преумљење.

Битно је знати да такав не сме бити владика ни у ком случају. Чиста теологија - коју здушно ишчекује цело православље - треба описати ту проблематику.

[Milan Nikolic]

1 hour ago, Juanito рече

Решење великог броја проблема на овом свету је да људи науче да их буде баш брига шта други о њима мисле и говоре и да једноставно живе, раде, стварају и воле.

 

Ово је најбоље описано у филму Cloud Atlas док гејеви ломе порцелан и керамику.

Нешто се размишљам, та страст која тера човека да нешто иживи до краја може бити јако корисна ако умемо сами да је контролишемо, и то у смислу да је обогатимо до краја. Даће Бог и биће боље.

Хвалим те Боже што нисам као овај грешник Танић. Али веруј ми, Боже, да бих се мењао са њим. А да све друге дарове његове имам. Можда само да имам лепши глас.

Него шта ћемо са канонима за Танића? Шта треба од епитимија - колико да се уздржава, да ли га уопште треба питати пред причешће? Можда је само решење да се Танић не бави пропагандом у корист LGBT-а.

[Војвода7]

'Polako' postajemo Sodoma i Gomora...

[Mилена КШ]

Miljan je moj bivsi kolega s faksa,slusali smo neka predavanja zajedno,to je jedno neverovatno divno stvorenje i dusa od coveka,ko je imao prilike da ga upozna  nek je ziv i zdrav i Bog da ga cuva

 

[Milan Nikolic]

пре 19 минута, Sasa Vojvoda рече

'Polako' postajemo Sodoma i Gomora...

Нема шансе зато што Исток побеђује. Зашто неверовати светима и немати наду у остварење сјајних могућности, величанствених за Србију?

[Mиљан Танић]

1 hour ago, Milan Nikolic рече

Него шта ћемо са канонима за Танића? Шта треба од епитимија - колико да се уздржава, да ли га уопште треба питати пред причешће? Можда је само решење да се Танић не бави пропагандом у корист LGBT-а.

 

Можда је само решење да свако гледа своја посла

[Milan Nikolic]

Замисли сада ти улети комбинација типа Сорош фондације. Колико ли је то само пара.

Немој да се дружиш са њима, молим те. То ти је као у филму Милош Бранковић.