Претражи Живе Речи Утехе

Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења. Наиме, међ српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште. Довољно би било погледати Википедију, Православну википедију, књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове), све доступно на дохват једног клика, и видети истину. Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – немам појма. Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента. Постоји неколико поенти. Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Трт мрт, живот или смрт. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз ОК. Једино није у црквеном животу ОК. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару. То једно. Друго, антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако обожавамо онако колективно Ирце. Најкатоличанскије католике на планети. Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра. Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан… И зато имамо појаву да на телевизији рецимо пише „Божић 2018“, иако сада славимо Божић 2017, будући да је сутра по календару по којем Црква слави 25. децембар 2017.* Четврто – упорност лажне информације. Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Ја не могу да не мислим да иза таквог покрета лажних информација постоје неке зле намере – раздор у Цркви, међу народом… нешто. Не знам. Притом у горе поменутој и линкованој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве. Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24. децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике, утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и иних новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето. Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим хаос који ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме одговара да маса буде заглупљена, али најкасније тада ће им се обити о главу. Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“ Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то – ваљда – не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар. Срећом па постоје и сајтови попут овог, којима је такође циљ да просвете оне који желе да буду просвећени. На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на грегоријански календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија. * текст је, на ауторовом блогу "Дописи из Дизниленда", објављен 6. јануара 2018. године. (прим. прир.)

Велико духовно огледало српског народа разбијено је у делове. Ове парчади првобитне ,,Целине огледала“ које чине истински Лик у који се вековима огледао народ и из ког је црпео свој идентитет, безболно су разнешени ветром заборава модерне културе. Остаци огледала у себи ипак садрже тежњу за поновним јединством и мозаичном обликовању управо те првобитне духовне ,,Целости“, тог нашег истинског Лика, враћајући се оном извору који чини оно што ми истински јесмо, а то је наш српски идентитет. Могућ је повратак нашим коренима у историју која се данас чини тако заборављеном. И не само да се чини она јесте заборављена. Много сам пута ослухнуо у друштву реченицу ,,шта ће ми историја, па и култура… кога то данас интересује?“, не знајући да за постојање свог идентитета дугују управо тој истој култури која је утиснута у историју. Међутим, не желећи да генерализујем целокупно друштво, а имајући свест о времену у коме живимо, савремени систем безвредности показује нам поље заинтересованости већинског дела нашег друштва базиран на ријалити програмима у којима је наша интима изврнута као празан џеп и приказана као животињско задовољавање и развратно сакаћење људског бића, односно свог исконског српског идентитета. У оваквом програму срама узрокује се оно најгоре у самом човеку као заморчету и главном актеру из ког не само да произилази необуздана животињска природа која је пожељност савременог друштва, него и могућност да кроз таквог човека као кроз прозор сагледамо реалност растурених породица и велику духовну кризу, као и кризу модерне културе. Стога гледаоци и љубитељи оваквих телевизијски програма као публика у амфитеатру поздравља аплаузом овакве манифестације, диви се, али понекад и осуђује уносећи их у своје животе као главне животне бриге и окупације, не знајући да су овакви програми равни затворским решеткама. О како ли српски горштак Гаврило Принцип из терезинског затвора мучно опевава и ропство наше културе: ,,Тромо се време вуче и ничег новог нема, данас је ко и јуче, сутра се исто спрема… додајући у каснијем стиху, ,,Ево нас у казамату на нама ланци звече!“. Миљан Лазовић То су ланци модерне културе у којем робује наш стваралачки дух. Управо све оно што се на медијима чује и сервира нама као покварена храна и што се може прочитати о грозотама које се свакодневно дешавају у нашем друштву, а које могу бити делимично тачне, указује на друштвену отуђеност од сопственог идентитета и културних основа. Оваква стопа информација о догађајима који нас вуку доле ка нижим облицима постојања равне животињским и необузданим показује једну културу безвредности, игре и заборава. Али хајде да се вратимо ,,напред“ ка нашим коренима историје који чине нашу богату културу вредности и да подвучемо паралелу са оваквим модерним обликом културе. Када говоримо о култури и оно што увек заборављамо када је о њој реч, јесте централно значење овог појма које је извориште нашег идентитета. Култура долази од латинске речи colo, colere, што значи обрађивати, поштовати, неговати одакле долази и изведеница cultus (култ). Управо култ је уграђен у само коренско значење културе и као такав култ је незамислив без жртве, а када говоримо о жртви мислимо на нешто божанско, нешто што је принето божанском. Наша хришћанска култура на којој се темељи читава европска култура настаје на култу Жртве Христове који је жртвујући себе за спасење сваког човека на планети, оставио путоказе живота да када год се причешћујемо Светим Телом и Крвљу Његовом да то чинимо у Његов спомен, односно да се непрестано сећамо Њега као Оног који је страдао за нас и показао нам идеал живота да мера земаљског царства буде Царство Небеско као критеријум, образац и извор нашег истинског идентитета као пуноће свих вредности. Стога бисмо могли рећи да је Христос мерило и критеријум културе, симбол љубави, мира и лепоте. Он је Узор и подстицај смисла стваралаштва читавој европској култури, и не само европској него и светској култури у средишту којега је култ Жртве Христове нама дарован. Он нам је управо дао перспективу вечности кроз коју обликујемо себе у овом земаљском животу. Овим стопама је одлучно корачао стуб српске културе, а то је Свети Сава који по речима његовог животописца Доментијана: ,,Вазда спремаше све ка преднебесном животу, знајући вољу љубитеља свог Христа и хотећи све сместити у Царство Небеско“. Савин идеал је Царство Небеско, и без сумње је желео да српска држава буде одраз таквог царства, таквих вредности које он утемељује и утискује у биће српског народа кроз писменост, уметност, школство, једном речју образовањем и просвећеношћу, пре свега вером и Христом, а не земаљско пропадљиво царство које је мало и пролазно и које нема свој смисао у историји. Овај светосавски идеал потврђује Кнез Лазар који је у притиснутим околностима тиранства морао донети храбру одлуку рекавши: ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека“. Морамо знати да је читава наша српска светосавска култура утемељена на хришћанској култури у чијем средишту је Христос као тачка кроз коју се пресецају све наше мисли и дела, и тако обликује културу из које црпимо свој прави идентитет у који је уграђен сав максимум племенитости и човештва а то је достојанство, праведност, храброст, одлучност, слобода, мир, лепота, а не култура заборава и срама коју чине залутали идентитети модерне културе. Култура у својој сржи обухвата оно што се увелико данас у савременој култури потискује а то је култ, тј. хришћанска вера као извор нашег истинског бића у коју је Свети Сава верно уклесао облике и дао форму нашем народу освешћујући нас на путу вечности у коме је наш и овоземаљски идеал. У модерној култури су основе заборављене, первертоване и окренуте леђима ,,духовном огледалу културе“ у ком положају не виде своје право Лице. Зато мислим да се данас у овој духовној кризи сви преиспитујемо речима великог Обилића ,,видјећемо ко је вјера а ко невјера“, и да ће повратак правим вредностима, али и време скинути ове маске лажи и заборава где живот није циркус или позоришна представа у којима се глуме улоге са маском на лицу скрнавећи оно највредније у нама, него пут стваралаштва ка прошлости кроз садашњост ка будућности, обухватајући историјско памћење нашег правог српског идентитета који има свој Смисао и Сврху, јер култура је памћење управо оних темеља који чине нас да истински јесмо као људска бића. Ове речи Обилића казују много и ове речи нису празне речи као данас што се могу чути на сваком кораку. Ове речи су одржане речи које су дело, речи које постају дело, које се у својој снази и чврстини остварују и имају значење и смисленост. Тако их и ми путем ове снаге речи и стваралаштва требамо спровести у дело, у сусрет празним и испражњеним речима које нас преплављују у култури информација и заборава. Пробудимо се из кошмара, јер српски темељи су темељи највећег духовног блага што показује даровита мањина нашег ,,културног друштва“ евидентно задојена на млеку божанских вредности од Христа кроз све наше велике умове српске историје до данас. Кости наших предака су уграђене у биће нашег народа и чине стварност српског народа. Стефан Немања нам даје ,,перспективу памћења“ освешћујући нас од заборава када каже: ,,Народ не чине само живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, оног најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.“ Морамо следити њихове трагове што нам указује и сама реч старословенског порекла ,,траг“ означавајући писање које после написаног остаје као траг или отисак утиснут у ,,нешто“ који нам жели указати на ,,нешто“, управо као отисак ногу на површини земље наших предака заливени знојем и крвљу, за тим стопама морамо кренути да би друштво стојало на чврстим темељима, али и имати на уму свеколико паћење наше културе и историје, јер нас само оне могу освестити и пробудити из заборава модерне културе. Путем великог Светог Саве као нашег првог српског редовог професора без написаног доктората, а докторирајући на српској цркви и држави у реалном животу, делима, на Универзитету Србије катедре за ,,Српску културу и свест о сопственом идентитету“, овим траговима морамо одважно корачати. Приводећи крају, ову тему бих закључио изабраним речима које велики Стефан Немања, односно Свети Симеон на самртној постељи ,,оставља“ у аманет сину Сави, остављајући их нама кроз своју светородну лозу, али и световнородну: ,,Земља (Србија) је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никад и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима. И запамти, чедо моје. Крв и крв чини народ. Крв је вјечна… Зато добро запамти, чедо моје мило, никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.“ Ово је дужност и гарант постојања да пијемо са нашег Извора чисте воде и остварујмо верно молбу којом нас заветује Свети Сава ,,Молим вас, који дођете после мене, да довршите оно што ја, због краткоће времена, нисам могао да учиним.“. Зато нас само култура може спасити од кризе духа и заборава, само нас она може вратити на траг правим вредностима. Аутор Миљан Лазовић, докторанд на Православном Богословском Факултету у Београду Интернет изворник текста: Поуке.орг View full Странице

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба. Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године. Међутим… Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам. Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година. Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила. У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе. Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника. Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј. Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем. Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве.

Миљан Танић, чији глас често слушамо у најавама на "Слово љубве", човек који је водио изузетне црквене емисије, званично је на свом профилу објавио да је геј. МИслим да одавно више не ради на радију, и то ми је веома жао јер је одличне емисије уређивао и правио. Текст је са Миљановог блога Дописи из Дизниленда (miljantanic.com). Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju. Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod. Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu. Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam. Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč. Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja. I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače. Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve. Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip. Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje. I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.