Претражи Живе Речи Утехе

Новинару Радија Слово љубве АЕМ, Јелени Јеж, данас је на свечаности у Народној библиотеци Смедерево додељена престижна награда "Бранислав Мане Шакић", коју у континуитету од 1998. године додељује истоимени Фонд, за неговање српског језика, а у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, Бранислава Манета Шакића. Прилог Радија Слово љубве Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар рекао је за Радио Слово љубве да српски народ на Косову и Метохији веома тешко живи, да је ситуација компликована, али и да морамо учинити све да помогнемо нашем народу. У ексклузивном разговору 7. марта 2017. године у Двору на Дедињу, а на којем благодаримо протођакону др Дамјану Божићу, Престолонаследник је истакао веома добар однос који Краљевски дом има са Српском Православном Црквом и Патријархом српским г. Иринејем, којег, како је нагласио, веома поштује. Престолонаследник је истакао да је ситуација поводом враћања имовине Краљевској породици тешка, да је то питање људских права, као и да се нада да ће се она решити. Благодарност за сусрет са Престолонаследником дугујемо протођакону београдске Саборне цркве др Дамјану Божићу, аутору значајне књиге „Митрополит Христофор - Изабране проповеди - Неизмењена српска душа“ у издању Издавачке фодације Архиепископије београдско-карловачке, а повод је управо разговор који је протођакон Дамјан водио са престолонаследником Александром о познанству Његовог Височанства са, данас блаженопочившим, митрополитом Христофором, уваженим архијерејем Српске Цркве на тлу Америке. Престолонаследник Александар је у срдачном разговору којем смо имали прилику да присуствујемо у Краљевском двору на Дедињу, поделио своје успомене на митрополита Христофора, првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника који је много учинио на пољу јединства нашег народа и његове духовне заједнице, као и развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. Говорио је престолонаследник Александар о својим сећањима на митрополита Христофора, духовним спонама које везују Краљевску породицу за овог архијереја чикашко-либертивилског који је био и на челу Епархија источно-америчке и средњезападно-америчке, о значају његовог деловања и о њему као великој личности која је оставила дубок траг у мисији Православља на америчком континенту. Разговор са Престолонаследником о митрополиту Христофору, др Дамјан Божић ће, како је рекао, уврстити у драгоцена сведочанства и систематично сабрану грађу која ће и на енглеском језику бити представљена српском народу у Америци. аудио прилог Радија Слово љубве View full Странице

Миљан Танић, чији глас често слушамо у најавама на "Слово љубве", човек који је водио изузетне црквене емисије, званично је на свом профилу објавио да је геј. МИслим да одавно више не ради на радију, и то ми је веома жао јер је одличне емисије уређивао и правио. Текст је са Миљановог блога Дописи из Дизниленда (miljantanic.com). Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju. Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod. Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu. Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam. Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč. Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja. I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače. Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve. Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip. Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje. I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.