Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Bokisd]

O.Serafim Rouz (za mene je blazen), koliko znam, prihvatio je pravoslavlje i krstenje mnogo ranije pre nego sto se zamonasio i postao na kraju i jeromonah. Pa, ako je bio gey, verovatno je postepeno islo to kod njega i krstenje i posle licno pokajanje i primanje monastva.

[Ведран*]

пре 2 часа, Ivan Marković рече

Имаш конјункцију не релацију.

....у ерминевтичком контексту! 

п.с. Ја немам појма о чему ви уопште расправљате. 

[о.Горан]

пре 9 часа, Zoran Đurović рече

пријатељу.

Пријатељу? Од кад смо то ми пријатељи? Забадање ножа у леђа није одлика пријатеља, не знам да ли си имао ту лекцију на постдипломским студијама које стално потенцираш као да си једини у свету са докторатом, али ако и јеси ниси је научио како треба. Такве пријатеље као што си ти сам имао, али у плусквамперфекту, Богу хвала. За мене је онај који је мени испао лажни пријатељ такав да би то урадио и сваком другом јер је инспирисан једино и искључиво својим личним егоизмом, тако да не дао Бог никоме таквог пријатеља као што си ти. Ово је најискреније речено. И тачно је, потписујем.

Какве везе има Стварање из наслова теме са равном земљом коју ја лично никад нисам ни помињао ни заступао, то само ти у твом мозгу са све твојим црно-белим пројекцијама имаш. Стојим иза тога да је равна земља нека врста интелектуалног кукавичјег јајета да би се дискредитовала свака прича која са правом критикује поједине мејнстрим глупости од којих је тзв. ТЕ Number 1. У црно белим визурама то му све дође овако -Аааа, против мејнстрим науке је=не ваља. Иступих ову тастатуру цртајући ти да се не петљаш у области о којима немаш појма. Ако си докторирао на патрологији( претпостављам), не значи да се разумеш и у апологетику везану за однос теологије и науке. И не разумеш се. Схвати то већ једном јер прелешћујеш и себе и друге. Држи се оних области теологије у којима си поткован. Нпр. бркаш, протестантску доктрину и научну критику, то је типична почетничка грешка коју упорно понављаш, као неко дете. Али добро, ако не схватиш ово на леп начин, схватићеш на тежи као што си и до сад схватао.

[о.Горан]

пре 10 часа, Avocado рече

Thought so... čitam te ko bukvar...

Очигледно ни буквар не знаш да читаш како треба, ако мене мислиш да читаш као буквар. Знам да си се лепо зарадовао, али морам да те растужим-немам ништа против Ајнштајновог научног рада. Знаш мене, нисам потуљен као поједини који су недефинисани и час мисле овако, час онако. Шта мислим то ти и кажем.

[о.Горан]

пре 10 часа, Heraklit рече

Pa nema tu šta da se objašnjava,to je vera.Ne treba mi nauka da verujem u Boga i njegovu objavu.Al naučni pristup je skepsa,vera ipak to isključuje,to je ipak poverenje u Boga i njegovu objavu ljudima.Mada i sad kod objave,imaš toliko tumačenja ...kolko ljudi tolko i perspektiva Boga.Mene nisu naučne činjenice ubedile da verujem u Isusa Hrista i Reč Božiju,one se time niti bave niti mogu da se bave,to je pre već stvar neke lične intuicije i Božijeg otkrivenja odozgo.Kao napr.kad je Petar ispovedio Isusa kao Hrista,Sina Boga Živoga a Isus mu kaže to ti ne javi ni krv ni meso,nego Otac moj koji je na nebesima.

Па ко је рекао да треба. Овде конкретно причамо о тој ствари, различити су путеви ка Богу, ја нисам ни рекао нигде да је то једини пут ка Богу, али људи хоће јасне и конкретне одговоре и по тим питањима.Значи, кад неко пита неког православног хришћанина или теолога шта мисли о теорији еволуције, овде има јасне и конкретне аргументе на основу којих може да базира свој став. Кад га пита о нечему другом, наћи ће одговор на неком другом месту и то је то.

[о.Горан]

Да би смо добро разумели теорију еволуције треба да знамо и њене промотере из периода када је она изнета у јавност. Паметан човек већ из те чињенице ко су и какви су били ти људи може извести доста закључака. Један од неколико најагилнијих је био Херберт Спенсер, ево нешто о њему:

 

 

Спенсер (Herbert Spencer) (1820-1903). Kao и велика већина главних иницијатора еволуције, Херберт Спенсер није био научник. Спенсер је рођен у Дербију, Енглеска. Његов отац који је био управник школе био је секретар Филозофског друштва које је основао Еразмус Дарвин (деда Чарлса Дарвина) и који је као натуралиста сигурно утицао на Хербертова каснија гледишта и атеизам. Спенсер је добио врло мало класичног образовања и од 17. до 22. године ради као чиновник за железнице, а потом се запошљава као репортер журнала „Економист", где остаје до своје 32 године. Остали део живота је посветио писању из области биологије,  економије, социјалних наука, психологије, филозофије и еволуције. Ирвин у својој књизи „Мајмуни, анђели и викторијанци" каже за Спенсера да ниједан од модерних мислилаца није толико мало читао, да би толико много писао. Још за живота Спенсер је критикован за некомпетентност и површност у својим закључцима. Он је одговорио, да ако је његово знање квантитативно површно то није важно, већ колико има квалитативних „кардиналних истина" у његовом писању. Када је један ботаничар покушао да му каже да кад би знао више о структури биљака он не би стварао своје морфолошке теорије, Спенсер је то прихватио као комплимент, што је са својим неортодоксним начином дошао до толико „истина".

У току свог живота Спенсер је написао: „Синтетичка филозофија", „Принципи биологије" (1860), „Принципи психологије", „Синтетичка психологија", „Принципи социологије" (1882), „Принципи етике", „Описна социологија, теорија о популацији", „Астрономска небуларна хипотеза", „Развојна хипотеза".

Од свих његових писања, његов Magnum opus је „Синтетичка филозофија" у којој је тежио да прикупи сво људско знање у једном делу. Спенсер који је први измислио фразу „опстанак најспособнијих" (коју је Дарвин присвојио у својој еволуционој теорији), сматрао је да надљудски интелект може да аксиматизује систем целокупног знања, од еволуције галаксија до еволуције људског развитка, етике, морала, емоција, итд. Био је врло вешт за пропагирање и популаризацију својих и туђих идеја и писао је на начин разумљив широком кругу читалаца. На пример, њеове књиге су биле врло популарне у САД, где је само у току 1903. године, продато 368.755 његових књига. Утицај који је он створио био је огроман, поготово на каснији развој модерне социологије у Енглеској и Америци. Исто тако, Спенсерове гсорије о еволуцији су оставиле велики утисак и биле су прихваћене од широких маса захваљујући његовом стилу писања, мада су добар део његових закључака биле генерализације без потпорних доказа. Гертруда Химелфарб пише:

Ако је његово филозофско образовање било малено, његово познавање науке је било још мање. Био је убеђени еволуциониста мада се цело његово научно знање сводило на ђачке експерименте. Био је преведен у еволуционисте преко Лајеловог перверзног побијања Ламарка (или не баш тако перверзно, ако се подсетимо на двосмисленост „Принципа геологије"). Кад се „Траг стварања" појавио он је прочитао само предговор и то је било довољно да одобри целу идеју, као што је био занесен Хумболтовим „Космосом" који је публикован годину дана касније, у коме се сугерисаала еволуција. Њему није много сметало што се раније није принципијелно слагао са еволуционим процесом како је приказан у „Трагу стварања". Искрено је признао да га не интересују детаљи... Постојале су, како је Спенсер видео, само две алтернативе, теорија специјалног постанка (Бог), или прогресивног развоја. И пошто је сматрао прву могућност номогућом, закључио је да друга теорија мора да буде у праву.

Др Кларк и Балес у својој књизи „Зашто научници присвајају еволуцију" коментаришу:

И поред тога што у првом делу докази за еволуцију нису постојали, а други део је био фрагментаран и нејасан, Спенсер је прихватио еволуцију иако је сматрао да ће она остати заувек само хипотеза.

Из самог Спенсеровог писања види се да је овај закључак тачан. Четири године после Дарвиновог издања „Порекла врста", Спенсер пишс у „Принципима психологије":

Сем оних који се још увек држе хебрејске митологије, а и доктрине специјалног стварања, нема друге алтернативе, хипотеза или не-хипотеза, него еволуција. Што се мене лично тиче, нема позитивних доказа за еволуцију али ја прихватам еволуцију.

У својој аутобиографији „Природна историја мене", Спенсер објашњава своје религиозне осећаје у својим раним годинама:

Моја меморија о дивергентности у поређењу са садашњим веровањем није била много јасна. Није се све догодило одједном,  него се полако губило. У ствари, није никад било неког чврстог ослонца. Хришћанска вера је била страна мојој природи, и са емоционалне и са интелектуалне стране. За многе и можда за већину, религиозност доноси неко задовољство. За мене то никад није био случај, једино ако је било пропраћено религиозном музиком... Али молење Богу, похвале и изјаве покорности нису ме интересовале.

У предговору четвртог издања „Првих принципа" (1897) издатој у САД, Спенсер открива, као и Дарвин после њега, да покушава да и не мисли о Богу:

Мени изгледа да је најбољи курс да се помиримо са ограниченошћу наметнутој нашим мозговима, и да живимо задовољни у незнању о ономе што је изван стварности коју знамо. Моје лично мишљење поводом мистерије је такво последњих година да не могу чак ни да мислим о бескрајним питањима, без осећаја терора, тако да ја избегавам те мисли.

И поред тога што је замишљао да ћe путем еволуције људско друштво досећи врхунац, Спенсер је на врло суров начин гледао друштвена решавања борбе за опстанак. У „Социјалном статусу" (писаном 1850. год) Спенсер пише да ако су способније класе предодређене да живе онда треба да живе, и то је добро. Ако немају целисходности да живе, онда треба да умру, и најбоље је да умру.

Спенсер, који се сматра оцем социологије, је утицао на развитак социјалних система који су прихватили принцип борбе за опстанак као своје оправдање за право на експлоатацију других јединки, или заједница. Фраза „опстанак способних" је оберучке прихваћена од класе људи који су стварали богатство и политичке и социјалне положаје на коришћењу других мање способних. У књизи „Социјални дарвинизам" Хофстадтер цитира железничког магната Џејмса Хила који каже да је богатство железничких компанија омогућио закон опстанка најспособнијих. Џон Рокфелер, познат пo свом немилосрдном стварању нафтне империје и који је био привржени еволуциониста каже: „То није зло у бизнису, него једноставно неминовност у законима природе и Бога." Легендарни Андре Карнеги, који се данас прославља као филантроп, био је суров и бездушан експлоататор радника и противник компетиције. Карнеги пише у својој аутобиографији: Ја се сећам како ме је светло обасјало и све постало јасно. He само да сам се отарасио теологије и веровања у натприродно, него сам пронашао истину еволуције... Закон компетиције је овде, ми не можемо да га избегнемо, нема замене за њега. И поред тога што је тај закон тежак за појединце, он је најбољи за расу, зато што омогућава опстанак најспособнијих на свим пољима."

        Сам Дарвин који је усвојио Спенсерову изреку „опстанак најспособнијих« није имао високо мишљење о њему. За Спенсеров есеј о популацији Дарвин каже да је „ужасно хипотетичко ђубре".

        Спенсер је први дошао на идеју „опстанка најспособнијих" и после пет година јс написао чланак „Прогрес, закон и узрок", али није на своје дубоко жаљење касније повезао та два појма која су Дарвину дала идеју о природној селекцији. Спенсер, који је себе сматрао првоборцем на пољу биологије, филозофије и социологије, пише у есеју „Еволуциона теорија аксиома", да је његов допринос потцењен.

Професор историје Жак Барзун у књизи „Дарвин, Маркс и Вагнер" пише о слому морала који је утицао на друштво и културу тог доба:

„У свим европским земљама између 1870. и 1914. било је слојева који су били за рат и тражили повећање наоружања, партија индивидуалиста које су захтевале немилосрдну компетицију, империјалистичких партија које су захтевале потлачивање „назадних", социјалистичких партија, ако похлепа и слава нису биле довољне пароле, које су захтевале моћ за себе - све те партије позивале су се на Спенсера и Дарвина; што би могло другачије да се каже, позивале су се на научне законе природе."

Интересантно је да су данас у време глобалног материјализма Cпенсерова дела доживела нову популарност.

 

 

 Бранислав Кевић - `Иза кулиса, Божије стварање или еволуција`

 

[о.Горан]

Узгред Хераклите како коментаришеш овај документарац

 

[Zoran Đurović]

пре 5 часа, о.Горан рече

бркаш, протестантску доктрину и научну критику,

Што би рекао Боксит, о томе смо разговарали...  Да си изнео нешто из науке, ситуација би била друкча:)) 

Пошто качиш овде ко је ко, ево да представимо и твоју духовницу: https://ru.wikipedia.org/wiki/Уайт,_Эллен

А овде сам разобличио твоју духовницу, промицатељку кретардизма који и ти заступаш: 

 

[о.Горан]

пре 50 минута, Zoran Đurović рече

Пошто качиш итд.

Пошто твоји простаклуци, клевете и лажи нису ништа ново овде, да не би неко добронамеран ко чита ово помислио да у овој ко зна колико пута поновљеној лажи има и зрнце истине, опет понављам да никад ништа нисам од дотичне читао нити ме занима. Ниједан неправославни став нисам изнео иако сте ти и још неки то више пута лагали око тога. Докле ћеш да износиш те лажи не знам, то је твој проблем. Пошто си потпуно недорастао теми у коју се нимало не разумеш, онда ти ништа друго и не преостаје него да овако клеветаш, то је твој ниво. 

Већ је постало патетично и досадно да се уопште бавим толим лажима које се стално понављају. Наравно, твоја писања ме уопште не интересују, има далеко бољих аутора, тако да се мани код мене тог ауторекламирања, дегутантно је и јефтино.

[о.Горан]

пре 10 часа, Bokisd рече

O.Serafim Rouz (za mene je blazen), koliko znam, prihvatio je pravoslavlje i krstenje mnogo ranije pre nego sto se zamonasio i postao na kraju i jeromonah. Pa, ako je bio gey, verovatno je postepeno islo to kod njega i krstenje i posle licno pokajanje i primanje monastva.

Дотични није фарисејски упро прстом ка о.Серафиму зато што се много секира за његову душу, већ зато што се зна шта о.Серафим мисли о овој теми. То је као када неко учини 100 добрих дела и једно лоше, а онда неко дође па рекламира само оно лоше. Тако овај управо ради са о.Серафимом сада. Када сам читао ову веома интересантну књигу 

био сам запањен колико информација и најситнијих детаља је јеромонах Дамаскин изнео о о.Серафиму. Ту можемо нпр. читати и о мрцварењу св.Јована Шангајског по судовима пошто сви знамо да је о.Серафим његово духовно чедо. Толико детаља о некоме се може изнети само ако сте ту личност изузетно поштовали и волели и која вас је дебело задужила. Да будем до краја прецизан, колико сам чуо од једног владике око те књиге је избила "фрка" коју је изазвала сестра о.Серафима, а изгледа везано баш за овај грех који је овде поменут, па је чак и повлачена из продаје. Међутим, све оно остало је врло интересантни, један пут америчког интелектуалца који постаје ревносан православни хришћанин и оснива манастир који је, када се све сабере и одузме, дао добре духовну плодове. Као што знамо, Платина је касније прешла у СПЦ.

Има ту пар ствари када је већ поменута ова тема. Да је о.Серафим имао неку своју хомосексуалну фазу пре уласка у православље то је отприлике јавна тајна. Колико је то далеко ишло не знам, али сам готово сигуран да се он искрено и дубоко покајао за то. Зато је и ружно писати о томе, ако му је већ Бог опростио. Такође, он није живео у викторијанској Енглеској него у Калифорнији где овај порок као што знамо царује-та чињеница не оправдава али објашњава неке ствари. Опет понављам, Бог је тај који је крајњи судија, чињеница је да је о.Серафим са братством  дао лепе духовне плодове кој далеко превазилазе овај ( готово сигурно) окајани грех. Истине ради треба рећи и да је о.Герман Подмошенски, пре монаштва Гљеб, нераздвојни пријатељ о.Серафима имао касније неку аферу сличног типа, чак је и прешао у неку неканонску квазиправославну јурисдикцију, али се дубоко покајао и упокојио пре око 4 године у оквиру православља. Исти владика кога сам поменуо ми је причао о дирљивом покајничком сусрету са тим о.Германом.

 

Једно је сигурно, виђење о.Серафима о овој теми је потпуно православно и то је оно што и ја сведочим овде. Да не би људи из овога што је пре поменуто о њему стекли неку сасвим погрешну слику, што је дотичном и био циљ, ево правога човека који даје неупоредиво дубљи и бољи осврт на личност овог америчког православног мисионара:

 

 

Предавање је одржано у седишту надлежне ми Епархије.

[о.Горан]

И кад смо већ код о.Серафима, да се не бавимо копањем по нечијој прошлости што је свакако некултурно( да не кажем гору реч), већ паметним стварима, те бих изнео један део из предоговора његовог дела Постање, стварање и рани човек које писао горепоменути јеромонах Дамаскин. Ту се помиње изузетна књига коју бих свакако препоручио за читање, а зове се Дарвин на суду, од др Филип Џонсона. Помиње се и друга, такође добра књига од др Лија Шпетнера Not by chance.

 

11. Развој током 90-тих: Филип Е. Џонсон

Током неколико последњих година, најинтересантнији и сасвим неочекивани догађај у расправи о еволуцији била је појава професора права, Филипа Е. Џонсона, као једног од водећих светских критичара дарвинизма. Филип Е. Џонсон, који је готово тридесет година предавао право на калифорнијском Беркли универзитету, каже да је једна од његових специјалности „анализирање логике аргумената и идентификовање претпоставки које леже иза тих аргумената“. Када је 1987. читао аргументе у корист еволуције изнете у књизи Ричарда Докинса „Слепи часовничар“, запазио је да су они много више засновани на реторици него на „тврдој“ науци. „Могао сам да видим“, сећао се он, „да је Докинс достигао своју вербалну магију користећи се истим оним оруђима која су блиска нама правницима… Сакупљао сам једну књигу за другом и бивао све више задивљен очигледним тешкоћама у случају дарвиниста – тешкоћама које су се избегавале вештом реториком и наглашеним понављањима.“[1]
Џонсон обавештава и о начину на који су му његове колеге – научници одговарали на тешка питања о дарвинизму:
„Уместо да озбиљно прихвате интелектуална питања и да на њих одговоре, они би одговарали користећи све врсте изговора и нејасног језика, чинећи на тај начин немогућим расправу о стварним приговорима на дарвинизам. То је начин на који људи говоре када свим силама настоје да нешто не разумемо.
Друго упозорење био је оштар контраст који сам запазио између крајње догматског тона који дарвинисти користе када се обраћају јавности и повремених отворених признања у научним круговима да постоје озбиљни проблеми везани за ову теорију.
За мене је било велико изненађење да то видим, односно, да схватим како је у суштини лоше њихово резоновање, колико је нелогично целокупно научно поље еволуције и колико су научници упорни у одбијању да у њега унесу било какву логику. Осетио сам да се указала истинска прилика за некога ко је изван те науке и кога много више интересује добро логичко размишљање него уздизање било које посебне групе решења, и то је мисија коју сам од тог времена прихватио…
Биолози који су читав живот посветили изучавању биологије биће, очигледно, законити ауторитети по питању појединости (детаља) везаних за оно што су научили током тих истраживања и један спољашњи посматрач не може то озбиљно оспорити, али спољашњи посматрач дефинитивно може оспорити њихов начин размишљања, посебно када се испостави да верују у то што верују не због онога што знају као биолози, него упркос ономе што знају као биолози. То је философски покрет заснован на материјализму… Према томе, то је питање размишљања и, услед тога, то у већој мери спада у моју научну дисциплину него у њихову…“[2]
Професор Џонсон се 1991. појавио са књигом Дарвин на проби (Darwin оп Trial). Његова бистрина у продирању кроз дарвинистичку реторику и логичке основе његове расправе брзо су му прибавили поштовање креациониста и некреациониста, као што су изазвале и гнев упорних еволуциониста, који ни до дана данашњег нису успели да побију ниједан од његових аргумената.
Џонсоново дело надахнуло је многе научнике да отворено поставе своја сопствена тешка питања везана за теорију еволуције. Најпознатији међу њима је професор биохемије, Мајкл Бехе, који је у својој књизи из 1996. године, Дарвинова црна кутија (Darwin’s Black Вох) показао да се нова, запрепашћујућа открића биохемије, ни на који начин не могу прилагодити било којој форми дарвинизма. На основу своје научне области, он износи доказ да су узајамно зависне биохемијске машине морале бити промшиљене. Међутим, будући да није креациониста, он није одлучно идентификовао Промислитеља.
Током 1997. појавила се још једна књига, која је подстицала на размишљање и упутила снажан ударац дарвинизму: Било је то дело др. Ли Шпетнера под називом Није случајно! Израелски биофизичар и стручњак за генетски код, др Шпетнер је провео тридесет година истражујући могућност еволуције на генетском нивоу. Он није доказао само то да случајне мутације никада неће изазвати промене као што тврде еволуционисти, него је и понудио нове научне приступе којима ће се истражити како се појављују варијације унутар строгих генетских ограничења код свих врста организама.

 

Следеће године објављено је још једно дело чији је допринос био огроман: била је то књига Исконструисани закључак коју је написао Вилијам Дембски, професор математике и философије и недавни преобраћеник у православно хришћанство[3]. На основу математичке вероватноће, Дембски убедљиво показује да неусмерени природни узроци не могу бити објашњење за биолошку комплексност.
Будући да се и даље наставља са таквим доприносима, професор Џонсон их користи да би изнео доказе за постојање Творца. Имајући у позадини политичку теорију, он је веома опрезан стратег. Своје дело и дело оних који су му слични види као стратегију „клина“. „Идеја је“, каже он, „да имате неколико људи који заступају нови начин размишљања и нове идеје. То је веома шокантно и они се служе многим злоупотребама. Ствар је у томе да морате имати неколицину људи који ће много говорити о одређеној теми, скренути на њу пажњу, који ће прихватити казну и целокупну злоупотребу, и тада ћете постићи да ће људи говорити о томе. То ће за њих постати тема коју су навикли да слушају. Тако ћете придобијати све више и више људи и на крају ћете је озаконити као званичан део академских расправа. То је мој циљ: да озаконим аргументе против еволуције а посебно против дарвинистичког механизма и његове привидне стваралачке снаге, да их озаконим као водећу научну и академску тему. Чим то учинимо и чим на њих бацимо светлост, сви ће знати да докази не постоје. Према томе, ми не можемо да пропустимо тај аргумент. Ми смо обавезни да се изборимо за њега. Ми само морамо да га нормализујемо, а то захтева стрпљење и истрајност, и ми то управо и примењујемо.“[4]
Поред тога, професор Џонсон је један од поштовалаца оца Серафима и настојао је да са животом и делом оца Серафима буде упозната и шира јавност[5]. Ми смо му захвални на уводу за ову књигу.

 

https://svetosavlje.org/postanje-stvaranje-i-rani-covek/13/

 

[о.Горан]

Ево и једног одломка из књиге Дарвин на суду па нека читаоци сами процене о каквом делу је реч:

 

Државно законодавно тело државе Луизијана донело је 1981. године закон који прописује да, ако се у школама предаје „еволуциона наука”, оне морају да обезбеде равноправан третман и за нешто што се зове „наука о стварању”. Законска одредба била је директан изазов ортодоксном научном ставу данашњице, који каже да су се сви живи организми развили постепеним, природним процесом – од неживе материје до простих организама, што је на крају довело до човека. Еволуција се предаје у јавним школама (и представља медијима) не као теорија, већ као чињеница, „чињеница еволуције”. Свеједно, постоји пуно дисидената, од којих су неки с вишим академским звањима, који негирају да је еволуција чињеница и инсистирају на томе да је интелигентни Творац проузроковао настанак свих живих организама и то са сврхом.

Расправа захтева пажљиво објашњење, јер термини збуњуjy. Концепт стварања се сам по себи не супроставља еволуцији, ако еволуција подразумева само постепени процес којим се једна врста живих организама мења у оквиру врсте. Творац је могао да примени такав постепени процес као средство стварања различитих организама у оквиру неке, већ створене врсте. „Еволуција” противречи „стварању”, али само ако је изричито или прећутно дефинисана као потпуно натурааистички процес настајања организама, којег није усмеравао ниједан сврховити разум.

Слично томе, „стварање” противречи еволуцији само када значи изненадно стварање. На пример, термин „наука о стварању”, онако како је употребљен у закону Луизијане, обично се односи на оне религиозне људе који имају ортодоксни став, заснован на дословном тумачењу Библије. Ортодоксни научници који заступају стварање не инсистирају само на томе да је живот створен, већ и да је стварање завршено за шест дана, пре не више од десет хиљада година, као и да је целокупна еволуција од тог времена садржавала тривијалне модификације, а не суштинске промене. Пошто је наука о стварању била предмет мноштва спорова и медијске пажње, многи људи претпостављају да свако ко заступа „стварање” инсистира на позицији „младе Земље” а постојање фосила приписује потопу у Нојево време. Разјашњавање те нејасноће јесте један од циљева ове књиге.

 

Законска одредба државе Луизијане и упоредни закони у другим државама произашли су из дугорочних напора религиозних људи да поново истакну научну важност библијског извештаја о стварању у суочавању с присталицама дарвинизма. Велико обележје овог сукоба Библије и науке био је чувени Скопсов процес, или „мајмунско суђење” из 1920-их, које већина Американаца зна из легендарне верзије представљене у позоришном комаду и филму Наследити ветар (Inherit the Wind). Радња филма говори о религиозним фанатицима који заузимају школску учионицу да би прогонили безазленог учитеља, и о херојској одбрани адвоката, који симболизује сам разум у својој вечитој борби против сујеверја.

1Разјашњавање те нејасноће захтева пажљиву и доследну употребу израза. У овој књизи, израз „наука о стварању” односи се на схватање да је Земља млада и да је свемир створен за шест дана. „Креационизам” значи веровање у стварање у општем смислу. Они који верују да је Земља стара милијарде година и да су једноставни облици живота постепено еволуирали у много комплексније облике живота, укључујући и људе, јесу „креационисти” уколико верују да је натприродни Створитељ не само покренуо тај процес, већ на неки начин њиме управљао тако да оствари одговарајућу сврху. Као што ћемо видети, „еволуција” (у савременом, научном смислу) не искључује само науку о стварању, него и креационизам у ширем смислу. Под појмом „дарвинизам” подразумевам натуралистичку еволуцију, која обухвата механизам случајности, којим управља природна селекција.

Као и код многих других легендарних догађаја, историјски запис је сложенији. Законодавно тело државе Тенеси донело је као симболичну меру одредбу која забрањује предавање еволуције, коју је гувернер потписао само уз изричито подразумевање да забрана неће бити стављена на снагу. Противници закона конструисали су пробни процес. Скопс Scopes), који је радио као замена наставника и није ни био сигуран да ли је икада стварно предавао еволуцију, добровољно се јавио да буде оптужен.

Случај је постао медијски циркус због истакнутих адвоката који су били укључени у случај. Вилијам Џенингс Брајан (William Jennings Bryan), три пута демократски председнички кандидат и државни секретар за време председника Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson), водио је тужилаштво. Брајан је веровао у Библију, али је није дословно тумачио, у смислу да је сматрао да се „дани” из Прве књиге Мојсијеве нису односили на 24-часовне периоде, већ на историјска доба неодређеног трајања. Противио се дарвинизму, углавном зато што је сматрао да је његово прихватање подстакло етику сурове конкуренције која је у основи таквих зала као што су немачки милитаризам и капитализам барона пљачкаша.

Скопсов тим одбране предводио је чувени кривични адвокат и предавач агностицизма Кларенс Дероу (Clarence Darrow). Дероу је навео Брајана да сведочи као неко ко је експерт за Библију, покушавајући да га понизи у унакрсном испитивању. Пошто је сматрао да је постигао свој главни циљ, Дероу је признао да је његов клијент прекршио закон и позвао пороту да ra осуди. Суђење је завршено осудом и безначајном казном од 100 долара. Након жалбе, врховни суд државе Тенеси одбацио је пресуду на основу техничких разлога, али је одредбу сматрао уставном. С правне тачке гледишта исход је био нерешен, али како га је свету представио саркастични новинар X. JI. Менкен (Н. L. Mencken), а касније Бродвеј и Холивуд, „мајмунско суђење” је у јавном мњењу представљало победу дарвинизма.

Међутим, научни естаблишмент се у то време није баш обасипао славом. Иако се није појавио на суђењу, водећи оборник еволуције 1920-их био је Хенри Феирфилд Озборн (Henry Fairfield Osborn), директор Америчког природњачког музеја. Озборн се чврсто ослањао на чувени фосил Пилтдаунског човека, за који се сада зна да је превара и био је одушевљен да потврди како је палеонтолог Харолд Кук (Harold Cooke) открио фосилни зуб наводног човековог претка у Брајановој родној Небраски. Потом је Озборн истакнуто представљао „човека из Небраске” (научна ознака: Hesperopithecus haroldcookii) у својим антирелигијским новинским чланцима и радио-емисијама, док није откривено да зуб припада једној врсти свиње, званој „пекери”. Да је Озборна унакрсно испитивао мудри адвокат Кларенс Дероу и исмевао сурови новинар X. JI. Менкен, изгледао би смешно као и Брајан.

 

Антиеволуциони закони из 1920-их још нису били на снази, али издавачи уџбеника тежили су да говоре што је мање могуће о еволуцији да би избегли спор. На крају је врховни суд ове одредбе прогласио неуставнима 1968. године, али су до тада фундаменталисти променили свој циљ. Основани су институти за проучавање науке о стварању и почеле су да се објављују књиге које су нападале еволуционистичко тумачење научних чињеница, тврдећи да геолошки и фосилни записи потврђују библијски извештај. Научни естаблишмент и масмедији нису узимали за озбиљно ову литературу, али су научници који су заступали стварање постајали све сигурнији да имају научну основу за своје тврдње.

Такође су почели да увиђају да је било могуће окренути принципе либералног уставног права у своју корист, захтевајући право да расправљају с еволуционистима под равноправним условима у школским учионицама. Њихов циљ више није био да спрече предавање еволуције, већ да добију поштен третман за сопствено гледиште. Ако обе стране научног спора имају доказе, зашто би, на пример, ученици државних школа чули само једну страну? Научници који заступају стварање нагласили су да желе да представе само научне аргументе у школама; сама Библија се не би предавала.

Наравно, еволуциона наука се не слаже да постоје две стране спора и сматра да је наука о стварању обмана. Време утрошено за науку о стварању на часовима биологије једнако је, како дарвинисти воле да кажу, времену утрошеном на теорију да бебе доноси рода. Међутим, гледиште еволуционог научног естаблишмента није имало подршку у уставу. Законодавци имају право да делују на основу различитих претпоставки, бар до те мере до које ће им судови дозволити.

 

[о.Горан]

Одредба државе Луизијана никада није стављена на снагу јер ју је савезни судија брзо прогласио неуставном као „увођење религије“. Врховни суд Сједињених Држава 1987. године потврдио је ову одлуку већином од седам према два. Закон државе Луизијана био је неуставан, изнео је већинско мишљење судија Вилијам Бренан (William Brennan), зато што му је циљ био „да јасно истакне религијско гледиште да је натприродно биће створило људски род”. „Није тако”, рекао је судија Антонин Скалиа (Antonin Scalia) који је заступао супротно мишљење, јер „људи Луизијане, укључујући и оне који су религиозни, имају права да, у оквиру световног домена, заступају било које научне чињенице против еволуције представљене у њиховим школама, као што је Скопс имао право дa представи било које научне чињенице које постоје у корист ње“.

И судија Бренан и судија Скалиа донекле су били у праву. Устав не дозвољава заступање религије у учионицама државних школа, а рећи да је натприродно биће створило човечанство свакако значи заступати религијски став. С друге стране, одредба државе Луизијана донешена је на премиси да се оправдане научне примедбе „еволуцији” потискују. Неко може да сумња да такве замерке постоје, али Врховни суд није могао да одбије процену законодаваца о спорном научном питању, нарочито имајући у виду да држави није дата могућност да покаже како би равноправни третман изгледао у пракси. Поред тога, научници који заступају стварање тврдили су да је предавање еволуције само по себи имало религиозни циљ, то јест да омаловажи идеју да је натприродно биће створило човечанство. Узимајући све ово у обзир, судија Скалиа је сматрао да је устав дозвољавао законодавном телу да људима погођеним догматским предавањем о еволуцији да поштену прилику да одговоре.

Као правнику, једна ствар која је привукла моју пажњу у случају Врховног суда био је начин на који се термини „наука” и „религија” користе да укажу на закључке које судије и васпитачи можда не би били вољни да отворено изјаве. Ако кажемо да је натуралистичка еволуција наука, a натприродно стварање религија, нема много разлике у дејству ни када бисмо рекли да је прво тачно, а друго фантазија. Када се доктрине науке предају као чињеница, онда шта год те доктрине искључују, не може бити тачно. Употребом етикета, замерке натуралистичкој еволуцији могу бити одбачене без поштеног испитивања.

Моје сумње потврдио је аргумент „пријатеља суда” који је поднела утицајна Национална академија наука, која окупља најистакнутије научнике државе. Наука о стварању није наука, рекла је Академија у свом аргументу Врховном суду, јер не успева да прикаже најосновније карактеристике науке: ослањање на природна објашњења. Уместо тога, поборници „науке о стварању” сматрају да је стварање универзума, Земље, живих организама и човека остварено натприродним начинима недоступним људском разумевању.

Пошто научници који заступају стварање не могу да обаве научно истраживање да би установили реалност натприродног стварања, што је по дефиницији немогуће, Академија је изјавила да су њихови напори првенствено у циљу побијања теорије еволуције.

„Наука о стварању” је, према томе, очигледно средство осмишљено да разводни убедљивост теорије еволуције. Штавише, двојни аспект анализе и негативне аргументације који се примењује да би се постигло ово разводњавање, јесте супротно научном методу.

Академија је тиме дефинисала „науку” на такав начин да заступници натприродног стварања не могу ни да износе тврдње у корист своје позиције, ни да негирају тврдње научног естаблишмента. To може да буде један начин да се добије аргумент, али он не задовољава никога ко мисли да је могуће да је Бог стварно имао некакве везе са стварањем човечанства или да су неке од тврдњи које научници постављају под називом „еволуција“ можда погрешне.

Приступам спору стварање-еволуција не као научник већ као професор права, што између осталог значи да знам нешто о начину на који се речи користе у аргументима. Оно што ми је прво привукло пажњу у овом питању, био је начин на који су правила аргумента била структуирана, тако јe било немогуће довести у питање да ли је оно што нам се говори о еволуцији тачно. На пример, правило Академије против негативног аргумента аутоматски искључује могућност да наука није открила како су сложени организми могли да се развију. Колико год тренутни одговор био погрешан, важи док се не појави бољи. To би било као када оптуженику за злочин не би било допуштено да изложи доказе у своју одбрану, ако истовремено не би могао да покаже ко је починио злочин.

Друга ствар која ми је привукла пажњу, јесте да су баш они који инсистирају да религија и наука буду одвојене, нестрпљиви да користе своју науку као основ за изјаве о религији. Дарвинистичка литература је пуна антитеистичких закључака, као што су они да универзум није дизајниран и нема сврху и да смо ми људи производ слепих природних процеса којима уопште није стало до нас. Штавише, те изјаве нису представљене као лично мишљење, већ као логички закључци еволуционе науке.

Још један фактор који чини да еволуциона наука веома личи на религију јесте очигледна преданост дарвиниста да просвете свет, инсистирајући да чак и они који нису научници прихвате њихове теорије као питање моралне обавезе. Ричард Давкинс (Richard Dawkins), зоолог са Оксфорда, који је једнa од најутицајнијих личности у еволуционој науци, изразито је јасан о религијској страни дарвинизма. Његова књига из 1986. године, Слепи часовничар (The Blind Watchmaker), у извесној мери је биолошка књига, али у суштини она представља аргумент који подржава атеизам. По Давкинсу: ,Дарвин је омогућио да се буде интелектуално спокојан атеиста”.

 

Када разматра издајништво оних који одбијају да у то поверују, Давкинс једва може да обузда свој гнев. „Потпуно је сигурно да, ако сретнете некога ко тврди да не верује у еволуцију, та особа је неука, глупа или луда (или злобна, али то радије не бих разматрао).“ Успут, Давкинс је наставио да објашњава да је оно што му се посебно не свиђа код заступника стварања то што су нетрпељиви.

Према томе, морамо да верујемо у еволуцију или да идемо у лудницу; али, шта се то тачно тражи од нас да верујемо? „Еволуција“ може да значи било шта, од неспорне изјаве да је бактерија „развила“ отпорност на антибиотике до велике метафизичке тврдње да су се универзум и човечанство у потпуности „развили“ бесциљним, механичким процесима. Тако еластична реч лако може да заведе, указујући да о другој великој тврдњи знамо исто толико колико и о првој, малој.

Баш то становиште била је тема упечатљивог предавања које је одржао Колин Петерсон (Colin Patterson) у Америчком природњачком музеју 1981. године. Петерсон је палеонтолог сениор у Британском природњачком музеју и аутор главног музејског текста о еволуцији. Његово предавање поредило је религију (не науку о стварању) с еволуцијом и окарактерисало обе као научно испразне концепте који се првенствено заснивају на вери. Многи делови предавања су технички, али два су посебно значајна за ово уводно поглавље. Прво, Петерсон је групи експерата поставио питање које је одражавало његове сопствене сумње у много тога што се представља као поуздано знање о еволуцији:

 

Можете ли ми рећи било шта што знате о еволуцији, било коју ствар… да је тачна? Поставио сам то питање геолошком особљу Природњачког музеја и једини одговор који сам добио била је тишина. Испробао сам га на члановима семинара Еволуционе морфологије на Универзитету у Чикагу, врло престижном телу еволуциониста и све што сам добио била је дуга тишина, а на крају је неко рекао: „Знам једну ствар, не би требало да се предаје у школама.“

Петерсон је указао да су и еволуција и стварање форме псеудознања, концепти за које изгледа да указују на информацију, али то не чине. Један део поређења био је нарочито упечатљив. Уобичајена замерка концепту стварања у преддарвиновим временима била је да нико не може да каже ништа о механизмима стварања. Заступници стварања једноставно су истицали „чињеницу” стварања и признавали непознавање начина. Али сада је, по Петерсону, Дарвинова теорија природног одабирања нападнута и научници више нису сигурни у њену општу ваљаност. Еволуционисти све више говоре као заступници стварања истичући чињеницу, али не могу да обезбеде објашњење начина.

Петерсон је био намерно провокативан, и не мислим да су његова скептична гледишта широко подржана у научним круговима. Сасвим супротно, Петерсона су оштро напали дарвинисти, пошто је неко поделио његово предавање и он се на крају одрекао целе ствари. Међутим, без обзира да ли је мислио да говори у име јавног добра, истицао је битну ствар. Можемо да укажемо на мистерију и да је назовемо „Еволуција“, али то је само етикета. Важно питање није да ли су се научници сложили око етикете, већ колико знају о томе како су настала сложена бића као што смо ми.

[о.Горан]

 

Ирвинг Кристол (Irving Kristol) је истакнути социјални теоретичар с талентом за препознавање идеолошких замагљивањa и применио је тај таленат на дарвинизам, у чланку у Њујорк тајмсу. Кристол је запазио да је за дарвинистичку теорију, која објашњава сложени живот као производ малих генетичких мутација и „преживљавања најприлагодљивијих”, познато да је ваљана само за варијације у оквиру биолошке врсте. Да дарвинистичка еволуција може постепено да трансформише једну врсту организама у другу, само је биолошка хипотеза, а не чињеница. Истакао је да наука обилује супротстављеним мишљењима о пореклу живота и да су се неки научници питали да ли реч „еволуција” има смисла. Кристол jе рекао да је наука о стварању ствар вере а не науке, и да не би требало да се предаје у школама, али је сматрао да су њени браниоци и даље у праву.

Разумљиво је претпоставити да, када би се еволуција пажљивије предавала као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, а не као неоспорива извесност, била би далеко мање спорна. Како ствари сада стоје, религиозни научници нису далеко од суштине када тврде да еволуција, како се уопштено предаје, има неназначену антирелигиозну контуру.

Један познати научник од кога бисмо очекивали да саосећа с Кристоловим ставом био би харвардски професор Стефан Џеј Гулд {Stephen Jay Gould). Гулд је 1980. године објавио рад у научном часопису у коме предвиђа појављивање „нове и опште теорије еволуције” која би заменила неодарвинистичку синтезу. Гулд је писао да, иако је био „заведен” уједињујућом моћи дарвинистичке синтезе када ју је учио као студент 1960-их, тежина чињеница га је навела на невољан закључак да је синтеза, „као општи предлог, мртва, упркос томе што опстаје у уџбеницима где се представља као правоверна”. Догматско предавање те мртве уџбеничке правоверности управо је оно што је Кристол критиковао.

 

Гулд је свеједно написао одговор Кристолу који је ставио овог аутсајдера чврсто на своје место. Гулд је негирао да уџбеничка предрасуда преовлађује више у еволуцији него у другим пољима науке, негирао да је еволуциона наука антирелигијска, и инсистирао да ће „Дарвиново одабирање… остати и у центру свеобухватнијих еволуционистичких теорија”. Његов главни став био је да је Кристол игнорисао „основну разлику између необоривих чињеница и здраве расправе о теоријама”. Биолози стварно предају еволуциону теорију као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, написао је Гулд, али је еволуција такође природна чињеница, утврђена исто толико сигурно колико и чињеница да се Земља окреће око Сунца.

Као спољашњи посматрач који воли да прати еволуционистичку литературу и њене спорове, навикао сам да гледам како се на овај начин избегава одговор на критике. Када аутсајдери постављају питање да ли је теорија еволуције толико сигурна колико смо наведени да верујемо, одлучно нам се каже да таква питања нису умесна. Каже нам се да се неслагања до којих долази међу стручњацима тичу детаља, као што су прецизна временска скала и механизам еволуционе промене. Ова неслагања нису знаци кризе већ здравог креативног сазревања у оквиру области и у сваком случају нема места за било какву сумњу о нечему што се зове „чињеница” еволуције.

Али, размотримо став Колина Петерсона да је чињеница еволуције испразна ако иза ње не стоји теорија на којој се она заснива. Без објашњења како долази до суштинских промена, сама изјава „људи су еволуирали од риба”, није импресивна. Оно што причу о риби чини импресивном и вероватном јесте да научници мисле да знају како риба може да промењена у човека без помоћи чуда.

Чарлс Дарвин је учинио еволуцију научним концептом показујући, или тврдећи да је показао, да су велике промене могле да се јаве у веома малим корацима чисто природним путем тако да су време, случајност и разлике у преживљавању могле да преузму место чуду. Ако је Дарвинов сценарио постепеног прилагођавања путем промена погрешан, онда би „еволуција“ могла да буде ништа више од етикете коју истичемо на опажање како човек и риба имају неке заједничке карактеристике, као што је телесна структура кичмењака.

Неслагања око механизама еволуције су према томе од суштинског значаја нама који желимо да знамо да ли научници стварно знају онолико колико тврде да знају. Одговарајућа теорија о деловању еволуције нарочито је неопходна кадa се сматра да еволуција, како су безбројни дарвинисти инсистирали, указује да су за наше постојање одговорни бесциљни материјални механизми. „Еволуција”, у смислу у коме ови научници користе тај термин, јесте механички процес и тако је садржај било које преостале „чињенице”, када се тај механизам одузме, потпуно нејасан.

У следећим поглављима ћу размотрити чињенице, да би се видело да ли је познат механизам који може да оствари промене великих размера за које теорија еволуције претпоставља да су се десиле, као што су промене од једноћелијске бактерије до сложених биљака и животиња, од рибе до сисара и од мајмуна до људи. Ако неодарвинистички механизам не обави посао, и ако уместо утврђене замене имамо само оно што су се Гулд и Кристол сложили да назову „скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза”, онда можемо да закључимо како научници у ствари не знају како је могла да се деси еволуција великих размера. Тада ћемо морати да размотримо да ли „чињеница еволуције” може да се одвоји од Дарвинове теорије. Наше истраживање захтеваће да испитамо нове чињенице које су откривене молекуларним проучавањима, стање истраживања порекла живота и правила научног испитивања.

Пре него што почнем с овим задатком, требало би да кажем нешто о мојим квалификацијама и циљу. По професији нисам научник већ академски правник, специјализован за испитивање логике аргумената и препознавање претпоставки које стоје иза тих аргумената. Ова подлога одговара и више него што би неко помислио, јер оно што људи верују о еволуцији и дарвинизму веома зависи од начина на који размишљају и закључују.3 Бити научник природних наука не представља посебну предност када се неко бави широком темом као што је еволуција, која залази у многе научне дисциплине, а такође укључује филозофска питања. Они који се баве природним наукама високо су специјализовани због потребе струке, a научник ван своје области је само још један лаик.

 

Приступ одговарајућим научним информацијама не представља велику потешкоћу. Чарлс Дарвин и Т. X. Хаксли (Т. H. Huxley) писали су за обичног читаоца, а исто је тачно и за великане неодарвинистичке синтезе као што су Теодосијус Добжански (Theodosius Dobzhansky), Џорџ Гејлорд Симпсон (George Gaylord Simpson) и Џулијан Хаксли (Julian Huxley). Међу садашњим ауторима који се обраћају општој јавности и који су угледни међу научницима су Стефан Џеј Гулд, Ричард Давкинс, Даглас Футујма (Douglas Futuyma) и мноштво других стручњака који су именовани у напоменама за свако поглавље.

Већина професионалне научне литературе доступна је у водећим научним часописима Нејчер (Nature) и Сајенс (Science), најугледнијим научним часописима у Британији и Америци, и на донекле популарнијем нивоу у британском часопису Њу сајентист (New Scientist), и часопису Сајентифик америкен (Scientific American). Филозофи и историчари су такође објавили веома информативне књиге. Укратко, доступна литература је обимна, а водеће научне личности увек су претпостављале да читаоци који нису научници могу да схвате битне чињенице. Међутим, чињенице никада не говоре саме за себе, имају значење само у контексту правила размишљања која одређују шта може бити узето у обзир и шта представља чињеницу. Ова правила размишљања су оно што нарочито желим да испитам.

Последњи податак који треба да изнесем пре него што почнем јесте мој лични религијски став, јер ће се читаоци то вероватно питати и зато што себе не изузимам из општег правила да се предрасуда мора узети у обзир и испитати. Ја сам филозофски теиста и хришћанин. Верујем да постоји Бог који је могао да створи ни из чега ако је тако желео, али који је уместо тога могао да изабере и да делује помоћу природних процеса. He браним науку о стварању и, у ствари, у овој књизи се не бавим позивањем на било какве спорове између библијских извештаја и научних чињеница.

Циљ ми је да испитам научне чињенице користећи њихове сопствене законитости, обраћајући пажњу на раздвајање самих чињеница од било каквих религијских или филозофских предрасуда које би могле да искриве наше тумачење тих чињеница. Врло мало ћу говорити о ставовима научника који заступају концепт стварања. Питање које желим да испитам јесте да ли је дарвинизам заснован на поштеним проценама научних чињеница, или је он нека врста фундаментализма.

Да ли стварно и сигурно знамо да постоји неки природан процес којим су људска бића и сви други организми могли да еволуирају од бактеријских предака и коначно од неживе материје? Када нам Национална академија наука говори да је ослањање на натуралистичка објашњења најосновнија карактеристика науке, да ли тиме жели да каже како научници некако знају да Творац није имао никаквог удела у стварању света и његових облика живота? Да ли нешто може бити ненаучно, али истинито, или да ли ненаучно значи и бесмислено? Пошто су научни кругови дали снажну подршку натуралистичкој еволуцији, да ли аутсајдери могу бар да размишљају о могућности да је ова званично установљена доктрина погрешна? Па, пођимо даље и погледајмо.

[Isusovo magare]

пре 12 часа, Justin Waters рече

Eto ti ga sad

Solunski mitropolit tvrdi: "Ne postoje druge planete, samo Zemlja"

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2018&mm=11&dd=28&nav_id=1475530

Ni manje ni vise nego s amvona.

 

Sunce te sprž'lo..