Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Avocado]

пре 6 минута, Zoran Đurović рече

@Avocado Послушај, молим те, од 30 минута шта говори прота Весин, а овај суманути @о.Горан га не капира да говори све против њега! Наиме, Весин запушава уста новинару рекавши да је вештачки сукоб између вере и науке, јер је новинар узео да пита о вери и онима који би се користили науком као неверницима! Затим, Весин експлицитно каже да Библија није научни приручник, што суботар Горан не може да укапира, а на чему сам ја стално инсистирао! 

Pa sad ima malo jednog ima malo i drugog u tome šta govori...

 

пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Такође, теби је интересантно, а може бити просветљујуче и то да ти неки праисторијски организми имају компликованије, односно много бројније геноме од нас! То мени значи само да је у почетку морало да постоји све које се из тога "простог" развило. Сви подаци су већ били и то указује на повезаност свих живих бића.   

Veličina genoma nema nikakve veze sa kompleksnošću...

[о.Горан]

Ђура се јавља Авокаду хах. Два хохштаплера у акцији хах.

 

[о.Горан]

Шта би за Аврама и Адама... Знао сам да немате храбрости, али баш толико... Или вас је Ђура много тукао хах

 

 

[о.Горан]

Дакле, колико су живели... Можемо ли да чујемо бар неки покушај? Добро, знам да Ђури логика и наука нису јача страна, штребер цео век остаје штребер, али ваљда може да да бар какав смислен одговор. 

 

[Кратос]

пре 1 сат, Avocado рече

Veličina genoma nema nikakve veze sa kompleksnošću...

Daj mi definiciju kompleksnosti?

[grigorije22]

Biblija i evolucija

Poznajem mnogo ateista, ali vrlo malo njih zna na čemu se zasniva njihov „naučni ateizam”. Iznećemo dva najčešća mišljenja. Najrasprostranjenije mišljenje je da će naučnici moći da dokažu kako je od nežive materije nastalo biće. Po drugom mišljenju život se pojavio na Zemlji tako što su klice života došle na Zemlju sa nekog tela iz vasione

U stručnoj knjizi evolucioniste dr Alekseja Tarasjeva Biologija i kreacionizam (Beograd, 1999) postoji odeljak „Polemike u evolucionoj biologiji”. Na strani 19. vidimo da postoje „selekcionisti” i „neutralisti”. Na 22. strani postoje dva mišljenja „filetički gradualizam” i „isprekidana ravnoteža”. Dr Biljana Stojković zamera oponentima i religioznim ljudima na pogrešnom metodološko-naučnom mišljenju. Da li je pogrešno smatrati da, ako postoje četiri različita mišljenja u evolucionoj biologiji, da stvari nisu sasvim rešene? A problema sigurno ima još.

Naš vrhunski molekularni biolog Vladimir Glišin u „Politikinom” Kulturnom dodatku od 9. 5. 2015. piše: „Ostalo nam je suštinsko pitanje: kako je nastala prva živa ćelija, po slobodnoj pretpostavci pre oko 3,5 milijardi godina i kakvi su to bili fizičko-hemijski uslovi koji su omogućili da od jednog abiotskog nastane biotski svet? Onaj drugi deo, kako je živi svet evoluirao od prve žive ćelije do zapanjujućeg, zadivljujućeg biodiverziteta, danas je manje-više(podvukao D. M.) rešen.” U Kulturnom dodatku od 19. 12. 2009. Zlatko Paković (po mišljenju pisca ovih redova „prvo pero” Dodatka), koji je bio vrlo kritičan prema religiji, teologiji i crkvi, upotrebljava izraz „fundamentalistički evolucionisti”. Paković je primetio da ima agresivnih evolucionista. Zašto ti evolucionisti nisu tada kritikovali prof. Glišina što je napisao „manje-više”? Evolucionisti se obrušavaju na teologiju i na religiozne ljude. Prof. Glišin je blizu problema evolucije, pa ipak nije napisao da je sve dokazano, kao što dr Biljana Stojković tvrdi.

Prof. Tim Vajt sa univerziteta Berkli piše: „Darvin je bio veoma mudar kad je govorio o tome. Rekao je da moramo da budemo baš oprezni. Jedini način da zaista saznamo kako je izgledao zajednički predak jeste da ga pronađemo.” E, to je nauka. Ako se pronađe, svi ćemo prihvatiti. Dotle evolucionisti samo „osnovano veruju” u evoluciju.

Jedno vreme je bila na televiziji prikazivana odlična serija pod nazivom „Naučni kafe”. Dr Biljana Stojković je održala stručno i popularno predavanje o evoluciji. Jedan slušalac je postavio pitanje o poreklu života. Dr Biljana Stojković je odgovorila (snimak postoji) „da se mi evolucionisti bavimo razvojem živog sveta, a da je poreklo života pitanje za biohemiju”. Taj odgovor mi se zaista dopao. Pa, zašto diskutuju teolozi i biolozi? Važnija je diskusija sa biohemičarima!

Poznajem mnogo ateista, ali vrlo malo njih zna na čemu se zasniva njihov „naučni ateizam”. Iznećemo dva najčešća mišljenja. Najrasprostranjenije mišljenje je da će naučnici moći da dokažu kako je od nežive materije nastalo biće. Međutim, prof. Glišin ovako završava navedeni članak: „Ovaj novi rad je izuzetno interesantan pristup, ali hemičari koji se bave poreklom života treba još dosta da rade u svojim kuhinjama. Naša potera za primordijalnom supom koja se sama ukuvava i dovodi do prve žive ćelije sa svim karakteristikama koje neka živa ćelija ima očigledno će još potrajati.” Pa gde je tu „naučni ateizam”? Može se govoriti samo o „osnovanoj veri i želji” da se to dogodi. Hekel piše: „Ako ne primate teoriju da je život postao iz mrtve materije, onda u ovoj jedinoj tački evolucione teorije morate pribeći čudu.” Karl Fogt piše: „Moramo dopustiti da je život nastao iz mrtve materije, da bismo tako izbacili Stvoritelja” (F. Heffler, O autogenezi i darvinizmu, Zagreb, 1935, 7).

Po drugom mišljenju život se pojavio na Zemlji tako što su klice života došle na Zemlju sa nekog tela iz vasione. Jedna varijanta nazvana hipoteza kosmozoa tvrdi da su živa bića došla na Zemlju u meteoritu. Druga varijanta švedskog naučnika Arhenijusa naziva se hipoteza panspermije. Po njoj je seme života pod pritiskom svetlosti došlo na Zemlju. Ovo mišljenje ne rešava pitanje postanka života, već ga samo prebacuje sa Zemlje u vasionu. Čim ima dva sasvim različita mišljenja, ne mogu oba biti „naučna”. Ateisti treba da se opredele i ujedine. Duhovita je ona misao: „Neverujući mora mnogo da veruje da bi bio neverujući.”
Često i ateisti i verujući pogrešno shvataju Bibliju. Ateisti misle da verujući smatraju da je Bog diktirao „na uvo” biblijskim piscima, tako da ako se nađe pogreška, onda je to poraz religije. Teolozi ne smatraju da je Biblija božansko delo, nego bogočovečansko. Pisci su dali lični pečat spisima. Koliko se razlikuju zakonski Mojsije, poeta David, filozof Solomon, evanđelist Jovan i apostol Pavle! Oni su u spise unosili i narodna predanja i lična shvatanja. S druge strane, neki vernici su mislili, a i danas ih ima, da je Biblija univerzalni naučni priručnik: kosmologije, geologije, biologije, istorije itd. Svega toga u Bibliji ima, ali Biblija je prvenstveno verska knjiga. I jedni i drugi misle da Biblija uvek izlaže faktografiju. Ne. Sredinom 20. veka došlo je do prave revolucije u tumačenju Biblije. Zadatak svakog tumača je da pažljivo proceni o kakvoj vrsti teksta je reč, kojoj književnoj vrsti pripada. Nešto je istorija, nešto je poezija, nešto alegorija. Nije uvek istorija. Neko je duhovito rekao da je to isto kao kada bi ljubitelj poezije pročitao uputstvo za veš-mašinu, pa bio razočaran. Biblija nije snimak pejzaža foto-aparatom, nego umetnička slika tog pejsaža.

Znamo da ima manjih verskih grupa koje bukvalno shvataju Bibliju. Lično sam čitao dosta fundamentalističko-hrišćanskih knjiga o evoluciji i duboko se ne slažem sa njima, kao ni sa evolucionistima-fundamentalistima.

Za razliku od fantastičnih egipatskih i vavilonskih mitologija i kosmogonija iz istog vremena, pisac Šestodneva saopštava sledeće:

1. Postoji samo jedan Bog.

2. Bog je stvorio svet.

3. Nebeska tela su „svetila“, a ne bogovi.

4. Životinje nisu bogovi, nego su pod vlašću čoveka.

5. Sve stvoreno je dobro, materija nije zla, kao što su učile razne filozofije i mitologije.

6. Čovek je kruna stvaranja.

7. Čovek i žena su stvoreni za monogamski brak i za razmnožavanje.

8. Da bi istakao važnost praznovanja subote, pisac je stvaranje sveo na šest dana, 
             a sedmog dana je i Bog „počinuo”.

Sve ovo nije naučni izveštaj, već verski, i to umetnički uobličen. Interesantno je pomenuti ovo: Post 1,3: „I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost.” To liči na hipotezu „Velikog praska”, uprošćeno rečeno. Post 1,11: „Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme i drvo rodno koje rađa rod po svojim vrstama (...).” Tako kaže i evolucija biljnog sveta. Post 1,20–25: „Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše i ptice neka lete iznad zemlje (...) Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim (...).” Tačno po evoluciji. Ove tri sličnosti ne potvrđuju evoluciju, ali ih treba navesti da se vidi i saglasnost Biblije i evolucije.

Rimokatolici imaju čitavu armiju teologa koji su završili visoke studije astronomije, biologije i drugih nauka. Možda je korisno istaći da je najviše doprineo razradi hipoteze „Velikog praska” belgijski monah o. Lemetr. Proučavanja teologa-biologa formulisao je papa Jovan Pavle II: „Može se, dakle, kazati da se, s gledišta nauka vjere, ne vide poteškoće ako se postanak čovjeka, s obzirom na tijelo, tumači pomoću hipoteze evolucije (...) Pa je moguće da je ljudsko tijelo, slijedom poretka što ga je Stvoritelj utisnuo u energije života, postupno bilo pripravljeno u oblicima prethodnih živih bića. Ali ljudska duša, o kojoj napokon ovisi ljudskost čovjeka, budući da je duhovna, nije mogla proizaći iz materije.” (F. Faccini, Stazama evolucije čovječanstva, Zagreb, 1996, 255–256).

Biblija nije jedini izvor ni ateizma ni religije. Nisu ateisti pročitali Bibliju od korica do korica, pa zato odbacili religiju. Ateizam ima mnogo drugih uzroka. Verovali ili ne, ni verujući nisu postali verujući zbog čitanja Biblije. Devedeset devet odsto vernika nije pročitalo Bibliju od korica do korica. Postoje mnogi drugi razlozi religioznosti. Još jednom se podsetimo Kanta: „Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni svedoče da postoji Bog.”

Dr Dragan Milin

Profesor Starog zaveta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu u penziji

(objavljeno 8. avgusta 2015)

[о.Горан]

Узгред, ја нисам нигде ни рекао експлицитно да је Библија научни приручник, то је будалаштина коју ми ови површњаци импутирају у трагичном недостатку интелигенције. Поента онога што форсирам је reductio ad absurdum атеизма тј. еволуционе бајке која је логичко-научни дериват атеизма. Њима се свашта привиђа очигледно што није ни чудо јер су својим ставом доказали да верују у бесмислице.

Са друге стране не може се порицати библијска фактографија као што су нпр. личности, дијалози, локације, догађаји, родослови... па и године живота које нису напоменуте тек тако, да би се неко чудио. Иначе би све свели на неку бајку.

Уопштено, зар не би било логичније да је писац написао за Адама и све његове потомке до Ноја да су живели нпр. по 70-так година него је поменуо овако велике цифре? Мислим, ако су стварно живели толико. Него се наводе врло конкретне, незаокругљене бројке као што су 912( Сит), 905( Енос), 895 (Малелеило) итд. да не набрајам даље.

Тако да чекам и даље одговор од самозваних стручњака за однос теологије и науке на она питања око два велика праоца. Али што конкретнији, без муљања, овде је већ било превише муљања, лажи и самообмана.

[Avocado]

пре 11 минута, Кратос рече

Daj mi definiciju kompleksnosti?

Bolje pitaj kreacioniste... oni je stalno pominju, pa sigurno imaju neku definiciju vec smisljenu...

[grigorije22]

Kada vec postoji ideja da na forum dodje Terzin, zasto ne bi bila otvorena posebna tema postavite pitanje iz Starog zaveta, pa da eventualno na pitanja odgovaraju Dr Dragan Milin i Rodoljub Kubat?

[Кратос]

пре 8 минута, Avocado рече

Bolje pitaj kreacioniste... oni je stalno pominju, pa sigurno imaju neku definiciju vec smisljenu...

Daj mi tvoju,pusti njih.

[Avocado]

пре 23 минута, Кратос рече

Daj mi tvoju,pusti njih.

Mrzi me da smišljam neku valjanu... ali eto recimo da bi nešto nazvao kompleksnim ako se sastoji iz mnogo različitih delova koji su međusobno povezani na način koji nije jednostavan...

[Кратос]

пре 3 минута, Avocado рече

Mrzi me da smišljam neku valjanu... ali eto recimo da bi nešto nazvao kompleksnim ako se sastoji iz mnogo različitih delova koji su međusobno povezani na način koji nije jednostavan...

I ti to ne vidiš na nivou jedne ćelije?

[о.Горан]

Пази тек ово "мудровање" око комплексности, колико је то човече површно и извештачено... Ништа горе од извештачене интелектуалности.

Ћелија има cca 100.000.000.000.000 атома, број ћелија у људском организму је врло сличан тј. cca 100 милиона милиона и онда дође неки паметњаковић да глуми памет овде са "дефиницијама комплексности". Али шта ћеш, и то мора да се очигледно истрпи на овој теми која је замишљена да буде конструктивна а не циркус интелектуалних кловнова.

[о.Горан]

Иначе, прота Драган Милин је један од неколико свештеника-потписника наше петиције. Остао ми је у јако лепом сећању као професор СЗ 1, 2 и 3.

[о.Горан]

Кад смо већ код комплексности, а то је потпуно неадекватна реч за феноменологију живог света( у питању је фантастична комплексност од које застаје дах), ево једног јако лепог текста о оку из књиге Божје стварање или еволуција од Бранислава и др Невенке Кевић.

 

Око

„Јер где је ваше благо, онде he бити и срце ваше.

Ceujeћa је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све he ти тијело твоје свијетло бити."

Матеј 621-21

„Нико није толико слеп, као онај ко неће да види".

Пословица

Практично, нема речи које могу да опишу чудотворност у стваралаштву ока. Леонардо да Винчи је једном рекао: „Ко може да верује  да у таквом малом простору као око, може да се садржи лик целе васионе."

Ми видимо свет око нас не кроз „слику", већ светло. (Дебата међу физичарима још увек траје по питању да ли се светлост простире као „талас“ или „честица"). Светлост пада на објекте око нас и онда улази у око. Светлост је пре свега „супстанца" (у ствари светлост нема супстанце) која нам омогућава да видимо. Важност светлости се указује у библијском опису стварања света: првог дана стварања кад ништа још није имало обличје и док је све било пусто, и док је још била „тама над безданом", Бог је — створио прво светло.

Погрешно је поредити око са камером јер је камера само примитивна направа, копија ока, али ради лакшег објашњења можемо први процес стварања слике да упоредимо са камером. Око, као и камера, прима светлост, али чим светлост дође до ретине, аналогија са камером престаје. Одретине па на даље, електрицитет је најпримарнији. У ствари, ми не видимо оком, већ око само помаже.

Др Бранд и др Јанси дају интересантну аналогију са ракетом која је на свом путу кроз сунчев систем узела слике Венере, Марса и Јупитери и ми смо сви видели изванредне слике које је сателит снимио од Сатурнових прстенова као и контура других планета. Али још док читамо чланак о тех ничким подацима тог пута, сазнајемо да на сликама не видимо „images“ који су евидентирани на филму, већ превод имиџа. Сателит је снимао слике и преобратио их је својим компјутерским програмом у хиљаде информација о сенки, облику и боји. Те информације стижу на земљу у форми paдио порука. Ha земљи научници примају и преводе те електронске поруке да би касније репродуковали фотографију да буде иста као да је сателит узео директно слику и пренео је на филм. Ми нисмо видели „Сатурн" већ peконструкцију хиљаде информација о Сатурну.

 

Ha сличан начин наш мозак не прима фотографску слику света око нас, већ неких 127.000.000 шипки и фишека у танком слоју ретине постају „узнемнирени" светлосним таласима, чија порука се даље шаље кроз 1.000.000 влакана оптичког нерва који се као кабл савија у мождана удубљења.

Импулси из ретине пролазе кроз нервна влакна ка оптичком нерву, шире се у мозгу и у визуелном кортексу стимулишу чуло вида.

Кортекс нема лак посао, зато што преко 10 милијарди порука стиже из ретине сваке секунде. Тек се у последњим годинама почело да разумева како кортекс размешта електричне сигнале.

 

Истраживачи су отворили главу мачке и ставили минијатурну електроду само у једну ћелију визуелног кортекса. Онда су ставили варијацију облика, светлосних шаблона и покрета испред очију мачке пажљиво бележећи како ћелија реагује. Показало се да рецептивно различите ћелије је толико специфично да једино реагује кад се вертикалнa шипка постави под углом од 30°. Неке од ћелија се активирају само са великим објектом, неке само малим. Неке се активирају само ако постоји светло у центру видног поља, и зависно од угла. Неке ћелије се активирају само ако област светла има позадину. Неке региструју само светлосну линију која се креће испред тамне позадине, док друге региструју само гранични регион између светлог и тамног. Неке ћелије региструју само покрет. Добитник Нобелове награде, који је први почео да ствара графикон можданог кортекса, каже са скромношћу: „Број неурона који узастопно реагују кад око прати покрет пропелера који се полако окреће, превазилази машту. Кад ја читам извештаје научника који су потрошили целе своје животе да би створили мапу визуелног кортекса, ћелију по ћелију, ја сам импресиониран. Кад ја гледам, тотално сам несвестан процеса којим ћелије прикупљају информације и дешифрују их у мом мозгу. Дрво испред мог прозора и лептири који лепршају око њега долазе у мој мозак не као слика безбројних тачака и муњевитих светлосних откуцаја, већ као дрво и лептири - разумљива јасна слика са комплетним значењем."           (Бранд и Јанси, стр. 118)

Ако погледамо само на главне компоненте ока са гледишта инжењера  видећемо фантастичне бројке и низ независних функција које у заједници омогућавају да видимо свет око нас.

Ретина, на пример, која је само 0,2 mm дебљине је састављена од нервних влакана која садрже фоторецепторе (осетљиве на светло) и четири врсте нервних ћелија као и друге структурне и пигментске ћелије. Две врсте фото-ћелија се зову „шипке" и „фишеци" због свог изгледа.

Свако око има негде око 120 милиона „шипки" и 6 до 7 милиона ,.фишека". Они формирају „вертикалну" мрежу преко биполарних ћелија које су повезане са једном од милион ганглијских ћелија. Оне сакупљају све оптичке сигнале које је примила ретина, одлуче којим путем су дошли сигнали и онда их трансмитују у мозак преко оптичког нерва који у својих само два милиметра дебљине има преко 1.000.000 нервних влакана која су сва изолована једно од другог. Један квадратни милиметар ретине садржи око 400.000 оптичких сензора. „Шипке" и „фишеци" се разликују по величини и функцији.

Ретина (латинска реч rete - мрежа) је врло важан део ока јер садржи шипке и фишеке који су осетљиви на светлост. У случају мале илуминације, шипке су толико осетљиве да могу да апсорбују један фотон. Осетљивост ретине (која је тања од целофана) је неупоредиво већа него било који филм који је човек направио. Најбоља камера може да региструје l000 на 1 фотон светлосне јачине. У поређењу, људске ћелије могу да региструју 10.000.000.000 на 1 фотон преко динамичког домета светлосних таласа од 380 до 750 нанометара. Фоторецепторске ћелије у ретини се замењују сваких 7 дана. Ако погледате према Сунцу, или у неко јако светло, те ћелије изгоре, али се рапидно замењују новим ћелијама. Свака од тих ћелија је далеко сложенија него најбољи људски компјутери. Преко 10 милијарди ком путација на секунду се врши у ретини пре него што се импулси пошаљу мозак. Највећем „Креј" суперкомпјутеру би требало негде око годину дан; да процесује информацију која се дешава у ретини сваке секунде. Док је писао своју теорију еволуције, Дарвин је рекао, да кад помисли на око он се „стресе", a у то време се врло мало знало чак и о функцији ока.

Узимајући у обзир да би требало сувише времена и простора само да се опише генерални биолошки механизам ока, најбоље је да останемо само на опису ретине.

Светло које долази до осетљивих шипки и фишека у ретини мора да прође кроз масу нервних влакана и кроз масу шипки и фишека пре него што дође до места одакле се шаљу електрични сигнали. Шипке у ретини су толико осетљиве да могу региструју један светлосни квант (фотон). Та висока осетљивост је постигнута експонажом од 0,3 секунде између апсорбције фотона и емисије електричног сигнала, и тиме је временски дато довољно времена да се амплификација заврши. Шипке реагују на бело светло и кроз њих се све види у спектру грао боја. Оне су дуге ћелије које садрже супстанцу која се зове визуелна пурпурна или родопсин. Кад је родопсин изложен светлу, хемијски процес у шипки реагује и шаље електрични сигнал у нервно влакно. Под врло јаким светлом родопсин постаје неактиван, али у мраку се враћа у своју нормалну љубичасту боју. To може да се види ако уђете из светле просторије у тамну; оку треба доста времена да се прилагоди на слабу светлост.

Ћелије које припадају фишецима су одговорне за боје које видимо. Тги различите врсте ћелија се разликују по начину своје осетљивости преа светлосним таласима, црвено светло са отприлике 705 nm таласне дужине, зелено 520 nm и плаво 450 nm. Упоређењем порука које се добијају од различитих фишека , ганглија идентификује боју.

Светлосна ћелија служи као преводилац који тумачи светлосне импулсе у језик нервног система. Преко сто милиона оптичких ћелија је повезано са оптичким нервима (негде око милион) који воде у мозак. То значи да су многе оптичке ћелије међусобно повезане. Оптички нерв трансмитује информације из ретине у различите делове мозга кроз низ електричних импулса.

„Слика“ која се формира у ретини је не само окренута наопако од сгварности, већ су и стране (лева и десна) преокренуте, али у бескрајно задивљујућем концепту вида; оптички нерви из оба ока се деле и међусобно укрштају на такав начин да су леве половине обе слике из две половине ра тине примљене од десне стране мозга, а десне стране половине су примљс не у леву хемисферу мозга. Свака страна мозга прима информацију од мо једне половине слике. Нервни импулси воде ка кортексу који прима вш формације и од других чула. У кортексу шифроване информације се пре воде у слику, тако да добијамо стереоскопску видљивост.

He само да је механизам ока чудотворан због комплексности делова те биолошке машине, већ је и сам концепт вида могао једино да дође путем Божјег провиђења. Како човек може да верује да су атоми и молекули без разума „набасали" на идеју да створе вид? Ако се на улици или напољу нађу наочаре или оловка, ниједан разуман човек неће помислити да су се они „случајно" створили. И поред фантастичне комплексности ока познати еволуциониста Милер у својој критици „Животни велики нацрт (1994. год.), описује око као „дефектни нацрт". Његово резоновање. и резоновање других еволуциониста биолога, је да цефалоподи (сипе, октопуси) имају сложенији вид него човек. Они су дошли до тог закључка размишљањем да је човечије око субоптимално (испод стандарда) зато што се фоторецептори у ретини налазе иза оптичких повезивањг других помоћних судова људског ока (Давкинс, 1996, Милер, 1994. год) По њима, тај распоред је деградирао квалитет вида тиме што растура светло и што је створена „слепа тачка", где везе из ретине морају да прођу да би се повезале са оптичким нервима који иду у мозак. За разлику од човека, цефалоиди имају ретину испред тих веза.

Гилен, Шервин и Новлес, у својој књизи „Људско тело: интелигентн и нацрт" (1999. год. стр. 69) осврћу се на те закључке.

„Површно гледано, њихов (еволуциони) аргумент звучи логично, али људско око је далеко сложеније него око цефалоида. Психологија људског вида показује велику мудрост и неочекиван нацрт који даје бинокуларни вид у боји. Постоје одлични функционални разлози зашто су људски фоторецептори постављени у спољњем слоју испред ретине.

Структура и функција фоторецептора је одржавана са критичним ткивом - ретински пигмент епителијум (РПЕ) који је лоциран иза фоторецептора. РПЕ рециклира фотопигменте, отклања потрошене спољне сегменте фоторецептора и прибавља непрозиран

слој који апсорбује превише светла, као што обавља низ других функција (Ayoub, 1996. год. стр. 19).

РПЕ је важно функционално ткиво у оку и мора да буде лоцирано у позадини фоторецепторских ћелија ретине, да би се омогућио оптималан вид. Ако би се везе и други помоћни судови налазили у позадини ретине, онда не би било места за РПЕ. Принцип оптималности захтева минималан простор и максималне бенефиције. И поред тога што је потребна екстра енергија за повезивање нерава који се налазе испред ретине, бенефиције које РПЕ ствара у позадини ретине за супериорну функцију фоторецептора доказује да је то најбољи нацрт ретине.

РПЕ мора да се налази између короид и биполарних ћелија. Људско око није „дефектно" како Милер тврди. Пре би се рекло да еволуциони биолози имају дефектан начин размишљања, што они сами демонстрирају својим аргументом.

У закључку, РПЕ мора да буде лоциран у позадини ретине да би умањио згрушавање крви и да би задовољио потребе фоторецептора. Наш вид би био деградиран кад би имали очи као цефалоиди који немају РПЕ. Прво, цефалоидне очи су екстремно кратковиде, донекле слепе за боје и без оштрог фокуса који човек има. Друго, цефалоидне очи су створене за живот у води, док је људско око створено за живот на земљи. Ти детаљи су игнорисани изјавама да су људске очи инфериорне у поређњу са цефалоидним. Имперфекција и погоршање вида као далековидост, кратковидост, астигматизам, су резултати човечијег пада и одвајања од Бога, али то није био део оригиналног плана".

Еволуциона теорија постепеног развоја или „постепене" мутације је апсурдност највећег степена. Мутација која би створила пола ока је безвредна, или 3/4 ока, или 10% ока. Око или функционише у целини у пуној комлексности, прецизности и кооперецији свих делова, или нема никаквог значења. Колико милијарди „мутација" је потребно да се створи капак илиу тарзална жлезда, корнеа или очна комора, цилиарна веза или ретина. Како је оптички нерв са својих милион влакана постао мутацијом. Како је синхронизован рад ока постао?

Ако се иде по еволуционом концепту „постепене еволуције" зашто еволуционисти немају одговора на питања:

1)  Како се фоторецептор ћелија развила у оку?

2)   Развој мишића који покрећу око у свим правцима?

3)  Како се развио пигмент у ретини који омогућава вид у боји?

4)  Како се створио очни капак који штити око?

5) Како се створила могућност кооперације између ока и мозга да коригује оптичке дисторзије?

6)  Како се фокус ленце развио?

7) Како се створио процес у ретини који прерађује информације пре него што су послате у видни кортекс?

Могло би да се постави стотину других питања на које еволуциона теорија нема одговор. Бовден у својој књизи „Наука и еволуција", наводи цитат из преписке еволуционисте Шелтона и Девара који верује у Божје стваралаштво. У питању је био семилунар (полумесечасти трећи капак) набор код ока који су еволуционисти назвали рудиментарним, тј. некорисном заоставштином из еволуционог развитка.

Девар одговара Шелтону како он види „непотребан остатак еволуције

„Ви сте ме питали да просветлим вашу игнорантност као и неукост доктора Јулиана Хакслија и Г. П. Велса, о семилунарном набору код људског ока. Код човека овај набор има улогу лопатице која купи стране честице које уђу у око без надражавања или наношења штете оку, а које могу лако да се уклоне прстом. Оног момента кад стране честице уђу у око, капак се затвара и суза се ствара у том течном резервоару, предњи део ока је окупан и страна тела пливају у сузи. Специјални мишић откпања сузну течност и стране честице у унутрашњи угао ока пролазећи поред minute orifice од lachrymal (сузних) пролаза који се подижу под притиском суза са површине ока, и одлази у конкавни крај набора који покупи течност и пошаље је ка „caruncula lachrimalis" - мали застор прилагођене коже који је покривен врло финим длакама и који има sebaceous жлезде које луче масну супстанцу која обавија страно тело тако да се повреде ока смање или спрече".

Ово је само један мали пример како еволуционисти неки орган карактеришу као непотребан рудиментарни орган који је наводно доказ еволуционог развитка, и како човек који верује у Бога интерпретира исти орган.