Причешће ван поста

[Драгана Милошевић]

Pravilno je onako kako dobijes blagoslov.

U malim parohijama duhovnik dobro poznaje ljude i sve je onda lakse.

[Aleksandar Ciganović]

Tacno..Al najvaznija je od svega ljubav, a sad jedan ce svestenik reci ovako, drugi onako..Ne moze niko da kaze npr: Ne moze se pricestiti van posta...Ali moze o tome da se diskutuje

[Dominika]

On 26.07.2016 at 17:26, R2D2 рече

ево га текст

 

 

Одличан текст, превела сам га на пољски: http://www.wiadomosci.cerkiew.pl/news.php?id_n=467 Нажалост, има јако мало порука св. Порфирија на пољском.

[Жика]

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог!

Ево и ја мало да се укључим. Мало ћу Вам испричати моја нека искуства.

Код мене у Р. Српској од кад знам за себе ишао сам у Цркву тј малих ногу. Сеоска Црква је. Ја нисам знао да се може да се исповеди речима тј само на Литургији се прочита разрешна молитва и то је то, нисам знао да се може причестити мимо поста, нисам знао да треба за задушнице да се спрема парастос, да не помињем вечерње и јутрење (то сад није битно), вече праштања уочи почетка Великог и часног поста (ни ово не може да се организује). Једноставно не само код мене у мом месту, касније ће се испоставити и код многих мојих браће и сестара који су студирали са мном и који су долазили  из малих средина имали су исти проблем конкретно мислим на причешће мимо поста, исповест речима. Ајд за време поста свештеник, верни народ се причешћује, али мимо поста ми је било чудно. Свештеник се причести, ми народ гледамо, а ни да изађе да каже да ли има неко да се спремао за причешће. Шта ћу контам тако треба и тако је шта је ту је, и то ми је било јако чудно свештеник се причести а ми људи нико.  А зар и ми обични верници не би требали да се причешчујемо мимо поста? Наравно да треба, зашто кад нам се Господ нуди а ми због лењости нећемо или нисмо заинтересовани. Кад су се сви светитељи причешћивали на свакој Литургији. 

Питам се дали смо ми верници криви, или једноставно Свештеници који требају да преносе реч Божију. Једноставно очекују да људи чим дођу у Цркву да знају и све или једноставно чекају да их људи питају и онда одговарају, нема са друге стране тј од Свештеника да мало подстакну људе, па ће људи имати и да их о чему питају тј мало да их заинтересују. Поготову кад дође нови свештеник у неко место. Хвала Богу има и оних и ревносних и свака им част. Већ једноставно само красноречиве беседе и то је то. Схватам да је разрешна молитва пре свега ради свештеника да би му било лакше служити Литургију, али се може рећи да се може и току поста исповедити речима ако неко жели. Много је човеку лакше кад на исповести каже што га копка, па макар свештеник и ништа му не рекао, него да само прочита разрешну молитву како је у сеоским Црквама где нема исповести речима.

И тако пролазили су дан за даном..

Кад сам отишао  у Нови Сад да студирам електротехнику (поред тога што сам је хвала Богу завршио касније ће се испоставити да је и то био сам промисао Божији о мени грешном да ме научи о православљу и које све врте богослужења постоје, нешто што сам желео да боље упознам и докучим), и кад сам почео да долазим у Цркву тад ми је било све чудно. Остаће ми увек упамћена прва Литургија. Био је пост. Кад је дошло за причешће, сад очекујем да ће свештеник разрешну молитву прочитати, међутим људи почеше да прилазе нормално и причешћују се, кад сам пришао путиру кажем свештенику тако и тако је код нас у мом месту, он ми каже није никакав проблем можеш се причестити а после се исповеди. После сам се код неког свештеника исповедио. То ми је био први пут да се исповедим, дете са села, нисам знао одакле да почнем, али објаснио сам свештенику, он ми је рекао да чешће долазим и да ће временом све доћи на своје место, Бог ће те упутити и научити све што те буде копкало и занимало. После сам нашао духовника и почео редовно да се причешћујем и исповедам. 

Кад је прошао пост, после сам видео да се људи мимо поста причешћују. Свештеници су неколико пута говорили на Литургијама да ко пости све посте, среду и петак да може да се причести. Питао сам свог духовника и почео да се мимо поста причешћујем. Касније путовањем по Манастирима Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Студеница, Острог и осталих светиња где сам био видео сам да се људи мимо поста сасвим нормално причешћују. Мимо обавеза на факултету присуствоаво сам Богослужењима колико сам могао. 

Кад сам се вратио после завршеног факултета у моје место и питао свештеника да ли могу са се причешћујем и како је у другим Црквама мимо поста он ми је рекао да може наравно и потврдио што су остали свештеници рекли кад сам их питао за причешће мимо поста и рекао ми што нисам раније питао. Како да питам нешто што нисам имао појма. Сад се савим нормално мимо поста кад се спремам за причешће најавим се свештенику, дан пре се исповедим. 

Много ми недостаје Нови Сад због свих тих богослужења.

Сматрам да ми обични верници треба да се причешћујемо мимо постам, јер време између неких постова зна бити до 4 седмице и више, а овако не знамо кад ће нас смрт задесити. Ово говорим из своје перспективе што да се играм са својом душом и својим вечним спасењем. 

Наравно сад неки манастири и неки Епископи имају своје ставове и мишљења и то ми никад неће бити јасно зашто се око овакве неке кључне ствари не донесе заједнички да кажем предлог у свим Црквама и манастирима српске патријаршије. 

 

Један од разлога што правим ове андроид апликације јесте управо ово горе што сам навео, да много људи има који не знају неке основне ствари и да им треба на неки начин правилно пренети, заинтересовати и упутити на реч Божију и у Цркву. Надам се и верујем да ће некоме андроид аплиакције и допринети да се човек више укључи и заинтересује за своју Цркву и веру.

Ако сам нешто непримерено написао праштајте није ми била намера!

С поштовањем!

 

[Aleksandar Ciganović]

Joj majko mila ispade ja najveci laik  Pa ljudi ako pitam za misljenje to ne znaci da ja nemam bas nikakva saznanja iz ove oblasti..A vi ako ste vec teolozi kao sto se predstavljate morate znati da postoji mnogo razlicitih misljenja oko ovih stvari, ali one ne treba da vode raskolu..Sva ta sarenolikost ustvari i cini da ne mozemo kruto da gledamo na neke stvari.

[Aleksandar Ciganović]

E ovakav sam odgovor cekao, pun ljubavi i iskrenosti..A ne neki cinizam od strane pojedinih i pozivanje na moju neinformisanost  Prastajte braco i sestre  Sto kazu u narodu: Dabogda svi bolji bili

[Драгана Милошевић]

Опет ти о  цинизму.. ццц

Оклен да знамо шта те саблажњује а шта не? Отуд ваљда и опрез код свих нас.

Моје искуство је баш саблажњиво на тему поста и Светиње.

Ниједно спремање за Причешће код мене није исто. Зависи у ком посту се налазимо, у каквом стању одем да тражим благослов.

Деси се да среда и петак буду на води, остало на уљу, или да само један дан буде на води.

Шокантно, зар не?

Па онда дође епископ и будући да познаје већину верника, изађе и каже дословце:

Ко није јутрос јео и пио, нек приступи

[Ламех]

10 hours ago, Aleksandar Ciganović рече

Joj majko mila ispade ja najveci laik  Pa ljudi ako pitam za misljenje to ne znaci da ja nemam bas nikakva saznanja iz ove oblasti..A vi ako ste vec teolozi kao sto se predstavljate morate znati da postoji mnogo razlicitih misljenja oko ovih stvari, ali one ne treba da vode raskolu..Sva ta sarenolikost ustvari i cini da ne mozemo kruto da gledamo na neke stvari.

Питао си из којих предмета се учи/учило на БФ о питању причешћивања. Ниси питао за мишљење. Зато размисли шта хоћеш да питаш и који одговор можеш да добијеш на питање. За мишљење о честом тј. редовоном причешћу су ти људи већ рекли своје мишљење.

Какве везе има раскол са овим питањем? Који раскол?

Богословски исправан став је да хришћани треба да се причешћују на свакој литургији. Ако не, онда имају да дају разлог зашто то не чине. Причешћивати се стално је природно стање ствари у Цркви. Болесно је не причешћивати и за то су потребни лекови- епитимије и пастирско старање свештенослужитеља/економа божанских тајни како свештенство назива св. Јован Златоусти.

То што смо ми болесно прогласили за природно и нормално, то је проблем первертираности нашег ума, а богме и вере. И овде се завршава свака расправа која се тиче богословског контекста приче о причешћу. Ово и једино ово си могао научити на Православном богословском факултету. Ако ниси, онда си узалуд тамо протраћио време а себе учинио не лаиком него незналицом.

[Дијана.]

Šta vam je, ljudi? Kako još i na dušekorisnim temama da se svađa? 

Forum je zato da ljudi pitaju i razgovaraju. Ljudi treba da budu spremni na pitanja koja nemaju veze s temom, pa i lična pitanja. Niko od nas nije zlonamjeran. Bar iz uredništva, garantujem.

S druge strane, možda je Aca samo vježbao vođenje sokratovskog dijaloga. Ako je nešto doživio kao napad, lijepo je da se 'spusti lopta', ne da se nastavlja u spiralu sukoba. Vjerujem da je završio teološki, kao i inače što vjerujem svakome (dok se ne dokaže suprotno). Vrlo je talentovan, lijepo piše. 

I sama sam došla na ovaj forum da ispitam i naučim, otkud to i kako podjela  i raskol, šta su razlozi, ko je u pravu... Bolna je podjela i optužbe za izdaju pravoslavlja jednih i optužbe za raskol, kidanje tijela Crkve drugih. Nadam se da će doći do izmirenja i prevazilaženja nerazumijevanja, i to ne samo na nivou naše pomjesne crkve, nego na vaseljenskom nivou.. Inače neće biti dobro. 

напомена: Пребацила сам вашу расправу о томе шта се учи а шта не на ПБФ на одговарајућу тему. 

https://pouke.org/forum/topic/9241-образовање-у-духовним-школама-и-институцијама-српске-православне-цркве/

 

 

[Дијана.]

On 7/26/2016 at 20:51, Aleksandar Ciganović рече

Nije problem da se pricestimo, ali se postavlja pitanje dostojnosti..Moze biti neko opravdanje da nikad necemo biti potpuno cisti, al nekad nam savest ne dozvoljava da se pricestimo ako nismo otrpeli neko vreme, t.j ako nismo postili neki duzi vremenski period

Пост те не чини достојним причешћа; никаква врлина и испуњавање заповијести нас не чини достојним причешћа, а камоли само пост. Причешће је увијек акт милости Христове а не заслуге наше. О томе је говорила Драгана са анегдотом гдје они који се сматрају недостојним смију приступити, а они који се сматрају достојним, не (њен актер је св.вл. Николај). Достојност причешћа је она фарисејска гордост која је приказана у параболи о митару и фарисеју. Сјећам се неког цитата, не и аутора нажалост "И кад све заповијести испуниш, и даље си само бескорисни слуга". Ту ти је почетна грешка у размишљању коју кад отклониш, више нема недоумице и дилеме како си је ти поставио. Друга је ствар што је нпр. св.патр. Павле се залагао за смањење терета постова за мирјане, онако светачки видовито схватајући слабост данашњих људи и данашњи темпо живота. Погрешно је пост сматрати условом за причешће. Пост је само једна мала 'жртва' или вјежбање у аскези; а подразумијева се да се врлински живи и мимо поста, па није сад као пост је вријеме ајде да будемо добри и да се причестимо па после нема везе. Стално морамо да се трудимо. То да је постављен услов 7 дана на води, или бар 5, или бар 3, мислим   да се односи на људе за које је свеште4ник знао да нису иначе црквени и да не посте и иначе. Јер постимо више од пола године, и нема потребе за додатним постом, и иначе је погрешно пост сводити на дијету. Многи људи се баве тешким пословима и не могу, није да неће, тако да посте, и штета је да постови нису краћи и више индивидуалан приступ у томе. Тако је сав ефекат тога да се људи не причешћују (зато што не посте). Дакле, како сам објаснила први пут, код епископа 'старотараца', ако те свештеник зна као црквеног, долазиш редовно на службе, из исповијести и разговора зна твој духовни профил, он ти 'дозволи' причешће ван поста, мада не сматрају, нпр. ако су завршавали школе у Русији а не у Београду, да треба на свакој литургији 'пер се'. 

Таскође исповијест није услов, него наша потреба, и мени је требало да се навикнем на то да не мора прије, да може и после литургије, а и да може без исповијести за то причешће ако мени савјест тако дозвољава; и сметало ми је само формално 'разрешење' без праве исповијести, или припуштање и без тога. Али после тражим исповијест и то је то. Свештеници углавном напомињу то као 'услов''ради оних који слабије долазе у цркву и требало би и да се исповиједе, а вјероватно само тада кад долазе и посте, итд. 

Нама лаицима је важна послушност свештеном лицу, па ако је правило строже, да се прилагодимо, и понизно замолимо јер нам је потребно, ако смо у таквом манастиру и баш не дозволе, и то да смирено примимо;  а ако је блаже, да не изигравамо преподобне и 'веће католике од дпапе', т ј. да будемо послушни причешћујући се. Знам кад сам први пут била на литургији о празнику ван поста у 'новотарској' епархији, па кад ми нисмо пришли, како нас је отац пријекорно и запањено погледао, иако ми нисмо пришли, не из гордости, него што нам је до тада трубљено да 'не може ван поста', дакле, нисмо се снашли... после смо се и ми причешћивали, с радошћу и захвалношћу. 

Дакле нема шизофрене подјеле на то 'врли хришћани у посту достојни причешћа' и 'свакакви хришћани ван поста', него увијек труд у врлинском живљењу, а пост не сводећи само на његову тјелесну страну... Труд увијек, а у посту ваљда још мало и више, јер тјелесно уздржање (и полно) по природи ствари олакшава молитву и уздизање душе ка Богу. 

Дакле договор са духовним лицем и послушање. Са свештеникове стране, познавање човјека и индивидуални приступ (и строгост и снисхођење).

Човјек је важнији од суботе, тј. од крутих правила. Знам колико ми значи и кад ми свештеник 'дозволи' да се причестим кад имам мјесечницу. То осјетим као милост Божију, ако баш тад имам потребу... Смирено претрпим и кад не дозволи... јер свештеници и у 'новотарским' епархијама тако у ствари раде 'по старотарски', тј. како су они учили или навикли, а они су одговорни за душе и ваља им се покорити... гдје сам једном питала и одбили су ме, више не питам, и не приступам тада (како год ја била жалосна, јер је нпр. велики празник, завршетак поста, који сам наравно постила)...

 

[Снежана]

Стално ми се враћа на ум слика Тајне Вечере. Христос причешћује апостоле. Причешћује оне чију отпадију открива на врхунцу Литургије. Колико је то само далеко од оне тврдоглаве поделе на достојне и недостојне за Причешће. Наравно, није ни реч о верификацији нашег зла него је показатељ колико је Божија љубав доследна самој себи. И колико то само треба да нас охрабри да останемо у Њему и да останемо доследни окушаној красоти. А ако и опет отпадамо јер несумњиво отпадамо, опет нисмо без наде јер се имамо Коме вратити. Бољег Бога нисмо могли открити ни задобити. Треба да чувамо овај однос и ово познање колико је наш Бог диван чак и када смо најнепостојанији на путу благодатне врлине. Јер Он видећи унапред нашу отпадију опет не препречује могућност сједињења са Њим чак и док ми тај будући пад још ни не назиремо.

Никола Ђоловић

[Bokisha]

ko posti sva 4 velika posta i svaku sredu i petak moze se redovno pricescivati na svakoj liturgiji, naravno uz ispovest...

Ili po blagoslovu svog duhovnika

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk