ВЕРА И ФОРМАЛНА ВЕРА

[Miomir Stefanovic]

Упознао сам особу која је изузетно, до у детаље, упозната са верским обичајима и процедурама. Користи сваку прилику да обележи црвено слово у верском календару, примерено. Али, поред тог сегмента духовности, иста особа има црту која ме доводи до различитих размишљања: користи дете које, по њеним наводима, живи у оскудици (ради се о девојчици старој осам година у време док ово пишем) не би ли од самилосних душа искамчила неку добит, углавном, материјалну (новац). Даље, не либи се ни да украде ствари из домаћинства и препрода их. То понашање иде од отуђења светих, породичних успомена: иконе, кандила, медаља, плакета, знамења, до славског свећњака. Напада стручну литературу и белетристику (сабрана дела, монографије...). Не устеже се од продаје елемената супругове електронске опреме, за никакав новац, дакле, јефтино и, подвлачим, у потаји. Према последњим информацијама отуђила је и два лежаја са душецима и постељином, гардеробне елементе... За све време су солидно издржаване и она и кћи. Будући незапослена, стално апострофира тешку материјалну ситуацију и користи је као покриће за разнолике новчане позајмице, при чему враћање позајмице обећава, али никада не изврши. Бар у току две године, у периоду у ком пратим ова догађања. Такво понашање ме асоцира на наркоманске кризе, када такве особе све што могу продају, обећавају брда и долине, а уствари - лажу. Служе се преваром.

Сад долазимо до моје дилеме, будући се особа декларише као верник и православни хришћанин: да ли су спојиви форма богоугодности кроз манире посвећене Створитељу, Цркви... и тотално другачије, свакодневно понашање?

Занима ме много мишљења по овој теми, јер једно понашање искључује друго, те ја сматрам да комбинација наведених супротности није примерена ни обичном човеку, а камоли вернику.

Па каква је то, онда, особа, по вашем мишљењу?

Очекујем коментаре.

 

[Miomir Stefanovic]

6 minutes ago, Miomir Stefanovic рече

Упознао сам особу која је изузетно, до у детаље, упозната са верским обичајима и процедурама. Користи сваку прилику да обележи црвено слово у верском календару, примерено. Али, поред тог сегмента духовности, иста особа има црту која ме доводи до различитих размишљања: користи дете које, по њеним наводима, живи у оскудици (ради се о девојчици старој осам година у време док ово пишем) не би ли од самилосних душа искамчила неку добит, углавном, материјалну (новац). Даље, не либи се ни да украде ствари из домаћинства и препрода их. То понашање иде од отуђења светих, породичних успомена: иконе, кандила, медаља, плакета, знамења, до славског свећњака. Напада стручну литературу и белетристику (сабрана дела, монографије...). Не устеже се од продаје елемената супругове електронске опреме, за никакав новац, дакле, јефтино и, подвлачим, у потаји. Према последњим информацијама отуђила је и два лежаја са душецима и постељином, гардеробне елементе... За све време су солидно издржаване и она и кћи. Будући незапослена, стално апострофира тешку материјалну ситуацију и користи је као покриће за разнолике новчане позајмице, при чему враћање позајмице обећава, али никада не изврши. Бар у току две године, у периоду у ком пратим ова догађања. Такво понашање ме асоцира на наркоманске кризе, када такве особе све што могу продају, обећавају брда и долине, а уствари - лажу. Служе се преваром.

Сад долазимо до моје дилеме, будући се особа декларише као верник и православни хришћанин: да ли су спојиви форма богоугодности кроз манире посвећене Створитељу, Цркви... и тотално другачије, свакодневно понашање?

Занима ме много мишљења по овој теми, јер једно понашање искључује друго, те ја сматрам да комбинација наведених супротности није примерена ни обичном човеку, а камоли вернику.

Па каква је то, онда, особа, по вашем мишљењу?

Очекујем коментаре.

 

«Људи не воле када неко у разговору или тексту који читају често помиње смрт, као што је то – рецимо – овде случај.                                                                                                              

Иако сам настојао да покажем како наш однос према смрти, заправо, отвара пут према највећој могућности вољења живота, људи за њу неће да чују.                                                                                  

Већина људи није спремна за смрт, своју или било чију.

Шокира их, жасава.                                                                                             

Она је попут великог изненађења.                                                                   

Али, никада не би требала бити изненађење.

Ја носим смрт у свом левом џепу.                                                               

Понекад је извадим и разговарам са њом:                                            

«Здраво, мала, како си?  Када долазиш по мене? Бићу спреман.»

 

Плакати због смрти исто је што и плакати због процветалог цвијета.                                                                                                                         

Оно што ме ужасава није сама смрт већ животи које људи живе или, боље,

које људи не живе, све до смрти.

Они не поштују властите животе, они пишају по својим животима.             

Невероватни глупани.                                                                                  

Одвише су опседнути јебачином, филмовима, новцем, заједницом, јебачином.

Главе су им испуњене ватом.

Они се пале на Бога без имало размишљања, они се пале на домољубље без имало размишљања.                                                          

Убрзо заборављају размишљати властитом главом, допуштају другима да мисле уместо њих.

Главе су им испуњене ватом.

Изгледају ружно, разговарају ружно, корачају ружно.                        

Свирајте им сјајну музику столећа, али они је неће чути.

Смрти већине људи обична су варка.

У њима није имало што умрети.»

Henry Charles Bukowski JR  (Andernach,16. avgust 1920. - San Pedro, 9. mart 1994.)

[kamila]

Sve to gore napisa neki pametan covek i sve je tacno. Ne brini za takve ljude, znam ih previse, spolja sjaj a iznutra jad.

I takvi ce Bogu na istinu pokazace se tamo sva njihova nedela. Bice Strasni Sud istinski strasan.

[Miomir Stefanovic]

11 hours ago, Miomir Stefanovic рече

Miomir Stefanovic

17 June 2015 at 14:52 · 

Odem juče u prodavnicu.

Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. 
Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. 
Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce.
Kasirka sve izračuna, račun oko 1200 dinara.

 

Starac izvrne ceo novčanik, sa sve par metalnih novčića. 
Kasirka prebroji i dođe na skoro 1000 dinara. 
Nije dovoljno.

 

Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa.

On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto.

Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

 

Ja dajem kasirki 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. 

Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagub-ljeni dinar. 

Vraća pogled i kaže „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim“.

 

Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.

 

Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže:
„A šta ja sad da radim?“

 

„Ništa“, ja mu odgovaram, „Uzmite Vaš bakaluk i idite kući, sve je u redu.“

 

„Ali, meni se ovo nije nikada desilo“, kaže starac, i dalje zbunjen. 
„Stvarno ne znam šta da radim?“ i gleda zbunjeno u kasirku.

 

„Pa eto, ima još dobrih ljudi“, kaže kasirka, a i ona obara pogled.

 

„Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam doneti 200 dinara, kad budem imao“, kaže deda.

 

„Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo go-dina„, pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.

 

„Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko po-mogne…“, kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.

 

Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. 
Ona radi verovatno za 25 ili 30.000 i zna sigurno i sama šta znači nemati.

 

„Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim“, jeca starac.

 

„Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate“, pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.

 

Pruža mi ruku, „Kako se Vi zovete?“.

„Marko“, odgovaram.

„Ja sam Milan i pamtiću Vas dok sam živ.“

Pa jeb*m ti ja i tu zemlju i tu vlast i vlasti koje su ljude, starce koji su preko leđa preturili i onaj veliki rat i čitav život, dovele do toga da se, ne samo zaplaču za 200 dinara, nego da tih je*enih 200 dinara uopšte nemaju.

ГДЕ СМО МИ?

[Miomir Stefanovic]

Из разговора са једним духовником запамтио сам интересантну реченицу:

“ Црква је као сијалица око које круже разни инсекти “.

И заиста, свако Божије створење је прича за себе препуно особености које овај диван свет чине живим, интересантним.

Кад мало боље размислим, не би било добро да сви будемо исти, било би нам досадно.

Сваки појединац, међутим, има одређено место и улогу у животу.

Ако правилно схватимо нашу улогу и управимо живот ка Богу као једином циљу, она ће бити оправдана и сврсисходна.

Нико на исти начин не путује ка циљу. 

Узмимо за поређење саобраћај: неко се вози аутомобилом, неко аутобусом, трећи пак возе бицикл или иду пешке али сви имају нашто заједничко, сви кад-тад стигну на циљ.

Са друге стране имућни возе аутомобил марке Мерцедес на пример, сиромашнији Југо, али сви - на крају - дођу до жељеног и потребног одредишта.

Дата поређења се могу пресликати на образовање људи: неуком али вредном човеку исто као и наобразованом је дата могућност да уз потпуну слободу и добру вољу досегне саме врхове духовног развоја и заслужи Царство Небеско.

Међутим, интелект је много сложенији појам и везује се само за начин искоришћења поседованих потенцијала.

Од самог рођења Бог нам дарује бројне дарове, таленте...

Један од главних дарова је заправо – време, најдрагоценији дар којег, на жалост често злоупотребљавамо испуњавајући га некорисним или штетним стварима или , уопште га не испуњавајући.

Често се може чути реченица “ убијам време”.

Ми као Хришћани, немамо право да убијамо, самим тим ни време!

Најдрагоценије испуњавање времена, поред духовног развоја је интелектуални развој.

Развијајући се интелектуално, стварамо корисну подлогу за духовни развој јер као интелектуално развијена бића можемо бити од користи како својој души тако и околини.

Човек који се непрестано свестрано усавршава боље повезује научено, квалитетније и брже притиче у помоћ, благовремено уочава одређене аномалије и из богатог искуства проналази најадекватнији начин за решавање истих.

Људи треба непрестано да раде на себи, уче и читају уместо да већину времена проводе испред телевизора непрестано упијајући, углавном, бескорисне садржаје.

Време тече и не може се зауставити ни вратити.

Стога са сигурношћу можемо рећи да је то један од најдрагоценијих нам дарова са којим се не смемо играти.

Савремен човек је сходно убрзаном темпу живота зачињеног бројним искушењима често склон једном веома опасном отрову људске душе – депресији.

Она настаје управо због неадекватне употребе времена.

Уколико бројним душекорисним обавезама испунимо време намењено за животне активности нећемо дати простора нечастивом да у настале празнине убаци разна искушења, недаће и осећање очаја које доводи до депресије.

Повећањем броја интелектуалних обавеза, нећемо само позитивно утицати на лични развој већ ћемо, услед појачаног физичког напора помоћи телу а самим тим и души да се испуни смирењем које проузрокује спасоносно стање покајања потребно за очишћење душе.

Интелектуалац се не рађа већ постаје.

Интелектуалац је заправо онај који непрестано, доживотно користи своје Богом дане ресурсе, а не онај који је завршио неку одређену школу.

Човек који не дели своје знање и искуство са осталима, који се не усавршава већ неодређено лута и чами погубно се гордећи са својом ’’крваво стеченом’’ дипломом је заправо ’’мртав интелектуалац’’.

За разлику од несебичног ’’живог интелектуалца’’ он се затвара у себе и уз очајање постаје бескористан и Богу и људима.

Oсновна доктрина правог интелектуалца треба, пре свега да буде поштовање Бога и вере јер ће у супротном сав његов живот, труд и знање бити бескорисни и неупотребљиви.

Свака наука која као циљ нема Бога је мртва.

Teжња сваког човека поред усавршавања и стражења над својом душом,тј.непрестаним духовним корачањем ка Богу треба да буде и брига о сваком живом створу који га окружује.

Многи ће се позвати на бројне ’’зле’’ људе на које је немогуће утицати и који се својом упорношћу не могу променити.

Не можемо навалентним понашањем утицати на некога да се промени већ прво морамо уз енормну количину емитоване љубави натерати истог да нас заволи.

Затим, својим јеванђељским животом треба да послужимо као пример датој особи и она ће из љубави почети да нас опонаша и тако ће се променити у жељеном правцу(налик малој деци која на примеру уче од родитеља).

Да би дошли до жељених резултата потребно је много љубави, жртве, одрицања и рада пре свега на себи односно својој души.

На овај начин постижемо вишеструке корисне резултате помажући својој и осталим душама које нас окружују да заслуже најрадоснији и најкориснији животни циљ – спасење.

http://www.zemljazivih.info/pravoslavlje-u-srcu/37-ne-ubijaj-vreme.html

 

Измењено Јун 25, 2016 од Милан Ракић

[Милан Ракић]

Миомире, потребно је да када неки текст "пренесете" овде, а уколико није Ваш, да оставите линк одакле сте га преузели.

[Miomir Stefanovic]

5 minutes ago, Милан Ракић рече

Миомире, потребно је да када неки текст "пренесете" овде, а уколико није Ваш, да оставите линк одакле сте га преузели.

ОМАШКОМ ПРОПУСТИО ИЗВОР, НЕ ЗАМЕРИТЕ. ПРЕУЗЕТО ИЗ МАТЕРИЈАЛА "ЗЕМЉА ЖИВИХ".

ЈОШ ЈЕДНОМ ИЗВИЊЕЊЕ, НЕЋЕ СЕ ПОНОВИТИ.

ПОЗДРАВ.

[Милан Ракић]

1 minute ago, Miomir Stefanovic рече

ОМАШКОМ ПРОПУСТИО ИЗВОР, НЕ ЗАМЕРИТЕ. ПРЕУЗЕТО ИЗ МАТЕРИЈАЛА "ЗЕМЉА ЖИВИХ".

ЈОШ ЈЕДНОМ ИЗВИЊЕЊЕ, НЕЋЕ СЕ ПОНОВИТИ.

ПОЗДРАВ.

У реду је. Ево додао сам линк

[Miomir Stefanovic]

2 minutes ago, Miomir Stefanovic рече

ОМАШКОМ ПРОПУСТИО ИЗВОР, НЕ ЗАМЕРИТЕ. ПРЕУЗЕТО ИЗ МАТЕРИЈАЛА "ЗЕМЉА ЖИВИХ".

ЈОШ ЈЕДНОМ ИЗВИЊЕЊЕ, НЕЋЕ СЕ ПОНОВИТИ.

ПОЗДРАВ.

http://www.zemljazivih.info/kontakti-sa-zemljom-zivih.html