Тумачења Светог Писма

[Broken]

"Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама! " (Мт. 6, 22-23)

Како се ово тумачи ? Како сте чули или како ви размишљате ?

[Bokisd]

22-23. Svjetiljka tijelu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će tijelo tvoje svijetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti. Ako je, dakle, svjetlost koja je u tebi, tama, kolika je tek tama!

To znaĉi ako opteretiš svoj um brigom o prolaznim stvarima ugasićeš svetiljku i pomraĉiti svoju dušu. Kao što zdravo oko prosvetljuje telo, a kvarno i bolesno ga pomraĉuje, tako i brige (ovoga sveta) oslepljuju um. A kada se um pomraĉi, pomraĉuje se i cela duša, a s njom još više i telo.

sv.Teofilakt Ohridski

Ima i ovde :

http://bible.optina.ru/new:mf:06:22

[Broken]

@Bokisd hvala na trudu.

 

[Bokisd]

E, da, imas ovde i na english (6,22-23)

https://www.ecatholic2000.com/catena/untitled-13.shtml#_Toc384506913

[JESSY]

Тумачење јеванђелске приче о сину расипнику (Лк. 15, 11-32).
Архимандрит Василије Ивиронски
 
 
Бунт млађег сина и очево опхођење

Млађег сина, из данашње приче, спашава то што себе осећа сином очевим. Он живи у породичном простору. Грех и слабост његова је у томе што, будући незрео, није достигао до познања да је имање оца и имање сина исто. Зато тражи свој део. Та деоба која се збива у њему је грех његов. Деоба, комадање је грех.
Али отац је богат у љубави и не занима се собом,њега занима да спасе другога-његово дете које представља сврху живота. Њега не занима шта ће свет рећи, да ли ће изгубити ауторитет уколико се покаже промашеним оцем детета које оставља дом и одлази далеко. Љубав очева сеже даље од суда света и бунта сина његовог. Зато не жели да подучава речима.
Није решење да отац на силу задржи сина, већ да му да могућност да се он сâм врати њему. Зато му даје део који је он тражио. Али део отргнут од целине истине винограда живота, не може да донесе род, зар не?

Оно што је лажно нестаје, напушта нас

У далекој замљи нико не живи заувек добро. Нико никоме не може да помогне. И када иштеш помоћ, да се прибијеш код једног житеља оне земље, он те гура још ниже, шаље те да чуваш свиње.
Син размишља: Нека сам и све изгубио. Нека сам буквално умро, ипак постоји нешто што се не губи, што не умире. То је отац мој и љубав његова. Он је силан у милости и благ у сили.
Зар је требало да одем тако далеко да бих то осетио?
 
Одлучује да се врати кући. Пре него што је стигао до куће отац га види и трчи. Отац је знао исповест, и пре но што је син било шта рекао. Био је заједно са њим, а да син то није видео.
Очинска љубав је победила смрт. Заблистала је радост и славље, на коме се жртвује теле угојено. Теле из приче, кажу Свети Оци, Син је Божији, а славље – Света Литургија, сабрање и живот Цркве.
 
Повратак који ослобађа
 
Када тражиш нешто мало, једно јаре,као што је тражио старији син, не добијаш ништа. Када не тражиш ништа – ни слуга да постанеш – добијаш све.
Сетимо се сусрета оца са старијим сином.
Са далеког поља, из стране земље, вратио се млађи син, а са очевог поља старији и показао пакао који је све време носио у себи.
Живот очев је мука, која се понавља.
У сваком дану искушење ствара проблеме, узрокује жалости.
Отац зна болест свог старијег сина. Он не трчи, као у случају млађег, већ излази отежан болом.
Само му утешно говори и стрпљиво прима све таласе гнева старијег сина.
 
Служим те толико година...
 
Старији син оца ни једном не назива оцем. Нити га види као оца, већ као газду. Има „правнички“ однос. Себе оправдава, свог оца осуђује. Ја сам увек у реду. Никад нисам сагрешио. Био сам послушан.
Брата свог не назива братом, већ сином оца свога. А непоправљиви грех млађег сина није то што је обрукао оца, већ потрошио новац, по речима старијег сина.
 
Отац исправља сина обраћањем: Чедо.
Ти мене не зовеш оцем, а ја тебе сматрам сином. Негативном прилогу никада старијег сина, отац супротставља позитиван прилог свагда.
Ти си свагда са мном. То је рај,слобода.
 
Где смо ми? Кога сина представљамо?
Није лако рећи. Опасно је исхитрено одговорити. Томе нас учи ова прича.
Како је страшно налазити се унутра у дому,а бити тако далеко! И још страшније, држати заповести а на крају не окусити теле угојено и не бити светли учесник велике Гозбе која се приноси „за васељену“.

[JESSY]

Чудо васкрсења, свједочено у јеванђељу светог јеванђелисте Луке представља најузбудљивији и најпотреснији призор што нам га машта може дочарати. Догоди се да Христос иђаше ка граду који се зваше Наин. „И кад се приближи вратима, града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бијаше удовица“. Двије су несреће несрећну жену походиле, и то јеванђелист посебно наглашава. Прво је изгубила свога мужа, храниоца и браниоца, и кад јој је, у сину, узданици, стасала нада, понијела га је, јадна, кроз врата градска да га земљи поклони. Може ли се самохраној мајци гора судбина замислити?
И у том моменту, прилази јој Христос и вели: „Не плачи“. (Лк. 7, 13) Мора да је мук завладао. Удовици жени, која сина, јединца, у гроб сахрањује, рећи: Не плачи! Није ли то исувише дрско – помислили су многи из тужне поворке. „И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше. И рече: Момче, теби говорим, устани!“ (Лк. 7, 14)
Сад је тек право запрепашћење настало: мртвом човјеку говорити да устане – сви су се у чуду, згранути, нашли. И питали се, ко је тај који мртвацу може наредити да устане.
Ми, сада, знамо и вјерујемо да оно што не може нико други, Господ може. Онај који је мртвило животом запахнуо и животну клицу у небиће усадио, може и једног мртваца васкрснути и у живот призвати. И заиста, на Господње ријечи, „сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој“. (Лк. 7, 15
Ма колико да се, заиста, огромно чудо десило, које је само Животодавац учинити могао, и ми смо свједоци једне људске драме. Обично Христа моле невољници и, најчешће, Христос ставља њихову вјеру на пробу и препушта их њима самима, да вјером својом сами себи, најприје, помогну. У овом случају, међутим, Христос не чека да буде мољен. Топлином своје љубави, сажали се на сироту жену и приђе мртвом њеном сину да га у живот врати. Учини то, „и даде га матери његовој“, (Лк. 7, 15) у матерински загрљај, као најдрагоцјенији небески дар.
У својој вјерској разводњености и хладноћи наших срца и разума, ми тешко примамо и мања чуда, трудећи се да свему дамо наше људско објашњење. Превиђамо да је све чудесно око нас и све доказује и показује Чудотворца само што ми то не видимо. И најљепше бајке ми некако обездушимо.
Многима од нас, у свој нашој памети, никако да дође и ова паметна мисао, да је све сами бесмисао ако нисмо у вјечност призвати. Све око нас има своју сврсисходност, једино ми, ако би нас смрт потирала, не можемо наћи сврху нашег хода по мукама на овој планети Божијој. Као хришћани треба да знамо и вјерујемо да нас вјечност у окриље зове. Та мисао о вјековању прати људски род кроз сав његов ход кроз историју. „Оживјеће мртви твоји – кличе пророк Божији, Исаија – и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце“. (Ис. 26, 19)
Само својом вјером доживљавамо ту тајну Божију, и никако другачије. Каквом вјером, показује нам својим примјером пророк Божији Језекиљ у 37. глави своје 1-10. ”Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ.
Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изиђоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика.”
Овај узбудљиви пророков исказ није нам он дат да би нашу машту голицао него да нам одговори на вјечито наше питање: Ако ћемо и васкрснути – како ће се то десити? Одговор се и сам намеће: баш овако како нам га пророк приказује.
Да не сумњамо: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни за живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни“. (Дан. 12, 2
Истина васкрсења мртвих обавезује живе и ту је одговор зашто је ми олако одбацујемо. Размишљају многи нојевски: „Боље да ме нема него на срамоту вјечито да живим“. Нема ли васкрсења мртвих, нема ни јединог праведног суда, онда нема одговора за дјела и недјела.
 „Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи?“ (1.Кор. 15, 35) На то питање Апостол одговара јасним и очигледним, животним, примјером из свачије азбуке живота. „Оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре.“ (1. Кор. 15, 36) „Без смрти – нема васкрсења.“ (Његош) И сами знамо: „Ако зрно пшенице, паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако ли умре, многи род доноси“. (Јн. 12, 24)
За знатижељне, апостол Павле, до у појединости, разлаже како ће се наше васкрсење збити: „Јер ће сам Господ – вели – са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи са неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи, који останемо, бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“. (1. Сол. 4, 16-18)
Васкрсли Господ, Васкрситељ, залога је нашег васкрсења. „Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша мртва тјелеса Духом својим који живи у вама.“ (Рим. 8, 11) Без наше вјере у Христово, и наше, с Њим, васкрсење, све нам је упразно. „Празна је проповијед наша, па празна и вјера ваша“, (1. Кор. 15, 14) вели нам свети Апостол.
„Бог није Бог мртвих, него живих“. (Лк. 20, 38) Вјерујте, и вјером се својом спремајте за сусрет са Живим Господом Животодавним, у вјечности, у Царству небеском.
Протојереј Василије Томић

[JESSY]

ШТА ЗНАЧЕ РЕЧИ ИЗ 102. ПСАЛМА "ОБНАВЉА СЕ КАО У ОРЛА МЛАДОСТ МОЈА" ?

 

      Током читања Псалтира, наилазимо на стих „Обнавља се као у орла младост моја“ (Псалам 102 , стих 5). Како се то код птице орла обнавља младост, и какво је уопште значење тог стиха?

      По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

     Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

    У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

 

Јеромонах Доситеј Хиландарац

[Božena]

 

[Božena]

 

[JESSY]

Тумачење Јеванђеља: Чистота срца

Јеванђеље по Матеју Глава 6, Стихови 22-33

22 "Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде добро, цело тело ће бити светло.

 23 Али, ако је твоје око лоше, цело тело ће бити испуњено тамом. Ако је дакле светлост која је у теби тама, колика је тек та тама!

24 "Нико не може два господара служити; или ће једног мрзети, а другога љубити, или ће бити веран једном а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.

25 "Зато вам кажем, не брините се за свој живот шта ћете јести, или шта ћете пити; нити о свом телу, шта ћете обући. Није ли живот виш претежнији од хране и тело од одела?  

26 Погледајте на птице небеске, нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; а Отац ваш небески храни их. Зар нисте вреднији од њих?

27 А ко од вас бринући се може додати један лакат свом расту?

28 "Па зашто онда бринете о одећи? Погледајте љиљане у пољу како расту: они нити раде нити преду;   

29 а ипак вам кажем да ни Соломон у свој својој слави се не одену као један од њих.

30 Па када Бог тако одева траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, неће ли пре вас оденути, ви маловерни?

31 "Стога не брините се, говорећи: Шта ћемо јести? или Шта ћемо пити? или Шта ћемо оденути?  

32 Зар ово све и незнабошци не ишту. Отац ваш небески зна да вам све ово треба. 

33 Али иштите најпре Царство Божије и Његову правду, и све потребно ће вам се додати.

 

Са светом се сусрећемо, о свету стичемо знање путем својих чула; и кроз чула упознајемо не само свет, већ постајемо у њега укључени, сва наша чула нас повезују са предметима, са стварима око нас, али наша чула у нас непосредно уносе утиске и осећаје који нас понекад мењају из корена.

кроз њега Наш вид, о коме Господ говори у данашњем Јеванђељу, је једино преко чега можемо да спознамо свет са ведрином, у потпуном мировању свих сила нашег бића, али под условом, како Господ каже, да наше око буде једно, да буде светло, и да буде светло, то јест да дозволи са да у наше познање ствари уђе светлост.

Један од савремених енглеских писаца, Чарлс Вилијамс, даје нам две слике уз помоћу којих, мислим да ћемо моћи да схватимо још понешто из овог пасуса из Јеванђеља. У роману "Навечерје свих светих" он нас упознаје са девојком која је погинула у удесу, чија душа постепено проналази свој пут у нови свет у који је ушла.

Она стоји на обали Темзе, гледа у реку, и одједном види воду у реци Темзи таквом каквом је никада није видела у прошлости када је њена душа била обдарена телом. Тада је она имала одбојност према тамној, масној, прљавој води, јер је воду њена машта увек повезивала са чулом додира и директним телесним утисцима.

Али сада ова душа је ослобођена од тела и види воду из Темзе ослобођено, онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода из реке која тече кроз велики град, прикупља свакакву прљавштину града и односи је далеко. И пошто она сада нема уобичајену одбојност тела и маште, та душа, кроз непрозирност воде, почиње да у њој увиђа нове дубине; види дубље од ове површинске непрозирности воде, она открива слој чисте воде, њену прозрачност, и још и више и дубље - види слој прозирности а у језгру те воде која тече кроз велики град - а овај град има позив да једнога дана постане град Божји - она сагледава ток неописивог сијања воде, воде вечног живота, исконске воде Богом створене, воде о којој Христос говори Самарјанки. Пошто је ослобођена личне реакције и одвратности, покојница сагледава (још даље?) слојеве светлости кроз површну тмине.

Зато што смо вечито уплетени у наше себичне реакције, успевамо да видимо кроз слојеве светла таму коју повремено стварамо или коју умишљамо, пошто је наше око помрачено ми видимо тмину, и нисмо у стању да сагледамо дубину, чистоту и сјај.

Још једна слика коју налазимо у овој књизи је можда још трагичнија. Ова девојка стоји на једном од великих мостова; она зна да овај мост не може бити пуст, да људи ходају, аутобуси се крећу, она зна да постоји живот на њему, па ипак, она тај живот нити види нити опажа јер, одвојена од тела, она види сада једино оне ствари и људе са којима се повезала свезом љубави, а како није волела никог осим свога мужа, она је слепа за све ствари око себе, и постоји само празнина, ништавило.

И тек када она, кроз ту незнатну љубав коју је имала у животу, постане свесна љубави уопште и преко везе, коју је остварила уз помоћ те љубави, иако мале, са другим људима и другим стварима које су јој биле драгоцене, она тек тада прогледава.

Зар и ми не живимо тако? Окружени смо светлошћу а видимо само пролазе сенке и празнину; колико често човек прође кроз наш живот не оставивши никакав траг, прође незапажено, упркос чињеници да је постојала потреба, или је у нашем животу постојала лепота, али је нама то било небитно, у нашем срцу није било ничега чиме бисмо одреаговали на ту лепоту, а у ствари смо у пустињи чак и када смо окружени изобиљем.

Ово се, опет, дешава због тога што посматрамо, гледамо без љубави, и не видимо ништа, јер само нам љубав може открити сакривено; а опет, способни смо да гледамо на зао и помрачен начин: колико често на зао начин тумачимо ствари које видимо? Уместо да их видимо какве јесу, видимо их онако како их разумемо из дубине наше помрачене душе и нашег унакаженог искуства. Колико често погрешно тумачимо дела и речи људи, јер их посматрамо већ помраченим оком!

Дакле, ове данашње Христове речи нас позивају на изузетно пажљив однос према томе како посматрамо и видимо; не смемо заборавити да чињеница да не видимо ништа, да је то често услед нашег слепила; ако видимо зло - то је због таме у нама; ако имамо одбојност према стварима, то је најчешће због тога што смо сконцентрисани на себе и не можемо да посматрамо са ведрином, са чистотом срца. Јер на крају крајева, ми не гледамо само телесним очима које нам преносе утиске, већ видимо и очима срца које могу да виде Бога само када је срце чисто, и то Бога не само у Његовом мистичном бићу, већ и Божије присуство кроз Његову благодат, лепоту и (благослов). Свети Исак Сирин каже да човек који има чист поглед и чисто срце више не види таму у свету јер ту таму надилази блистава Божија благодат на делу, која почива на свим стварима, колико год да нам се те ствари чине мрачним.

Научимо барем ову лекцију из Јеванђеља. Будимо обазриви да гледамо чистим оком, да тумачимо са чистотом срца и да делујемо из љубави, и тада ћемо моћи да ослобођени видимо сијање света и прозрачност, и заволећемо људе, и служити им, бићемо у овом свету, у месту које нам је Христос доделио, примићемо Његов благослов, веровати, имати наду и никада нећемо престати да волимо, чак и ако љубав значи полагање живота - живота старог Адама који мора умрети како би нови Адам живео, или живота новог Адама који свој живот даје да би свет и други у њему могли живети. Амин".

митр. Антоније Блум

[SerbCro]

  On 6. 11. 2019. at 20:51, Broken рече

Људи, молим вас да поставите неко добро тумачење Матејеве 4. главе, онај део са троструким кушањем у пустињи. На сечам се да сам нашао неко тумачење које ме је задовољило. Хвала.

Expand  

Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано,[6] јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!

Ovo te muči ?

[Д анте]

.

Поздрав свима! Као и многи имам хиљаде питања ... али сада једно овде.

 

Глава 5 Јеванђеља по Јовану почиње излечењем болесника који је боловао 38 година. Било је то у Јерусалиму, код Овчијих врата, у бања са пет тремова, која се јеврејски зове Витезда.

Код Јн. 5: 6 стоји: Видевши Исус овога како лежи и сазнавши да већ дуго болује, рече му: хоћеш ли да оздравиш?

Зашто Исус пита 'хоћеш ли да оздравиш?'. Зашто то питање, иако можда делује сувишно, ипак није?

 

Како  ви размишљате ?

Хвала унапред на потенцијалним одговорима!!

.

[sanja84]

  On 20. 1. 2020. at 9:05, Broken рече

"Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама! " (Мт. 6, 22-23)

Како се ово тумачи ? Како сте чули или како ви размишљате ?

Expand  

da imaš glaukom. 

Glavu gorei u nove pobede!

 

 

[sanja84]

  On 18. 5. 2024. at 3:11, Д анте рече

.

Поздрав свима! Као и многи имам хиљаде питања ... али сада једно овде.

 

Глава 5 Јеванђеља по Јовану почиње излечењем болесника који је боловао 38 година. Било је то у Јерусалиму, код Овчијих врата, у бања са пет тремова, која се јеврејски зове Витезда.

Код Јн. 5: 6 стоји: Видевши Исус овога како лежи и сазнавши да већ дуго болује, рече му: хоћеш ли да оздравиш?

Зашто Исус пита 'хоћеш ли да оздравиш?'. Зашто то питање, иако можда делује сувишно, ипак није?

 

Како  ви размишљате ?

Хвала унапред на потенцијалним одговорима!!

.

Expand  

Zato što je bolest Božija poseta.