Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности

[Дејан]

 

Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено "ја" негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. "Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад." То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред.

Manastir Glogovac

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/12/p.html

[Јадранка-Дервента]

Смирених има мало, са комплексом ниже вриједности, мало више, али зато оних са комплексом више вриједности је, забрињавајуће, пуно.

[Рапсоди]

Смирених има мало, са комплексом ниже вриједности, мало више, али зато оних са комплексом више вриједности је, забрињавајуће, пуно.

:aplauz: :aplauz: :aplauz: 8086.gif

[Рапсоди]

 

Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено "ја" негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. "Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад." То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред.

Manastir Glogovac

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/12/p.html

Право у срж теме.    Смајлић поклона.

[Иван ♪♫]

uvek aktuelna tema

[Рапсоди]

Не чујемо једни друге, не гледамо једни у друге.
Корачамо газећи јако.

Више ни случајног врапчића на прозору нашем не примећујемо,

не ослушкујемо више песму ветра,

Не гледамо увече у звезде кад светла вештачка гасну.

Више ништа не може да упали сјај у нашем оку и радост у нашем срцу.

Пролазимо поред дуге када се појави,као да је свакодневница.

Ни мирис печених паприка у јесен , ни дах свежег зрака више не осећамо.

Отупела су сва наша чула.

Да ли је ово време безосећајности.

Ни у просјаку на улици не препознајемо да он понајмање паре тражи,

већ само мало самислости, и један топао осмех.

 

Загрљај маленог детета, и осемх безазлен његов......................