Oduševljenje duhovnom literaturom kao izazov... Prva i/ili omiljena duhovna knjiga

[Jefimija88]

Хвала Богу, па имадох доброг вјероучитеља. Као мала дјевојчица, тек кренула у школу, добијала сам од њега разне књижице о Богу, цркви и вјери. Све кроз слике, причице и пјесмице довело ме у цркву. И тај круг никада напустила нисам. Своју вјеру сам још више изградила кроз књиге: Монах Калист, Чуда св.Василија Острошког, затим О.Тадеј-Какве су ти мисли-такав ти је живот, Мати Матрона, и још многе . Богу хвала на свему.

[Баба]

Свети Сава и Косовски Завет , а пре тога бабин црквени колендар у коме је писало очењаш и вјерују и пар неких ситница о посту тад је колендар истовремено показивао православне и шокачке празнике из дана у дан тога више нема

И онда кажу да је сада СПЦ екуменистичка , ма иди...

[antics]

Ја сам одрастао у стану од педесетак квадрата, на четвртом спрату, на углу улица др Семешка и Димитрија Туцовића. И кад се кречио стан, ствари се нису избацивале - него све на сред собе, прекрије се и - вози (још од тада волим мирис свеже отворене канте поликолора... мени је кречење било као породична светковина). Углавном, дали мени нешто да радим, као да помогнем, да брискам књиге од прашине. Мислим да нисам ни у први разред био пошао. И тако ја наиђем на најзанимљивију књигу на свету: малена, мања од свих осталих - скоро као ја према свима осталима (био сам најмлађи у згради). Тврде корице, онако господски борда, утиснут Крст на корици, а листови фиииини, фини, па црвени са стране. Фонт - прелеп. Просто се види да је то нешто овако право озбиљно и важно. И тако ја кренем да читам... Био је то Нови Завет у Караџићевом преводу, а на крају Псалми (Даничић), издање библијског друштва 1974. И заљубим се ја у ту књигу.

А у клупи, у дрвеној угаоној гарнитури у кухињи нешто после пронађем једну овако баш опасну књигу: меке, тамнозелене корице, исто има крст (само црн) и доле испод њега мртвачка глава. Ау! - помислим ја. На крају књиге - све нешто неразумљиво. Паки и паки... јако Тебје подобајет... али, кренем и њу да читам. Био је то патријаршијски молитвеник. Неком је та књига касније позајмљена, па је није вратио, и не знам из које је године била. Али, то су две моје прве црквене књиге. После сам о. Славка питао шта то значе молитве јутарње и молитве пре спавања и... тако је кренуло. Читао сам Нови Завет као дете и разумевао на неки свој начин, као дете. За мене је Исус био нешто попут суперхероја за данашњу децу. После је све дошло на своје... Мада сам имао великих проблема са Старим Заветом у петом основне. Више пута сам прекидао читање, па сам (негде око Књиге о Рути) рекао да нећу више ни да читам. Ништа разумео нисам. Касније сам нашао један одличан речник мање познатих израза из превода Даничић/Караџић (Каленићево издање, чини ми се из 1991.), ал то је било кад сам већину ствари већ прокљувио на друге начине.

Такве књиге су се у оно време криле. Мој отац је имао неких проблема са тадашњим властима, па није било згодно да неко из комшилука види шта читаш. А није се крило само то. Крио се и Драшковић (тада мегапопуларне Нож и Руски конзул), па Данко Поповић (Књига о Милутину... сећам се како су моји шапутали око ње...) и још неки други писци. Још већа трагедија је што је мој деда био партизан, па то нико ни за шта није фермао. Ја сам био Титов пионир, лепио сам Титову слику на први лист сваке свеске у првом разреду...

Слава Богу, све што ми је дао - ништа заслужио нисам. Али, ваљда се тако Његова милост показује...

[Balthasar]

Мери Бечерол, ,,Библија за децу у 365 прича", Београд 1995. .smesko.

[АлексаС]

Put ka Spasenju - Sveti Teofan Zatvornik

[албатрос]

Хм, нешто што је баш дјеловало на мене да боготрагам јесте Његош, ако нема Библије у кући онда сви имају Његоша Мада је мајка кад сам била мала говорила да је старији брат врло паметан што је тако брзо прочитао Стари Завјет, да то није ни за старије умније људе, редовно је гутао књиге из библиотеке, али мени се урезала понека прича из Старог Завјета, копирала сам брата После сам добила на поклон Нови Завјет, нисам се нешто претргла од читања до скоро, и свакако житије Светог Саве, ето за почетак 

[draganzzz]

Ја се чак сећам прве четри:

1. Нема лепше вере од хришћанске - митр. Амфилохије, еп. Данило

2. Душа после смрт - о. Серафим Роуз

3. Младост и страсти - Владимир Димитријевић

4. Житије за Април - св. Јустин Ћелијски

Иако је пре свих био ипак Нови Завет.

 

 

Znaci, ne mogu da verujem; .smesko.

identicno samo pod 4. kompletno zitije za Avgust,

nekako mi je od tada prorok Samuilo nekako blizak!

 

p.s knjigu Monah Kalist nisam nikad voleo.

[Guest о. Агапије]

Znaci, ne mogu da verujem; .smesko.

identicno samo pod 4. kompletno zitije za Avgust,

nekako mi je od tada prorok Samuilo nekako blizak!

Веруј још да је после тога одмах уследило житије за август, јун...

Па и не чуди, ако су у питању '94-'95 год. када смо читали тадашње хит-православне наслове...

[Ред Змаја]

Моја прва црквена књига је ,,Историја о Христу за мале и велике''.

[Silence]

Crkveni kalendar ako se to računa, pa Novi Savez

[Милан Б]

Гидеонитски Нови Завет (делио се тада по школама), читао у 6. основне - моментално хтео у попове, али су ме родитељи одговорили  Доста година касније на факултету - неколико књига Светог владике Николаја Велимировића.

[zlata]

"Misli o dobru i zlu " Vladika Nikolaj Velimirović 

[Николa]

VERA SVETIH Katihizis Istočne Pravoslavne Crkve Ep.Nikolaj Velimirović

Ja sam tu knjigu dobio u sedmom razredu kao nagradu za rezultate na nekim takmičenjima iz biologije.

[Neven]

Novi zavet mislim da sam bio 8 razred osnovne.

 

I ja sam procitao Novi Zavet kada sam bio u osnovnoj skoli (sedmi ili osmi razred). 

[Јанко]

Нисам раније видео ову тему, што рекао Ниши-много тога објашњава...

Прва озбиљна које се сећам је била "Старац Варсонуфије". Сећам се да, кад сам је узео из чачанске црквене библиотеке (јер није било ништа друго) и прочитао, онако сам се сит исвађао са њом тврдећи (самом себи) да је 20-30% онога што пише исправно док остало не пије воду (ех, гордости име ти је ЈА). Онда пређем на "Мисионарска писма"...

После пар месеци-исто место, иста ситуација. Нема ништа осим дотичне-"Старац Варсонуфије". Опет је узмем и прочитам. Овај пут сам себи рекао да прихватам 80% али оних 20% никад нећу. И наставим пасле са св. Владиком-"Мисли о добру и злу", "Беседе под гором" и "Нове беседе...", али и Серафим Р. (Живот после живота и Душа после смрти )

Још пар месеци до годину дана. Иста мета, исто одстојање. Каже ми седи старац који ту ради (отац Влада Д.) да нема ништа друго сем "Старца Варсонуфија". Па `ајде, нема везе, да се подсетим... И видим да све стоји што је написано.

 

И дан данас ми је у сећању епизода кад млади руски кнез који никад није постио ни ишао на Литургију пролази кочијама поред храма, и одушевљен појањем улази да чује и види то чудо. И тако занесен иде за осталима који приступају у реду за причешће па право пред прозорљивог Старца. И овај га причести, а немали број присутних "душебрижника" скочи на Старца-какав је он духовник који важи за прозорљивог а не зна кога причешћује-да тај никад није постио ни на Литугије долазио. На то им старац објасни каквим је врлинским животом тај младић живео никад никог не осудивши у свом веку. А те опадаче удаљи од Причешћа као оне који "виде трун у оку брата свога, а брвно у свом не виде".

Ова прича је оставила заиста дубок траг у мојој души и многе ствари ми разјаснила и онда, али и много касније везано за однос према Причешћу...