Oduševljenje duhovnom literaturom kao izazov... Prva i/ili omiljena duhovna knjiga

[Ignjatije]

Да. "Покајање- пут у живот вечни".

[Дијана.]

identična tema, i Pravoslavlje za početnike, bolji pdf za nju

https://www.pouke.org/forum/topic/19671-%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0/page-8

[Zero]

"Pokajanje radovanje" - Sveti Jovan Zlatousti

[JESSY]

identična tema, i Pravoslavlje za početnike, bolji pdf za nju https://www.pouke.org...на-књига/page-8

ок....спојено....

[Maslacak_]

Ja se bas ne sjecam koja je prva knjiga koju sam procitala, al jedna od prvih je zitije Svete Matrone. 

Cini mi se da sam na pocetku samo zitija i citala

[w.a.mozart]

Svima je poznato osećanje kad pročitate neku knjigu duhovnog sadržaja i oduševite se, ono - ispadne vam vilica...

 

Koliko je to oduševljenje zdravo ako ostane odsečeno od prakse, samo na nivou knjige? Da li je ono korak ka praksi ili se često desi da se sve završi tenutnim oduševljenjem koje nas u najboljem slučaju drži nekoliko dana i onda ispari? Koliko je uopšte bitno praktično življenje onoga što čitamo i da li je neizostavno potrebno da praktikujemo ono što čiamo u svojoj meri.... ma kapirate šta hoću da kažem, da ne razglabam dalje

[Лазар Нешић]

Зависи од књиге до књиге, мада можда се и може генерализовати по нешто:

 

Теолошка литература (теологија у смислу мишљења, догмата и високих спекулација са примесама философског и мистичко-литургијског) је углавном плодније земљиште за развој ових осећања о којима говориш. Посебно литургијско богословље. Оно много обећава, а мало тражи. Исто тако, могуће је бавити се било којом темом догматике а без икаквог практичног учешћа у самој ствари. Довољно је уложити труда на читању и мишљењу да би ту ствари биле јасне.

 

Мислим да је другачије са аскетиком, ту се већ мање обећава, а много више тражи. Овде се човек, неизбежно, суочава са телом, проблемима, мукама и тешкоћама смртничког живота. Ова литература је много захтевнија у смислу личног, практичног ангажовања. Другим речима: ако се не проба сама ствар, не може се разумети.

 

Сума: спекулативна теологија је поглед из марсовске перспективе (љубав, лепота, заједница, слобода, другарство, бесмртност, обожење, хепи енд и онтолошки дизниленд), а аскетика из жабље (смрт, време, тело, страсти и патологије, месо...). Моје лично искуство је увек веће одушевљење са првим, јер тражи тако мало труда а много обећава. А ово друго је тако мучно и мало обећава. Мислим да се ту негде крије одговор шта је шта ...

[Srdjan]

Самоо одушевљење је једна врста благослова. Семе које ће кад тад да израсте...

[Милијана Џодић]

Svima je poznato osećanje kad pročitate neku knjigu duhovnog sadržaja i oduševite se, ono - ispadne vam vilica...

 

Koliko je to oduševljenje zdravo ako ostane odsečeno od prakse, samo na nivou knjige? Da li je ono korak ka praksi ili se često desi da se sve završi tenutnim oduševljenjem koje nas u najboljem slučaju drži nekoliko dana i onda ispari? Koliko je uopšte bitno praktično življenje onoga što čitamo i da li je neizostavno potrebno da praktikujemo ono što čiamo u svojoj meri.... ma kapirate šta hoću da kažem, da ne razglabam dalje

Једноставно не може да остане на нивоу књиге, свака прочитана књига остави траг и практикује се у само својој мери, некада сам се чудила људима који прочитају комплет књига Достојевског нпр и као да су читали стрип ,,Загор те хеј ,, , сада ме то не чуди, то је та мера.

[milan.]

Самоо одушевљење је једна врста благослова

 

Oduševljenje je uglavnom hranjenje našeeg sentimenta. Ja npr volim da gledam supermena i baš se oduševim i lepo mi dok gledam kako spašava svet, i svrha gledanja mi je da se osetim lepo, ili da mi bude zanimljivo, i sl.

[Srdjan]

Oduševljenje je uglavnom hranjenje našeeg sentimenta. Ja npr volim da gledam supermena i baš se oduševim i lepo mi dok gledam kako spašava svet, i svrha gledanja mi je da se osetim lepo, ili da mi bude zanimljivo, i sl.

 

 Није, него му ти дајеш такву сврху. Не даш му да расте.

[JESSY]

Koliko je to oduševljenje zdravo ako ostane odsečeno od prakse, samo na nivou knjige? Da li je ono korak ka praksi ili se često desi da se sve završi tenutnim oduševljenjem koje nas u najboljem slučaju drži nekoliko dana i onda ispari? Koliko je uopšte bitno praktično življenje onoga što čitamo i da li je neizostavno potrebno da praktikujemo ono što čiamo u svojoj meri....

po meni, vec i samo odusevljenje procitanim predstavlja veoma vazni segment u nasem preobrazaju....naravno da je to korak ka praksi koja ne mora odmah da se ostvari....sve je to negde ostalo u nama i kad tad ce oziveti i primeniti se....sve treba da ide svojim tokom....ne treba se siliti....raditi samo ono sto osecamo da nam prija....korak po korak....i imamo slobodu da sami izaberemo sta cemo primeniti....naravno da nije potrebno sve primeniti....

[milan.]

duševljenje je uglavnom hranjenje našeeg sentimenta. Ja npr volim da gledam supermena i baš se oduševim i lepo mi dok gledam kako spašava svet, i svrha gledanja mi je da se osetim lepo, ili da mi bude zanimljivo, i sl.

 

Није, него му ти дајеш такву сврху. Не даш му да расте.

 

Ti gledaš supermena  zbog zelje da naučiš kako se postaje supermen?

Smisao mog posta je da nam je lepo kad čitamo o duhovnim ljudima i njihovim darovima, i da onda ljudi najčešće uzimaju takve knjige zbog naslađivanja, a da bi motiv trebalo biti naša želja da nešto korisno naučimo i primenimo u životu... ali mi uglavnom ostanemo na tome da sa divljenjem prepričavamo šta smo čitali...

[JESSY]

ali mi uglavnom ostanemo na tome da sa divljenjem prepričavamo šta smo čitali..

nije pravilo....

[Grizzly Adams]

Пошто сам књишки мољац, прво што ми је духовник испричао беше једна прича.

 

Била у манастиру два брата монаха који су се пуно волели и добро слагали, један писмен, а други неписмен. И једног дана овај неписмен замоли писменог да га научи да чита. Научи га брат прву реченицу из Јеванђеља и неписмени брат рече: "Доста је за данас, уморио сам се. Хајде идемо на спавање па ћемо наставити сутра".

 

Кад се изјутра пробуди овај писмени, брата му нигде нема. Нестао. Прођу године и деценије, он већ остарео, ближи се смрт, кад се једног дана појави на капији манастира други старац и он га одмах препозна. Каже: "Па где си био све ове године?". А он му одговара: "Ишао сам да испуним оно што си ме научио да прочитам".

 

 

Наравоученије - иза одушевљења треба да следи акција, иначе не вреди пуно.