У манастир уместо у парохијски храм?

[.............]

 

 

Нема ништа погрешно у томе да верник повремено присуствује богослужењу у манастирском окружењу, чак је и пожељно. Али нипошто се не сме десити да верник занемари своју парохију. Дакле, неки верници, који су претежно од скора ушли у Цркву, а под оним ревнитељством карактеристичним за неофите, прескачу своје парохијске свештенике, сматрајући да они нису на духовном нивоу који је њима потребан, и одлазе у манастире, тражећи себи духовнике међу калуђерима и учествујући са њима у богослужењима. У сусрету са другачијим начином богослужења, често доносе манастирски типик у своје градове, намећу га другима...Као један од одговора на ову проблематику навешћу одговор оца Тихона, игумана манастира Студенице:

 

„Када неко почне редовно да долази код нас, а да је прескочио своју парохију, ми га саветујемо да проба да се оствари у својој парохији и својој цркви. Тако је најбоље. Правилније је да људи остваре своје духовне потребе у својим парохијама и схватају манастире као допуну свом духовном животу, као једну врсту духовног оплемењивања“.[1]

 

 

 

            Сувишно је објашњавати еклисиолошки смисао учествовања у својој парохијској заједници кроз евхаристијска (и светотајинска уопште) заједничарења. Редовно одлажење појединаца у манастире или друге парохије само говори колико је схватање заједнице уздрмано и колико се на Литургију гледа као на нешто индивидуално.( "Нећу ту у цркву, поп ми се замерио." "Нећу ту у цркву, не могу тамо неку очима да видим." - ствари контрадикторне нашој вери. )

 

Такође, постоје људи који осећају превелику потребу за ауторитетом, да их неко води, да се нечим реченим управљају. Ови људи су уплашени од доношења сопствених одлука и њима је лакше слепо пратити неки ауторитет, него погледати у лице личној одговорности. Зато велик број људи идолатризује духовна лица. Све то следује из сасвим погрешног поимања ауторитета и неправилног поштовања духовника. Те исте, пошто  не могу наћи у својој парохији, проналазе у оближњим манастирима. Тамо где је монасима одрицање од своје  воље у послушању искусног духовника завет, лаицима може послужити као начин за улажење у грех прелесништва.

 

Овде требамо бити и самокритични и поменути  лош однос који парохијски свештенослужитељи некада  имају према народу и једни према другима. То некад чини народ огорченим, па их и удаљује од Цркве, или се они "преусмере" ка манастирима. Наравно: не постоји савршен свештеник и никакво позивање на тобожње понашање свештеника није и не може бити оправдан разлог да парохијанин тек тако, можемо рећи, "напусти" своју парохију ( јер локална Црква, локална заједница -парохија постаје заједница управо Причешћем ). Старешине манастира некада су свесни проблематике и дају правилне савете, као што смо видели у наведеним речима оца Тихона. А некад, нажалост, делује као да су манастирске и парохијске старешине на противничким странама.... Што никако и никада не би смело да се деси.

 

Ваше мишљење?

 

[1] Нешић, Бранимир: „Разговор са оцем Тихоном Ракћевићем: Стрмим путем до Царства Небеског“, у Православни мисионар, сеп/окт 2010, стр. 38.

 - У тексту је коришћен и рад Александра Милојкова са истом тематиком.

[feeble]

Из једног текста са сличном тематиком

 

  Цитат

 

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори – „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин, ушао у цркву, управо се вративши са свога најновијег поклоничког путовања до једног од манастира.

 

 

Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради...

 

Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира.

 

Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео и да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да у цркву улази попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавога сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви.

 

Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да започне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“.

 

Свештеник, који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао да је исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих греха (тог јутра је било само четири странице!).

 

„Учинио сам само две стотне метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“.

 

Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“.

 

„Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај-и-тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник.

 

„У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух... њен спот ме је довео у велико искушење... тако да сам морао да вршим све те метаније“.

 

Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче - наставио је Василије - зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се ре-шимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много Православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свог Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“.

 

Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро, Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“.

 

„Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“.

 

„А ко је то?“.

 

„Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“.

 

„Слушај, Василије“ - рече свештеник забринуто – „тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега да овде позиваш?“. „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У своме срцу сам осетио да је он истински Православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили...“

 

Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало би стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља... А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у своме срцу“.

 

„Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник.

 

„Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице...

 

Манастирски живот и парохијски живот

 

Ово је можда екстремни, али уопште не и редак пример онога шта може да се деси када верници - нарочито они који су духовно незрели - почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире.

 

Манастир је, између осталога, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражава ња и облачења, до понашања у личноме животу.

 

Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом, конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу, без обзира на националну обојеност.

 

Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци и Матере Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу.

 

То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из поколења у поколење. Монаштво, као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем.

 

Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити другоразредни начин хришћанскога начина битовања.

 

Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!

 

Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на Предању Цркве, а нарочито на богослужбеном животу Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења која се служе у парохијама и оних која се служе у манастирима. Нема разлика ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика јесте у томе што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не.

 

Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије које се живи на најкоренитији могући начин.

 

Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.

 

Али, како нам то показује прича о Василију, постоје пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира.

 

Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.

 

Цео текст

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/31838-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B5/

[.............]

  On 4. 1. 2015. at 12:09, feeble рече

Из једног текста са сличном тематиком

 

 

Цео текст

Сјајан текст!!!

[.............]

Оу. О овоме се очигледно већ писало на Поукама.... Нисам знао, испаде да се понављамо....

[Давор73]

  On 4. 1. 2015. at 12:15, JESSY рече

https://www.pouke.org/forum/topic/31838-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%82%?D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B5/

Ух, управо малопре сам имао описану сутуацију у свом парохијском дому. Једна моја познаница коју баш поштујем ,,ревнује" по манастирима. Нас двоје за истим столом: Ко о клин, ко о плочу. Судар светова. Ово је тема о којој се- избиљно и нашироко треба позабавити.

[Драгана Милошевић]

Идем у манастир повремено и то послом, а на службу само на Велику Среду када братија служи Тајну јелеосвећења.

А манастир је на неких три и по километара од куће. Хихи, баш ме мрзи да пешачим узбрдо.

[Guest]

@,

 

Сјајан увод у ову проблематику која је, очигледно, присутна код нас. (не сумњам да је тако и у другим помесним Црквама).

 

Лепо си рекао да је то дух неофитства који код неких може да се протегне на цео живот. Некада, као млађи, мислио сам да људи из цркве могу да ти помогну око разних верских недоумица. Сада, искрено, приступам са великом резервом. Немало је случаја да управо они који чак и долазе у парохијску цркву буду опоненти свештенику и оним људима који желе да се активно укључе у светотајински живот. Говорим из неког свог личног искуства. Постоје они хушкачи који мисле да Богу службу чине тако што се труде да одврате људе од Евхаристије, од Причешћа. Њихова идеја водиља јесте: То овако како се сада ради никад није било, то су новотарије... тако они постају кваритељи Литургије уместо да буду помагачи. Ту је и аргумент: ево у тај и тај манастир се не дозвољава ово што наш поп ради....  наравно да има и таквих манастира, има оних који су отишли у манастир а појма немају зашто су отишли. Но,. има много оних, хвала Богу, који итекако говоре оно што је исправно и враћају људе и у њихове литургијске заједнице. Ја познајем много таквих. 

 

Ето, ово за почетак, надам се, плодне дискусије.

[verum est in beer]

А ко је ту крив, изузимајући вернике који то чине?

То је појава са којом се нико не бави, а веома је опасна.

[Давор73]

Да, да... баш тако. Рек'о ми отац овај а њему отац онај да тако никад није било. Па и није- али у манастирима. А зашто неко жели манастирски типик да накачи чак и оном ко је тек почео да се распитује о вери то ни он сам не зна. Да му најгрешнији поп у најгорој парохији да најсмешније послушање за којим толико

чезне, стровалио би се ко џак кромпира.

[Драгана Милошевић]

Зар не помисле да ремете мир монаха честим доласком?

А куд ћеш лепше него да дођеш у парохијску цркву да својим свештеником заједничариш кроз Свету Литургију!

[JESSY]

  On 4. 1. 2015. at 12:22, Марко Радаковић рече

Оу. О овоме се очигледно већ писало на Поукама.... Нисам знао, испаде да се понављамо....

od viska glava ne boli.... taman da se tema obnovi.....uvek postoji interesovanje.....

[Давор73]

Ето, мени к'о по промислу, баш се данас то десило. Не треба упрошћавати проблем, ствар може да у хиљаде узрока, негде је и парохијски живот стварно лош, свештеници које сем опела и колача ништа друго не занима, негде неко стварно има повећан духовни апетит, али колико сам ја приметио махом су такви људи у благој прелести која је увек на ивици да метастазира.

[JESSY]

оно што мене вуче у манастире, то је МИР БОЖИЈИ......

 

и у прилог томе

 

[verum est in beer]

Ем што су се монаси издвојили из својих разлога, ем што је опасно када неки себе поставе за свеце и ауторитете који су све и свја, па направе већу штету него корист.

Немам ништа против монаха, чак напротив, волим их и поштујем, али са друге стране, монаштво је уништило парохију, због монаштва се изгубио парохијски типик, ушли су у све поре Цркве и наметнули свој начин живота људима у парохији. Књиге које нови у вери читају су махом везане за монаштво, а то је веома опасно, пошто сам био сведок када су неки људи тотално пукли, покушавајући да живе тако.

Са друге стране и свештеници имају одговорност, пошто сам био сведок не мали број пута да су свештеници откачињали људе који су хтели да приђу вери или су нови у томе. Онда им не преостаје ништа друго него да савет потраже преко људи који их саветују да иду код неких "великих" духовника у манастир или потраже помоћ преко гугла, а он их исто одвете код тих "великих" духовника.

Том проблему би Црква требала озбиљно да приступи, а мало је таквих као што је о. Тихон. Треба наћи неку меру која ће бити на корист, а не на штету.