Претражи Живе Речи Утехе

Биће да није допуштено да се животиње уводе у храм... Немам у глави баш неки канон али...

Нема ништа погрешно у томе да верник повремено присуствује богослужењу у манастирском окружењу, чак је и пожељно. Али нипошто се не сме десити да верник занемари своју парохију. Дакле, неки верници, који су претежно од скора ушли у Цркву, а под оним ревнитељством карактеристичним за неофите, прескачу своје парохијске свештенике, сматрајући да они нису на духовном нивоу који је њима потребан, и одлазе у манастире, тражећи себи духовнике међу калуђерима и учествујући са њима у богослужењима. У сусрету са другачијим начином богослужења, често доносе манастирски типик у своје градове, намећу га другима...Као један од одговора на ову проблематику навешћу одговор оца Тихона, игумана манастира Студенице: „Када неко почне редовно да долази код нас, а да је прескочио своју парохију, ми га саветујемо да проба да се оствари у својој парохији и својој цркви. Тако је најбоље. Правилније је да људи остваре своје духовне потребе у својим парохијама и схватају манастире као допуну свом духовном животу, као једну врсту духовног оплемењивања“.[1] Сувишно је објашњавати еклисиолошки смисао учествовања у својој парохијској заједници кроз евхаристијска (и светотајинска уопште) заједничарења. Редовно одлажење појединаца у манастире или друге парохије само говори колико је схватање заједнице уздрмано и колико се на Литургију гледа као на нешто индивидуално.( "Нећу ту у цркву, поп ми се замерио." "Нећу ту у цркву, не могу тамо неку очима да видим." - ствари контрадикторне нашој вери. ) Такође, постоје људи који осећају превелику потребу за ауторитетом, да их неко води, да се нечим реченим управљају. Ови људи су уплашени од доношења сопствених одлука и њима је лакше слепо пратити неки ауторитет, него погледати у лице личној одговорности. Зато велик број људи идолатризује духовна лица. Све то следује из сасвим погрешног поимања ауторитета и неправилног поштовања духовника. Те исте, пошто не могу наћи у својој парохији, проналазе у оближњим манастирима. Тамо где је монасима одрицање од своје воље у послушању искусног духовника завет, лаицима може послужити као начин за улажење у грех прелесништва. Овде требамо бити и самокритични и поменути лош однос који парохијски свештенослужитељи некада имају према народу и једни према другима. То некад чини народ огорченим, па их и удаљује од Цркве, или се они "преусмере" ка манастирима. Наравно: не постоји савршен свештеник и никакво позивање на тобожње понашање свештеника није и не може бити оправдан разлог да парохијанин тек тако, можемо рећи, "напусти" своју парохију ( јер локална Црква, локална заједница -парохија постаје заједница управо Причешћем ). Старешине манастира некада су свесни проблематике и дају правилне савете, као што смо видели у наведеним речима оца Тихона. А некад, нажалост, делује као да су манастирске и парохијске старешине на противничким странама.... Што никако и никада не би смело да се деси. Ваше мишљење? [1] Нешић, Бранимир: „Разговор са оцем Тихоном Ракћевићем: Стрмим путем до Царства Небеског“, у Православни мисионар, сеп/окт 2010, стр. 38. - У тексту је коришћен и рад Александра Милојкова са истом тематиком.