Чарлс Буковски - изреке и цитати

[Снежана]

ПЛАВА ПТИЦА

 

Има једна плава птица у мом срцу која

жели да изађе ван

али сам сувише опасан за њу,

кажем јој, остани унура,

нећу

да те свако види.

 

Има једна плава птица у мом срцу која

жели да изађе ван

али је наливам вискијем и увлачим

дим од цигарета

тако да курве, бармени

и ситни трговци

никад не сазнају

да је

унутра.

 

Има једна плава птица у мом срцу која

жели да изађе

али сам исувише опасан за њу,

кажем јој,

смири се, зар желиш да

ме рашчерупаш?

зар хоћеш да ми зајебеш

све?

зар хоћеш да ми упропастиш продају

књига у

Европи?

 

Има једна плава птица у мом срцу која

жели да изађе

али сам паметан човек, пустим је

напоље

само понекад ноћу

кад свако жив спава.

кажем јој, знам да си ту,

и зато не буди тужна.

онда је вратим назад,

и она помало певуши

унутра,

не дам јој да

умре

и онда ми тако спавамо

заједно

са нашом

малом тајном

и све је то толико лепо да

би човек могао

да заплаче,

али не плачем,

а

ти?

[JESSY]

Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno, jer ste već svesni da je besmisleno i ta svest o besmislenosti samim tim daje neki smisao. Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam.
Bukovski

[Лазар Нешић]

[Снежана]

ПЕСМА У ЧАСТ ДАМЕ ИПО

 

 

Неки од керова што спавају ноћас

мора да сањају о костима

и ја сањам твоје кости

у месу

а најбоље

у оној тамнозеленој хаљини

и оним блиставим црним ципелама

са високом штиклом.

Вечито си псовала кад пијеш,

коса ти опадала,

а ти хтела да експлодираш

од оног што те мучило.

Од трулих успомена

на трулу прошлост.

И на крају побегла од њих

у смрт

оставивши ме са трулом садашњицом

мртва си већ 28 година,

а ипак те боље памтим

него ма коју другу.

Била си једина

која је схватила

узалудност нашег живота.

Све друге биле су само

незадовољне

тривијалним ситницама,

бесмислено се ждерале због бесмислица

Џејн, тебе је убило то

што си превише знала

Дижем пиће

за твоје кости

о којима овај кер још увек сања.

[Снежана]

[Снежана]

"ДНЕВНИК"

 

..."Празнина у мојој глави. Постало је хладније. Пошто сам матор коњ. Помслио сам да би требало да узмем сако. Спустио сам се покретним степеицама са четвртог нивоа. Ко је измислио покретне степенице? Људи иду горе - доле покретним степеницама, лифтовима, возе аутомобиле, отварају гараже додиром на дугме. Онда одлазе у теретане да скидају сало.

За четрихиљаде година нећемо ни имати ноге, пузаћемо наоколо на шупцима, или ћемо се можда котрљати као лопте. Свака врста уништава себе.

Диносаурусе је убило то што су појели све наоколо и онда морали да поједу једни друге, тако да је на крају остао само један, и тај бедник је цркао од глади."

[Снежана]

"Оно најчудније када људи умру су њихове ципеле. То је најтужнија ствар. Као да највећи део њихове личности остане у њиховим циелама".

[Данче*]

pamtim kad su
tvoje oči
glasno rekle
volim

sada
dok se ovi zidovi
tako nečujno
ljuljaju.

 

Odlomak iz pesme ‚‚Čudo najkraće traje‚‚

[Данче*]

na dnu sata
vreba
drvo što plače u noći
mesto koje niko nije našao
mladost u kojoj si mislio kako nešto možeš
i da promeniš

sredovečnost kada misliš kako možeš da preživiš
starost kada misliš kako možeš da se
sakriješ od nje

 

Odlomak iz pesme ‚‚Na dnu‚‚

[Данче*]

Drži se čvrsto mala, svet je lud!

 

Charles Bukowski

[Снежана]

"Људи су чудни. Стално су узнемирени тривијалностима, али велику ствар, као што је чињеница да траће своје животе, уопште не примећују."

[Снежана]

"Поезија је оно што се деси када се ништа друго не дешава".

[Данче*]

Необјашњиво смо сами
заувек сами
и било је предодређено да
тако буде,
никад није било предодређено
да буде било како друкчије -
и кад самртна борба
почне
последње што желим да видим
је

круг људских лица
што се врзма нада мном -
боље само моји стари пријатељи,
зидови самог мене,
нек само они буду тамо.

Ум и срце

[Данче*]

Наши дани у лудницама и затворима и јефтиним преноћиштима омогућили су нам да сазнамо више о томе одакле сунце излази него практично сво знање о Шекспиру, Китсу, Шелију… били смо унајмљивани, отпуштани, давали отказе, рањавани смо и премлаћивани; шутирали су нас пијане; пљували су на нас јер нисмо играли улоге њихове историје и чекали смо прави моменат у некој собици са машином за куцање а неки и без, само с папиром од сопствене коже, и када би сели да пишемо – пребијени и малаксали али још увек живи – нисмо писали ни налик ономе како неки мисле да поезија треба да буде писана или како неки мисле да било шта треба да буде писано… Ми наравно нисмо одговарали умилном и отупљујућем начину њихове смрти. Нема тога што мртви више мрзе него када виде нешто живо.

 

Одломак из дела "У одбрану посебне поезије, посебног живота, посебног крвљу испуњеног бића које ће једног дана умрети"

[Снежана]

..."Људи беже од кише,

    али седе у кадама пуним воде"...

 

86-а