Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[Анастасија]

Bog se ne meša u naše izbore i ne utiče na to kako će ko da umre.Ko izabere cigare,alkohol,drogu... , mora da ima na umu da će od posledica takvog života najverovatnije umreti u bolesti.Frojd je pušio, njegov izbor - umro je od bolesti koje pušenje izaziva.Prosto ko pasulj.

[Анастасија]

На страну Фројд, али је у обезбоженом друштву, где су декларативни верници уствари махом атеисти, можда и потребно овакво "дрмање" да би се неко освестио.

To drmanje je " privođenje" ljudi veri pomoću straha.Veze nema sa ljubavlju.Gde je strah ljubavi nema,već samo pretnje,crnilo i imitacija vere.Ljudi koji veruju u Boga iz straha , jadna im je takva vera.Hrišćanstvu se privodi delatnom ljubavlju a ne strahom pretnjama i " umiranjem u mukama".

" Strah od pakla ( strah) je sam pakao,a čežnja za rajem ( ljubavlju) je sam Raj."

[RYLAH]

Откада је вера институционализована, људи су се њој приводили страхом. Макар их је страх од вечних мука спречавао да се понашају онако како би се засигурно понашали да тог страха нема. И прво морате имати на уму да нису сви теолози, да у нашем друштву и даље има много оних који се потписују палцем, који не могу да схвате нити прихвате било шта друго осим "не ваља се". И то све што причате о љубави јесте позитивно и јесте идеал коме треба тежити у сваком тренутку, али само погледајте људе из свог комшилука па реците искрено код колико од њих би упалило једно, а код колико њих друго. Има ко зна колико људи који на причест иду "за сваки случај".

А он у својим писањима дрма и вернике, и то делатне вернике, које у вери не држи само страх. Када је писао о суочавању са демоном блуда, давао је делатне савете који су се састојали из још "упечатљивијих" детаља. Једноставно, такав му је стил - жели да остави слику која је стално пред очима.

[nishizawa]

Мислим да су фројдохулници на овој теми (како их је духовито назвао Дарко), заједно са архимандритом Карелином, жртве баналног поједностављивања онога што је суштина Фројдове науке и мисли. Да будем искрен, могу да се кладим да нико од њих, укључујући и самог Карелина, никада није прочитао ни једну књигу коју је Фројд написао, него да само копипејстују туђа мишљења и туђе, непроверене и неутемељене тврдње...

Вера заснована на страху од казне је нешто што је можда могло да има своје оправдање у неким давним, старозаветним временима, али у наше, новозаветно доба, такав став је не само анахрон, него и директно контрапродуктиван и супротан ономе што је суштина наше вере...

[brana]

To drmanje je " privođenje" ljudi veri pomoću straha.Veze nema sa ljubavlju.Gde je strah ljubavi nema,već samo pretnje,crnilo i imitacija vere.Ljudi koji veruju u Boga iz straha , jadna im je takva vera.Hrišćanstvu se privodi delatnom ljubavlju a ne strahom pretnjama i " umiranjem u mukama".

" Strah od pakla ( strah) je sam pakao,a čežnja za rajem ( ljubavlju) je sam Raj."

I ljubav je ponekad debilna kad neke strašne činjenice ublažava.

"Neka me kara pravednik... i nek se ne pomazuje glava moja uljem grešnika!"

ne sećam se svega, ali ako je neko pravedan, što mi nebi rekao da grešim?

sad ćete opet reći da je samo Bog pravedan i evo vrzinog kola.

Nekad nas je potrebno i zdrmati da se osvestimo, jer smo ljudi po naravi konformisti,

najradije, bi se uljuljkali bez ikakvog truda i delanja, i sad neko nas voli takve i ušuškava.

Verovati u Boga iz straha nije ništa pogrešno to je samo jedna stepenica nas vernika,

dok ne uznapredujemo i stanemo na najvišu stepenicu kao sinovi Božji.

Umirat ćemo u teškim mukama, ako se ne pokajemo, to je činjenica, na to je upozoravo i sv.Jovan krstitelj, on je video sve grehe ovoga sveta, i kažu da s enije nikad smejao,

a kako da se smeje neko ko vidi sva bezakonja.

Mi to ne vidimo, i zato se često smejemo i potsmehujemo, jadan nam, smeh.

Ma nisam ja turobna osoba, ni najmanje, volim se zezati,

ali pitanja vere shvačam ozbiljno.

[Анастасија]

Strah uvek u sebi ima dozu licemerja i moralisanja nad drugima jer u njemu nema ljubavi.To je Bogu strano.

I tako se ljudi ne "privode" veri jer iz toga teško da išta dobro može da nastane.A ne malo je onih vernika koji zbog takvog poimanja stvari napuštaju crkvu.

Ne treba biti teolog i mnogo učen da čovek sam shvati poruku Jevađelja.A to je da Ljubav izgoni strah i da je to zakon nad zakonima u kojoj se potiru svi predhodni zakoni.

[Justin Waters]

Никад се нико неће искрено обожити ни на квантном нивоу ако га држи страх од вјечних мука. Плашење вјечним мукама је типично за статичне религије попут ислама или јудаизма гдје не постоји обожење, гдје не постоји духовно сазријевање. Хришћанство нема само за циљ да се спасемо, већи и колико ко може више да дође у позање Бога, да се обожи свако према својим могућнистима и како одбаере да живи.

[Анастасија]

@ Brano

Brano besmisleno je da ti ja i dalje nešto objašnjavam kad se ti ne trudiš da shvatiš šta ti je Aleksandar kao teolog napisao,a kamoli još i mene da razumeš.Ti jednostavno teraš svoju priču i to ne samo ovde i na mnogim drugim temama ne ulazeći u suštinu šta drugi kažu,to jest nemaš volje da se udubiš i razmisliš,tako da,odustajem...

[Apis]

Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку.

Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла.

[RYLAH]

Значи, све вас одавде је Господу привукла Његова Љубав, коју нисте могли познавати док нисте ушли мало дубље у веру?

Онда сам ја заиста специфичан случај. И то не само ја, него и сви око мене које знам, од којих је већина Бога спознала тек на факултету. И то увек на исти начин. Кроз страх, јер друго нисмо познавали. Када те се једном косне Благодат, онда схватиш колико си прљав. Онда, пошто за друго не знаш, кренеш да размишљаш о казни која ти следи и да лицемерно тражиш да ту казну умањиш. Тек касније, када СХВАТИШ неке ствари, када почнеш да схваташ суштину, страх се претвори у ружно осећање издаје, у делатну љубав према Богу и према другима, и у право уживање у сваком дану и у свакој прилици да се некоме нађеш.

Мој први духовник, мислим да је и он завршио теологију, после је добио премештај, стално је покушавао да ми покаже праву страну Господа, Љубав. Али ја тада то нисам био у стању да скапирам, јер ме је у Цркви држао и даље страх од одмазде. Бога сам посматрао правнички, или, још боље, трговачки. А он, иако је стално покушавао да мој страх претвори у љубав, говорио ми је да је пут од страха до Љубави нормалан еволутивни пут, кроз који пролази готово сваки верник. А колико је само Светих било који у једном тренутку схвате прво која их казна чека, па онда падну у очајање, па онда креће преумљење?

Тако да мислим да ипак мало покушавате да идеализујете, или још боље, да генерализујете пут ка познању Љубави, који је код свакога другачији. Лепо би било да смо сви на том нивоу да можемо одједном да спознамо Љубав, чим уђемо у Цркву, али сматрам да је многима који тек улазе у веру, страх итекако користан.

[Apis]

Najpre ide pokajanje i ostavljanje greha pa onda dolazi Bozja Blagodat u vidu njegove beskonacne i bezuslovne ljubavi sticanjem Duha Svetoga i smirenja,blagosti i svih druguh vrlina.bog nije osvetoljubiv ali je pravedan.Ko se iskreno pokaje i ostavi greh svoj on dobija Bozju ljubav i milost a ko ne ostavlja stize neka vrsta pedagoske mere da se vrati sa krivoga puta.

[brana]

Možda ja zato i ne shvatam sve ove priče na forumu, kako kaže sestra anastasija,

zato što sebe vidim jako nisko na Lestvičnikovoj lestvici, i jako sam realna.

Samo onaj, može osjetiti istinsku slobodu, koji upozna ljubav Božiju,

a da bi upoznao ljubav, garant treba straha, a to sve dođe sa godinama.

[Justin Waters]

Значи, све вас одавде је Господу привукла Његова Љубав, коју нисте могли познавати док нисте ушли мало дубље у веру?

Онда сам ја заиста специфичан случај. И то не само ја, него и сви око мене које знам, од којих је већина Бога спознала тек на факултету. И то увек на исти начин. Кроз страх, јер друго нисмо познавали. Када те се једном косне Благодат, онда схватиш колико си прљав. Онда, пошто за друго не знаш, кренеш да размишљаш о казни која ти следи и да лицемерно тражиш да ту казну умањиш. Тек касније, када СХВАТИШ неке ствари, када почнеш да схваташ суштину, страх се претвори у ружно осећање издаје, у делатну љубав према Богу и према другима, и у право уживање у сваком дану и у свакој прилици да се некоме нађеш.

Мој први духовник, мислим да је и он завршио теологију, после је добио премештај, стално је покушавао да ми покаже праву страну Господа, Љубав. Али ја тада то нисам био у стању да скапирам, јер ме је у Цркви држао и даље страх од одмазде. Бога сам посматрао правнички, или, још боље, трговачки. А он, иако је стално покушавао да мој страх претвори у љубав, говорио ми је да је пут од страха до Љубави нормалан еволутивни пут, кроз који пролази готово сваки верник. А колико је само Светих било који у једном тренутку схвате прво која их казна чека, па онда падну у очајање, па онда креће преумљење?

Тако да мислим да ипак мало покушавате да идеализујете, или још боље, да генерализујете пут ка познању Љубави, који је код свакога другачији. Лепо би било да смо сви на том нивоу да можемо одједном да спознамо Љубав, чим уђемо у Цркву, али сматрам да је многима који тек улазе у веру, страх итекако користан.

Ако је тебе тако привукло онда је то твоје искуство. Моје је било овако.

Исто на факулету, студентски дани. Једна једина ноћ, један једини тренутка, коме је претходило мало разговора са једним братом...и тада је ту ноћ пало свако двоумљење, и надошла нека тајанствена мирноћа у тијелу. Искрен ћу бити, није ме никакав страх привукао јер то је контрадикторно спознаји истине. Привучен сам био радосним осјећањем да сам спознао истину, тј Христа. Субјективни осјећај ти наравно не могу детаљно описати, али јесте био радостан осјећај. Е сад јели то љубав, не може да се каже баш дословно јер љубав се стиче временом, и учвршћује, али сасвим сигурно није никакав страх од вјечних мука.

[RYLAH]

О томе ти и причам. Знам и све из мог окружења, двојица од њих су ми сада кумови, Богу хвала, сви смо дошли сличним путем до неких основа познања суштине вере. А како ми је први духовник причао, има много таквих случајева.

Значи, слава Богу за свакога ко проведе што мање лутања, али не треба било шта генерализовати, јер су људи различити и свакоме се даје оно што му треба.

[brana]

О томе ти и причам. Знам и све из мог окружења, двојица од њих су ми сада кумови, Богу хвала, сви смо дошли сличним путем до неких основа познања суштине вере. А како ми је први духовник причао, има много таквих случајева.

Значи, слава Богу за свакога ко проведе што мање лутања, али не треба било шта генерализовати, јер су људи различити и свакоме се даје оно што му треба.

Ja bih nekako dodala da je i kod svake ljubavi pa i ljubavi prema Bogu, prisutna doza straha.

ne strah da se koljena tresu nego neki normalan strah , neko strahopoštovanje.

Koga volimo, pazit ćemo da ga ne uvredimo ne ožalostimo, pazit ćemo na taj odnos,

"Sa strahom, verom i ljubavlju...!"

To nisam ja izmislila, ali ja to tako doslovno doživljavam, i meni dođe i da opsujem,

pa onda kažem upssss... i da ne nabrajam, šta sve ne.

Mora biti straha, mora biti pažnje, mora biti strahopoštovanja, ja gledam iz svoga ugla,

iskustveno, možda ste vi mladi, dobri đaci pa ste daleko odmakli za kratko vrijeme,

pa se smijete nama, što kaskamo za vama...