„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[Vasa L.]

Sad ide period sa vise klecanja i poklona na Predjeosvecenoj liturgiji sredom i petkom.

 

Negde sam cuo, da je rekao vladika Atanasije ili tako neko,

 

da su muslimani upravo velike poklone kopirali iz te nase Liturgije.

[mcvija]

а чуо сам и мишљење да за певницом нема молитве ту мора да се ради... :icon_pop:

[Драгана Милошевић]

Како се држимо на Литургији много зависи од редовне или нередовне кућне тј. личне молитве.

[Srdasce]

Ja nemam s kim, idem sama. I bude mi teško zbog toga. Osećam se kao neki otpadnik. Imam utisak, kao da su svi primetili, to, a naravno, da niko nema pojma, a ne da se zanima sa mnom. Nego meni takav osećaj; verovatno što se ja osećam tako...odbačeno (m). Nevoljeno (m) pa malo projektujem.

 

I prosto sma shvatila, ako aj budem čekala na to neko društvo, je te, ja nikada neću otići. I mogu da Vam kažem, da nije prijatan osećaj, između onih pauza, svi oni imaju s kim da popričaju, gledam ove žene gledaju gde im trče deca, ove bakice s bakicama, muški s muškima, kao neki Sabor i ja gutam neke nevidljive knedle, jer mi nekako nezgodno da prozborim reč s nekim ko je do mene, a recimo mi je nepoznat/a. Prosto, u toj masi, kao da ne vidim nikoga poznatog. I tek kada je kraj i jedenje onog hlepčića, sretnem tu i tamo nekoga u prolazu, koji su inače stalni an Večernjima, Bdenijima,a li to je tren, ono zdravo, zdravi i ajD zdravo...a sat i po, smo samo Bog i ja. I to bi trebalo da me uteši. Ali, meni to uteha, nije. Oprosti mi Bože.  

 

A ja to doživljavam nekako drugačije. I htela bih da mi bude drugačije, ali svejedno opet idem. I ići ću. A trebalo bi posle toga da se osetim lepo i ispunjeno, i na neki način i jesam, ali ovo...mi nekako "kvari" sve. :/ 

[-Владимир-]

Не знам, ја идем сам на литургију сваке недеље ,већ има више од 3 године и никад ми није представљало проблем . То ти је све у глави, битно је дружити се , може и ван цркве .

[Srdasce]

  On 15. 2. 2014. at 11:31, -Владимир- рече

Не знам, ја идем сам на литургију сваке недеље ,већ има више од 3 године и никад ми није представљало проблем . То ти је све у глави, битно је дружити се , може и ван цркве .

 

Slažem se.

 

Ali, onako...nikada ti baš nije zafalilo s kim ćeš za to vreme, pa se osetiš na tren usamljenim, i rekneš sebi nekim tananim glasićem kako bi voleo da imaš s kim... baš nikad za nikad?

[-Владимир-]

  On 15. 2. 2014. at 11:36, Srdasce рече

Slažem se.

 

Ali, onako...nikada ti baš nije zafalilo s kim ćeš za to vreme, pa se osetiš na tren usamljenim, i rekneš sebi nekim tananim glasićem kako bi voleo da imaš s kim... baš nikad za nikad?

 

Па добро ,да будем искрен, у почетку јесте . Али сада, литургија ми је ,што кажу "време за себе"   . Одвојим се од свега, пуна црква а сам сам потпуно, са својим мислима, у молитви некој . 

[Srdasce]

  On 15. 2. 2014. at 12:03, -Владимир- рече

Па добро ,да будем искрен, у почетку јесте . Али сада, литургија ми је ,што кажу "време за себе"   . Одвојим се од свега, пуна црква а сам сам потпуно, са својим мислима, у молитви некој . 

 

I to verujem, da dolazi negde s vremenom. Prosto, da više ne osetiš tu "samoću", nego bi ti u nekom momentu bilo čak i "smetnja" da je ikako drugačije .

 

Da; razumem. Sam u gomili. Isključiš se i posvetiš unutrašnjem biću.

 

Hvala ti na odgovoru.

[-Владимир-]

  On 15. 2. 2014. at 12:09, Srdasce рече

Hvala ti na odgovoru.

 

Мада, немој много да ми верујеш, можда ја и грешим, свако је различит, можда је лепше кад си с неким. Кад нађеш и пробаш ,јави како је .  

[Justina]

  On 15. 2. 2014. at 11:31, -Владимир- рече

Не знам, ја идем сам на литургију сваке недеље ,већ има више од 3 године и никад ми није представљало проблем . То ти је све у глави, битно је дружити се , може и ван цркве .

 

Ja idem jako retko ( a i nisam bas toliko cesto u Srbiji), ali u crkvu idem cesto, biram vreme kada nema liturgije

i onda se osecam savrseno, meditiram tako sama za sebe. To je jedan od momenata koji me savrseno ispunjavaju.

I da, isto to radim i u katoickoj crkvi, mada mi je prijatnine ako je pravoslavna u pitanju.

Ne razumem zasto bi se neko osecao izolovanim ako sam ide na liturgiju. Pa nije to zurka.

[Arsenija]

  On 15. 2. 2014. at 8:15, Srdasce рече

Ja nemam s kim, idem sama. I bude mi teško zbog toga. Osećam se kao neki otpadnik. Imam utisak, kao da su svi primetili, to, a naravno, da niko nema pojma, a ne da se zanima sa mnom. Nego meni takav osećaj; verovatno što se ja osećam tako...odbačeno (m). Nevoljeno (m) pa malo projektujem. I prosto sma shvatila, ako aj budem čekala na to neko društvo, je te, ja nikada neću otići. I mogu da Vam kažem, da nije prijatan osećaj, između onih pauza, svi oni imaju s kim da popričaju, gledam ove žene gledaju gde im trče deca, ove bakice s bakicama, muški s muškima, kao neki Sabor i ja gutam neke nevidljive knedle, jer mi nekako nezgodno da prozborim reč s nekim ko je do mene, a recimo mi je nepoznat/a. Prosto, u toj masi, kao da ne vidim nikoga poznatog. I tek kada je kraj i jedenje onog hlepčića, sretnem tu i tamo nekoga u prolazu, koji su inače stalni an Večernjima, Bdenijima,a li to je tren, ono zdravo, zdravi i ajD zdravo...a sat i po, smo samo Bog i ja. I to bi trebalo da me uteši. Ali, meni to uteha, nije. Oprosti mi Bože. A ja to doživljavam nekako drugačije. I htela bih da mi bude drugačije, ali svejedno opet idem. I ići ću. A trebalo bi posle toga da se osetim lepo i ispunjeno, i na neki način i jesam, ali ovo...mi nekako "kvari" sve. :/

 

Ja mislim da će to da te osnaži.    I da ćeš steći malo više samopouzdanja. 

Bolje je da si sama nego u lošem društvu.

[Megidon]

  On 7. 2. 2014. at 18:27, Piksi94 рече

Imam jedno pitanje.A to je kako je izgledala liturgija u ranoj crkvi?Kakva je praksa bila kod ljudi u pripremanju za svetu tajnu evharistije.Znamo svi da su to bila 3 krvava veka za Hriscane,i da se sav crkveni zivot odigravao u katakombama,ili u kucama nekih imucnih rimskih gradjana u ranim jutarnjim satima.

У самом почетку тј. апостолском периоду цркве, литургија се састојала од основних молитава анамнезе и епиклезе, благодарења су изговарана по тренутном надахнућу свештенослужитеља, харизма је била доста изражена тако да је било и доста пророчких речи и говорења језика, прво се благодарило над хлебом као обичном вечером и јела се агапа па се тек онда узимала евхаристија. Служило се углавном увече, хришћани су се уздржавали од хране,по неким подацима евхаристијски пост је трајао око 8 сати пре пречешћа, иначе свако је постио онако како је осећао потребу. Служило се свакодневно где је то било могуће.Настанком списа новога завета уводила су се читања из јеванђеља и посланица апостола као и читање закона,пророка и псалама из старога завета. Временом долази до развоја богослужења и црквених песама(нпр. игњатије антиохијски уводи антифоно појање), јутарњих и вечерњих служби по угледу на старозаветно богослужење ,различито у различитим поднебљима с тим да је основа која је постојала у почетку тј. сећање на тајну вечеру и призивање Духа Светога на дарове одржано у свим литургијским типовима, пости се средом и петком а не уторком и четвртком као јевреји. Агапе све учесталије почињу да се одржавају после литургије да би временом добиле само симболички смисао кроз узимање благословеног хлеба(данас је то остало као узимање нафоре по причешћу или на крају литургије). Због учесталог гоњења литургије се одржавају све ређе, обавезна постаје недеља и пребацује се на јутарње сате у трећи час(9 сати ујутру када је по делима апостолским сишао Дух Свети на апостоле), неки хришћани су имали своје дарохранилице у којима су носили причешће кући и причешћивали се осталим данима. То је у најкраћим цртама у спису дидахи имаш облик литургије из првих векова, неке податке оставља јустин мученик као и иполитова правила.

[Megidon]

Дидахи:

 

А односно Евхаристије (=Литургије), овако чините благодарење:
Прво за чашу (говорите):
Благодаримо Ти, Оче наш,
за свету лозу Давида слуге Твога,
коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.
Теби слава у векове!
А за хлеб који се ломи (говорите):
Благодаримо Ти, Оче наш,
за живот и познање (,),
које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.
Теби слава у векове!
Као што је овај хлеб (који ломимо) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје.
Јер је Твоја слава и сила кроз Исуса Христа у векове!
А од ваше Евхаристије (=Литургије) нека нико не једе нити пије, осим крштених у име Господње; јер о томе је и рекао Господ: "Не дајите светиње псима".

X. (1) После пак причешћивања, овако благодарите:
Благодаримо Ти, Оче Свети, за свето Име Твоје
које си настанио у срца наша,
и за познање и веру и бесмртност,
које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.
Теби слава у векове!
Ти си, Владико Сведржитељу,
све створио ради Имена Твога,
и дао си храну и пиће људима на уживање,
да би Теби благодарили;
нама пак даровао си духовну храну и пиће и живот вечни кроз Сина
Твога.
Пре свега благодаримо Ти што си Моћан.
Теби слава у векове!
Опомени се, Господе, Цркве Твоје,
да је избавиш од сваког зла
и да је усавршиш у љубави Твојој;
и сабери је од четири ветра, њу - освећену,
у Царство Твоје, које си јој припремио.
Јер је Твоја сила и слава у векове!
Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет.
Осана Богу Давидову!
Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се покаје.
Маран ата\ Амин!
А пророцима дозволите да благодаре, колико хоће.

[НиколајСвесрпски]

Ја у 99% долазим сам на Литургију. Нико од мојих вршњака не долази. Нису свјесни шта пропуштају! А и кад дођем тамо заузет сам другим стварима а не размишљању што сам дођем на Литургију.

[Благовесник]

Crkva u Nineviji je u 2. veku zapisala liturgijsku anaforu apostolske predaje - Apostola Tadeja, koja se do tada prenosila usmeno kao većinom i u ostalim pomesnim Crkvama širom sveta, i predstavlja jednu od najstarijih zapisanih. Ovu Liturgiju je služio i slavni Sv. Isak Sirijski (Ninevljanski) Sveti Otac iz 7. veka.

 

The grace of our Lord Jesus Christ, and the love of God the Father, and the communion of the Holy Ghost, 
be with us all.
People: Amen.
Priest: Lift up your minds:
People: They are towards Thee, O God of Abraham, Isaac, and Israel, O glorious King.
Priest: The oblation is offered to God, the Lord of all.
People: It is meet and right.
Deacon:  Peace be with you!
The Priest puts on the incense, and says this prayer: O Lord, Lord, grant me an open countenance before Thee, that with the confidence which is from Thee we may fulfil this awful and divine sacrifice with consciences free from all iniquity and bitterness. Sow in us, O Lord, affection, peace, and concord towards each other, and toward every one.
And standing, he says quietly:Worthy of glory from every mouth, and of thanksgiving from all tongues, and of adoration and exaltation from all creatures, is the adorable and glorious name of Father, Son, and Holy Ghost, who created the world through His grace, and its inhabitants through His clemency, who saved men through His mercy, and showed great favour towards mortals. Thy majesty, O Lord, thousands of thousands of Hea-venly spirits, and ten thousand myriads of holy angels, hosts of spirits, ministers of fire and spirit, bless and adore; with the holy cherubim and the spiritual seraphim they sanctify and celebrate Thy name, crying and praising, without ceasing crying unto each other.
People: Holy, holy, holy, Lord God Almighty; full are the Hea-vens and the earth of His glory.
The Priest quietly: Holy, holy, holy art Thou, O Lord God Almighty; the Hea-vens and the earth are full of His glory and the nature of His essence, as they are glorious with the honour of His splendour; as it is written, The Hea-ven and the earth are full of me, saith the mighty Lord.
Holy art Thou, O God our Father, truly the only one, of whom the whole family in Hea-ven and earth is named. Holy art Thou, Eternal Son, through whom all things were made. Holy art Thou, Holy, Eternal Spirit, through whom all things are sanctified.
Woe to me, woe to me, who have been astonied, because I am a man of polluted lips, and dwell among a people of polluted lips, and my eyes have seen the King, the mighty Lord. How terrible today is this place! For this is none other than the house of God and the gate of Hea-ven; because Thou hast been seen eye to eye, O Lord.
Now, I pray, may Thy grace be with us, O Lord; purge away our impurities, and sanctify our lips; unite the voices of our insignificance with the sanctification of seraphim and archangels. Glory be to Thy tender mercies, because Thou hast associated the earthly with the Hea-venly.
The Priest says quietly, in a bowing posture: And with those Hea-venly powers we give Thee thanks, even we, Thine insignificant, pitiless, and feeble servants; because Thou hast granted unto us Thy great grace which cannot be repaid. For indeed Thou didst take upon Thee our human nature, that Thou mightest bestow life on us through Thy divinity; Thou didst exalt our low condition; Thou didst raise our ruined state; Thou didst rouse up our mortality; Thou didst wash away our sins; Thou didst blot out the guilt of our sins; Thou didst enlighten our intelligence, and Thou didst condemn our enemy, O Lord our God; and Thou didst cause the insignificance of our pithless nature to triumph.
Here follow the words of institution, after which: Through the tender mercies of Thy grace poured out, O clement One, pardon our offences and sins; blot out my offences in the judgment. And on account of all Thy aids and Thy favours to us, we shall ascribe unto Thee praise, honour, thanksgiving, and adoration, now, always, and for ever and ever.
The Priest signs the sacraments.
Deacon: In your minds, pray for peace with us.
The Priest says this prayer bowing, and in a low voice: O Lord God Almighty, accept this oblation for the whole Holy Catholic Church, and for all the pious and righteous fathers who have been pleasing to Thee, and for all the prophets and apostles, and for all the martyrs and confessors, and for all that mourn, that are in straits, and are sick, and for all that are under difficulties and trials, and for all the weak and the oppressed, and for all the dead that have gone from amongst us; then for all that ask a prayer from our weakness, and for me, a degraded and feeble sinner. O Lord our God, according to Thy mercies and the multitude of Thy favours, look upon Thy people, and on me, a feeble man, not according to my sins and my follies, but that they may become worthy of the forgiveness of their sins through this holy body, which they receive with faith, through the grace of Thy mercy for ever and ever.  
The Priest says this prayer quietly: Do Thou, O Lord, through Thy many and ineffable mercies, make the memorial good and acceptable with that of all the pious and righteous fathers who have been pleading before Thee in the commemoration of the body and blood of Thy Christ, which we offer to Thee upon Thy pure and holy altar, as Thou hast taught us; and grant unto us Thy rest all the days of this life.


The Great Oblation
O Lord our God, bestow on us Thy rest and peace all the days of this life, that all the inhabitants of the earth may know Thee, that Thou art the only true God the Father, and Thou didst send our Lord Jesus Christ, Thy Son and Thy beloved; and He Himself our Lord and God came and taught us all purity and holiness. Make remembrance of prophets, apostles, martyrs, confessors, bishops, doctors, priests, deacons, and all the sons of the Holy Catholic Church who have been signed with the sign of life, of holy baptism. We also, O Lord:
We, Thy degraded, weak, and feeble servants who are congregated in Thy name, and now stand before Thee, and have received with joy the form which is from Thee, praising, glorifying, and exalting, commemorate and celebrate this great, awful, holy, and divine mystery of the passion, death, burial, and resurrection of our Lord and Saviour Jesus Christ. And may Thy Holy Spirit come, O Lord, and rest upon this oblation of Thy servants which they offer, and bless and sanctify it; and may it be unto us, O Lord, for the propitiation of our offences and the forgiveness of our sins, and for a grand hope of resurrection from the dead, and for a new life in the kingdom of the Hea-vens, with all who have been pleasing before Him. And on account of the whole of Thy wonderful dispensation towards us, we shall render thanks unto Thee, and glorify Thee without ceasing in Thy Church, redeemed by the precious blood of Thy Christ, with open mouths and joyful countenances:
Canon: Ascribing praise, honour, thanksgiving, and adoration to Thy holy, loving, and life-giving name, now, always, and for ever.