„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[чтец Филип]

ЛИТУРГИЈА (грч: λειτουργία); У најужем смислу, литургија означава службу Божију, богослужење. Израз Литургија првобитно је одређивао неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа појединаца, нешто више него збир њених делова. Тако је Литургија старог Израиља била заједнички рад изабране мањине која ћe припремити свет за долазак Месије. И у том самом акту припреме вршено је приношење жртви Богу, крвних и бескрвних, које су служиле као израз човекове грешности пред Богом и захвалности Богу за његова доброчинства учињена људима.

Син Божији, Господ Исус Христос, својим доласком укинуо је старозаветне жртве и установио ново богослужење, оставивши Цркви благодатна средства којима се усавршава духовни живот Хришћана. Тако, у савременом речнику Литургија означава богослужбени чин који свој врхунац налази у Светој Тајни Причешћа. Она је, пре свега, радосни сабор оних који се сусрећу са Васкрслим Господом, и у том смислу изједначена је са заједничком молитвом, организованом у оквирима Цркве. Православна Литургија је византијског типа (потиче од антиохијског и кесаријског обреда) и њу су у IV веку записали Св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики. У VI веку, Св. Григорије Двојеслов, записао је у Цариграду текст још једне Литургије која се данас служи у току Великог Поста, под именом Литургија раније освећених часних дарова - Литургија пређеосвећених дарова.

Литургија одражава хришћански поглед на свет и главне тежње Цркве са крајњим нагласком на есхатон којим превладава време и простор. Њен централни догађај јесте савршење Евхаристије (савршити - трајно заједнички вршити), узношење светих дарова - анафора (αναφορά). Установљена је од самог Исуса Христа на последњој, Тајној Вечери (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25).

Света литургија састоји се из три основна дела:

* Проскомидија - чин припреме приноса хлеба и вина.

* Литургија оглашених (катихумена) - у средишту има беседу (Литургија речи) и представља мисију.

* Литургија верних - у облику заједничког служења и заједничког причешћивања.

Историјски развој

У најранијим временима Хришћанства установљена је и сачувана апостолска основа Литургије која се усмено преносила и не много проширивала. Апостолски новозаветни списи (Дап 2,42-46; 20,7-12; Јак 2,1-9; 1 Кор 10,14-22; 11,18;14) то потврђују, као и да је постојао чин, још ненаписан и чуван у усменом предању. Чин Литургије за јерусалимску и антиохијску цркву написао је Св. Јаков, а за александријску - Св. Марко.

Свети Оци Цркве, су нам оставили писана сведочанства (Игњатије, Јустин, Климент Римски, Климент Александријски, Иринеј, Корнелије Римски, Кипријан Картагински и др.) ο Литургији, а поделу на Литургију оглашених и Литургију верних спомиње Св. Јустин Мученик у својој Првој апологији; веома је стара и пореклом из текста Апостолских установа (књ. VIII). У време Св. Јустина Мученика (средина II века), Литургија се састојала, као и у време Апостола (Еф 5,18; Кол 3,16), од читања Светог Писма, певања псалама, свештених и хришћанских песама, поука (1 Кор 14) и молитава (Дап 2,42). Старешина цркве узносио је молитве и благодарења "тако дуго колико је могао" и "колико је дозвољавало време", јер писаних књига ο богослужењу тада још није било.

После II века, обим Литургије се увећава: увећава се број читања - одломака Светог Писма; у први део Литургије, који се зове Литургија оглашених, уводе се посебне молитве за катихумене, зависно од њиховог степена у катихуменату; а услед ступања у Цркву лица образованих и вичних говорништву, литургијске молитве бивају опширније и садржајније.

У IV веку јавља се потреба да се саборски прегледају текстови Литургија, прво у кругу једне помесне цркве, па шире - по патријархатима. Такав је био случај и са Символом Вере: свака помесна црква имала је свој символ који је израстао из Апостолскога, и били су сви исти или веома слични у основи, у структури, али је њих све заменио јединствени Никеоцариградски Символ Вере, донешен на Првом (325) и Другом васељенском сабору (328).

Св. Василије Велики сакупио је већину локалних редакција Литургија, насталих записивањем усмене традиције, упоредио их и извршио њихово обједињавање. Његов основ међу свим тим литургијским праксама био је предложак Литургије која је носила име Св. Јакова као аутора; извршио је извесна скраћења молитава. После је тако радио и Св. Јован Златоусти, знатно скративши Литургију Св. Василија Великог. Али, по неким анализама, не ради се о скраћивању, него о узимању друге традиције у обзир, што се нарочито види у молитвама које су код њега знатно краће, и представљају само почетак и крај одговарајућих молитава из Литургије Св. Василија Великог а не и њихов резиме, јер су оне садржајно богате и структурно врло развијене.

Од VI веку је нестало катихумена, па се и Литургија оглашених своди на мању меру. Раније је по изласку оглашених из храма вршена проскомидија, а сада се преноси на почетак јер њих нема. Већ од Софронија (VII век) и Германа (VIII век) проскомидија има скоро данашњи вид. Испочетка је проскомидију могао да врши сам ђакон без свештеника; Литургија оглашених слила се у једно са Литургијом верних и изгледала је приближно као данашња Литургија. Сматра се да је 536. године цар Јустинијан Ι (527-565) саставио песму "Јединородни сине..." која је ушла у Литургију. Песма "Свети Боже..." пева се од 438. године. Прочитано Јеванђеље пратила је редовно поука у складу са јеванђелским прочитаним текстом (проповед), а сада се проповед помера и иду јектеније - сугуба, па оглашених, као и данас. Део Литургије између Малога и Великог входа представља Христову трогодишњу проповед. Херувимска песма која је унесена у Литургију у време Јустина ΙΙ Млађег (565-578), прекида Велики вход. Читање Символа Вере на Литургији уведено је у праксу 417. године у Антиохији, а 511. године у Константинопољу; песма "Достојно јест..." од 620. године.

Литургија данас

У Православној богослужбеној пракси, служе се:

* Литургија Св. Василија Великог, служи се десет пута годишње: у првих пет недеља Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на Бадњи дан и на Крстовдан (уочи Богојављења) и на Васиљевдан - 1. јануара.

* Литургија пређеосвећених дарова, служи се средом и петком Великог поста, прва три дана Страсне седмице (на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду), као и у дане Великог поста кад није прописана Литургија Св. Василија Великог или Литургија Св. Јована Златоустог.

* Литургија Св. Јакова Праведног, брата Господњег, служи се само на дан Св. Јакова - 23. октобра.

* Литургија Св. Јована Златоустог, служи се у све друге дане када се не служи нека од већ наведених Литургија.

Међутим, у години има неколико дана када се Литургија не служи. То су: среда и петак Сирне седмице (у ове дане служе се часови), понедељак, уторак, и четвртак прве седмице Великог поста и на Велики петак, јер је Велики петак дан када је Исус Христос сам Себе принео на жртву, што је основ Литургије.

Литургија се редовно служи у храму (мада може и у капели или у припремљеној просторији, по одобрењу и благослову Епископа), а у случају потребе и на отвореном простору (са антиминсом). Литургија почиње у трећи час (девет часова пре подне), јер је у трећи час Христос осуђен на смрт (може почети и касније, по одлуци надлежног Епископа), мада је опште правило да не почне пре изласка сунца ни после подне. Изузетак је Васкрс (тада Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења), а на Бадњи дан, Крстовдан, на Велики четвртак и Велику суботу, Литургија се служи после подне. Пуно право извођења Литургије имају Епископ и свештеник, док ђакон само саслужује Епископу и свештенику.

чтец Филип

[Guest Светлана]

БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ОЦА НАШЕГА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Свештеник: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: У миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј (или: Господе помилуј).

Свештеник: За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За благоверни и христољубиви род наш и православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За овај град (или: за ово село; или: за свету обитељ ову), за сваки град и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За оне који плове, за путнике, паћенике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје Господи.

Возглас:

Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин. Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу. И ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Благослови душе моја Господа и всја внутрењаја моја, имја свјатоје јего. Благословен јеси Господи.

[На Христове празнике, уместо: Слава... Благослови душе... чита се Антифон 1. Види додатак].

Свештеник: Опет и опет у миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник: Јер је твоја моћ, и твоје је царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Амин. Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу. И ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Јединородниј Сине и Слове Божиј, безсмертен сиј и изволивиј спасенија нашего ради воплотитисја от свјатија Богородици и приснодјеви Марији, непреложно вочеловјечитисја: распнијсја же Христе Боже, смертију смерт поправиј, једин сиј Свјатија Тројици, спрослављајемиј Отцу и Свјатому Духу, спаси нас.

[На Христове празнике, на овоме месту чита се Антифон 2. Види додатак]

Свештеник: Опет и опет у миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник: Јер си благ и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин. Одмах затим.

Блажени милостиви, јако тији помиловани будут – тропар канона.

Блажени чисти сердцем, јако тији Бога узрјат – тропар канона.

Блажени миротворци, јако тији синове Божији нарекутсја – тропар канона.

Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест Царство небескоје – тропар канона.

Блажени јесте јегда поносјат вам, и изженут, и рекут всјак зол глагол на ви лажушче мене ради – тропар канона.

Радујтесја и веселитесја, јако мазда ваша многа на небесјех – тропар канона.

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу – тропар канона.

И ниње и присно и во вјеки вјеков, амин – богородичан канона.

[На Христове празнике, на овоме месту чита се Антифон 3. Види додатак]

(За време појања Слава... и ниње... чини се вход са светим Јеванђељем). По входу каже Свештеник: Премудрост, прости.

Народ: (Недељом): Придите поклонимсја и припадем ко Христу. Спаси ни Сини Божиј, воскресиј из мертвих, појушчија Ти: Алилуја.

(На празнике богородичне и светитељске или у обичне дане: Придите поклонимсја и припадем ко Христу. Спаси ни Сини Божиј, во свјатих дивен сиј, појушчија Ти: Алилуја). [Ове песме зову се: входноје. Христови празници и Сретеније, имају своје посебно входноје. Види додатак.].

Сад долазе тропари и кондаци. Затим:

Свештеник: Јер си свет, Боже наш, и теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Безсмертниј, помилуј нас (3 пут). Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу. И ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Свјатиј Безсмертниј, помилуј нас. Амин. Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Безсмертниј, помилуј нас.

[У неке празничне дане, уместо: Свјатиј Боже...поју се друге песме. Види додатак.]

Свешт. Пазимо. Мир свима. Премудрост.

Чтец: (онај који чита Апостол): И духу твоме, прокимен глас (каже онај глас који је код прокимена означен и гласно прочита прокимен. Затим

Појци: (Певају исти прокимен по гласу који је назначен).

Свештеник: Премудрост.

Чтец: Читање из посланице Галатима (или Јеврејима, или Римљанима, тј. наслов Апостола који ће читати) светога Апостола Павла.

Свештеник: Пазимо!

Чтец: Чита Апостол. По свршетку:

Свештеник: Мир ти.

Чтец: И духу твоме (тихо).

Свештеник: Премудрост.

Појци: Алилуја (велико).

Свештеник: Премудрост смерно стојмо; чујмо

Свето Јеванђеље. Мир свима.

Народ: И духови твојему.

Свештеник: Читање светог Јеванђеља од Матеја (или име другог јеванђелиста).

Народ: Слава Тебје, Господи, слава Тебје.

Свештеник: Пазимо! И чита свето Јеванђеље. А по свршетку:

Народ: Слава Тебје, Господи, слава Тебје.

Свештеник: Рецимо сви из све душе, и од свега ума свога, рецимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, молимо Ти се, услиши и помилуј.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за благоверни христољубиви род наш и за све православне хришћане.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за најсветијег патријарха (или високопреосвештенога митрополита, или преосвештеног епископа) нашег (име), и за сву у Христу браћу нашу.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за браћу нашу, свештенике, ђаконе, и за сво у Христу братство наше.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за оне који плодове доносе и добро творе у светом и свечасном храму овом, за оне који се труде, који певају, и за присутни народ који очекује од Тебе велику и богату милост.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Јектенија за упокојене (служи се по потреби).

Свештеник: Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Још се молимо за упокојење душа уснулих слугу Божјих (имена), и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Да Господ Бог настани душе њихове где праведници почивају.

Народ: Господи помилуј (трипут).

Свештеник: Милост Божју, Царство небеско, и опроштај грехова њихових молимо од Христа, бесмртног Цара и Бога нашега.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Боже духова... Јер си Ти васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу твојих (имена), Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и свесветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Оглашени, помолите се Господу.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Верни, помолите се за оглашене.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да их Господ помилује.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да им открије Јеванђеље правде.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да их присаједини својој светој, саборној и апостолској Цркви.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Спаси, помилуј, заштити и сачувај их, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Оглашени, главе своје приклоните Господу.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник: Да и они с нама славе пречасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите; нико од оглашених (да не остане). А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

[Guest Светлана]

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Премудрост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Опет и опет у миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Премудрост. Да свагда чувани влашћу твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин. (Одмах за тим).

Иже херувими тајно образујушче,

и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују

пјесан припјевајушче,

всјакоје ниње житејскоје отложим

попеченије.

(Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну 6ригу оставимо).

(Сад се врши велики вход, а по входу одмах):

Народ: Амин.

Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми. Алилуја, алилуја, алилуја.

(Као они који ће примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја, Алилуја).

Свештеник: Допунимо молитву своју Господу.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За предложене часне Дарове, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи (или: подај Господе).

Свештеник: Анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Опроштај и отпуштање грехова и сагрешења наших, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Добро и корисно душама нашим, и мир у свету, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник: Милосрђем Јединороднога Сина твога, са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Мир свима.

Народ: И духови твојему.

Свештеник: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали:

Народ: Отца и Сина и Свјатаго Духа, Тројицу јединосуштнују у нераздјељнују.

Свештеник: Двери, двери, премудрошћу пазимо!

Народ: Сви заједно говоре Исповедање вере Верујем у једнога Бога Оца...

Свештеник: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо.

Народ: Милост мира, жертву хваљенија.

Свештеник: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама.

Народ: И со духом твојим.

Свештеник: Горе имајмо срца!

Народ: Имами ко Господу.

Свештеник: Заблагодаримо Господу.

Народ: Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу, Тројицје јединосуштњеј и нераздјељњеј.

Свештеник: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи:

Народ: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави твојеја; Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње; Осана во вишњих.

Свештеник: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова.

Народ: Амин.

Свештеник: Пијте из ње сви: ово је крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова.

Народ: Амин.

Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.

Народ: Тебе појем, тебе благословим, тебје благодарим, Господи, и молимтисја Боже наш.

Свештеник: Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију.

Народ: Достојно јест јако воистину блажити тја Богородицу, присно блаженују и пренепорочнују и матер Бога нашего. Честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим, без истљенија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу тја величајем.

(Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебезпрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Логоса (Слова) непорочно роди, ваистину Богородицу, ми те величамо).

Свештеник: Најпре помени, Господе, најсветијег патријарха (или високопреосвештенога митрополита или преосвештеног епископа) нашег (име), и даруј га светим твојим Црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје.

Народ: И всјех и всја.

Свештеник: И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и

величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.

Народ: И со духом твојим.

Свештеник: Поменувши све Свете, опет и опет у миру Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: За принесене и освећене Дарове, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да човекољубиви Бог наш, примивши их у свој чисти и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то божанску благодат и дар Светота Духа, помолимо се.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде, Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи (или: подај Господе).

Свештеник: Анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Добро и корисно душама нашим, и мир у свету, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо.

Народ: Подај Господи.

Свештеник: Измоливши јединство воре и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник: И удостоји нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Оца и говорити:

Народ: Оче наш који си на небесима,

да се свети име Твоје,

да дође Царство Твоје,

да буде воља твоја и на земљи као и на небу.

Хлеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше

као што и ми опраштамо

дужницима својим,

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Мир свима.

Народ: И духови твојему.

Свештеник: Главе своје Господу приклонимо.

Народ: Тебје, Господи.

Свештеник: Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединородног Сина твога с којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Пазимо! Светиње светима.

Народ: Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин.

Затим народ пева причастен: Хвалите Господа с небес, хвалите јего во вишњих.

Алилуја (трипут).

(Причастен може бити и други: празнични или произвољни).

Свештеник: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.

Народ: Благословен грјадиј во имја Господње, Бог Господ и јависја нам.

Тада верни приступају причешћу Божанским Тајнама.

По причешћу говори:

Свештеник: Спаси, Боже, народ твој и благослови наслеђе твоје.

Народ: Видјехом свјет истиниј; пријахом Духа Небеснаго; обрјетохом вјеру истинују, нераздјељњеј Тројицје поклањајемсја, та бо нас спасла јест.

Свештеник: Свагда, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин. Да исполњатсја уста наша хваљенија твојего Господи, јако да појем славу твоју, јако сподобил јеси нас причаститисја, свјатим твојим божественим безсмертним и животворјашчим тајнам: собљуди нас во твојеј свјатињи, вес ден поучатисја правдје твојеј. Алилуја, Алилуја, Алилуја.

Свештеник: Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге

и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Народ: Тебје, Господи.

Свештеник: Јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме

Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: У миру изиђимо.

Народ: 0 имени Господњи.

Свештеник: Господу се помолимо.

Народ: Господи помилуј.

Свештеник: Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају... и Теби славу и благодарење и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин. Буди имја Господње, благословено от ниње и до вјека (трипут).

Свештеник: Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Свештеник: Слава теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби.

Народ: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј, Оче благослови.

Свештеник: Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехвалних Апостола, светога оца нашега Јована, архиепископа цариградскога, светога (чији је храм) и светога (чији је дан), светих и праведних богоотаца Јоакима и Ане, и свих Светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив.

Народ: Амин.

Извор

[sasluzitelj]

potrebno je jednostavno tumacenje liturgijskih delova da citalac razume o cemu je rec, kada se zasto i na koji nacin vrsi

[PD]

Svetlana,

Vasi postovi su uvek rado citani.

Objasnjenja ili tumacenja svakog dela litrugije bi pomogla nama mirjanima koji i na ovom forumu probamo da se obogatimo recju Bozijom.

S postovanjem.

[Guest Светлана]

Из Богослужења Православне Цркве

ОБЈАШЊЕЊЕ СВЕТЕ БОЖАНСКЕ ЛИТУРГИЈЕ

Примите, једите, ово је Тело моје,

које се за вас ломи на отпуштење грехова.

Пијте из чаше ове сви: ово је крв моја Новога завета,

која се за вас и многе пролива на отпуштење грехова.

ВРЕМЕ ВРШЕЊА ЛИТУРГИЈЕ

Што се тиче дневног часа, кад треба да почне Литургија, ту нема неког одређеног правила. Ту ће важити месни обичаји, одлука надлежног епископа или терен парохије. У Војводини, Славонији и Босни почиње касније (најчешће у 10 часова), док у Србији почиње доста раније (већ у 8 часова). Најопштије правило је да не почне пре изласка сунца, ни после подне. Изузетак је Васкрс, кад Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења, као и на Бадњидан, Крстовдан, Велики четвртак и Велику суботу, кад се Литургија служи после подне.

ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ЗА СЛУЖЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ?

На Литургији свештеник облачи потпуно одјејаније (стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон) и за сваки део одежде чита одређену молитву. У току Литургије свештенику ће бити потребни одређени сасуди (путир, дискос, звездица, копље, кашичица, покровци, кадионица, суд за топлу воду, анафорник). Текст Литургије штампан је у Служебнику, а свештеник ће користити и Јеванђеље, док су појци потребни: Апостол, Часослов, Зборник и друго.

На светом престолу, жртвенику и солеји треба да горе свеће. За Литургију је потребно пет хлебова - просфора (просфора значи принос), умешаних од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини. Међу крацима крста је натпис: ИС -ХС; НИ - КА, што на грчком језику значи: Исус Христос - побеђује. Просфоре се састоје из два дела, што означава две природе у Исусу Христу, божанску и човечанску. Поред просфора потребно је и чисто природно вино, обавезно црвено, да нас подсећа на крв Христову. У вино се сипа мало воде.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА СЕ САСТОЈИ ИЗ ТРИ ОСНОВНА ДЕЛА

ПРОСКОМИДИЈА

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

ПРОСКОМИДИЈА

Свештеник који је спреман за служење Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео ршење проскомидије (реч проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина).

Стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и, читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тог момента назива АГНЕЦ (Јагње) и представља Христакоји се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, улива свештеник вино и воду у путир.

Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоревади се девет честица, у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца.

Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице, и да би се сјединили са Христом. Остатке просфора, из којих је извађен Агнец и друге честице, раздаје свештеник после Литургије свима присутним верницима.

После завршетка вађења честица, свештеник благосиља кадионицу и, окадивши звездицу, ставља је на дискос. Затим окадивши покровце, ставља их на дискос и путир, а све покрива највећим покривачем (воздухом). Уз то говори молитве у којима моли Бога да прими ове дарове и да се сети свих који су принели ове дарове и и ради кога су принесени.

Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Рођење је било у тишини, људи Га чак нису ни приметили. Само су анђели певали на небесима и пастири су се поклонили новорођеном Спаситељу. Због тога се проскомидија и врши у тишини. Свештеник све молитве изговара полугласно. Често се проскомидија врши у току јутрења или часова. По завршетку проскомидије свештеник кади олтар и храм.

[PD]

Divna si...

0409_feel

[Guest Светлана]

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

Оглашени су били људи који су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Црква их је пре крштења поучавала у науци Христовој, па је допуштала оглашенима или катихуменима (катихизирати - значи поучавати у вери) и покајницима, као и Јеврејима и многобожцима, да присуствују овом делу Литургије, да би упознали веру Христову. Тако се по њима, овај део Литургије назвао - Литургија оглашених. Оглашени нису стајали заједно са вернима, него на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: "Ви који сте оглашени, изиђите!" - морали су изаћи из храма, да би могао почети трећи део Литургије - Литургија верних.

Литургија оглашених, у Цркви првих векова, састојала се из певања псалма, читања Светог писма, проповеди и молитава за оглашене и покајнике. Ово и данас, са малим изменама, сачињава Литургију оглашених.

По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Литургије, коју свештеник почиње слављењем Бога, троичног у лицима:

"Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова - на шта народ, као из једног грла, одговара - Амин, нека тако буде.

Стојећи у олтару, пред светим престолом, свештеник произноси велику јектенију (ако служи ђакон он све јектеније произноси испред олтара, са солеје). Јектенија је, уствари, ревносна, усрдна молитва, низ кратких молби, којима се народ побуђује на молитву, а иза сваке молбе, народ одговара: Господе помилуј, то јест Господе, смилуј се на нас. Свештеник се моли за мир у свету, за народ, за архијереја и свештенство, за погодно време и изобиље земаљских плодова, заоне који плове, путују, страдају, болују, као и за избављење од свих опасности и невоља.

На крају јектаније чита свештеник молитву, а народ пева први антифон. Антифон је наизменично певање или читање стихова из псалама у десној и левој певници. Стиховима Старог завета додају се песме Новог завета. Овим сједињавањем оба завета приказује се јединство људи, који заједничком хвалом славе и величају моћ и доброту Божју.

У нашој богословској пракси има три врсте антифона на Литургији. То су: антифони свакидашњи, антифони изобразитељни и атифони празнични. Свакидашњи антифони се певају у радне или тежатне дане; изобразитељни у суботе и недеље, на празнике Богородичине и светитељске; празнични - на велике Господње празнике.

Као што се види, најчешће се употребљавају изобразитељни антифони. Назив су добили отуда што се певају на изобразитељној, која понекад замењује, изображава Литургију. Први антифон је уствари 102. псалм "Благосиљај душо моја Господа...", или како се популарно каже - прва слава. Други се антифон састоји од 145. псалма и песме "Јединородни Сине...", која говори о оваплоћењу Христовом - то је друга слава. Трећи антифон чине стихови блаженстава и песама које су позајмљене са јутрења, из такозваних канона. Између антифона говори свештеник малу јектенију и чита молитве антифона. Ове молитве, као и (остале које чита свештеник) у току Литургије, свештеник чита тихо у олтару, да Литургија не би била исувише дуга.

МАЛИ ВХОД

При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. У старо времеЈеванђеље се није налазило на светом престолу, већ у нарочитом спремишту. У току богослужења износило се и стављало на свети престо. Тада се први пут пред очима верника појављивало Христово јеванђеље и зато мали вход преставља излазак Христа на проповед.

Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеја према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божји служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: Премудрост, стојмо смерно! Овим речима позива свештеник вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог писма. Верници, видећи Христа међу собом (Јеванђеље представља Христа), клањају Му се и моле Га да их спасе.

ТРОПАРИ И КОНДАЦИ НА ЛИТУРГИЈИ

После входа са певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божјих светаца и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондаказавршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и све који стоје у храму, који од Бога моле снагу да би Му могли праведно служити. Молитва завршава возгласом: Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова - Амин.

ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА

Песма Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас уведена је у богослужење још у петом веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, овакве садржине. На неке Господње празнике, уместо ове песме, пева се: Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја. На Крстовдан (14/27. септембра) и Недеље крстопоклоне пева се: Крсту Твоме клањамо се Господе и свето васкрсење Твоје славимо.

Ђак, који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела (светих апостола) и посланицасветих апостола. За време читања апостола народ стоји, а свештеник кади олтар и цео храм са солеје - да би тиме означио како се читањем Светог писма раширио дар Духа Светог, како се излио на све крајеве света и у душе верника миомирис Христовог учења.

Слушајући читање апостола, ми се сећамо позива Христовог, упућеног ученицима, када су они све оставили и пошли за Њим и почетка проповеди апостола, на коју их је Христос послао. Свештеник затим тихо чита молитву пред светим јеванђељем, у којој моли Бога да нас обасја својом светлошћу, како би могли разумети јеванђеље које ће нам се читати.

После читања апостола, које се завршава песмом алелуја (јеврејска реч, а значи - хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање светог јеванђеља. За читање јеванђеља пале се свеће, да би означиле светлост јеванђелске истине, која је продрла кроз таму неверовања, а у којој су се налазили народи пре Христовог доласка. Овом светлошћу се и данас просвећује ум свих оних који у Христа верују и Његову науку слушају.

Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања јеванђеља изашли из Јерусалима. Ту се Јеванђеље ставља на специјалан сталак - налоњ - а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон (округло узвишење на солеји).

Јеванђеље нам излаже сведочанства о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, па зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да слушају, право стојећи, а преклоњене главе, показујући на тај начин, да су спремни да извршују учење Христово, објављено у Јеванђељу.

ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ ОГЛАШЕНИХ

Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (што ће рећи - удвостручену), која је добила име по томе, што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено, обраћамо милосрђу Божјем, а народ на молбе одговара са три пута Господе помилуј. Молбе су упућене за здравље и напредак народа и архијереја, за оне који су подизали храмове и помагали их, као и за све православне хришћане. У наставку ове јектеније може се, по потреби произносити и јектенија за упокојене, у којој се молимо за опроштење грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијем за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија антиминс.

Зашто се данас, када у Цркви званично нема катихумена, кад нико не напушта храм на позив: оглашени изиђите..., ипак на Литургији читају јектеније за оглашене?

Зато што и међу хришћанима има много таквих, који би се могли убројати међу оглашене јер, иако су крштени, ипак својим животом показују да нису достојни да учествују у Литургији. Сви они који се не кају за учињени грех, који свесно крше заповести Божје и заповести црквене, који у својој души гаје мржњу и зло према својим ближњима, требало би, на свештеников позив, да изиђу из храма, као што су некада излазили покајници и катихумени старе Цркве.

Оглашени су, такође, и сви они малолетни и пунолетни потомци православних предака у бившим комунистичким земљама, а који до сада још нису крштени.

У старо време, заједно са оглашенима, излазили су и они хришћани који су згрешили, које је Црква на извесно време одлучивала од учешћа у вршењу свете тајне Евхаристије. Позив оглашенима да изађу из храма, напомиње нам да, ако би нам Црква судила онако како је судила у старо време, многи би од нас заслужили да изађу из храма, пре најважнијег дела Литургије, Евхаристије.

[Guest Светлана]

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

ВЕЛИКИ ВХОД

Кад су, на позив свештеника, оглашени изашли из храма, почиње трећи део Литургије, коме могу присуствовати само верни, због чега се и назова Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и, на крају, завршетак Литургије.

После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, такозвану "херувику", у којој се каже да ми тајанствено представљамо херувиме, који невидљиво носе Цара славе. Зато сада треба одбацити сваку животну бригу, то јест да не мислимо ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом, којом Га славе ангелске чете на небу, кличући - алилуја.

Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву, у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, а затим, подивавши руке, говори три пута херувимску песму и на крају кади олтар и храм са солеје. Одлази затим жртвенику, узима левом руком дискос а десном путир и, кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископа и све православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијен антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике.

Велики вход, то јест преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у тело и крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим, да претрпи мучења, страдање и смрт. Зато, за време великог входа, гледајући преношење часних дарова, са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да мимо нас пролази сам Господ наш Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба у себи да понављамо: Сети ме се Господе у царству Твоме (Лк.23,42).

Постављање часних дарована свети престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.

ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

После тог величанственог преношења часних дарова на свети престо, почињемо да се припремамо за вршење свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, у којој свака молба завршава речима: од Господа молимо (просимо). После сваке молбе народ одговара: Подај Господе! Јектеније завршава подељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали а народ прихвата: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздељиву. На ове речи верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде и да сви у себи гаје међусобну чисту и братску љубав у Исусу Христу. Без таквог расположења душе, присуствовање на Литургији не може бити Богу угодно, а ни нама корисно (Мк.11,25-26;Мт.6,15).

Да би достојно и са вером могли приступити светој тајни, позива нас свештеник речима: Двери, двери, премудрошћу пазимо! У старо време тај возглас се односио на специјалне вратаре, да пазе како нико не би улазио, ни излазио из храма. Сада нас овај возглас подсећа да затворимо врата срца свога за све што није добро. Само у љубави и једномислију, то јест у истој вери и нади може се вршити велико и страшно богослужење тајне Тела и Крви Христове. Зато, приступајући му, ми читамо Символ вере, у коме су укратко изложене основне истине хришћанске вере.

За време читања Символа вере, свештеник маше воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светог на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима, означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо, упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: Милост мира - жртву хвале, јер је Богу најугоднија жртва - наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. После упућеног благослова, свештеник нас позива да уздигнемо своја срца ка Господу. У најузвишенијем часу Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољубцу.

"ЉУБИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, ДА БИСМО ЈЕДНОДУШНО ИСПОВЕДАЛИ:

ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, ТРОЈИЦУ ЈЕДНОСУШТНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ"!

КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред светим престолом, говори: Заблагодаримо Господу! Од тог момента почиње КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ то јест строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова, најважнији део Литургије. Народ пева: Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу..., а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: Победничку песму појећи, кличући, узвикујући и говорећи, а народ пуним гласом наставља: Свет, свет, свет, Господ Саваот. (Саваот - Господ над војскама) Пуно је небо и земља славе Твоје; Осана (осана, јеврејска реч - Господе спаси) на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. Свештеник за то време наставља да чита евхаристијску (благодарствену) молитву, која се завршава речима: "узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодарив и благословив, осветив, преломив, даде својим светим ученицима и апостолима, рекавши: (тада показује руком на дискос и Агнец на њему и наставља гласно да говори) Примите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова". Показујући на чашу говори: Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова. На оба ова позива народ одговара са Амин. У краткој молитви, коју свештеник чита тихо, спомиње се крст, гроб, тридневно васкрсење, узношење на небо, седење са десне стране Оца и други славни долазак, а гласно изговара: Твоје (дарове) од Твојих (многобројних дарова, које си сам изабрао на Тајној вечери) Теби приносимо за све (што је поменуто у предходној молитви - крст, гроб, васкрсење, и друго) и свега ради (ради нашег спасења), а народ прихвата: Теби (зато) певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

ОСВЕЋЕЊЕ ДАРОВА

Свештеник сада чита молитву, у којој се директно обраћа Духу Светоме, да сиђе и освети дарове, да их претвори у тело и крв Христову. Тек после ове молитве усуђује се православни свештеник да благослови дарове последњим, завршним благословом. Настаје најсвечанији тренутак Литургије. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Припремљен благодаћу Духа Светог, свештеник благосиља Свети Агнец и тихо говори: И учини овај хлеб часним телом Христа Твога. У том тренутку звони први пут звонце у олтару (обичај прихваћен у северним епархијама), а народ тихо и побожно пева: И молимо Ти се, Боже наш.

Свештеник сада благосиља путир и тихо говори: А шта је у чаши овој (учини) часном крвљу Христа Твога. По други пут звони звонце, а народ понавља: И молимо Ти се, Боже наш. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: Претворивши их Духом Твојим Светим. И трећи пут звони звонце, а народ громким гласом и отегнуто пева: И молимо Ти се, Боже наш. Од тог тренутка, силом Духа Светог, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито тело Христово, а вино (са водом) у истиниту крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Свештеник пада ничице пред светим престолом и захваљује Богу што га је удостојио овог најузвишенијег свештенодејства.

Тренутак освећења дарова и њиховог претварања у тело и крв Христову је, према томе, најсветији и најузвишенији тренутак. Стога се звоњењем великог звона са звоника опомињу не само присутни у храму на побожније молење, него се тиме објављује и свима који нису у храму, докле год допире звук звона, да оставе за часак своје послове и разговоре, да сједине своје молитве са молитвама које се приносе у храму.

Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет, што се нарочито изражава у молитвама после освећења дарова, кад се свештеник појављује као посредник између Бога и целе васељене.

Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. За причеснике свештеник се моли, да им свети дарови буду на будност духа, за опраштање грехова, за заједницу Духа Светог, а не на суд и осуду. Свештеник се моли да Бог, због молитава светаца, погледа и на нас.

Узвишеним гласом спомиње свештеник Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божјој и царици свих светих, најмоћнијој нашој посредници пред престолом Божјим, а помињемо и све остале, због којих је извршено ово жртвоприношење. Богородица је такође човек и зато је њено спасење, као и свих осталих људи, било извршено од стране Христа. Живе и упокојене чланове Цркве свештеник помиње тихо, шапатом, а само архијереја помиње гласно.

Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света. Помени Господе град овај у коме боравимо, сваки град и земљу и оне који вером бораве у њима. Помени Господе оне који плове, путнике, болеснике, патнике, заробљенике и спасење њихово... И наставља гласно: И дај нам да једним устима и једним срцем славимо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа...

Благосиљајући присутне, свештеник завршава КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ. Почињући припремање верника за примање свете тајне, то јест причешће. Свештеник произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње (Оче наш...).

ПРИПРЕМА ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Стојећи пред светим престолом, свештеник говори узвишеним гласом: Пазимо! Светиња светима! Пажљиво узима прстима обе руке Агнец и подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, а речи нас подсећају да се светиња, то јест тајна причешћа, даје само светима. Народ на то смерно одговара: Један је свет, један је Господ Исус Христос... то јест, нико од људи није свет сам по себи, већ да светост добија од једног светог Исуса Христа и сваки треба да се труди, да по мери своје духовне моћи добије освећење.

Да би показао Спаситељеве муке на крсту, разлама свештеник Агнец на четири дела и те делове унакрсно размешта на дискосу. Затим узима један део, на коме пише Исус, спушта га у путири потом улива топлу воду, топлоту. Сједињење тела Христовог (Агнеца) са божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, јер је у живом телу топла крв.

Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен. То је неки стих из Светог Писма или одговарајућа песма. Причешће свештеника у олтару подсећа нас на васкрсење Христово унутар запечаћеног гроба. Они се причешћују одвојено телом (од честица на којој пише Христос) и крвљу из путира, како су се у старини причешћивали сви верници. Сада свештеник припрема свете дарове за причешће верника, дроби честице НИ - КА на ситне делове, према броју причасника, читајући при том речи пасхалних (васкршњих) песама и сипа их у путир. Ако нема причасника међу верницима, онда ће сада у путир сипати све честице са дискоса.

ПРИЧЕШЋЕ ВЕРНИКА

Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите! Показивање путира на дверима представља јављање васкрслог Христа апостолима, а ученици који су видели Васкрслог, поклонили су Му се. Верници са побожношћу и прекрштеним рукама на грудима долазе на солеју, где за свештеником понављају молитву пред Свето причешће. У њој исповедамо нашу веру у Свету тајну причешћа и молимо Господа нашег Исуса Христа, да нам опрости наше грехе, које смо учинили хотимично и нехотимично, речју или делом, да би се могли неосуђено причестити. Молимо Господа да нас припусти Светој тајној вечери, не зато да би дали издајнички пољубац као Јуда, већ да би рекли као онај разбојник, који је био распет са Христом: Сети ме се Господе у царству Твоме!

Прилазећи Светој чаши сваки треба да каже своје име. Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши тело и крв и говорећи: Причешћује се чедо Божје (име) часним и пресветим телом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштање грехова и на живот вечни. Причешћени верник брише уста убрусом, целива подножје путира, узима парче просфоре, клања се и одлази устрану, да пажљиво сачека крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати после причешћа. За време причешћа народ пева: Тело Христово примите, извор бесмртности окусите!

Кад су се сви припремљени верници причестили, уноси свештеник путир у олтар и сипа у њега све честице са дискоса, које су извађене на проскомидији. Затим руком благосиља вернике, а народ изјављује кроз песму: Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небеског, нађосмо истиниту веру, клањамо се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла. И последњи пут износи свештеник на двери Свету чашу, осењујући њоме све присутне, уз речи: Свагда, сада и увек и у векове векова. Они који се нису причестили, клањају се Светој чаши, сећајући се вазнесења Христовог на небо. Добивши велику радост у причешћу Светим тајнама, ми благодаримо Богу у молитви, коју народ сложно пева: Да се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, јер си нас удостојио да се причестимо светим Твојим... тајнама... Благодарење се наставља и у последњој јектенији, коју изговара свештеник, затварајући антиминс на светом престолу.

ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ

Свештеник објављује завршетак Свете литургије и, припремајући вернике за достојан излазак из храма, каже: У миру изиђимо! Но појци, у име свих верника, изјављују жељу, да не излазе из храма другачије него у име Господње, да добију благослов именом Господњим. Тада свештеникстаје иза амвона и чита молитву, у којој укратко понавља молбе целе Литургије: он моли да Господ спаси свој народ, да благослови оне који Њему припадају, да сачува пуноћу своје Цркве и да освети оне који воле лепоту дома Божјег, да не напусти оне који се у Њега надају, јер је сваки дар савршен који долази одозго, од Оца светлости, коме треба непрекидно да узносимо хвалу и славу, на шта народ три пута пева: Нека је благословено име Господње од сада и до века!

Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божје угоднике, да посредују за људе. Верници прилазе свештенику да целивају часни крст, а он им раздаје антидор, нафору, то јест остатке просфора из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији (јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето причешће). Отуда се нафора и назива антидор - што значи: уместо дара Свете евхаристије. На тај се начин постиже јединство оних који су се причестили са онима који се нису причестили. Овим се унеколико испуњавају речи Светог апостола Павла: Јер је један хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо (1.Кор.10.17).

Давање нафоре чини се спомен на агапе (вечери љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена Цркве. Од остатка принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе - заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства.

На место ових агапа црква је уобичајила да, после Литургије, подели вернима остатке благословеног хлеба, у знак њихове заједнице са Црквом. У знак те заједнице нафора се шаље кући онима, који због болести или каквог другог оправданог разлога, нису могли да дођу у цркву на Службу Божју.

Нафора се обично једе пре сваког другог јела тога дана.

МОЛИТВА ПРЕ ПРИЧЕШЋА

Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречист Тело твоје и ово сама часна Крв твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама твојим на отпуштење грехова и на живот вечни.

Прими ме данас Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник на крсту исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Нека ми причешћивање светим тајнама твојим, Господе, не буде на суд и на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.

МОЛИТВА ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА

Благодаримо Ти човекољубиви Владико, добротворе душа наших, што си нас и у данашњи дан удостојио твојих небеских и бесмртних тајни. Исправи пут наш, утврди све нас у страху твоме, сачувај живот наш, учврсти кораке наше, молитвама и мољењима славне Богородице и Приснодјеве Марије и свих светих твојих. Амин.

ИЗ ПОСРЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ НА ЛИТУРГИЈИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

...Помени Господе твоју светусаборну и апостолску Цркву од краја до краја васељене и даруј мир њој коју си стекао часном Крвљу Христа твога и овај свети храм утврдио до свршетка века...

Помени Господе благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима...Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре... по обиљу милости твоје помилуј нас: домове наше напуни сваким добром, бракове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој Цркви; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити; сирочад заштити, сужње ослободи; болеснике исцељуј.

Помени Боже оне под судским ислеђењем и оне по рудницима... и све оне што су у било каквој невољи и нужди и опасности.

Помени Господе и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе и оне који нас воле и оне који нас мрзе... Помени и сав народ твој и излиј на све богату милост твоју и даруј свима оно што моле за спасење... Јер си Ти Господе помоћ беспомоћницима, нада безнадежнима, лекар болеснима...

[PD]

Oprostite sto gnjavim sa mozda neadekvatnim pitanjima, ali citajuci Svetlanin post zapitah se sledece;

Zasto treba da je voda koja se sipa sa vinom u putir topla?

Koliko se cestica vadi iz prosfore za mrtve i zive...da li zavisi koliko svestenik ima imena da pomene? Pretpostavljam da zato dajemo imena nasih dragih koje zelimo da budu pomenuti pre same proskomidije?

srcee

[PD]

Mnogo hvala,

Jednostavan odgovor...a kad mi tako lepo odgovoriste imam ja jos pitanja...

Jevandjelje se stavlja na amvon(soleju) ako sluzi djakon-pojasnite molim vas.

0409_feel

[Pieta]

U mojoj parohiji se svake nedelje u sklopi Liturgije, odavlja i cin krstenja. Ta tradicija traje vec nekoliko godina, te je sam tok Liturgije malo izmenjen. Ne peva se prva i druga slava, pocetak je posvecen cinu krstenja a tek od Pridite se nastavlja uobicajenim tokom. Istog dana kada se krste, novi clanovi Crkve se i priceste. Prosle nedelje je recimo bilo i krstenja ali i jedno vencanje. Svi zajedno ucestvujemo u tom cinu.

Zanima me od kad potice ova tradicija, moj paroh mi je nesto pricao o tome, ali bih volela da procitam sta svestenici misle o ovome.

Mislim da je ovo zanimljiv detalj vezan za ovu temu...

[deda]

Поред свештеника и уредника овде, дрзнућу се да одговорим и ја на нека питања. Једини разлог да помогнем њима јер нас нема пуно. Наравно, ово не значи да неко други не може да да свој одговор или каже шта мисли о томе.

Што се тиче питања у вези Јеванђеља са амвона ствар је следећа. Када Литургију служи и ђакон, онда Јеванђеље чита ђакон са амвона а када служи само свештеник (или више њих.. али без ђакона), онда Јеванђеље чита свештеник са Царских двери. Наиме, у прво време, Јеванђеље је читао епископ из олтара јер је то била његова "дужност", да приноси Евхаристију и проповеда док је ђаконова "дужност" била брига око Дарова и сиромаха (припремао је Дарове пре Литургије, скупљао од народа, око проскомидије их спремао, преносио их епископу- велики вход, бринуо се око сиромашних). Пошто у многим градовима епископи су били стари и изнемогли, док су читали Јеванђеље, многи их нису чули у цркви и зато је ђакон понављао исто то Јеванђеље (са амвона јер је амвон место за ђакона- спона наоса и олтара). За ову тврдњу може да нам послужи пракса Пасхалног вечерња (вечерње које се служи на Пасху) када служи епископ. Епископ тада чита Јеванђеље са Двери а затим 5 свештеника понављају исто то Јеванђеље (на 5 различитих језика).

Кроз историју цркве, пуно ствари се мењало, поготово у парохијском устројству и животу. Требамо бити свесни да у једном периоду живота Цркве, није се свуда исто служило. То је Живи Организам Цркве.

[Guest Светлана]

http://www.liturgija.net/

[fsa]

Отац ЈУСТИН (Поповић):

О Светој ЕВХАРИСТИЈИ - ЛИТУРГИЈИ (1)

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал.3,27;Рм.13,14;Кол.3,9-12). А тај свети програм, а тај свети подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхвристије, у Светој Тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско Тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф.3,19; Кол.2,10).

Литургијско Сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује Тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо" (1.Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Божјој. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност“. Јер су ове тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то Тело и Крв Христову; и ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и уди међу собом (1.Кор.12,27).

Тако је апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као тајне саме Цркве, тајне Причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји“  (ср.Тит.2,14; Јевр.2,17; 8,8-10;2.Кор.6,16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То је оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако све у Цркви стално изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњује благовесну заповест: „Ово чините у Мој спомен" (1.Кор.11,24-25; Лк.22,19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање Светих Тајни на Литургији испуњава сав духовни и натприродни Домострој оваплоћења Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и Свето Причешће у њој ми доживљујемо сав Спаситељев Богочовечански Домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну Смрт и чудесно Васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „ Кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, Смрт Господњу и Васкрсење обзнањујете, докле не дође" (1.Кор.11,26). Стога је Света Литургија основна тајна вере хришћанске - тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове Смрти и Васкрсења као нашег спасења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер  Православни хришћани су позвани да помоћу Светих Тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија доживљују Богочовечански Домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању Свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Светог Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив - увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог (подвлачење наше – Еп. Атанасије ). У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег - Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1.Тим.4,5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Пређеосвећених Дарова извршен је према грчком, старосрпском и црквенословенском тексту.

За превођење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, Цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14-16. века првенствено из фонда библиотеке и Музеја Српске Патријаршије и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословенски текст користили смо неколико старијих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новије преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Тремпелас-а, К. Керн-а, Митроп. Герасима, А. Maltzewa, T.Tarnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски језик (наш превод Литургије Св. Јована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачења Свете Литургије, и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради бољег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог Саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом Канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у Канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве Епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој поред молитве „Још Ти приносимо...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико"). На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре, то јест текста молитве Епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу Евхаристијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин".

Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника“ (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од Патријарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). (2) Даље, возглас пред Трисветом песмом: „Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш...“ текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Литургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или проширивања тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је - да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, доктора православне светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Царству Своме".