„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[fsa]

Наводимо још неколико одломака из Догматике Блаженог спомена Оца Јустина (Догматика Православне Цркве, књ. 3, стр. 563,567-572).

- Све је у Цркви Света Тајна. Богочовек Христос је „Велика тајна побожности“ (1.Тим.3,16), велика тајна вере богочовечанске, а у Богочовеку је сва тајна Цркве . Једна иста свебожанствена Ипостасна тајна Другог Лица пресвете Тројице проходи и прожима све тајне Цркве; и све што је у њој, и од ње. Свака Света Тајна извире и увире у Свету Тајну Цркве: у Свету Тајну Боговаплоћења, Богочовека, Богочовечности. У самој ствари, свака Света Тајна је васцела у Цркви, но исто тако је и сва црква у свакој Светој Тајни. Све у Цркви је Света Тајна. (3)  Свака свештенорадња је Света Тајна. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској вези са васцелом Тајном Цркве – самим Богочовеком Христом (…) Свети програм и свети подвиг Свете Тајне Крштења - и Свете Тајне миропомазања - остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно реално доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Крсне смрти и Васкрсења и Вазнесења, као живот живота нашег, и као душа душе наше.

- Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. По Светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је „центар целокупног Домостроја спасења“ ( Творенија,т.1,Спб. 1907,с.126). То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења. Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“ (…) Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса, Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“ (Мт.1,23). Томе је најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско Тело Христово. Црква - Тело Христово; Евхаристија - Тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека - нема Цркве; а где нема Цркве - нема Евхаристије. Све ван тога је - јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо Тело многи, јер је један Хлеб; јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17). Да, једно смо Тело многи, и то под једном Главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“ (Кол.1,17; ср. Откр.1,8.10.17;21,6). (...)

- Божанско Тело и Крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у Крви Богочовека Христа. И тај се завет Евхаристички продужује у Богочовечанском Телу Цркве, сједињујући Богочовечанском Крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета Крв нас кроз Њега уједињује са свима људима. Очигледна је историјска чињеница : право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива кроз Богочовека: Бог је - у Христу - ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи. За то нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека Христа, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском Телу Христовом - Цркви. И то стварно и доживљајно: у Светој Евхаристији, Светом Причешћу Тела и Крви Христове. (...)

- /Даље цитира и 1Кор.10,16-17, па каже/:“То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте Света Евхаристија, Света Литургија, Свето Причешће. (...) О тој богочовечанској стварности богомудри (Николај) Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама (Тела и Крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,15,1-5). Јер овде није само општост имена, или аналогија по сличности, него истоветност Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (то јест Црква) претвара у то Тело и Крв Христову... И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с Њим причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Са тог разлога и пише (Апостол) Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом“ (Тумачење Литургије, 38; РС 150,452-3). (...)

- Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовечанског, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер Свето Причешће, Света Евхаристија, то је само Божанско Тело Његово, то сама Божанска Крв Његова, то -  сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства - свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој Крви, Завет у Божјем Телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком, Господом Христом, и Његовом Богочовечанском Црквом - у Богочовечанској Евхаристи = Литургији“.

/Ево и још неких Авиних речи о Св. Литургији из млађих његових текстова/

- Обраћајући се свештеницима 1923. год., Јустин пише: „Свештеник је, прво, молитвеник и посник. Храм је дом молитве; свештеник је молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве (Мт.21.13)... Друго - свештеник је свештенослужитељ. Ви сте свештенство - вечно свештенство (Јевр.8,24), то не заборављајте никада... Ме не мучи питање: зашто су наши храмови (1923.г.) пусти?... Зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори, и Бога Славослови (Хришћански живот, бр. 7-8/1923,367).

- „Вечно жива Личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. У Православној Цркви Личност Богочовека Христа постала је и остала једини вечни Пут, Истина и Живот... Црква је увек личност, и то Богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве — дати су у чудесној Личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са Личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини христоосећањем, и њихово самосазнање  - христосазнањем, да њихов живот буде живот - Христом, да њихова душа буде душа - Христом, да њихова личност буде личност - Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал.2,20). Мисија је Цркве да својим члановима осигура бесмртност и вечност, чинећи их учесницима у Божијој природи (2Петр.1,4)... Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света (Јн.18,36). У овом је свету да би свет дигла до оног света, одакле је и сама. Она је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода. Циљ је њен наднационални, васељнески, свечовечански: сјединити све људе у Христу, све без обзира на националност, на расу, на класу. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни Господара, нема мушкога рода ни женскога, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал.3,28), јер је све и у свему Христос (Кол.3.11). Методи тог свечовечанско-богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у Светим Тајнама и богочовечанским подвизима. У самој ствари: Света Тајна Причешћа - Св.Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органски сједињује Са Христом и са свима вернима (подвукао овде и даље - Еп. Ат.). А кроз лично подвизавање богочовечанским подвизима: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, свемилошћу, човек утврђује себе у том јединству, очувава себе у тој светињи, сам лично преживаљава (=доживљава) Христа као јединство својеличности и као суштину свога јединства са осталим члановима Светог Тела Христовог - Цркве". (Унутрашња мисија наше Цркве Реализација Православља. „Хришћански живот, бр. 9, 1923,286-7; цео чланак је пренет у књ. „На Богочовечанском путу“, Бгд.1980, стр.277-284 )

- „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, - чиме ће дисати православни? ... Што ређе богослужење - све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности... Црква је дом молитве (Мт.21.13)... Православље је силно молитвом, - нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних... Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хоће човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва - онакав човек. Молитва не само показује, него и проказује човека... У Светој Литургији је казана сва Истина од Алфе до Омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила (и даље набраја припремне каноне и молитве за Св. Причешће)... У припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: Причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: обожује се сваки који једе и пије чистим срцем. Божанско Тело и обожује ме и храни, обожује дух, а ум храни чудесно. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Светој Литургији? Припремне молитве казују нам тајну... У нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Свете Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Светој Литургији сабрано све Хришћанство, све Откривење“. (Хришћански живот, бр. 12/1924,550-2).

- „Света Литургија је служба над службама, коју и Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа". (Хришћански живот, бр.10-12/1926, с. 393)

- „Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина (Еф.3,18) благодатног живота Православног". (Текст поводом превода Св. Литургије Св. ЈЗ и Св. ВВ на чешки у Прагу, од презвитера Честмира Крачмара, Хришћански живот, бр. 10-12/1927, с.257).

/Ево и још неких Јустинових речи о Св. Литургији из његових Стослова, књ. „На Богочовечанском путу", Бгд.1980, стр. 149-186/:

- „Света Литургија је доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари доживљује једну исту мистерију - Богочовечанску. (стослов 1,87).

- Православље не зна за мистицизам. Оно зна за Богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, живот. Никакав мистицизам - ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос (1Тим.2,5). (Стослов 1,92)

- Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни Домострој спасења = Домострој обожења, обогочовечења. (сшослов 1,100).

- У богослужењу - поновљен сав Богочовечански Домострој спасења... Срце свих молитава и служби, богослужење - Света Литургија... Ту нема раскола између живота вере и истина вере; све - једно: богочовечанско. Вера и богословље - једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени (=литургијски), богочовечански живот Цркве. (Стослов 2,58).

- Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је њој - намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље... Света Евхаристија  света Благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека; она једина Жртва, и стално се приноси, понавља (непоновљиво), ради нашег ухристовљења и охристовљења. (стослов 2,90-91).

- Причешће - Црква (подвукао еп.Ат.). Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је учесник. То важи за Свето Тело Христово (у Св. Евхаристији), али и за Свето Тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази и улази у живот Богочовека... (стослов 2,96).

- Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини православне душе и саме Цркве. Загледајте у душу православних Светитеља и подвижника, и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање Литургијских Тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети Православље, - то говорим не ја, већ дубокомисаони апостол Православља - Хомјаков („Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију" - Хомјаков, Церков одна). (Стослов 3,45).

- Свештенослужитељ - свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, и обожење, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао. Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља; нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у свему (Кол.1,1,16-17) = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа" (Гал.3,27;Рм.13,14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама" (Гал.4,19). Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и свете врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по свима световима. Ваистину: свечовек, и светвар - Богочовек Господ Христос. (11. VII. 1957. манастир Ћелије)". (Стослов 3,47).

[fsa]

/Ево и још пар бисера из Авиних Беседа, изд .Бгд. 1998, књ. 1-3; све Беседе су у садржају штампаног издања дате непрекиданим редним бројевима):

- „Ми данашњи хришћани смо позвани од Светог Василија (Великог), позвани да испунимо циљ нашег човечанског живота, да будемо свесни хришћани у овоме свету, да се сећамо његових чудесних речи: Човек је биће коме је заповеђено да постане Бог(4)(...)  То је сила вере, то је вера василијевска, то је вера григоријевска, то је вера златоустовска, то је вера Светих Апостола, (то је вера Светих Отаца), то је вера свих нас хришћана, мала и велика и највећа вера. Увек један циљ: да осигурамо себи Живот Вечни... А ето безброј Светитеља дивних, великих човекољубаца, препуних милосрђа и милостивости да нас прихвате, да нас пригрле, да нас спасу од свакога греха. Међу њима увек Велики Свети Василије, велики по милости, велики по молитви, велики пред Господом и превелики. Гле, удостојио се да напише Свету Литургију коју смо данас служили. Он удостојен да напише речи које Господа с неба доносе на земљу. Оваплоћују Га у Свету Крв која је од вина, у Свети Хлеб који је од брашна, и дешава се највеће чудо: да Господ оваплоћује Себе, и претвара и вино и хлеб у Тело Своје Духом Светим. Удостојен Свети Василије, он и Свети Јован Златоуст, да Господ буде увек међу нама. Господ Телом Својим сав присутан увек оваплоћује Себе, увек показује Себе очигледно свима нама, и даје Себе свакоме од нас (Св. Причешћем), да ми испунимо себе Господом Христом. Оно што Свети Василије назива чистотом живота, јер се Господ уселио у душу његову, то и ми хришћани кроз Свето Причешће чинимо ако се трудимо да што више чистимо и очистимо себе од сваког греха. Црква Христова је Тело Христово, једна на Небу и на Земљи, Анђели и људи измешани, Светитељи и грешници измешани (Еф.1.10.20-23; 4,4-6). (Беседа 12: на Св.Василија /1967/, књ.1, стр. 82-84).

- Данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина.(5) Гле, шта је Свето Причешће? То је Тело Господа Христа и Крв (Његова). Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново потврдио да је твој главни позив у овоме свету - да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? (...) Велика је и света тајна Еванђеље Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле (1Петр. 1,12), а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, да бисмо ми сви постали учесници у Божијој природи (2Петр.1,4). Учесници у Божијој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Божијој природи. (Беседа 38: На Благовести /1967/, књ.1, стр. 221-222).

- Ништа више Господ Христос није могао дати од онога што нам је дао. Нико не може дати више од онога што је дао Господ Христос човеку, Истинити Бог. Нема добра које можемо замислити и измислити ја и ти, а да нам Господ Христос не даје. Ето, Он нам је дао највеће и најграндиозније, највеће и најогромније добро... Причешћујући се, ми се причешћујемо на отпуштење грехова и на Живот Вечни! Причешћујући се, ми уносимо оно што је Божије у нас, све што вуче ка Небу у теби и мени. А Господ даје Живот Вечни. Сваки је човек вечно биће. И зато је Господ и оставио Свето Причешће да ми као вечна бића живимо Богом, да нам Он да силе да служимо Њему, у молитви Његовој, у посту Његовом, у бдењу Његовом, у милосрђу Његовом. То је Господ дао нама дошавши у овај свет. (Беседа 69: на Ваведње /1973/, књ.1,408).

- У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава и теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности. (Беседа 109: на Педесетницу /1966/, књ.2, стр. 169.172).

- Сав је Господ у Цркви Својој. Речено је у Светом Еванђељу даје Црква духовно тело Христово, Он је Глава и Тело Цркве (Еф.1,21-22). Значи: сав је Господ ту са нама, и у нама, и међу нама. И ти, кад си прави члан Цркве, када (верујеш и) живиш по заповестима Спаситељевим, испуњаваш Еванђеље Христово, гле, ти и ја и сви можемо слободно рећи: С нама је Бог - Емануил. Кроз Свете Тајне, кроз све свете врлине, ми у Цркви уствари живимо Богом. Шта је Свето Причешће? Ето, то је највећа и најсветија Тајна. То и јесте сведочанство: С нама је Бог. У Светом Причешћу сав је Господ Христос, сав са целокупним Својим Божанством (и човечанством). И кад се ти причешћујеш, гле, примаш васцелог Господа у душу своју да живиш Њиме (1Јн.3,4.9). Кад се ми причешћујемо (у Св. Литургији) заиста је с нама Бог, заиста из нас бежи, и треба да бежи сваки грех, свака смрт, сваки нечисти дух. (Беседа 121: у Недељу 28 по Педесетници /1964/, књ.2, стр. 248-9).

- Цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа, није ништа друго него подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа (Гал.3,27; Рм.13,14), да себе охристовимо... Кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у оном свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (живимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господ Христом Који је у Светом Причешћу, него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије (1Кор11,29). Зато је Господ установио пост (и молитву) као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и страсти. (...) И данас, кад сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је Он и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим... Драги Господ, Којим се ми данас СВИ причешћујемо (подвукао еп.Ат), нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другога, као и децу своју... Чује се и данас на свакој Светој Литургији, Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер Господ ништа немогуће не тражи од нас. (Беседа 143: на Теодорову Суботу /1974/, књ.3, стр. 77-79).

- Ја више не живим, у мени живи Господ Христос (Гал.2,20). Зато, поучени Еванђељем Господа Христа, поучени кроз Светог Павла (Апостола), ми знамо да смо Тело Господа Христа. Црква је Тело Његово (Еф.1,23;4,17), духовно Тело Његово, и ми смо удови Цркве, живимо као живи делићи (=удови), као живе ћелије у Телу Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: ми се облачимо непрестано у Силу с висине (Лк.24,49), облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску Силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, сваког ђавола. То је наш живот на земљи. То је један непрекидни подвиг - подвиг охристовљења. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, предај себе Господу Христу, и онда ћеш постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење. (...) Христос је заиста, како пише у Светом Еванђељу, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак свега људског, сваког човека (Откр.1,8; 22,13). Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршавамо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. (6) Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, (смисао Свете Литургије), то је сваки хришћанин, (и сви хришћани), то је пут његов (и њихов), смисао његов (и њихов) - Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби (и свима), да у теби (и свима) бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос! (Гал.2,20). (Беседа 175: на Вазнесење /1967/, књ.З, стр. 279-280).

- Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила Божанских и небеских, и тог Царства Божјег које је на земљи (=Света Педесетница, када славимо „највеће чудо овога света: рођендан Цркве Божије - завршни Празник, завршило се Спасење"). Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје, Царство Божје и за мене и за тебе... Ако ко Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац (Мт.18,16-17). Зашто Цркву да послуша? Зато што је Црква - Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сав Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети - гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног, и од сваке смрти (...) Какве су силе које даје Дух Свети? Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан Свете Педесетнице, Сила с висине (Лк.24,29;ДАп.1,4-8;2,4)? То су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Светога. Те Свете Силе, те Божанске Силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, Свето Причешће, дају нам сву Свету Тројицу - на вечно спасење. Крштавао се у име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, свима Божанским Силама Свете Тројице. Свето Причешће - испуњујемо се васцелим Господом Христом. То долази од Господа, то је дар Његов Цркви (=нама у Цркви), а од нас зависи како ми примамо те Свете Силе... Та Божанска Сила (Духа Светога) је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победницима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети. И наша је вера у сили Божијој, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу (1Кор.2,4-5). У сили Божијој и Духу Светоме; наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рм.8,35)?... Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу (и Литургијом), и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов (Рм.8,9), није хришћанин! По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? - По Духу Светоме, по роду Духа Светога (Гал.5,22)... Јер, ни Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову (на Св. Педесетницу). Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго до сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Алостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Црква Христова је непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова (у Телу Христовом), сведочанство и Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. /То сведочимо и Св. Литургијом/ (1Кор.11,25-25;Анафора Св.Василија). (Три Беседе на три дана Св. Педесетнице /1965/, књ.3, стр.317-333).

/Ево још неколико бисера из Јустинових тумачења Јеванђеља Христовог по Јовану и по Павлу/.

- Тумачећи Господњу Беседу О Хлебу Живота, Јован, гл. 6, Ава пише: „Хлеб Божији (Јн.6.33) на првом месту јесте Личност Богочовека Христа, оно што Он по Себи јесте и што Собом доноси и даје свету... Богочовек је Хлеб Божји, и тиме живот свету: Јер је Хлеб Божји Онај Који силази с неба и даје живот свету (Јн.6.33). Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечност живота -Богочовек Христос... Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштину бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. Ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божанском Љубављу, божанским Животом = Богочовеком, Богочовековим Еванђељем, (Причешћем Богочовеком)... Све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је Хлеб живота Он Сам, у целокупној својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато изричито вели: Ја сам Хлеб Живота (Јв.6,48)“.

- Бог је постао човек, да би као човек дао људима средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се Њиме - Хлебом Живота... У Богочовеку, у Телу Његовом (= у Цркви = литургији) је живот свету (Јн.6.51), а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја. Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли дати, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дати него Божјом Крвљу и Божјим Телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт и стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, и Божјим телом и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт и само смрт. Тело и крв Христа су Тело и крв Сина Човечјега (Јн.6,53), оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су и тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и Тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - Тело Божје, крв Његова - Крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени (7) (...) Тело и крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку, Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христвим. Стога Спас и вели: Који једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему (Јн.6,56). Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма"(...)

- Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: Који једе Мене, и он ће живети Мене ради (Јн.6,58). Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега нема реалнијег и емпиричнијег реализма. Богочовек је Хлеб Који сиђе с неба (Јн.6,50): јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: Који једе Хлеб овај, живеће вавек (Јн.6,58). Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз Свете Тајне (=Св. Евхаристију) и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5,30)".

- Тумачећи даље Јн.6,63-64, каже: „Животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу (=Св. Евхаристији) човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (Јн.6,26-58). Те су речи истовремено и дух и живот“. (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, Бгд. 1989, стр. 70-79).

[fsa]

    - Наводимо још неколико житних класова и винских сокова из Јустинове житнице и винице, зване „Са Апостолом Павлом кроз живот":

   

- „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове (1Кор.10,16)? Ваистину Чаша благослова, јер Светим Причешћем (=Литургијом) постајемо причасници, заједничари, богочовечанске Крви Христове. А она, божанска и свесвета и свеживотворна, уништава све што је у нама греховно, смртно, ђаволско, испуњујући нас божанским животом Богочовековим, светим силама (=енергијама) Његовим. Има ли ишта присније од крвног сродства? А гле, ево нашег крвног сродства са - Богом, са - Богочовеком. Ево нашег божанског живота, бесмртног, вечног, богочовечног! Али, то је само половина наше славе, нашег блаженства, наше вечности и богочовечности. Ево и друге половине: Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Бог Логос је постао тело (Јн.1,14), да бисмо ми људи, ми телесна бића, постали сутелесници, заједничари тог пресветог Тела (Еф.3,6), имали заједницу у том свеспасоносном Телу. Телу Божјем! Телу Богочовечјем!... Ми ни наслутити не можемо, а камо ли схватити измерити његову силу и моћ, јер нам за то недостаје и маште, и ума, и срца. Кроз њега - заједница Тела Христова, наша заједница. Свето Тело Христово, којим се у Светом Причешћу (=Литургији) причешћујемо, уводи нас у живу и органску заједницу - са Његовим пресветим и животворним Телом (=Црквом), сједињује нас чудесно са Њим, јединственим Богом и Спаситељем. Али, и то није све. Ево божанске, богочовечанске допуне:

      Јер је један Хлеб, једно Тело смо многи, јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17: „сви се од једнога Хлеба причешћујемо“). Свето Причешће нас не само сједињује са Њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући Његово свето Тело, ми сви постајемо једно Тело многи. Сједињујући се са Њим, ми се светим јединством сједињујемо и међу собом. Као Богочовек, Он сједињује човека са Богом и са људима. То је свето јединство људи у Христу, Богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечно јединство људи. Јер у Богочовеку Христу смо не само вечно живи, него и вечито једно: и то једно као што је Тело једно. Има ли приснијег јединства од тога? И још: Има ли вечнијег јединства од тога, када је то тело - вечно тело. Тако је у Богочовечанском Телу Христовом, Цркви; ту смо једно тело многи. Њиме, Богочовеком: једно тело многи. Јер је Он најпре оваплоћењем Својим ујединио у Себи Бога и човека вечним јединством. И то све пренео на нас људе. Пренео на богочовечански начин (=оваплоћењем=литургијом). Јер је Цркву основао на Богочовечанском Телу Свом, на земаљској стварности богочовечанског живота Свог у нашем свету. Оваплотио се Свеблаги, да би нас Себи саоваплотио, и тако обожио, и тако нам све Своје даровао. Он је постао човек, да би ми Њиме постали „богови по благодати" (како кажу Свети Оци). Његово очовечење, и од њега - наше обожење. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човек".

- Црква је богочовечанска заједница људи са Богом, и преко Бога - заједница људи међу собом. И то заједница јединствена у свету: Богочовечански организам, Богочовечанско Тело. Све своје она води од Богочовека Христа. Из безграничне љубави своје Господ Христос је претворио Себе у богочовечанско Тело Цркве, у коме помоћу обогочовечења, охристовљења, обожења једино и врши спасење људи од греха, смрти и ђавола. Обогочовечујућа сила (=енергија) долази људима кроз Свете Тајне и свете добродетељи (=врлине). На првом месту кроз Свету Тајну Причешћа = Евхаристије. У њој је сва неисказана љубав Господа Христа према људима: њоме се Он оваплоћује у нама, и ми у њему. Та љубав зрачи из свега што је евхаристично. Установљена на Тајној Вечери - Вечери љубави, Света Евхаристија остаје занавек Вечера Господња (1Кор.11,20) - Вечера љубави. Помоћу ње, ми се духовно (и телесно) сједињујемо с Господом, и међу собом“ (…)

- Свети Апостол Павле није присуствовао Тајној Вечери, јер онда није био Апостол. Све то њему је Сам Васкрсли Господ открио (1Кор.11,23-26). Па не само то о Тајној Вечери, него целокупно Еванђељу он је примио од Самог Васкрслог Господа непосредно... Од почетка до краја Еванђеље Светог Апостола Павла је непосредно од Самог Бога и Творца Еванђеља, Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Ако би се пак све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије (=литургија). Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер Свето Причешће, то је само Божанско Тело Његово, то - сама Божанска Крв Његова, то - сав Он у неисказаној пуноћи Свога Божанства (и човечанства), Свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са Собом људе Својим богочовечанским Телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са Собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божји, а Он - Отац наш небески (ср. Јн.1,12-13; Рм.8,15-16; Гал.3,26; 4,5-7; 1Јн.3,1-2). Светим Телом Својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо једно тело многи, и то тело Христово, и уди међу собом (1Кор.10,17; 12,27; Рм.12,5). Тако нас Свето Причешће (=Евхаристија) најпре орођује и срођује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом.

Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: Ово је Тело Моје; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим Светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу. У самој ствари, у Светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне. Јер је у Светој Тајни Причешћа (=Евхаристији=Литургији) сав Господ исус, у Њој – сав Нови Завет. Завет у свеживотворној Крви Божијој: Нови Завет у Мојој крви (1Кор.11,25). А крв је извор живота, свеживота. Кроз Свето причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у њему, и он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав Нови Завет је у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: Ово чините у Мој спомен (1Кор.11,25). Јер тај спомен подсећа на сав богочовечански подвиг спасења света извршен Господом Христом у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као Свето Причешће (=света литургија). ( 8 ) Истина, све што је новозаветно, подсећа на Њега, спомен је Његов, али Свето Причешће (=Литургија) даје нам Њега Васцелог: Вечног, Свеживог и Свеживотоворног, увек истог и свеистог - јуче и данас и вавек (Јевр.13,8). У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама (=енергијама) и савршенствима, сав Његов богочовечански Лик и подвиг (=личност и дело). Јер кроз Свето Причешће (=литургију Цркве) ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега - његову свеспасоносну Смрт и Васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у спасење (...)

- Зато је на стварности богочовечанског Тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће (=Литургија), и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог Тела зависи све, на Њега се своди све. Зато је Причешћивање неопходно док Он не дође (1Кор.11,26). А после? И после ће Свето причешће (=Небеска Литургија) бити неопходно људском бићу у вечном Царству Господа славе.(9)  Зато се на Светој Литургији после Светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: „О велика и свесвета Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни Дан Царства Твога".

- Пошто је у Светом Причешћу присутан сав Господ наш Исус Христос; пошто је у њему наше спасење, и освећење, и обогочовечење, и оцрквењење, и обожење, и живот и бесмртност, и вечност, онда какви треба да смо када приступамо Светом Причешћу! Како смирени, како богобојажљиви, како покајани, како кротки, како молитвени, како скрушени, како чисти! Пред нама је наш Чудесни, Свечисти и Свесвети Бог и Господ; и Он треба да се оваплоти у нама, да проникне васцело биће наше: и душу, и срце, и савест, и тело, и све мисли, и сва осећања, и сва расположења... Имајући у виду сву неизмерну важност Светог Причешћа за хришћане, Свети Апостол благовести: Стога, ко недостојно једе овај Хлеб или пије Чашу Господњу, биће крив Телу и Крви Господњој (1Кор11,27). А ко недостојно једе Тело Господње, и пије Крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа Светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом (Мт.17,21) приступа Светом Причешћу. Онај који после Светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима Светог Апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2Петр.2,22). - Шта је недостојно Господа? Сваки грех и свако зло; све оно што није од Еванђеља и по Еванђељу. - А ко је достојан Светог Причешћа? Достојан је ко је свестан своје свегрешности, и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилостивост, свељубав, свеопраштање. О томе подробно, надахнуто и потресно говоре све молитве које се читају пред Свето Причешће и после Светог Причешћа“. (10) (Тумачење Посланица 1 и 2 Коринћанима, Бгд. 1983, стр. 128-9, 146-150).

- /Све ово Црква Христова Православна, и Отац Јустин у њој, и ми с њиме и свима Светима у Њој, сведочимо Духом Светим у Светој Литургији - Светом и Божанственом Евхаристијом: „Благодаћу Господа нашег Исуса Христа, љубављу Бога Оца, заједницом Светога Духа са свима нама". (2Кор.13,13; Возглас на почетку Анафоре)./

[fsa]

(1)„О овом преводу Светих Литургија" - поговор преводу и издању на српском: БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, с благословом Њ.П.Епископа Шабачковаљевског Г. Јована (Велимировића), Београд 1978, стр. 223-232. - У наставку доносимо и још нека изабрана места о Св. Литургији=Евхаристији и учешћу=Причешћу у њој, из пребогате ризнице богонадахнутих Дела Аве Јустина.

(2)Ево те напомене: „Свети Отац Филотеј, Патријарх Цариградски, у свом Тумачењу Божанске Литургије, даје ово богонадахнуто објашњење чина Свете Проскомидије: „Обратимо пажњу како и кроз овај божански образац и чин, као и кроз унутрашњи смисао целе свештене Проскомидије, сагледавамо Самога Господа Исуса Христа и свецелу Његову Цркву. У средини видимо Самога Христа, истиниту Светлост, Живот вечни који Он поседује и садржи у Себи. Јер Он Сам је средиште кроз овај Хлеб. Његова Мати је, Својом честицом, Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су Му с леве стране. Доле испод је васцели побожни сабор Његових верника. То и јесте велика тајна: Бог међу људима и Бог усред богова (Пс.81.1), које обожује Он, Бог по природи, оваплоћени њих ради. А то је и будуће Царство и доживљавање вечнога живота: Бог са нама, Којега видимо и Којим се причешћујемо. И нема ту места неверницима, нити неправославнима. Јер какву заједницу има видело са тамом? (2Кор.6.14). Јер ће, како се вели, Анђели издвојити зле од праведних (ср.Мт.13,40-43)"

(3)Отац Јустин је веровао, исповедао, и писао, да број Св. Тајни није ограничен бројем седам, како је то у новије време прешло и код нас из латинске сколастике; а када се и употребљава број седам (како је нпр. и код њега у Основном богословљу /школском уџбенику из 1943. год., ново изд. под именом Тајне вере и живота, где он пише: Светих Тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божија, а и сама Црква је „Тајна Христова". Но ми ћемо овде од Св. Тајни споменути ових седам" - и набраја их), то је само условно, као библијски символички број за пуноћу, која се иначе у Цркви превазилази Осмим даном и Педесетницом. Тако је Св. Недеља Први и Осми дан, а Педесетница знамење Есхатолошке бескрајности Незалазног Дана Царства Небеског.

(4)Ове речи Св. Василија наводи Св. Григорије Богослов у својој Надгробној Беседи Светом Василију

(5)Код о. Јустина, још из времена његове студије о Св. Макарију Египатском (1926), често се понавља овај израз: „Свете Тајне и свете врлине", а то је често и у његовим Беседама (из којих овде наводимо неколико одломака о Св. Литургији-Причешћу). Треба, притом, знати да су и Св. Тајне и Св. врлине код њега пре свега Христолошке стварности, јер за њега, као и за Св. Максима, Сам Христос јесте Ипостасна Врлина, те према томе и стицање врлина, које бива кроз Св.Тајне и свете подвиге, јесте не мање благодатни, Христоцентрични, Светодуховски опит и искуство живота и спасења у Христу, те дакле увек и евхаристијско-еклисиолошка стварност. Такав је, уосталом, двоструки садржај Светолитургијских молитава и карактер хришћанског, Црквеног, подвижничко-литургијског етоса и живота Православног, личносаборног, мистриолошко-врлинског, који се засађује и почиње Светим Крштењем и наставља Св. Миропомазањем и Светом Литургијом, где су доживљава и опитује предукус есхатолошког Царства Небеског. То је оно што о. Јустина назива не мистицизмом него Богочовечанским реализмом.

(6)Отац Јустин је говорио: да је увек осећао да рашћење човека у Христу, усавршавање Светих на Небу, нема никада краја ни завршетка, и да се осећајући то, бескрајно обрадовао када је исту мисао, исту истину, нашао код Св. Симеона Новог Богослова.

(7)Ова последња реченица најбоље потврђује да је неумесан и богословски нетачан, и неправославан, израз „пресуштаствљење" ( transsubstantiatio ) који је за тајну претварања Хлеба и Вина у Литургији у Тело и Крв Христово употребила латинска, римокатоличка схоластика, па су је отуда и неки новији православни (у „школском богословљу") употребљавали, који израз, иначе, Отац Јустин нити је прихватао, нити је икада употребљавао.

( 8 )Ево јасног доказа оним неверицама, који би да Оца Јустина „сузе" до својих уских псевдозилотских „мера", па говоре да он, тобоже, није био за често-стално Причешћивање - уз наравно припрему (о којој види мало даље: да припрема није само „пост" и „исповест", него свецели христолики живот, и пре свега христоподобно смирење, јер ко је иначе „достојан“ и ко се може „достојно“ припремити?) - због чега је и служио свакодневно Свету Литургију (иначе се могао сваки дан „причешћивати се" без служења Литургије, што он никада није радио). Јустиново Литургијско-Евхаристијско богословље и богослужење = свештенодејствовање Тајне Христове било је свагда и сво у свему евхаристично (како он сам рече мало напред, и како ће рећи мало даље): „Јер кроз Свето Причешће ( Литургију Цркве) ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој... Од пресветог Тела Христовог зависи све, на Њега се своди све. Зато је Причешћивање неопходно док Он не дође (1Кор.11,26). И после ће Свето Причешће (=Небеска Литургија) бити неопходно људском бићу у вечном Царству Господа славе".

(9)Усуђујемо се овде да ову мисао Оца Јустина објаснимо и продужимо: Ако ће Света Литургија=Причешће бити и у Царству Небеском - а хоће (јер и он и Св. Оци и сама Св. Литургија нам то сведочи) - онда, пошто у Царству неће бити поста (в. Мт.9, 15; Мр.2,19; Лк.5,34-36), и овде у земаљској Цркви није пост безусловни услов за Св. Причешће. То пре свега сведочи Пасха=Васкрс - и Слово на Пасху Св. Јована Златоуста: „и ко је постио, и ко није постио" (в. превод оца Јустина) - и сав Пасхални - Педесетнички период, као и Празници: Божић, Богојављење итд. који се славе више дана саборно, дакле учешћем и Причешћем, а не другачије. Такође, и свете Четрдесетница то сведочи, јер по Св. Канонима, у њој нема поста Суботом и Недељом, а има Свете Литургије = Причешћа. Снисхођење Цркве увело је и у посту, и са постом Св. Причешћивање, а то је Служба = Литургија Претходно освећених Св. Дарова. Иначе, зашто се не би и у те посне дане, кад се служи свечана Служба Причешћа пређеосвећеним Даровима, служила потпуна Литургија? Зато што је она икона, и символ, и предокус Царства, Вечне Пасхалне Радости. - Ево и једног записа Св. Владике Николаја на исту тему: „Дивно: У нас православних Васкрс Христов је заиста догма над догмама и весеље над весељима. У рус(ком) манастиру Вааламу - на гробљу капела, у којој се сваке Недеље служило Пасхално правило. Како дивно! Сви ми радовали би се кад би се Пасх(ално) правило служило над нашим гробов(има) сваке Недеље. „Воскресенија ден, просвјетимсја људије!" (Свеска са белешкама, из 1953.Г.).

(10)Интересантно је да и о. Георгије Флоровски високо оцењује ове Молитве: „Молитве припреме за Свето Причешће, као и Благодарне молитве после Светог Причешћа, на снажан начин наглашавају крајњу стварност овог сусрета - верних са Живим Господом њиховим, као учесника у Његовој Тајној Вечери". (Етос Православне Цркве, наш превод у Гласник СПЦ 5/1965, 158-164; и Видослов 13/1998 23-33).

Еп. Атанасије, Христос – Нова Пасха, том II, стр. 409. - 432.

[Милан]

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

Протојереј - ставрофор Душан Колунџић

ПРОСКОМИДИЈА

Свештеник који је спреман за служење Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење проскомидије (реч проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина).

Стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и, читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тог момента назива АГНЕЦ (Јагње) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, улива свештеник вино и воду у путир.

Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица, у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца.

Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо вадећи честице, и да би се сјединили са Христом. Остатке просфора, из којих је извађен Агнец и друге честице, раздаје свештеник после Литургије свим присутним верницима.

После завршетка вађења честица свештеник благосиља кадионицу и, окадивши звездицу, ставља је на дискос. Затим окадивши покровце, ставља их на дискос и путир, а све прекрива највећим покривачем (воздухом). Уз то говори молитве у којима моли Бога да прими ове дарове и да се сети свих који су принели ове дарове и ради кога су принесени.

Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Рођење је било у тишини, људи Га чак нису ни приметили. Само су анђели певали на небесима и пастири су се поклонили новорођеном Спаситељу. Због тога се проскомидија и врши у тишини. Свештеник све молитве изговара полугласно. Често се проскомидија врши у току јутрења или часова. По завршетку проскомидије свештеник кади олтар и храм.

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

Оглашени су били они људи који су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Црква их је пре крштења поучавала у науци Христовој, па је допуштала оглашенима или катихуменима (катихизирати – значи поучавати у вери) и покајницима, као и Јеврејима и многобошцима, да присуствују овом делу Литургије, да би упознали веру Христову. Тако се, по њима, овај део Литургије назвао – Литургија оглашених. Оглашени нису стајали заједно са вернима, него на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: Ви који сте оглашени, изиђите! – морали су изићи из храма, да би могао почети трећи део Литургије – Литургија верних.

Литургија оглашених, у Цркви првих векова, састојала се из певања псалама, читања Светог писма, проповеди и молитава за оглашене и покајнике. Ово и данас, са малим изменама, сачињава Литургију оглашених.

По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Литургије, коју свештеник почиње слављењем Бога, тројичног у лицима: “Благословено царство Оца и Сина и  Светога Духа, сада и увек и у векове векова – на шта народ, као из једног грла, одговара –АМИН, нека тако буде.

Стојећи у олтару, пред светим престолом, свештеник произноси велику јектенију (ако служи ђакон он све јектеније произноси испред олтара, са солеје). Јектенија је, уствари, ревносна, усрдна молитва, низ кратких молби, којима се народ побуђује на молитву, а иза сваке молбе народ одговара: Господе помилуј, тј. Господе, смилуј се на нас. Свештеник се моли за мир у свету, за народ, за архијереја и свештенство, за погодно време и изобиље земаљских плодова, за оне који  плове, путују, страдају, болују, као и за избављење од свих опасности и невоља.                

На крају јектеније чита свештеник молитву, а народ пева први антифон. Антифон је наизменично певање или читање стихова из псалама у десној и левој певници. Стиховима Старог завета додају се песме Новог завета. Овим сједињавањем оба завета приказује се јединство људи, који заједничком хвалом славе и величају моћ и доброту Божју.

У нашој богослужбеној пракси има три врсте антифона на Литургији. То су: антифони свакидашњи, антифони изобразитељни и антифони празнични. Свакидашњи антифони се певају у радне или тежатне дане; изобразитељни у суботе и недеље, на празнике Богородичине и светитељске; празнични – на велике Господње празнике.

Као што се види, најчешће се употребљавају изобразитељни антифони. Назив су добили отуда што се певају на изобразитељној, која понекад замењује, изображава Литургију. Први антифон је уствари 102. псалам ("Благосиљај, душо моја, Господа..."), или како се популарно каже – прва слава. Други се антифон састоји од 145. псалма и песме "Јединородни Сине...", која говори о оваплоћењу Христовом – то је друга слава. Трећи антифон чине стихови блаженстава и песама које су позајмљене са јутрења, из тзв. канона. Између антифона говори свештеник малу јектенију и чита молитве антифона. Ове молитве, као и остале (које чита свештеник) у току Литургије, свештеник чита тихо у олтару, да Литургија не би била исувише дуга.

МАЛИ  ВХОД

При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. У старо време Јеванђеље се није налазило на светом престолу, већ у нарочитом спремишту. У току богослужења износило се и стављало на свети престо. Тада се први пут пред очима верника појављивало Христово јеванђеље и зато мали вход представља излазак Христа на проповед.

Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеје према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божји служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: Премудрост, стојмо смерно! Овим речима позива свештеник вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог писма. Верници, видећи Христа међу собом (Јеванђеље представља Христа), клањају Му се и моле Га да их спасе.

ТРОПАРИ И КОНДАЦИ НА ЛИТУРГИЈИ

После входа са Јеванђељем певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божјих светаца и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондака завршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и све који стоје у храму, који од Бога моле снагу да би Му могли праведно служити. Молитва завршава возгласом: Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. – Амин.  

ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА

Песма Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас уведена је у богослужење још у 5. веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, овакве садржине. На неке Господње празнике, уместо ове песме, пева се: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, Алилуја. На Крстовдан (14/27. септ.) и Недеље крстопоклоне пева се: Крсту Твоме клањамо се Господе и свето васкрсење Твоје славимо.

Ђак, који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела (светих апостола) и посланица светих апостола. За време читања апостола народ стоји, а свештеник кади олтар и цео храм са солеје – да би тиме означио како се читањем Светог писма раширио дар Духа Светог, како се излио на све крајеве света и у душе верника миомирис Христовог учења.

Слушајући читање апостола, ми се сећамо позива Христовог, упућеног ученицима, када су они све оставили и пошли за Њим и почетка проповеди апостола, на коју их је Христос послао. Свештеник затим тихо чита молитву пред светим јеванђељем, у којој моли Бога да нас обасја својом светлошћу, како би могли разумети јеванђеље које ће нам се читати.

После читања апостола, које се завршава песмом алилуја (јеврејска реч, а значи – хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање светог јеванђеља. За читање јеванђеља пале се свеће, да би означиле светлост јеванђелске истине, која је продрла кроз таму неверовања, а у којој су се налазили народи пре Христовог доласка. Овом светлошћу се и данас просвећује ум свих оних који у Христа верују и Његову науку слушају.

Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања Јеванђеља, изашли из Јерусалима. Ту се Јеванђеље, ради читања, ставља на специјални сталак – налоњ, а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон (округло узвишење на солеји).

Јеванђеље нам излаже сведочанства о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, па зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да га слушају, право стојећи, а преклоњене главе, показујући на тај начин, да су спремни да извршују учење Христово, објављено у Јеванђељу.

ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ ОГЛАШЕНИХ

Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (што ће рећи – удвостручену), која је добила име по томе што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено, обраћамо милосрђу Божјем, а народ на молбе одговара са три пута Господе помилуј. Молбе су упућене за здравље и напредак народа и архијереја, за оне који су подизали храмове и помагали их, као и за све православне хришћане. У наставку ове јектеније може се, по потреби, произносити и јектенија за упокојене, у којој се молимо за опроштење грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијом за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија антиминс.

Зашто се данас, када у Цркви званично нема катихумена, кад нико не напушта храм на позив: оглашени изиђите..., ипак на Литургији читају јектеније за оглашене?

Зато што и међу хришћанима има много таквих, који би се могли убројати међу оглашене јер, иако су крштени, ипак својим животом показују да нису достојни да учествују у Литургији. Сви они који се не кају за учињени грех, који свесно крше заповести Божје и заповести црквене, који у својој души гаје мржњу и зло према својим ближњима, требали би, на свештеников позив, да изиђу из храма, као што су некада излазили покајници и катихумени старе Цркве.

Оглашени су, такође, и сви они малолетни и пунолетни потомци православних предака у бившим комунистичким земљама, а који до сада још нису крштени.

У старо време, заједно са оглашенима, излазили су из храма и они хришћани који су згрешили, које је Црква на извесно време одлучивала од учешћа у вршењу свете тајне Евхаристије. Позив оглашенима да изађу из храма, напомиње нам да, ако би нам Црква судила онако како је судила у старо време, многи би од нас заслужили да изађу из храма, пре најважнијег дела Литургије, Евхаристије.

[Милан]

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

ВЕЛИКИ ВХОД

Кад су, на позив свештеника, оглашени изашли из храма, почиње трећи део Литургије, коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и, на крају, завршетак Литургије.

После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, тзв. "херувику", у којој се каже да ми тајанствено представљамо херувиме, који невидљиво носе Цара славе. Зато сада треба одбацити сваку животну бригу, тј. да не мислимо ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом, којом Га славе анђелске чете на небу, кличући – алилуја.

Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву, у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, а затим, подигавши руке, говори три пута херувимску песму и на крају кади олтар и храм са солеје. Одлази затим жртвенику, узима левом руком дискос а десном путир и, кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископа и све православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијен антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике.

Велики вход, тј. преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у тело и крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим, да претрпи мучења, страдања и смрт. Зато, за време великог входа, гледајући преношење часних дарова, са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да мимо нас пролази сам Господ наш Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба у себи да понављамо: Сети ме се Господе у царству Твоме (Лука 23,42).

Постављање часних дарова на свети престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.

ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

После тог величанственог преношења часних дарова на свети престо, почињемо да се припремамо за вршење свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, у којој свака молба завршава речима: од Господа молимо (просимо). После сваке молбе народ одговара: Подај Господе! Јектенија завршава подељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали, а народ прихвата: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. На ове речи верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде и да сви у себи гаје међусобну чисту и братску љубав у Исусу Христу. Без таквог расположења душе, присуствовање на Литургији не може бити Богу угодно, а ни нама корисно (Марко 11, 25–26; Матеј 6,15).

Да би достојно и са вером могли приступити светој тајни, позива нас свештеник речима: Двери, двери, премудрошћу пазимо! У старо време тај возглас се односио на специјалне вратаре, да пазе како нико не би улазио, ни излазио из храма. Сада нас овај возглас подсећа да затворимо врата срца свога за све што није добро. Само у љубави и једномислију, тј. у истој вери и нади може се вршити велико и страшно богослужење тајне Тела и Крви Христове. Зато, приступајући му, ми читамо Символ вере, у коме су укратко изложене основне истине хришћанске вере.

За време читања Символа вере, свештеник маше воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светог на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима, означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо, упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: Милост мира – жртву хвале, јер је Богу најугоднија жртва – наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. После упућеног благослова, свештеник нас позива да уздигнемо своја срца ка Господу. У најузвишенијем часу Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољупцу.

"ЉУБИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, ДА БИСМО ЈЕДНОДУШНО ИСПОВЕДАЛИ: ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, ТРОЈИЦУ ЈЕДНОСУШТНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ"!

КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред светим престолом, говори: Заблагодаримо Господу! Од тог момента почиње КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ (тј. строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова), најважнији део Литургије. Народ пева: Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу..., а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи, а народ пуним гласом наставља: Свет, свет, свет, Господ Саваот, (Саваот – Господ над војскама) Пуно је небо и земља славе Твоје; Осана (осана, јеврејска реч – Господе спаси) на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. Свештеник за то време наставља да чита евхаристијску (благодарствену) молитву, која се завршава речима: "узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодарив и благословив, осветив, преломив, даде својим светим ученицима и апостолима, рекавши: (тада показује руком на дискос и Агнец на њему и наставља гласно да говори) Примите, Једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштање грехова". Показујућу на чашу говори: Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштање грехова. На оба ова позива народ одговара са Амин. У краткој молитви, коју свештеник чита тихо, спомињу се крст, гроб, тридневно васкрсење, узношење на небо, седање са десне стране Оца и други славни долазак, а гласно изговара: Твоје (дарове) од Твојих (многобројних дарова, које си сам изабрао на Тајној вечери) Теби приносимо за све (што је поменуто у претходној молитви – крст, гроб, васкрсење и др.) и свега ради (ради нашег спасења), а народ прихвата: Теби (зато) певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

ОСВЕЋЕЊЕ ДАРОВА

Свештеник сада чита молитву, у којој се директно обраћа Духу Светом, да сиђе и освети дарове, да их претвори у тело и крв Христову. Тек после ове молитве усуђује се православни свештеник да благослови дарове последњим, завршним благословом. Настаје најсвечанији тренутак Литургије. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Припремљен благодаћу Духа Светог, свештеник благосиља Свети Агнец и тихо говори: И учини овај хлеб часним телом Христа Твога. У том тренутку звони први пут звонце у олтару (обичај прихваћен у северним епархијама), а народ тихо и побожно пева: И молимо Ти се Боже наш.

Свештеник сада благосиља путир и тихо говори: А што је у чаши овој (учини) часном крвљу Христа Твога. По други пут звони звонце, а народ понавља: И молимо Ти се, Боже наш. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: Претворивши их Духом Твојим Светим. И трећи пут звони звонце, а народ громким гласом и отегнуто пева: И молимо Ти се, Боже наш. Од тог тренутка, силом Духа Светог, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито тело Христово, а вино (са водом) у истиниту крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Свештеник пада ничице пред светим престолом и захваљује Богу што га је удостојио овог најузвишенијег свештенодејства.

Тренутак освећења дарова и њиховог претварања у тело и крв Христову је, према томе, најсветији и најузвишенији тренутак. Стога се звоњењем великог звона са звоника опомињу не само присутни у храму на побожније мољење, него се тиме објављује и свима који нису у храму, докле год допире звук звона, да оставе за часак своје послове и разговоре, да сједине своје молитве са молитвама које се приносе у храму.

Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет, што се нарочито изражава у молитвама после освећења дарова, кад се свештеник појављује као посредник између Бога и целе васељене.

Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. За причеснике свештеник се моли, да им свети дарови буду на будност духа, за опраштање грехова, за заједницу Духа Светог, а не за суд и осуду. Свештеник се моли да Бог, због молитава светаца, погледа и на нас.

Узвишеним гласом спомиње свештеник Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божјој и царици свих светих, најмоћнијој нашој посредници пред престолом Божјим, а помињемо и све остале, због којих је извршено ово жртвоприношење. Богородица је такође човек и зато је њено спасење, као и свих осталих људи, било извршено од стране Христа. Живе и упокојене чланове Цркве свештеник помиње тихо, шапатом, а само архијереја помиње гласно.

Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света Помени Господе град овај у коме боравимо, сваки град и земљу и оне који вером бораве у њима. Помени Господе оне који плове, путнике, болеснике, патнике, заробљенике и спасење њихово... И наставља гласно: И дај нам да једним устима и Једним срцем славимо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа...

Благосиљајући присутне, свештеник завршава КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ. Почињући припремање верника за примање свете тајне, тј. за причешће, свештеник произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње (Оче наш...).

ПРИПРЕМА ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Стојећи пред светим престолом свештеник говори узвишеним гласом: Пазимо! Светиња светима! Пажљиво узима прстима обе руке Свети Агнец и подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, а речи нас подсећају да се светиња, тј. тајна причешћа, даје само светима. Народ на то смирено одговара: Један је свет, један је Господ Исус Христос... тј. нико од људи није свет сам по себи, већ да светост добија од јединог светог Исуса Христа и сваки треба да се труди, да по мери своје духовне моћи добије освећење.

Да би показао Спаситељеве муке на крсту, разлама свештеник Агнец на четири дела и те делове унакрсно размешта на дискосу. Затим узима Један део, на коме пише Исус, спушта га у путир и потом улива топлу воду, топлоту. Сједињење тела Христовог (Агнеца) са божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, Јер је у живом телу топла крв.

Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен. То је неки стих из Светог писма или одговарајућа песма. Причешће свештеника у олтару подсећа нас на васкрсење Христово унутар запечаћеног гроба. Они се причешћују одвојено телом (од честице на којој пише Христос) и крвљу из путира, како су се у старини причешћивали сви верници. Сада свештеник припрема свете дарове за причешће верника, дроби честице НИ–КА на ситне делове, према броју причесника, читајући при том речи пасхалних (васкршњих) песама и сипа их у путир. Ако нема причесника међу верницима, онда ће сада у путир сипати све честице са дискоса.

ПРИЧЕШЋЕ ВЕРНИКА

Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите! Показивање путира на дверима представља јављање васкрслог Христа апостолима, а ученици који су видели Васкрслог, поклонили су Му се. Верници са побожношћу и прекрштеним рукама на грудима долазе на солеју, где за свештеником понављају молитву пред Свето причешће. У њој исповедамо нашу веру у Свету тајну причешћа и молимо Господа нашег Исуса Христа, да нам опрости наше грехе, које смо учинили хотимично и нехотимично, речју или делом, да би се могли неосуђено причестити. Молимо Господа да нас припусти Светој тајној вечери, не зато да би дали издајнички пољубац као Јуда, већ да би рекли као онај разбојник, који је био распет са Христом: Сети ме се Господе у царству Твоме!

Прилазећи Светој чаши сваки треба да каже своје име. Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши тело и крв и говорећи: Причешћује се чедо Божије (име) часним и пресветим телом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштање грехова и на живот вечни. Причешћени верник брише уста убрусом, целива подножје путира, узима парче просфоре, клања се и одлази устрану, да пажљиво сачека крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати после причешћа. За време причешћа народ пева: Тело Христово примите, извор бесмртности окусите!

Кад су се сви припремљени верници причестили, уноси свештеник путир у олтар и сипа у њега све честице са дискоса, које су извађене на проскомидији. Затим руком благосиља вернике, а народ изјављује кроз песму: Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небеског, нађосмо истиниту веру, клањамо се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла. И последњи пут износи свештеник на двери Свету чашу, осењујући њоме све присутне, уз речи: Свагда, сада и увек и у векове векова. Они који се нису причестили, клањају се Светој чаши, сећајући се вазнесења Христовог на небо. Добивши велику радост у причешћу светим тајнама, ми благодаримо Богу у молитви, коју народ сложно пева: Да се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, јер си нас удостојно да се причестимо светим Твојим тајнама... Благодарење се наставља и у последњој јектенији, коју изговара свештеник, затварајући антиминс на светом престолу.

ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ

Свештеник објављује завршетак Свете литургије и, припремајући вернике за достојан излазак из храма, каже: У миру изиђимо! Но појци, у име свих верника, изјављују жељу, да не излазе из храма друкчије него у име Господње, да добију благослов именом Господњим. Тада свештеник стаје иза амвона и чита молитву, у којој укратко понавља молбе целе Литургије: он моли да Господ спаси свој народ, да благослови оне који Њему припадају, да сачува пуноћу своје Цркве и да освети оне који воле лепоту дома Божјег, да не напусти оне који се у Њега надају, јер је сваки дар савршен који долази одозго, од Оца светлости, коме треба непрекидно да узносимо хвалу и славу, на шта народ три пута пева: Нека је благословено име Господње од сада и до века!

Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божје угоднике, да посредују за људе. Верници прилазе свештенику да целивају часни крст, а он им раздаје антидор, нафору, тј. остатке просфора из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији (јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето причешће). Отуда се нафора и назива антидор – што значи: уместо дара Свете евхаристије. На тај се начин постиже јединство оних који су се причестили са онима који се нису причестили. Овим се унеколико испуњавају речи Светог апостола Павла: Јер је један хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо (1. Коринћанима 10, 17).

Давање нафоре чини се у спомен на агапе (вечере љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена Цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе – заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства.

На место ових агапа Црква је уобичајила да, после Литургије, подели вернима остатке благословеног хлеба, у знак њихове заједнице са Црквом. У знак те заједнице нафора се шаље кући онима, који због болести или каквог другог оправданог разлога, не би могли да дођу у цркву на Службу Божју.

Нафора се обично једе пре сваког другог јела тога дана.

[deda]

Одмах сам уочио нешто.. оно што ми боде очи.... "тренутак освећења дарова"... хм...    kafa i novine

[sasluzitelj]

У старо време, заједно са оглашенима, излазили су из храма и они хришћани који су згрешили, које је Црква на извесно време одлучивала од учешћа у вршењу свете тајне Евхаристије.

mene ovakvo zapazanje jako cudi jer istina ovo je u praksi bilo poznato o tome govore vasilije Veliki i svetitelj Zlatousti, ali cini se u drugom kontekstu. S obziorom da je evharistijsko zrtvoprinosenje imalo za cilj pricescivanje to je razlog izopstenja epitimisanih i stepenovano kajucih se gresnika iz liturgije vernih, a ne kaznjavanje iz svete tajne zrtvoprinosenja. U vreme u kome se ta pojava praktikovala svetro zrtvoprinosenje bilo je neraskidivo povezano sa obaveznim pricescivanjem vernih tj. clanova konkretnih liturgijskih zajednica.

[PD]

Nisam citala u potpunosti ovaj tekst ali zar nije isti kao i na prvoj strani... 1312_womens

[PD]

Procitat cu ja brate Milane nego ako je tekst isti sto da se ponavlja...to je jedino sto sam pitala....ili nije isti?

[Милан]

КУДА И ДОКЛЕ?

Протојереј - ставрофор др Матеја Матејић

Како је код нас кренуло иде по оној изреци Ој, Тодоре, Тодоре, сваким даном све горе. А најгоре је то што они који имају влст и дужност да правилно управљају речју (Твојеја) Његове истине од тога одступају. Не сви! Богу хвала, имамо ми још истинских епископа који правилно управљају речју Божије истине. Али има и оних који одступају. И одступaња су све бројнија.

Почело је тиме да што је вековима била пракса Свете српске Православне Цркве исправљају. Поучили су нас да је погрешно на канону евхаристије читати молитву Светоме Духу која се чита и  на трећем часу. А чиме су то заменили: издирањем на појца и народ и то управо на канону евхаристије!

Опомињу нас да је свештеник дужан покоравати се  епископу као самоме Христу. А шта да радимо ако се тај епископ не покорава Сабору? И такви епископи изговарају Вјерују и десети члан тога Вјерују који гласи И у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Шта ако тај епископ није пастир него вук у јагњећој кожи? Шта ако тај епископ који је и професор будућим свештеницима и можда епископима проповеда и учи јерес? Да ли да прихватимо да је хомосексуалност нешто природно - није са неба пало (цитат из његовог предавања!). И да ли да га слушамо, поштујемо и прихватимо његову јеретичку науку по којој душа није бесмртна? Па ако је он у праву и ми прихватимо његову науку, онда нам нису потребни ни епископи, ни свештеници, ни Црква, јер ако душа није бесмртна онда неће бити ни Страшног суда, јер нема коме да се суди, а онда нема ни раја ни пакла.

У богословијама су нас учили и ми смо све досад практиковали да за Свето причешће користимо само агнец (јагње: део на просфори на коме је утиснут жиг ИС ХС НИ КА, с тим што се део ИС ставља у путир, са ХС се причешћују они који служе свету литургију (или онај један који служи) а са НИ и КА верници. Претварање хлеба и вина у тело и крв Христову се за време евхаристије обавља  на тај начин што онај који служи свету литургију, показујући на АГНЕЦ изговара  И учини овај Хлеб телом Христа Твога. Затим, показујући на путир, изговара: А то што је у чаши овој Часном крвљу Христа Твога. А онда свешеник (или епископ, ако он служи) осењује агнец и путир  крсним знаком изговарајући: Претворивши их Духом Твојим Светим.

Да напоменемо да су на дискосу поред агнеца честица за спомен Богородице, девет частица за девет чинова,  и честице (многобројне) за здравље живих и за покој душа преминулих. Али те честице нису део агнеца, и њима се не причешћује, него их само по завршетку литургије употребе или  свештеник или,  а ако је ђакон саслуживао, онда ђакон.

Тако је то било вековима! Е, али није више! Ових дана ми је телефонирао један свештеник из Западно-америчке епархије (која у свом називу нема ни српска ни православна). Нисам био код куће када је телефонирао, али ми је оставио поруку на секретарици у којој ме пита да ли знам да епископ те Западно-америчке епархије, када служи, причести се делом агнеца означеним са ХС, и ако има саслужујућих са њиме и они тако исто.  Онда изручи са путира све што је на путиру и са тиме причешћује вернике, па ко шта добије. Да ли су се онда верници причестили телом и крвљу Христовом или честицом за живе, или честицом за мртве или неком од девет честица за девет чинова? Да ли је то Свето Причешће?

Пожалио сам се једном честитом слузи Христовом и ево шта ми је одговорио: Нажалост није он једини у нашој Цркви. Гркофилска струја то чини и не знам чиме то објашњавају. Зашто се они (Владике и свештеници) не причешћују честицама извђеним за живе и уснуле?

Добро би било да епископи на то питање одговоре.

[Милан]

О ЧИТАЊУ МОЛИТАВА НА БОЖАСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ (ОДЛОМАК)

МИТРОПОЛИТ НАВПАКТОСА И СВЕТОГ ВЛАСИЈА КИР ЈЕРОТЕЈ (ВЛАХОС)

Изгледа ми да постоји јасна и древна традиција тајног читања молитава, нарочито на Божаственој Литургији. Јеромонах Никодим (Барузис) у свом чланку „Литургијски препород или екуменистичка униформисаност“, у часопопису „ Теодромија“, чији је издавач и директор отац Теодор Зисис, између осталих тема, дотиче се и питања произношења литургијских молитава. Он такође наводи и цитате Отаца Цркве, у којима се говори о тајном читању молитава. То су такви Оци какви су Свети: Василије Велики, Дионисије Ареопагит, Никола Кавасила и Атанасије Пароски. У ствари, он се позива на текстове на које се позива преподобни Никодим Светогорац, који је доказао да Свети Оци што их наводи говоре о оном што нас данас узнемирава/.../

Божаствена Литургија је Тајна свих тајни, она је срце живота Цркве. Зато су Оци и чували тајанственост, тишину и чистоту Тајни. Зато кад скривено постане јавно, када се неизрециво озвучи и када се свима преноси, оно престаје да буде Тајна/.../

Јеромонах Никодим (Барузис) нуди нам сведочење Светог Атанасија Пароског, које помиње професор Пантелис Пасхос, где Светитељ каже: „Да се не узглашава епиклеза за време претварања Хлеба и Вина“. Чињеница је да су Оци кољивари сачували древно црквено предање које се назива исихастичким, и које квинесенција православног учења и живота.

У наше време, ипак, демонстративно се игнорише традиција повезана с тиховатељским посвећењем у Св. Тајне Цркве, и говори се само о некаквом разумском и чулном познању. На тај се начин ствара утисак да се поимање богослужења и учешће у Божаственој Литургији односи само на видно, слушно и лигичко примање онога што се твори и говори. Но, такав начин размишљања искључује дух тиховатељског Предања и, наравно, скрива, уз помоћ извесних елемената, некакво зближавање с варлаамитским поимањем Светих Тајни/.../

Божаствена Литургија јесте причасност догађајем савршеног Божјег Домостроја, али будућим Небеским Царством, а не неком протестантском и рационалистичком свешћу о оном што се збива. Они који наводе аргументе многих у корист читања молитава „громким гласом“ подривају православно гледиште о тајанственој мистагогији која се савршава на Божаственој Литургији и ту мистагогију своде на некакво протестантско рационалистичко поимање. Ако се чињеница сведе на то да многи, приликом читања тих молитава, истима дају своју личну „боју“, буквално показујући своју „побожност“ и „гануће“, онда се, с рационализмом, уводи и индивидуалистичка побожност./.../

Тајно или тихим гласом читање свештеничких молитава Божаствене Литургије је доказ да Божаствену Литургију не савршавају сви присутни, како неки лажно тврде, него је савршавају клирици, који то одговорно служење примају кроз рукоположење/.../

Сматрам да учешће верних у свему што се говори и савршава, уз тврђење да постоји истозначност благодатних дарова, јесте протестантски поглед на Цркву, према коме се укида посебност свештеничке службе/.../

Због свега поменутог, ја настојавам на томе да молитве Божаствене Литургије, као и молитве Анафоре, не треба да се читају да их сви чују. Саслужујући клирици треба да молитве читају „тихим гласом“ да би сви клирици учествовали у савршаваном и изговореном, тако да за народ служба буде „тајинствена“, док за то време појац (псалт) пева „кротким гласом“, да би царовала атмосфера исихије и тишине, да би између молитава и возгласа постојала узајамна веза, јер су они увек коначна основа оног што се савршава. Наравно, морамо бити опрезни, јер се може десити да онај ко има „тихи глас“ уз микрофон постане „гласноговорник“, што је реалија која пориче раширено литургијско Предање и богословље црквеног богослужења/.../

Сада је постало очито да дато питање није бесмислица, нити пука одредба Типика, него да пројављује богословље богослужења и срж целокупног духовног и црквеног живота. Због тога се ово питање мора погледати кроз истраживачку лупу.

Са сајта apologet.spb.ru

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ЛИТУРГИЈА БИ БЕЗ ПРИЧЕШЋА БИЛА ИСТО ШТО И ЧОВЈЕК БЕЗ СРЦА

ЦЕТИЊЕ, 17. Септембар 2007.г. - Кад не би било Светог Причешћа Света Литургија би личила на човјека без срца, казао је синоћ у Духовном центру ЦО Подгорица Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије одговарајући на питање једног од бројних слушалаца његовог предавања о Светом Јовану Златоустом, коме Црква Христова ове године обиљежава 1600 година од упокојења.

«То би био леш. Литургија би у том случају била оно што је код протестаната. Они су, нажалост, сувише далеко од тога. Код њих је то само психолошко сјећање на нешто што се десило прије двије хиљаде година и они су изгубили осјећање Христовог присуства, присуства истог онога Светог Духа који је био присутан у Христово вријеме и који је и дан-данас присутан у нама и међу нама. Зато се код нас православних свештеници, кад се цјеливају, а то је некад радио и народ, поздрављају ријечима Христос пореди нас! Јесте и биће!. Дакле, у питању је живо присуство Христово, живо присуство Оца, али и живо и живоносно присуство и дејство Духа Светога», казао је Митрополит Амфилохије.

«На тај начин је Христос присутан у Светој тајни Крштења, Тајни миропомазања, Тајни вјенчања и нарочито у Светом причешћу и ту је Православна Црква заиста непогрешиво сачувала изворну јеванђелску мудрост, изворно знање и осјећање, благодарећи управо оваквим сасудима благодати какав је био Свети Јован Златоусти», објаснио је он.

[Guest ага пије млеко]

Колико света Литургија као јединствени непоновљиви догађај , космичког карактера по св. Оцима, има обриса у нашем свакодневном животу ?!    0110_hahaha

[Tanja]

Ako je cilj naseg zivota Hristos, onda nas zivot jeste Liturgija-nisam toliko pametna da sam rekla, ali sam shvatila kao light motiv, DELUJE  0110_hahaha  0110_hahaha