„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[Никола Ђоловић]

Одлично, заиста си ово одлично написао. Да ли може неко ко живи литургијом да падне у летаргију  и да се поново врати Литургији? Свакако да летаргија нема ништа заједничко са Литургијом, али да ли у својој слабости, павши у летаргично стање, може да поново постане литургичан? Зар то није она непрестана борба до оног момента у коме ћемо бити затечени да ли литургични или летаргични? Летаргија је статика а литургија је кретање?

Ово кажем зато што ја с времена на време заиста постанем летаргичан.

Може неко ко живи Литургијом да падне у летаргију јер је човек непостојан на свим путевима својим, односно, променљива је категорија због слабости (смртности) своје природе. Од Литургије не може да се ствара механизам нирване и лажног благостања са увек извештаченим осмехом. Зато и кад се причестимо, на пример, не бивамо исцељени од грипа, неко од менталне болести, итд. Наравно да може летаргичан да постане опет литургичан. Сами кажете - непрестана борба. Ко каже другачије - лаже. Зато су ми увек били сумњиви људи који некако тупог осмеха проповедају Царство Литургије а да сами још нису ушли у област једне неочигледне радости која није од овога света.

[Guest - . . .-]

Одлично, заиста си ово одлично написао. Да ли може неко ко живи литургијом да падне у летаргију  и да се поново врати Литургији? Свакако да летаргија нема ништа заједничко са Литургијом, али да ли у својој слабости, павши у летаргично стање, може да поново постане литургичан? Зар то није она непрестана борба до оног момента у коме ћемо бити затечени да ли литургични или летаргични? Летаргија је статика а литургија је кретање?

Ово кажем зато што ја с времена на време заиста постанем летаргичан.

Може неко ко живи Литургијом да падне у летаргију јер је човек непостојан на свим путевима својим, односно, променљива је категорија због слабости (смртности) своје природе. Од Литургије не може да се ствара механизам нирване и лажног благостања са увек извештаченим осмехом. Зато и кад се причестимо, на пример, не бивамо исцељени од грипа, неко од менталне болести, итд. Наравно да може летаргичан да постане опет литургичан. Сами кажете - непрестана борба. Ко каже другачије - лаже. Зато су ми увек били сумњиви људи који некако тупог осмеха проповедају Царство Литургије а да сами још нису ушли у област једне неочигледне радости која није од овога света.

Ако допушташ, додао бих да и падови, латаргична стања имају на неки начин смисао у нашем ходу ка Царству. Како увек полазим од личног примера, мене увек летаргично стање подсети на моју ништавност, да много пута доживим чак и потпуни осећај богоостављености. Но, оно што ме враћа ка том ходу јесте воља за животом и заједницом, јер када видим мрак,  тада поново почнем да ценим светлост. Када човек додирне дно бунара, нема где да гледа него горе ка светлости. Зато је битно да се човек прене из стања обамрлости и тупости, јер у Литургији нема места томе.

Наш народ каже: када човек изгуби здравље тек тада види колико оно вреди. Ми би рекли: Ко изгуби заједницу тек тада види шта је изгубио, јер тада губи и своје ја- своју личност.

[Hana]

Слажем се са овим текстом у потпуности. И за мене је литургија увек изнова очаравајуће и оживљавајућа и ретко кад то не осетим, можда баш ако сам нечим другим јако оптерећена, па не могу да отргнем мисли од текућих проблема. Али сам иначе увек присутна у радости Васкрсења Христовог.

Мислим да је проблем оних који се на Светој Литургији осећају летрагично тај што из неког разлога, промашују циљ свог постојања. Тачније, разлог је грех и немање покајања за исти или можда чак и раскајање духовно слабих. Виђала сам такве људе. Кад су дошли први пут у Цркву, били су очарани Светом Литургијом, међутим нешто им се десило у међувремену, можда лична слабост, можда некаква саблазан и сада или не дођу или дођу тако летаргични и то обично на крају. Има и оних који дођу да би били виђени, не разумем  до краја зашто и има оних који су каријеристи, па дођу с времена на време да нас известе о томе како напредују у каријери и слично. Све у свему, ако је наш циљ истина у Господу и вечни живот у будућем Царству Божијем, онда ће мо се радовати свакој Светој Литургији, а ако није имаћемо проблем да осетимо радост Васкрсења Христовог.

[Анастасија]

Падови и летаргија имају и те како смисао у нашем животу.Обично тада видимо колико смо немоћни и колико смо мајушни и колико нам је потребна помоћ Божија.Заиста тек тада.Потребна је да би смо то изнова и изнова спознавали,јер заборављамо,јер грешимо и зато и падамо у летаргију.То је начин да се потсетимо,а самим тим устанемо и вратимо се.Лепо је кад тада човек има подршку породице,пријатеља.заједнице,мада понекад је потребно и да се осами да би размислио шта га је довело до таквог стања.И цео живот је такав,непрестана борба ,првенствено са самим собом,падање устајање до краја живота.Летаргија нас укопава у месту,тражећи од нас да спознамо њен узрок а Литургија нас покреће ка Богу и Царству Небеском.

[Никола Ђоловић]

Како смо само обични и немоћни изван Литургије?! Веома смо обични и немоћни изван Литургије...

Бог као да нас намерно жечи што више усрећити на Литургији да бисмо се ми што више разочарали животом и људима у свету. Односно, да искусивши оно што је боље то не изгубимо већ да благодаћу преобразимо пале односе у свету. Јер, изван Литургије ми остајемо без тог благодатног искуства који нас је наједном усред службе учинио озареним и силним до егзистенцијалног усијања. А чим искорачимо из тог искуства Светога Духа, ми почињемо да се губимо и хладимо. Чудно је то. Ако, дакле, човек не остане у домену богослужења као дела у којем стално учествује, одмах почиње да губи благодатни ефекат. Не јер благодат не ваља у односу на човека него човека у односу на благодат. Из таквог угла, можемо рећи да моменат богоостављености и не постоји јер Бог никад не напушта човека већ се човек удаљава од Бога.

Одједном се сусрећемо једни са другима огољени и празни, без оног литургијског и постлитургијског осећаја јединства и надахнућа. Није страшно упасти у руке Бога живога, него НЕ упасти у Његове руке уопште. Јер су Његове руке наручије сваке благодати. То се догађа свим верујућима, док теолози својим речима о св. Тројици покушавају одржати и продужити - али не и заменити - то искуство Цркве. То је толико универзално искуство есхатона, да није ни чудо што тај есхатон у свом испољавању у садашњости нема ништа заједничко са проблемима који махом извиру из страсти и смрти. Јер, Бог хоће да нас уведе у Свој начин постојања а ми хоћемо Њега да уведемо у свој неесхатолошки начин постојања. Он би нас да крсти Духом Светим а ми бисмо Њега да крстимо само својим себичним жељама. Црква је оно мистично место где икона (историјског човека) остварује подобије (есхатолошког човека). Промена унутар Цркве је позитивно очигледна исто као што је промена изван Цркве негативно очигледна. Свет није зао, него само још није примио Духа којим би рекао: "Оче!". Они који су примили тај дар, остварују своју личност на обе равни постојања: оно што јесте и оно што ће тек доћи.

[galac68]

Коментар,коментар...а ниједан канон,правило,навод из типика,богослужбеника...Један навод од светих отаца...Ах,баш је страшно... :cheesy:

[Макрина]

Сам служити Свету Литургију никако а и ако има ко да каже амин а нема ко да се причести, опед нема службе, односно Свете Литургије. Елем, у Христу брат Александар је то лепо у пар речи објаснио а ако нема никога у Светом Храму неслажем се да то ми свештеници нисмо криви. У крајњен случају ту су наше супруге ( ако су у могућности или пак ако је такав благослов и дечица ), када се Цркви изјави, објасни.... у почетку се питају са које ли је крушке пао овај поп... а за кратко време све то дође на своје место.

Браво,оче.Пун погодак ово што сте написали.Нема оправдања за нас,који смо свештеничке породице.Ако нема народа,ту је жена,деца а ако свештеник служи редовно онда и народ дође и напуни се Црква.

[Никола Ђоловић]

Ко је пио од Чаше Господње на Евхаристијском сабрању, такав нема више у себи „постојаног града“ него бољи тражи у којем ће се вечно настанити. О чему говоримо? О томе да се опит блаженства које Путир Благодати пружа, ниједним другим искуством не може надоместити или даровати. Све може човек имати или пробати, али ни у чему не може доживети такву пуноћу, јер је све што зна створено али ово што сведочи у себи је нестворено а нема га стално, нити од његове слободе зависи.

[Toma]

Pomaže Bog!

Potreban mi je tekst Liturgije predjeosvećenih darova,

da bi je proučavali na Veronauci pri našem hramu Preobraženja Gospodnjeg.

Unapred blagodaran,

brat Toma

[Јуки]

prstgore google je tvoj prijatelj pa pitaj njega 

[Зорица екс Милева]

Probaj klikom:Ovdje

[Toma]

Hvala i osim toga - hvala!

[Зорица екс Милева]

Nema na čemu  eheeeej eheeeej

[Srdjan Kotur]

Kad je Isus na Tajnoj večeri ustanovio Evharistiju, koliko je "imao na umu" ono kako ona danas izgleda? Odnosno da li je On ostavio u amanet apostolima a preko njih kasnije i episkopima da sami, blagodaću Duha Svetoga, uređuju Crkvu pa tako i Liturgiju? Koliko igled Evharistije danas, uslovno rečeno, "odstupa" od praobraza koji je Hrist ustanovio?

Hvala!

[Oglo]

srđane ti baš voliš da stavljaš prste u rane,ova nedelja je svijetla sledeća je tomina,

javi se sledeće nedelje