Готика у XXI веку

[Иван Ивковић]

Pink Turns Blue - Walking On Both Sides

I don't know a thing outside

suffering endless through my life

I've seen too much I'm all alone

Who likes to sit around and wait

but to act that means to fail

All I ever thought was wrong

Damn the madness of my pride

the price I paid was much too high

My dreams became reality

Cause I'm walking on both sides

Much more real than my life

I am caged by thick ice

Makes me gloomy and morose

Why I dared to go so far

lost my strength and lost my heart

I've to stay somewhere between

Cause I'm walking on both sides

Can't escape reality

always travelling in my dreams

Nothing I could take for true

How should I know whether I love you

whether I love you

I'm walking on both sides

[gothic88nika]

[Иван Ивковић]

Ово је једна од адреса преко којих се можете информисати о дешавањима у домаћем "подземљу".

 

www.darkrevolution.org

 

На сајту између осталог има доста линкова за даље истраживање (пријатељи, медијски пријатељи, простори у Београду итд.).

[Иван Ивковић]

У прилог теми...

 

Предавање монаха Арсенија (Јовановића) сабрата манастира Острог на тему

 

"Појам личности у Православном Хришћанству"

 

које је одржао 27. марта 2014. године у цркви Светог Марка у Београду.

 

• Наслов: Monah Arsenije (Jovanovic)
• Албум: Katedra
• Година: 2014
• Величина: 40:58 минута (7.04 МБ)
• Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)
• Преузмите аудио датотеку: 12.04.2014_KATEDRA_Pojam licnosti u pravoslavnom Hriscanstvu_m. Arsenije.mp3

Извор: http://www.svetigora.com/node/14619

[Иван Ивковић]

Има ту места и за шалу... Управо одгледах "Зору позера".  

 

 

А симпатичне су ми и ове варијације на тему.

 

http://www.zerochan.net/1646753

 

http://www.funnyjunk.com/funny_pictures/533247/South/

[gothic88nika]

...mozda nema veze sa temom, ali mi ova slika prosto 'vristi' gothic... http://wallpaperswa.com/thumbnails/detail/20131201/teenage%20mutant%20ninja%20turtles%20raphael%20artwork_wallpaperswa.com_46.jpg

[Иван Ивковић]

Занимљива исповест. С обзиром да се доста готичара занима за вештичарење неће бити згорег да је поделимо и овде.

 

 

 

Лишени сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за путем који води ка другом, невидљивом, духовном свету. Међутим, главни проблем је што не знају шта се налази иза завесе, нити разликују добре и зле силе тог другог света. Ово што следи, прича је младог панкера, К. Ајвија, чудесно избављеног из магије и росптва демонског.

 

 

Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме ортак позвао на посебну журку на коју су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Речено ми је да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се. 

Али, те две женске биле су вештице, а журка је, уствари, била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ.  Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз астрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам створио сам, гледало ме је са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Међутим, био сам у заблуди (прелести). 

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. Био је то један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву парализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок. 

Око мога тела било је око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (...) [1] идиот каквог он није већ дуго среo. Демон је рекао да су ме они учили правом путу, али  сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе... 

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!". 

Одједном ме обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари"?! Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима. 

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме зауставила на путу моје пропасти: 

"Све што сам желео да учиниш, било је да тражиш". 

 

[1] Овде следи псовка коју аутори књиге, из разумљивих разлога, нису пренели, већ су је означили тачкицама, па и ми, у преводу, поступамо на исти начин (прим.прев.)

 

Извод из књиге „Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна“, коју можете прочитати на нашем вебсајту у ПДФ формату, у рубрици Књиге 

Пријатељ Божији

 

[Иван Ивковић]

 

 

  Отац стоји у љубавној заједници са Сином и Син га назива Оцем. То значи да Отац лични идентитет, непоновљиву личност добија од Сина, као што Син добија од Оца и као што је Дух Свети добија од Оца. Та [...] заједница не сједињује као што се скупе капи воде па се изгубе. Жива личост сједињује тако што ми у заједници с њом не губимо своју непоновљивост. Човек жели да буде непоновљив. Зато се и дели од другог: мисли да ће тако сачувати непоновљивост. Не жели да се утопи у масу, већ да буде посебна личност. А то се може остварити само у заједници љубави са другим. Нажалост, ми данас мислимо да ћемо бити нешто посебно ако се оделимо од других. Још и ако негирамо другог - то је нама данас личност! По православном убеђењу, личност је само када волите другога, када имате заједницу са њим. Када останете сами, то је смрт. Шта друго значи смрт него распадање, раздвајање? Све док нас неко воли ми живимо. Залoг нашег вечног живота је управо љубав нашег Бога, који је вечна личност, који нас воли и који ће нас својом љубављу васкрснути из смрти и учинити да вечно живимо - али само захваљујући његовој љубави.

...

Зато ви одете код духовника, који прича све најгоре о другом, мислећи да че бити велики у вашим очима. Сви су, тобоже, лоши, једино је он у праву. И ви то слушате. Онда се тако ми, хришћани, понашамо. То је од сатане а не од Бога. То води у смрт, а не у живот.

 

Ето, оче игумане, да се трудите да тако изражавате своје првенство над братијом. Љубављу ако спасавате њих, спасавате и себе. Кад год се борите за њих, борите се за себе. И ви, братијо, да знате, кад год угађате игуману, и себи угађате. Тако потврђујете себе. Ко има уши да чује, нека чује - то је од Господа. Да сте живи и здрави и благословени

 

 

Беседа је изговорена 17. новембра 2013. године, 21. недеља по Духовима, манастир Заова. Мало освећење Цркве, рукопроизвођење о. Димитрија у игумана

 

 

Из књиге беседа Владике пожаревачког Игнатија „Да нам брзо дође Господ“, Пожаревац 2014. године

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Nebojš.a]

Зато сам се већ одавно питао на који начин би један православни хришћанин који живи у свету могао најбоље да поступи? Већ смо се сложили око тога да категоричко одбацивање није решење...

 

Šta će hrišćaninu bilo šta što u sebi sadrži kritični simboliku i ledeni dah neprosvetljenosti. Za šta će mu to?

[Иван Ивковић]

Šta će hrišćaninu bilo šta što u sebi sadrži kritični simboliku i ledeni dah neprosvetljenosti. Za šta će mu to?

To je зато, добри мој @@Nebojš.a, што се сваки човек па и хришћанин препознаје у неком аспекту твари, као што препознаје твар и у самом себи, тј. самог себе види као твар почев од основних елемената... То за спасење можда није кључно, често је чак и отежавајућа околност јер непросвећен ум кроз то препознавање лако склизне у идолатрију твари или себе самог. Спонтани процес обожења не бива без искуства "леденог даха" смрти јер је то чињенично стање (с)твари. Човек је трагично биће пошто поред читавог свог, дарованог му потенцијала, може и доживотно остати заглављен у поменутом стадијуму спознаје...

[Nebojš.a]

Спонтани процес обожења не бива без искуства "леденог даха" смрти јер је то чињенично стање (с)твари.

 

Što ne znači da treba svesno da udišemo taj dah lažući sebe, pa posle lažući i druge, kako to nije ništa, ili kako je to kul, ili šta ti ja znam.

[Иван Ивковић]

У праву си @@Nebojš.a. Оно што мене често буни јесу недефинисане (вероватно на срећу) границе између категорија, нпр. колико је ко свестан шта се дешава у њему и око њега. Оно што ће мене саблазнити некога ће свакако у датом моменту спасти. Стога поздрављам цензуру али и слободу избора. И последњи наш дах биће прожет хладноћом коју си поменуо јер "све је таштина", што значи да је таштина "кул" сада и надаље док је света и века. На крају, сматрам да није лоше искористити ове "саблажњиве" ствари као сећање на смрт или препознајући лепоту у њима (јер је има), сетити се да „сад видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат“. (1Кор. 13.12)

 

*Не бих желео да ово буде схваћено као (само)оправдање и изговор, већ искључиво као покушај да моје речи буду живе и утешне.

[gothic88nika]

[gothic88nika]

[Иван Ивковић]

Пошто je готика нераздвојна од хорор жанра ево теме о томе. За сада само xорор филмови...