Претражи Живе Речи Утехе

На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма? Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца. *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати. *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама. *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу? Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја. *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро. *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)

Данашњица је обојена бројним новинским чланцима и телевизијским извештајима који разоткривају деструктивне активности разних култова или секти. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/08/26/14894483/sekta.mp4 Број, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова – довољни су разлози да се друштво брине за своју безбедност, јер секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу, каже Зоран Луковић, члан Европске федерације за борбу против секти. Око 2.500 следбеника Универзалног белог братства окупило се поред ледничког језера на бугарској планини Рила како би прославило своју божанску Нову годину. Члан Европске федерације за борбу против секти Зоран Луковић каже за РТС да "Бело братство" постоји више деценија, делују у источној Европи и имали су неколико инцидената. "Оно што је битно за њих је да су следбеници неопаганизма и да је то нешто што је видљиво – они су реални, можемо да их видимо и чујемо како размишљају, зашто се окупљају. То је по питању методологије рада секти већ, на неки начин, превазиђено. Имамо нову методологију њиховог рада", рекао је Луковић. Наводи да су секте увек изненађивале, а данас то раде преко интернета. "Оне иду трагом наших потреба, оног што ми желимо, за чим жудимо. Најчешће у комуникацији преко интернета одајемо неке своје потребе и жеље. Они нуде одређене ствари, нама се свиде та лака решења и кренемо ка томе", нагласио је Луковић. Сматра да било која прича о безбедности на интернету која прескаче проблематику секти није потпуна. Комерцијална природа деловања секти Истиче да у ситуацијама када се оствари контакт са сектом или њеним чланом треба имати на уму да особа са друге стране размишља комерцијално. "Ми смо њима конзументи, потрошачи, неко ко треба нешто да уложи. Са друге стране, ми очекујемо помоћ, а она нам се даје у етапама. Кроз те етапе ми најчешће дајемо новац. Изгуби се време, наде", рекао је Луковић. Након тога неретко долази, како каже Луковић, до конкретније комуникације - путем Скајпа - и то раде "извежбани гуруи". На питање које су то последице које алармирају о постојању утицаја секте, Луковић наводи да је то велики одлив новца – од 1.000 до 30.000 евра – који људи инвестирају у свој духовни развој. "Људи заиста верују у то, желе да иду ка духовној аристократији. Прихватају могућност да буду месије и гуруи, да руководе одређеним људима. Такве понуде коштају", упозорава Луковић. Истакао је да то раде и средњошколци из непосредних интереса – потреба за положеном матуром, да буду у центру пажње. Новац се узима од родитеља, према речима Луковића, за курсеве страних језика, а затим се преусмерава "на другу страну". "Секте се данас могу уочити кроз технике, односно начине на које нам се нуде, а не кроз организацију", тврди Луковић. Када су у питању механизми који се предузимају поводом откривеног деловања секти, важно је имати сарадњу блиских особа које ће имати стрпљења. "Рад на неком ко је у секти не може да буде испод шест месеци. То је један стрпљив рад, пун одрицања и педантних пажљивих потеза, јер неко ко је у секти је заиста поверовао у нешто и кренуо од неког свог дефицита у животу", рекао је члан Европске федерације за борбу против секти. Напоменуо је да је важно да се са времена на време јавност обавештава о променама облика манипулације. Извор: РТС