Православна чуда

[Ненад Р.]

Zna li neko kako je Nemanja sad?

И ја се то питам . Зна ли неко како је то дете сад ?

[Данче*]

Прича бившег наркомана

Многи од оних који су се сусретали са наркоманијом, или који су сами наркомани посећују гатаре, врачаре и магове не би ли се од тога излечили. Неки од тих несрећних људи често упадају у неке деструктивне секте које под паролом центара помоћи за бивше наркомане врбују измучене жртве. И сви они, не само да не помажу него шта више, омогућавају да се што пре уништи душа оног човека који им се искрено обратио за помоћ. Ово је случај који нам помаже да схватимо да је једини и прави лек Православна Црква која никада не заборавља своја чеда, и која жели да помогне свима који су се нашли у некој невољи. Заиста је диван Бог у светима својим!

 

 

 

Са Виктором сам се упознао у Сочију, у капели у којој је сахрањен недавно упокојени старац схиархимандрит Симеон. Било је видљиво да је Виктор не баш црквен човек. Изашао је из капеле, прекрстио се, и осврнуо се око себе као да се боји да ће га неко видети. Махинално је дохватио цигарете, али се досетио те је вратио кутију назад у џеп. Предложио сам му да узме мандарину уместо цигарете. Захвалио ми се и одбио. Почели смо да разговарамо. 

Виктор је унук пуковника медицинске службе. Седам година је био наркоман. Замолио сам га да ми каже како је успео да се излечи. Ево шта је он испричао.

„Оно чега се сећам још од детињства, јесто то да сам се увек осећао усамљен. Кад сам био веома мали, мајка ми је понекад исказивала нежност, а отац никад. Кренуо сам у школу, а родитељи су нису интересовали за мене. А касније су и сасвим отпутовали у Саратов. Остао сам са дедом. И он ме није разумео, једноставно није му било до мене. Или је био на служби, или на пецању са друговима, или војне обавезе. Почела је перестројка. Деда је сасвим пошашавио. Почео је и да мрзи демократе. Пензија за време девалвације је била смешна! Постао је мрзовољан. А ја сам започео свој бизнис. Једно продавао, друго куповао. Деда се љутио: „Преваранту“! Одговарао сам му: „А како да живим?“ Све је срушено. Нема никаквог посла. У народу све кључа. Тада су санаторијуме затварали, није било оних који су долазили на одморе, није било туриста. Шта да се ради? Деда је свако јутро ишао на море. Барем да нешто улови. А затим ми чита вести о томе како су добри комунисти. Ја му говорим: „Шта су ти они добро дали“? Имаш три бамубусова штапа“. А ја сам већ тада имао аутомобил. Готово да није дошло до туче између нас. Страшна бол. У рођеном дому је било као на ратишту.

И тако, почео сам да се дрогирам. У почетку трава, а затим је дошло и до хероина. И никако нисам успео да се зауставим. Схватао сам да гинем. И лечио сам се, и ишао сам код врачара. Ништа ми није помогло. Био сам на иглама. А деда је био умро, а родитељи су били у другом граду. Живео сам сам. Пуштао сам другове да живе са мном, можда ми нешто и дају, или паре, или наркотике. А онда је један мој друг који је већ био почео да иде у цркву рекао:

- Одвези ме код једног човека.

Узео сам кола и кренуо. Путовали смо у планину. Видим, читаво јерменско насеље. Допутовали смо до куће, а у том дворишту маса народа и један старац у колицима. Мој друг приђе ка том старцу и рече:

- Благословите, баћушка.

А овај га прекрсти, а мене гледа некако строго и са сажаљењем. Дуго ме гледа, а онда рече: 

- Што ти не долазиш по благослов?

Друг ме повуче ка том деди и сави ми главу. А ја почео да се љутим. Шта ми то радите? Зар сам ја дете, да ми тако главу савијате. А деда ме је прекрстио и главу ми узео у руке. Узео и држи, и не пушта. Ја се једва суздржавам. Раздражујем се, хоћу да му скинем руке. Деда ми је лако притиснуо главу и рече:

- Шта се буниш?

А шта да му кажем? Стојим као нека нагета будала. Осећам крв ми ударила у главу. Ћутим. Исправио сам се и склонио сам се у страну. А око мене маса народа. Сви честитају деди:

- Срећан дан анђела чувара!

Долази десетак попова. Доносе му цвеће као народном уметнику. Он узима, и предаје жени која је крај њега читаво време стајала. Било је тамо још неколико жена у црној одећи. Сад знам да су то монахиње, а тад нисам имао појма. Што ли су дошли, шта је то дан анђела чувара? И како да поштују тог анђела? Почели су сви да певају молитву. Испочетка различито: монахиње су лепо певале, а народ ко народ. А затим су се сви уклопили и добро су отпевали. Схватио сам, да то није једна већ неколико молитви, разних мелодија. Затим смо сели за сто. Деду су одвезли у кућу. Попови и монахиње су отишли за њим. А ми остали смо били у дворишту, у неколико тура. Мој друг је прво мене повукао. Нисам хтео да једем, али ми је било занимљиво. Нисам знао какав је то народ. Такве нисам никад ни видео.

Они су о нечем свом говорили, и сви су једни друге схватали. А ја сам био као неразуман. Речи су биле руске, али никакав смисао у њима нисам видео. Нешто су причали о неком владици. Који владика? Као у Пушкиновој бајци, баба је хтела да буде владарка (владичица) мора. Бајка је о златној рибици. А они о неком владици. Шта он то владичи? Углавном, јели смо, устали. Опет, али тихо, прва тура је молитву отпевала. Други су пришли столу. Ми смо се померили у страну, стали смо уза зид. Прозор је био отворен. Чујем „Многаја љета“ певају. Желе том баћушки да доживи до сто година. Моле га да не напушта своју децу. А мени све то чак смешно. Као да он командује својим животом и као да може то испунити.

Стварно ме је задивило све што се тамо догађало. Путовали смо назад. Мој друг је ћутао, а и мени се није причало, био сам као после филма са специјалним ефектима. Довезао сам друга до куће. Захвалио ми се и рекао:

- Запамти тај дан. Ти си био код баћушке Семеона. Унуцима ћеш причати а они ти неће веровати.

- И верујте, тог дана се нисам игле ни сетио. Тек трећег дана сам се тога сетио. Треба се убости. А глас у мени говори: „Не чини то. Стрпи се“. Ни сам нисам знао ко ми то наређује. Позвонио сам другару, и рекао:

- 'Ајде да отпутујемо до тог деде.

Он ми је рекао:

- 'Ајде. Али имам посла једно два сата.

Мене је тресло, али сам трпео. Нисам хтео да чекам два сата, кренуо сам код друга кући. Стојао сам и чекао. А он сам ме зове:

- Дођи, сада сам слободан.

Одговорио сам:

-Већ сам стигао.

Дошли смо и до тог кућерка. Куцамо на врата. Врата нам отвара монахиња и смеши се. А они седе напољу за оним столом где смо ми јели. Видео ме је онај деда, тај, отац Семеон, па каже:

- Одлично, што си дошао.

Поставио ме је поред себе. Ставља пред мене црвену рибу, разне салате. Донели су и супу. Ја једем, а он својим, тим теткама (монахињама) говори:

- Одлично, што је дошао.

И мене је по глави помазио. А они ме не знају. Ко је дошао? Због чега је то добро?...Али седе у тишини. Питања никаква не постављају. Он ме је још два пута по глави помазио. Каже ми:

- Иди, и више не прави несташлуке.

Од тада се и не бодем. Како сам сишао са игле, не сећам се. Седам година сам покушавао, али није успело. Кад одједном, нико не схвата. Само друг који ме је довезао ка оцу Семеону, зна о чему се ради... Бојао сам се да ће ми се другови на неки начин осветити. А они су нестали као ветром однешени. Ни у граду их не виђам.

Сада идем у цркву. Искрено, не сваке недеље. И на гроб ка оцу Семеону идем. Сада је тамо капела над гробом. Дивота! Народ долази. Неки се наглас моле шта им треба, разговарају са њим као да је жив. Мени је из почетка то било чудно, а сада ја и сам, када сам у капели, такође нешто замолим. Али ја то тихо урадим. Готово шапатом“.

Александар Богатиров

Извор: http://www.pravoslavie.ru/jurnal/69118.htm

Са руског за Фондацију Пријатељ Божији превео: чтец Дејан Ђуричић.

[ines]

Ovaj istiniti događaj od pre nekoliko godina ispričao mi je moj dobri prijatelj, o.Dimitrije, parohijski sveštenik Grčke pravoslavne crkve Sv. Vasilija, koja se nalazi u ulici Sahturi, u Atini. Prenosim vam sve onako kako je meni bilo ispričano.

 

”Jednog jutra, nakon Svete Liturgije, otišao sam u crkvenu kancelariju. Jedan čovek, oko pedest godina starosti, došao je da porazgovaramo. Nisam ga poznavao; nikada ranije ga nisam video u mojoj crkvi. Ispričao mi je o četrdesetdvgodišnjem čoveku, koji je bio hospitalizovan u Pireju, Atini. Imao je težak oblik karcinoma. Bolest se bila proširila na celo telo, čak i na mozak. Nakon pregleda, doktori su mu rekli da ne postoji ništa što može da mu spase život. Uzimao je velike doze lekova, ali nije mu bilo pomoći. Njegov rođak, koji je došao da mi ispriča o njegovom tadašnjem stanju,  zatražio je od mene da odmah odem u bolnicu, i da ga pričestim.

 

Ko što je traženo, odmah sam otišao u bolnicu, kako bih ispunio ovu obavezu i pričestio bolesnika. Čim sam ušao u bolesničku sobu, postalo mi je jasno da je pacijent bio u veoma lošem stanju. Potvrđeno mi je kasnije da je bolest bila metastazirala na mozak i da mu nije bilo spasa. Njegovi dani bili su odbrojani. Krevet do njega bio je prazan. On je bio jedini bolesnik u sobi. U jednom trenutku, on se probudio iz kome i otvorio oči. Odmah me je video i sa velikim naporom mi ispričao sledeće:

 

Moja porodica dovela me je u bolnicu pre 35 dana. Jedan čovek, oko osamdeset godina starosti, ležao je u sobi u koju su i mene dopremili. Taj čovek je bolovao od raka kostiju. Imao je strašne bolove. Ali uprokos njegovom stradanju, on se stalno molio: ”Slava Tebi Bože, slava Tebi Bože!;” ove reči bile su praćene mnogim drugim molitvama. Ja sam bio ateista. Tada sam prvi put u životu čuo molitve. Nikada pre nisam kročio u crkvu. Zato sam bio toliko iznenađen kada sam primetio da, nakon molitve, on mirno spavao po dva-tri sata. Ali kada bi se probudio, opet bi uzdisao od strašnih bolova. I tada bi opet nastavio da se moli: ”Slava Tebi, Bože!”

 

Ja sam takođe patio od velikih bolova, a on je, uprkos njegovom bolu, neprestano slavio Boga. Međutim, ja sam u svojim patanjama i bolu hulio na ime Hristovo i Presvetu Majku Njegovu. Starac je zahvaljivao Bogu što mu je dao bolest. Slušajući ga kako to stalno ponavlja, a i sam stradajući, mislio sam da me uznemirava.  Pored njegove stalne molitve, on je svakodnevno tražio da primi Sv. Pričešće.

 

A ja, stalno sam ga grdio. Govorio sam mu: ”Umukni, ućuti više! Zar ne vidiš da nas Bog, Koga ti toliko slaviš, strašno muči ovom ozbiljnom bolešću! Kakav Bog? Nema Boga!” Starac bi me mirno saslušao i odgovorio: ”Postoji, dete moje, Bog zaista postoji, On je ljubljeni Otac. Kroz bolest koju nam je deo, On nas čisti od mnoštva grehova.”  Ovaj starčev odgovor bi me još više razljutio i počeo bih ponovo da hulim i na Boga i na đavola. ”Bog ne postoji! Ja ne verujem ni u šta; niti u Boga, niti u Njegovo Carstvo, niti u drugi svet.”

 

Nakon ovakvog razgovora, starac bi mi mirno odgovorio: ”Čekaj pa ćeš svojim očima videti kako duša verujućeg hrišćanina napušta njegovo telo. Ja sam grešnik, ali milost Božija će me spasiti. Čekaj, videćeš i poverovaćeš.” Nastavio je da slavi Boga i Presvetu Majku Njegovu. Izgovarao je jednu specifičnu molitvu u kojoj se ponavljalo “raduje se” (uzeto iz Akatista Bogorodici). On je takođe pojao himnu ”Dostojno jest.”

 

U jednom momentu, prestao je da se moli i čuo sam ga kako veli: ”Dobrodošao moj Anđele čuvaru! Hvala što si došao da uzmeš moju dušu sa vojskom anđela.” U velikom šoku, otvorio sam oči i ugledao pred sobom čitavu nebesku vojsku. Starac se prekrstio; prekrstio je svoje ruke na grudi i poslednji put udahnuo. Odjednom, bolnička soba bila je preispunjena brilijantnom svetlošću, svetlošću  koja je bila svetlija od sunca. Ja, nevernik, ateista, materijalista, gledao sam čudo svojim očima. Zatim je prelep miris ispunio prostoriju. Bio sam zapanjen onim što sam video, jer sam u tom trenutku shvatio da je starac sve vreme bio u pravu.

 

Pozvao sam svoje roditelje  i ispričao im sve šta sam video i doživeo. Bio sam ljut, jer mi nikada nisu govorili o postojanju Boga. Tada sam pozvao moju rodbinu i prijatelje, i zamolio ih da dođu i da mi govore o veri o kojoj nikada nisam ranije ni od koga učio. Oče dragi, ja sada verujem  da Bog zaista postoji. Zato Vas molim da me ispovedite i da me pričestite.

 

Slava Bogu!

 

Antonios Tenedios (Skalohori, Grčka)

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7298

[ines]

Šta je vidio tibetanski okultista

 

Godine 1970, jedan okultista sa Tibeta je posjetio Atinu. Šetajući ulicom on je vidio, prema Božijem promislu, đavole koji su se lijepili za ljude. 

 

Jedan đavo je bio na leđima, drugi na ušima, sljedeći na nosu, naredni na ustima i tako dalje. Međutim, okultista je takođe vidio nešto što ga je navelo na razmišljanje, naime, đavoli se nisu mogli približiti sveštenicima. Kružili su oko njih tražeći način da im se približe, ali nisu uspjevali. 

 

„Ko su ovi ljudi obučeni u crnu odjeću?“, okultista je pitao prolaznika. 

 

„To su sveštenici naše Crkve“, bio je odgovor. 

 

„A ako želiš da vidiš njih mnogo, i to jako dobre, onda moraš otići na Svetu Goru.“ 

 

Okultista je otišao na Svetu Goru, gdje su ga monasi uputili starcu Pajsiju (+ 1994). Kao rezultat njihovog susreta, okultista je postao svjestan određenih stvari. Pokajao se. Krstio se. Postao je hrišćanin i dobio je ime Todor. 

 

Zašto se đavoli nisu mogli prilijepiti za sveštenike? Zato što pripadaju sveštenstvu Hristovom. I kroz tu službu oni obavljaju svete tajne, koje, kao što ćemo vidjeti, kod đavola izazivaju strah. 

 

 

„Tri stvari kojih se plašim“ 

 

Naši sveti oci su se borili sa đavolom lice u lice. Veoma često oni su razgovarali sa njim i saznali njegove „tajne“. U jednom takvom razgovoru đavo je bio prinuđen da se ispovijedi podvižniku: „Postoje tri stvari kojih se plašim. Prvo, ono što hrišćani stavljaju oko svog vrata (krst). Drugo, kupanje koje rade u crkvi (ispovijest), i treće, ono što jedu i piju u crkvi (Sveto Pričešće).“ Sada obratite pažnju na sljedeće: on se ovih stvari toliko plaši da ne želi da ih imenuje direktnim riječima. Đavo je još rekao ovom svetom podvižniku: „Ali ono čega se najviše plašim jeste ono što hrišćani jedu i piju, naravno, pod uslovom da to rade čiste savjesti.“ 

 

Mi smo demonima kao lavovi koji bljuju vatru nakon što primimo Sveto Pričešće (kaže sv. Jovan Zlatousti). „Kao lavovi koji bljuju vatru mi moramo odstupiti od stola, zato što je to nepodnošljivo za nas demone.“

 

Poruka

 

„Tri stvari kojih se plašim,“ reče đavo. I sve ove tri stvari su dio hrišćanstva. To đavo nije rekao da se odnosi na sve vjere (budizam, islam, itd.) već da se on JEDINO plaši hrišćanstva, zato što jedino hrišćani imaju odgovarajuće oružje za borbu sa njim. 

 

To znači sljedeće: jedino hrišćanstvo veže ruke i noge đavolu. U drugim religijama on slobodno djeluje. „Jer su svi bogovi u naroda ništa; a Gospod je Nebesa stvorio“ (Ps 95:5). I još, „Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu“ (5. Moj. 32:17).

 

Egzorcizam

 

Drugo veoma važno oružje protiv đavola je egzorcizam. 

 

Prilikom krštenja, prema svetim ocima, đavo je u sredini duše nekrštene osobe. Kroz egzorcizam on se protjeruje iz srca i osoba biva oslobođena. „Odstupi od njega/nje svako zlo i duhu nečisti, koji je skriven i vreba u srcu.“ Dakle, egzorcizam je strašno iskustvo za đavola. On je izazvan da odstupi od svoje žrtve. I dopalo mu se to ili ne, on odlazi. 

 

S obzirom da su molitve za egzorcizam prilikom krštenja toliko usmjerene na naše spasenje, sv. Simeon Solunski savjetuje da se one izgovaraju veoma jasno i ne samo jednom. Inače će đavo naći način da muči hrišćanina. 

 

U ranoj hrišćanskoj Crkvi, čitanje molitvi za istjerivanje đavola bili su posebni i upečatljivi rituali. 

 

● Postojali su posebni sveštenici koji su čitali molitve, tzv. „egzorcisti“. 

● One se iščitavaju više puta: „Sjedinite se u svešteničkoj molitvi“, sv. Kirila Jerusalimskog koja se čita onima prilikom krštenja. 

● Oglašenima se prekrivaju oči i lice kako ne bi bila odvučena njihova pažnja (kao što se to i danas čini na rukopoloženju đakona, kome se pokriva glava i lice „peškirom“). 

 

Za „uklete“ i posjednute 

 

Naša Crkva koristi molitve za istjerivanje đavola sv. Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, koje se čitaju nad onima koji pate od posjednutosti.

 

Upokojeni o. Porfirije, koji je mnogo znao o demonima, govorio je o molitvama za egzorcizam:

 

● One se ne trebaju čitati osim ako ne postoji poseban, ozbiljan razlog. 

 

● One se trebaju tiho čitati (bez prisutnih koji bi ih mogli čuti).

 

● Samozvane egzorciste, i one koji na glas čitaju molitve u javnosti, on grdi. 

 

● Kada molitve za istjerivanje đavola nisu pročitane u vrijeme i na način na koji trebaju biti, onda đavo nasrće na žrtvu, sveštenika i one koji su prisutni. 

 

Razjareni satana

 

Kada se molitve za egzorcizam čitaju nad nekim ko još nije kršten, satana postaje veoma ljut. Nešto slično se javlja i kada se čitaju molitve nad nekim ko je posjednut. 

 

Đavo, koji je „bombardovan“ molitvama, izazvan je da napusti svoju žrtvu. On je pozvan da uradi nešto što prezire. I on postaje veoma ljut! 

 

Žrtva

 

Razjareni đavo se istresa na svojoj žrtvi! Strašno ga muči. On ga nakazi i izvija ga. 

 

Sveštenik / egzorcist

 

Decembra 1996. godine, jedna dama je došla u crkvu iz grada Patra u Grčkoj, i pitala sveštenika (koji je kasnije ispričao priču) da joj očita molitvu za egzorcizam sv. Vasilija Velikog. Sveštenik je bio spreman i učinio je što je tražila. 

 

Kada se vraćao kući, kamenje je počelo da leti oko njega. Osvrnuo se ali nije vidio nikoga. Zatim se, oko ponoći, nešto strašno desilo. Cijela kuća u kojoj je živio je počela da se trese. Tanjiri i čaše, koji su bili u sudoperu, bili su bačeni na zid i razbijeni. Ormari u kući su bili srušeni na pod. Sveštenik je brzo navukao svoju odeždu i počeo da čita molitve koje počinju sa „Sveti Bože...“ i zlo je ubrzo prestalo. Bilo je sasvim jasno. Demoni su bili razjareni molitvama za egzorcizam i napali su „krivca“. 

 

Posmatrači

 

U vrijeme sv. Jovana Zlatoustog posjednuti ljudi bi bili dovođeni na Svetu liturgiju. Neki hrišćani koji su bili prisutni na jednoj od takvih službi nisu obraćali pažnju i pričali su između sebe. Sv. Jovan koji je bio stručnjak u lukavstvu đavola obratio se svom stadu: 

 

„Zar niste zabrinuti, sada kada pravite buku, u slučaju da neki od ovih demona iskoče i nađu da je vaša duša prazna, kao kuća bez vrata, da će samo ušetati unutra? Čak iako ne brinete za svoju posjednutu braću, sažalite se na sebe. Zatvorite vrata vaših duša protiv zlih demona.“ 

 

Dakle, kada prisustvujete istjerivanju đavola bez dužne pažnje, vi sami možete postati posjednuti!

 

Poniznost

 

Iskustvo naših svetih otaca nas uči da ono što izvlači demone iz ljude jeste poniznost. 

 

Bio je jedan otac koji je imao posjednutu kćerku. Odveo ju je kod pustinjaka da joj pomogne da ozdravi. Čim je posjednuta djevojka vidjela pustinjaka ošamarila ga je. Ne samo da on nije odreagovao već je, u skladu sa Božijim zapovijestima, okrenu i drugi obraz. Ovakvo njegovo ponašanje (poniznost) bilo je udarac za demona. Odjednom je demon počeo da plače: „Istjeran sa Božijom zapovijesti.“ Posjednuta djevojka ponovo je bila dobro. Nakon toga starci su slavili Boga i rekli, „ništa ne poništava ponos đavola tako kao poniznost.“ 

 

Jedna posjednuta osoba je došla kod jednog starca kako bi bila izliječena. Međutim, pošto je starac smatrao sebe nedostojnim, on je odbio. Na instistiranje rodbine bolesnog čovjeka, on je na kraju, popustio: 

 

„Izađi iz ovog Božijeg stvorenja,“ rekao je demonu. 

 

„Izaćiću,“ rekao je demon, „ali mi prije toga reci ko su ovce a ko su koze?“ 

 

„Ja sam koza,“ rekao je starac slomljeno. „Jer Bog svoje ovce poznaje.“ 

 

„Tvoja poniznost me istjerala!“ zavapi bjesomučni čovjek, i nakon toga bi izliječen. 

 

Kada su jednu posjednutu osobu doveli Antoniju Velikom, koji je takođe, veliki svetitelj kakav je bio, smatrao sebe nedostojnim da izgoni demone. Tako je on poslao posjednutu osobu svom učeniku, Pavlu Jednostavnom. Kada je učenik istjerivao demona, on je, odlazeći iz žrtve, zavapio: „Poniznost Antonija Velikog me istjerala!“ 
 

 

Arhimandrit Vasilije Bakojianis

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2011/08/another-weapon-against-devil-exorcism.html%C2%A0

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7179

[ines]

О МИРОТОЧЕЊУ ПРЕПОДОБНОГ
АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

 

У извештају митрополиту Санкт-Петербуршком и Ладошком Владимиру саопштили смо о појави мироточења у рендгенском кабинету за време молебна. Ни после преноса моштију светитеља у храм светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, мироточење се није прекидало, при чему је било очигледно да се његов интензитет мењао: понекад је било обилно, а понекад знатно слабије. Заповест да то посматра имао је искушеник Александар који је све време стајао при дну кивота Преподобног. Било је примећено да се мироточење мења у зависности од тога ко служи, како се народ моли, да ли су у храму побожни или радознали људи. Нарочито су обилно мошти преподобног Александра мироточиле за време Свете литургије првих дана по полагању у храм после дуготрајног заточења. Мироточење и благоухање су били толико јаки да су на тај мирис цветнога меда, долетеле не зна се од куда пчеле, и почеле да се роје око стопала Преподобног, милеле су по прозорској дасци која се налази поред кивота. Тај догађај је изазвао велико одушевљење код телевизијских сниматеља, који су снимали тај догађај за канал НТВ. Мирис мира се ширио у олтару и три пчеле су чак упале у чашу са причешћем - тако да их је требало вадити. Само миро је у млазевима текло низ стопала преподобног, покривајући их, када се један осуши, следећим сјајним уљаним слојем. Миро је текло са горње положене ноге на доњу, при чему је и сама доња нога такође обилно мироточила; на фотографијама се јасно види светла ћилибарско-наранxаста боја наплава мира, као и скорела на врху палца ноге Преподобног једна ћилибарска капљица (мира).

 

 

 

[ines]

Onima, koji se mole za rođenje deteta
 

О, Vladiko Gospode!
Тi iz svih šuma na zemlji i od sveg drveća u njima
Izabra samo jednu vinogradsku lozu
(Jezdrina, 5:23)

U dobroj, družnoj, porodici rođenje deteta je uvek ogromna radost. Stupajući u brak, bračni par se nada da će ih Gospod blagosloviti zdravim i časnim potomstvom. Ali šta da se radi, ako iz zdravstvenih razloga bračni par ne može da ima decu?

Kao prvo, ne očajavati, već verovati i moliti Gospoda da projavi Svoju silu. U Svetom Pismu je rečeno: „Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se“ (Mt 7, 7), i takođe: „Sve što ištete u svojoj molitvi verujte da ćete primiti; i biće vam“ (Mk 11, 24). Bog voli one koji se mole, molite Ga - ali neprekidno i uporno! – da vam daruje decu. Otac naš Nebeski će rado da ispuni molitve Svojih verujućih čeda.

Postoji mnogo svedočanstava isceljenja neplodnih supruga u naše vreme. Jedna od neprocenjivih svetinja, koja pomaže u takvim nevoljama je loza svetog Simeona Mirotočivog.

Na Svetoj Gori Aton postoji kutak srpske zemlje. To je poznati srpski manastir Hilandar. Tamo već 800 godina raste verovatno najstarija i najpoznatija u svetu vinogradska loza – loza svetog Simeona. Ona je nikla iz grobnice svetog srpskog kralja-monaha Simeona (Stefana Nemanje). On je vladao u, za Srbiju, teška vremena. (…) Prvi sin Simeona je bio izmoljen od Boga. Kada je dostigao zrele godine kraljević je otišao u manastir na Svetu Goru, gde je dobio ime Sava. U početku se otac protivio toj odluci, ali se uskoro pomirio s izborom sina. Potom je i sam pošao njegovim stopama i proživeo ostatak svog života pravedno. Kada je sveti Simeon umro, njegov srednji sin je molio Savu da dozvoli da mošti njihovog oca prenesu u Srbiju, da bi Simeon svojim molitvama bio pokrovitelj rodne zemlje, koja je klonula pod jarmom osvajača. Bratija manastira je neutešno plakala, rastajući se s moštima, ali sveti Simeon se javio u snu igumanu Metodiju i rekao da će kao uteha iz njegove puste grobnice izrasti loza; i dokle god ona bude davala plod, njegov blagoslov će počivati na Hilandaru.

Opstala je srpska nacija, čuvana molitvama svetog Save i Simeona i do današnjih dana raste i vinova loza. Na južnoj strani saborne Hilandarske crkve poklonici mogu da vide visoko izraslu i silno razgranatu lozu, koja se savila i kao da obrazuje vretena od svojih grana. Njeno stablo izlazi iz stene na visini metar i po od zemlje iz grobnice svetog Simeona.

To što se ta loza održala do danas i što ona svake godine, bez izuzetaka, bogato rađa, iako joj se, sem obrezivanja, ne ukazuje nikakva druga posebna nega i zaštita, predstavlja veliko čudo Božije i predstavlja tu samu veliku utehu i ohrabrenje za hilandarsko bratstvo Srba i za sve vernike.

Ali loza ima i drugu osobinu. Od njenih plodova se leči neplodnost bračnih parova, koji s verom i molitvom primaju to čudotvorno sredstvo izlečenja. Najstarije predanje o takvom čudu datira iz 1585. godine, kada je jedan Turčin doveo svog sina prvenca i predao ga Hilandaru na služenje Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, posle upotrebe grožđa sa loze svetog Simeona. Takođe je korisno navesti još nekoliko slučajeva, poučnih za one koji žele da okuse plodove loze svetog Simeona.

Jedna gospođa Jekaterina R. Iz Soluna (Grčka) je predložila svom mužu da zamoli manastir za plodove svete vinove loze, ali se on nije složio, jer nije imao dovoljno vere u sebi. Ipak, supruga se sama potrudila i na drugi način su joj doneli ove izuzetne plodove, i počela je da postupa po uputstvu za njegovu upotrebu, ispunjavajući taj deo obaveza, koje je bio dužan da obavlja njen muž. Kada ih je Gospod, zbog ženine vere, blagoslovio prvim začećem, žena je ispričala svom mužu o svom postupku. Od tada ta porodica, pokretana osećajem blagodarnosti Gospodu, održava stalnu vezu s manastirom Hilandar.

 

 
 

Još jedan slučaj, koji se dogodio u naše vreme. Jedan sveštenik iz Soluna, koji nije imao dece, uzeo je plodove sa loze svetog Simeona, kada je prolazio kroz manastir Hilandar. Ali nije žurio s njihovom upotrebom. Jednom ga je neka parohijanka zamolila da joj donese koštice tog grožđa. Tada joj je taj sveštenik rado poklonio te plodove, koji su bili kod njega. Kroz neko vreme, u nedelju posle svete Liturgije, ta žena je, sva ozarena radošću začeća, ponovo zahvalila svešteniku za takav sveti dar. „Da sam imao njenu veru i ja bih danas imao decu“ - rekao je sveštenik.

 

U poslednje vreme je porastao interes za čudotvornu lozu svetog Simeona, posebno posle prikazivanja filma o Hilandaru. Sa svih strana sveta počeli su da dolaze poklonici i da pišu pisma s molbom za molitvu za njih pred grobnicom svetog Simeona, koji je dobio dar da čini čuda – da leči od neplodnosti te bračne parove, koji mu dolaze s verom.

Od tada do danas Hilandarski manastir neprestano deli poklonicima, ili im šalje poštom, ovo čudotvorno grožđe.

Iz uputstava neplodnim bračnim parovima, izdanja manastira Hilandar, Sveta Gora Aton, 1966.

Ako vas je zainteresovala ova informacija, i želite da napišete pismo manastiru Hilandar, obraćajte se na adresu:

MONASTERE HILANDAR 63086, KARYES, MOUNT ATHOS, GREECE Telefon: 8-10-30-23770-23797 (možete govoriti na ruskom)

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6659

 

[ines]

ČUDO ČASNOG KRSTA U INDIJI

 

Indija je velika zemlja u kojoj najveći broj stanovnika ispoveda hinduizam. Ova zemlja primila je Jevanđelje od Sv. apostola Tome, međutim većina stanovnika nastavila je da se klanja idolima. Jedan misionar, nakon katehizacije i krštenja nekoliko porodica u Indiji, podigao je jedan prelep drveni krst sa Gospodom raspetim na njemu. Jednoga dana idolopoklonici su prišli krstu. Podsmevali su se Gospodu, bacali prašinu u Njegovo lice, pljuvali Ga i udarali palicama. Odjednom, Gospod se okrenuo udesno, i gledajući ih progovorio: ”Zašto mi se podsmevate?” Ljudi su ostali nepomični, okamenjeni kao pilari soli. Neki su čak izdahnuli od straha. Drugi je pobegao svojim učiteljima i ispričao im za čudo. Kada su se zajedno vratili, videli su Gospodnje lice, okrenuto u desno. Bili su toliko iznenađeni, da su odmah tražili da se krste. Danas, na mestu gde je bio podignut krst, stoji katedrala, a Raspeće na kome se dogodilo čudo čuva se u Svetom Oltaru....

 

https://www.facebook.com/pages/oGavrilo/111591225537354?fref=photo

[ines]

- На Васкрс 1985. године у граду Љвов ( СССР/Украјина ) служио је у Саборном храму Пресвете Богородице митрополит Јован. Народа је било око 200 душа. Присутан је био начелник милиције Иљатек у граду. Међу вернима је било много неизлечивих болесника од рака, инвалида и слепих, када се одједном у прозорском опкну појавила светлост као сунчеви зраци, а затим се постепено формирао лик, у коме су препознали Богородицу. Одушевљени народ је почео гласно да се моли, тражећи помоћ. Видећи лик Богородице на прозорском стаклу, народ се са спољне стране трудио да уђе у цркву, узносећи гласне молитве. Власти града Љвова су молиле народ да се разиђу својим кућама и да се умире.

При томе је Богородица проговорила: “Молите се и кајте се за своје грехове, јер је остало још мало времена, приближавала се беда, ватрена суша, глад, помор и друге невоље. Не слушајте оне који говоре да ће да буде мир; иде страшан рат; народ ће бежати на исток, али одатле се неће вратити. После ових невоља наступиће Страшни Божји Суд на коме ће Исус Христос судити онима који се нису покајали и осудиће их на вечне муке. Покајте се, а који нису крштени ја Вас Крштавам.“ Богородица је при томе узела воду из чаше која је стајала у цркви и руком, попрскала оне који су се молили, рекавши: “У име мога Сина Исуса Христа , покајте се и молите се, јер је остало још мало времена. Ви имате уши а не чујете, имате очи а не видите. Ја се молим Сину свом да Вас помилује, а Ви се не кајете и не молите., Журите док није касно. Сви непокајани грешници биће кажњени а за праведне Господ ће створити нови живот“.

Док је Света Богородица говорила, исцелило се доста болесних од рака, а Јелена Чарнишова, којој је доктор рекао да се не нада да ће оздравити, била је исцељена. Доктор је стајао ту и био је као окамењен. Ту је исто био и инвалид без руке који се усрдно молио. Како је била посрамљена светлост науке, када је овај инвалид ушао у храм без руке а изашао из храма са обе руке. Виђење Пресвете Богородице и исцељења су трајала три и по недеље, а народ је дању и ноћу био присутан, све док је виђење трајало.

Ово писмо добио је Отац Тадеј у Руском манастиру на маслинској гори крај Јерусалима.

 

https://www.facebook.com/pages/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%9A%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD/227307357414495?fref=nf

 

[ines]

Isceljenje od nijemosti

 

Jeromonah Isaija je, pocetkom 2002. godine, opisao kako je sveti Vasilije iscelio dete od nijemosti

Kad sam bio kod Civota, dosla je u manastir majka Ruzica iz Danilovgrada i ispricala mi da njen sin Luka ne govori od kada je imao dve i po godine, a sada mu je sest godina.
Procitao sam Luki kratku opstu molitvu za zdravlje i pomazao ga uljem iz kandila. To je bilo pre podne.
Popodne vidim Luku gde trci, galami i prica. I sutradan kazem Luki: "Ajde, da ti jos jednom molitvu procitam", a kada sam zavrsio, Luka meni kaze: "Ajde me, opet, pomazi onim uljem iz kandila."
Slava Bogu i svetom Vasiliju!

 

https://www.facebook.com/pages/Porodica-krst-i-snaga-Pravoslavlja-Stefan-Raj%C4%8Di%C4%87/144751692224046?fref=photo

[ines]

[ines]

[ines]

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ МУСЛИМАНКЕ И КАЖЊАВАЊЕ
ЊЕНОГ НЕЗАХВАЛНОГ МУЖА

 

Максим Јововић шездесетих година 20. вијека записује свједочење Ф.О., муслиманке из Титограда (Подгорице):

"Дуго година била сам болесна и згрчила сам се толико да нијесам могла да се крећем никуда. Водили су ме код многих љекара, али је све било узалуд. Једне ноћи с прољећа 1952. уснила сам да треба да пођем у Острог, па да ћу да оздравим тамо. Али, мој муж ми није дозвољавао да за Острог кренем. Најзад, на молбу мојих сусједа, одобрио ми је да одем једну вечер у Манастир и да се сјутридан вратим.

Пошла сам била са два пратиоца, који су ме једва извели од Доњег до Горњег манастира, пошто нијесма могла на своје ноге да се опрем никако. Послије читања молитава, оставила сам на Ћивоту Свеца неколико златних дуката, којима сам се китила. Изјутра, у манастирском конаку устала сам потпуно здрава и чило се вратила кући, захвална сили Божијој и светом Василију.

Али, код куће, мој муж ме је укорио и злостављао читава два дана зашто сам давала поклоне ђаурском свецу, који, говораше, "помаже само за мито."

Трећег дана отада муж је освануо згрчен исто онако као што сам била ја.

Однијели су га у Острог, гдје је молио за помоћ, али ништа му није помогло. Остао је згрчен у очајању и кроз двије године умро је у јаду, не нашавши лијека ни код мјесних љекара ни код манастирских духовника."

 

[ines]

ИСЦЈЕЈЕЊЕ ОД РАКА НА ПЛУЋИМА

 

Радојка Радовановић, из Београда, описује како је Свти Василије Острошки исцијелио њенога сина од рака на плућим

Зовем се Радојка Радовановић. Живим у Борчи код Београда. У априлу 2006. године мој једини син Горан оболео је oд рака: тумор маркер му је у почетку био 53,4 па онда 78, а горња граница је 52. Имао је проширене хилусе на плућима.

Уснила сам сан, било је ту пуно света непознатог и само једна позната девојчица. Ја сам у сну изгубила очињи вид. У сну сам говорила: „О Свети Василије Острошки, врати ми моје очи, мој очињи вид! Помози ми, Господе Боже!"
Одједном, у сну, над иконом Св. Василија Острошког -слава му и милост! - видела сам одраз мојих очију и лица. Љубила сам икону и говорила: „Хвала ти, Св. Василије Острошки, што ми вратио моје очи и мој очињи вид!"
Отишла сам под Острог Свецу 22. септембра 2006. године и целим путем, од Доњег до Горњег манастира, молила сам се. плакала и молила Свеца — слава му и милост! - да ми врати мој очињи вид - мога сина! Ја, која сам 36 година пушила, обећала сам да ћу се решити ћавољег порока пушења.
На улазу у Горњи манастир бацила сам цигарете и згазила их. Слава Светом Василију, ево већ 7 месеци не пушим!
Kaда сам се вратила у Београд, мој син је ишао на тумор маркер и имао to 38! Лекари су ме питали шта је то мој син пио па се излечио. Излечио га је Свети Василије, слава му и милост!
Отишла сам 4. децембра 2006. године на Ваведењску славу Манастира Острог да се захвалим Св. Василију, слава му и милост!
Када сам се, после тога, вратила у Београд, мој син Горан je 7. децембра отишао на пулмологију у Клиничко-болнички центар да му раде фолкоскопију.
Ја сам се вратила кући. Нисам ни ушла у кућу, а већ је зазонио телефон. Чула сам радосни глас мог сина: „Мама, пуштају ме кући, немам више ништа на плућима!"
Мог сина је излечио Свети Василије, слава му и милост! Неки дан опет је вадио АС, резултат је добар, слава Светом Василију!
До краја свог живота увек ћу долазити да се поклоним Свецу а 12. мај ћу славити као своју заветну крсну славу. Слава Светом Василију у векове векова! Амин.

Нова чудеса и јављања Св. Василија Острошкога.

 

[ines]

[Данче*]

Свети Василије Острошки

 

 

 

Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.

 

 

Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:

 

- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!

 

Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.

 

Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.

 

Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.

 

Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)

 

 

«Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)

Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем, упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.» Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И она изађе потпуно замишљена. Но, наједном, поче да се присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те паре прасе!?!

«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).

 

 

 Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца

чувају и прате. Амин.