Сведочење савршене вере и нелицемерне љубави (поучни текст, прича, проповед)

[Душко Дугоушко]

Хоће ли неко онда да промени наслов теме?

Исправио сам грешку и коленпреклоно молим опрост. 4chsmu1

:wink:

[Guest]

:wink:

[grigorije22]

Поуке Оптинских стараца хришћанима у свету

 

http://2.bp.blogspot.com/-0MOEX2mbT9U/Ti6W4TrsU6I/AAAAAAAABao/NE4SNCjffrw/s640/Arxaggelos_Mixahl_20.gif

Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рдјави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада вас неће посрамити у веке.

1. У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа. Ево, како вам, у Име Бога, налажем да живите када сте сами: макар вам то било и мучно, ма за то и не били вољни, свагда у мислима срцем призивајте Господа Исуса, Који живи у вашој души.

2. Послушници Христови треба пред очима да имају не вољу своју него Вољу Божију, која је и Апостолима забранила, као што и нама брани испитивање будућега, будућности коју је Бог ставио под Своју власт.

3. Ако живите у заједници са другима, служите им као Самоме Богу и, за своју љубав, љубав не тражите, нити за смерност - похвалу, нити за служење - благодарност.

4. Оно чиме можете да саблазните или ожалостите ближње, то не чините, а ако они вас ожалосте, не гледајте на то као на наношење жалости, него као на орудје које вам је Бог припремио да њиме, ако сте вољни, истребите у себи сваку нечистоту срца.

5. Пре него што нешто кажете, размислите неће ли ваша реч или дело ожалостити Бога или вашег ближњег.

6. Не осудјујте тудјег слугу, када стоји или пада: има он Бога свога, Који има моћ да га од пада одврати или у паду заустави.

7. Памтите да час, који од вас одузима ваша лењост, може да буде последњи у вашем животу и да за њим може доћи смрт и суд. Махните се уживања.

8. Не задајте бол никоме и не враћајте грдњом на грдњу, жалошћу на жалост, па ће у књизи живота ваше име бити записано са Преподобнима.

9. Молим вас, пријатељи моји, не занемарујте ниједно средство којим је могуће угодити Богу, а таквих је средстава много: умиљато опходјење са људима, тешење ожалошћених, заузимање за увредјене, давање сиромашнима, одвраћање очију од ружних садржаја и поступака, супротстављање рдјавим мислима, принудјивање себе на молитву, трпљење, милосрдје, праведност, и др. Испуњавање свих тих свештених добродетељи привлачи к вама свемоћну помоћ Божију, а са њом ћете пребордити све тешкоће, које су пре тога изгледале несавладиве нашим снагама.

10. На све начине се супротстављајте својој напраситости и, уз Божију помоћ, она ће неизоставно ослабити. “Ако се и деси да се кадгод раздражиш или разгневиш, онда бар ништа не говори или се уклони или затвори уста своја, да не искочи јаросни пламен и не опали душу твоју и ти узалуд не узнемириш оне који су са тобом. Чим се пламен угаси и твоје срце постане мирно, тада говори ради исправљања ближњег”.

11. На сваки начин се чувајте да се на ишта срдите: ниједна непријатност не сналази нас сама од себе, свака се допушта Промислом Божијим ради истих оних спасоносних циљева ради којих су светог Апостола Павла сналазиле невоље, ради којих је он и “био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, од свога рода, од незнабожаца, у опасности у граду, у пустињи, на мору, у опасности медју лажном браћом” (2 Кор. 11, 26).

12. Знајући то, не обраћајте пажњу на то ко вас је увредио и због чега, но само држите на уму да се нико не би усудио да вас ожалости, да Господ није изволео да му то допусти, и зато благодарите још више Господу што нам невољама, које нас сналазе, јасно показује да Му нисте тудји и води вас у Царство Небеско: “Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара?” (Јевр. 12, 7).

13. Оставите вазда сваку суровост и будите пред Господом у опходјењу са људима незлобиви као деца.

14. У љубави Божиојој пребивајте, учите се њој, њоме дишите: Бог је љубав и ко у љубави стоји, у Богу пребива и Бог у њему. У животу препуном невоља слатко је живети са љубављу Божијом.

15. Није спасење у многоречитости, но у савршеном пажењу на себе.

16. Одвикавајте се од расправљања и препирки: смућујући срце, оне вас лишавају мира у души. Свакој свадљивој мисли противстављајте молитву Исусову. Не верујте предрасудама.

17. Подозривост уопште није својство хришћанско, и зато је не усвајајте. Мудрост обазривости и непорочности, пак, тражи од нас Сам Господ преко Светога Писма: “Будите мудри као змије и незлобиви као голубови”.

18. Свагда се држите средине. крајности нигде и ни у чему нису за похвалу. Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже”.

19. Увек будите предани Вољи Божијој која је за вас савршено спасоносна.

20. Са ближњима саобраћајте весело и са љубављу. Љубите их, служите им: они су скупоцени - за њих је Спаситељева Крв проливена, они су уди Христови. Не жалостите их чак ни једва приметним знаком.

21. Спасавајте се благоугадјањем Господу, благоугадјајући Му свим видовима љубави. Само се о томе и старајте да се обогатите љубављу. Онај у коме је љубав, има у себи Бога.

22. Уочите да ви само онда бивате потпуно свиме задовољни, када имате трпљење, смиреноумље, полсужност и љубав према свима.

23. Не опомињите се са прекором онога што је прошло, иначе ће се и Господ опоменути и затражиће од вас оно што вам је опростио.

24. У унинију (клонулости духа) нагоните и срце и језик свој да се моле овако: “Господе, спаси ме, пропадам!”

25. Ако некога за нешто молите, молите га са трпљењем жене Хананејке.

26. Преиспитивати тудје пороке је грех, зато избегавајте такву грешну (само)увереност.

27. Ако сте на било који начин ожалостили слугу свога, учините што је потребно да он заборави нанесену му жалост.

28. Чините све са разборитошћу, не журећи да ваша дела буду успешна.

29. Зло победјујте добрим: зло се злом исправити не може.

30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спасење.

31. Ако намислите да некога од ближњих посетите, преузмите на себе неотклоњиву обавезу да приликом посете сачувате према њему исту ону љубав и исто расположење са којима сте к њему дошли, макар доживели од њега и неку увреду.

32. Кад год у односима са ближњима додје до непријатности, окрените се најпре себи: након строгог испитивања, ми готово увек налазимо да смо сами били узрок незадовољства.

33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осудјујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга.

34. Себе сматрајте последњим и грешнијим од свих.

35. Љубите Господа и молите Му се као Оцу. Смиравајте се пред свима Хришћанима и Господ ваш ће вас волети и обрадоваће се због вас пастир ваш.

36. Подносите нетрпељивост, неразумност, непросвећеност, безразложни гнев - све без опирања.

37. Када осетите према некоме и нехотично осећање непријатељства, настојте да победите то грешно осећање. Нагнајте себе да се овако молите: “Спаси Господе раба Твога (име те особе) и светим његовим молитвама умири срце моје!” Натерајте себе да човеку који вам није мио укажете сваку пажњу и учините сваку добру услугу, па ће Господ, видећи вашу добру намеру, не само да из вашег срца истргне грешно непријатељство него и да вам га испуни светом љубављу.

38. Ако вас не теши молитва док је вршите, знајте да вам она припрема божанствену утеху и сладост ускоро по савршењу: “Трпећи потрпех Господа и услићи ме!”

39. Читавог свог живота, пре сваког дела, руководите се следећим хришћанским расудјивањем: да није то што сам намислио, можда, противно вољи Божијој, није ли погубно за моју душу, није ли за ближњег увредљиво? Ако вас, након строгог испитивања, савест не запече, своју намеру доведите до испуњења, а ако савест запече, уздржите се од тога дела.

40. Не дотичите језиком својим част ближњег, него употребљавајте језик свој само за славословљење Бога и на нечију корист и поуку. Ако вам додје да оговарате, сетите се својих грехова, које сте од младости учинили и осудите себе за то што сте их починили.

41. Нека вам живот не пада тешко, он је неподношљив само за злочестиве, а онај ко верује у Господа Исуса Христа, нада се у Њега, љуби Га - за њега је живот увек подношљив.

42. Живот нам је дат само за то да бисмо славили Бога, чинили добро ближњем и достизали вечно Царство, у Јевандјељу нам показаним узаним путем, а не за то да бисмо се у њему веселили. Речено је “благо онима који сада плачу”, а не онима који се смеју.

43. Смирење (смерност) је добило свој почетак у Господу Који се смирио, оно је венац и лепота свих добродетељи. Што је за усахлу земљу - киша, то је за човекову душу - смирење.

44. Смирење је добродетељ (врлина) на коју са радошћу и миљем гледа и Сам Бог: “На кога ћу погледати”, вели Господ, “само на кротког и смиреног, који трепти од речи Мојих!”

45. Али у чему се састоји смирење? По моме мишљењу, оно се састоји у томе да човек себе сматра грешнијим од свих и никога не унижава и не вредја, не осудјује, пази само на себе и не тражи ни богатство ни славу ни похвалу ни част, сматрајући да је свега тога недостојан. Храбро трпи грдње, увреде, укоре, признајуши у своме срцу да је све то и заслужио; са свима се односи пријатно, свакоме је са љуављу спреман да послужи, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Такво смирење за вас молим од Господа Бога, чеда моја, јер ће вас оно не само избавити од греха него и увести у љубав према Њему, Који је смирио Себе до смрти, и то смрти на Крсту.

46. Љубав покрива мноштво грехова. Ако жалоснима будете - утеха, несрећнима - олакшање, убогоме - помоћ, сиротој - отац и мајка, болноме - умирење, слуги - милостив, заблуделоме - руководитељ ка спасењу, и свакоме хришћанину - по могућству, усрдни служитељ, - за такву љубав вашу према младјој браћи и удима Господа нашега Исуса Христа не само да ће се избрисати греси ваши него ћете угледати Господа лицем у лице и зарадовати се у веке.

47. “Подајте цару царево, а Богу Божије”. Управљајући пословима који су окренути ка друштвеној заједници, у срцу непрестано будите жртва Богу и тако живите у томе Вавилону- овоме свету - непрекидно имајте на уму свој Горњи Јерусалим и своје предназначење.

48. Претворите своје племићство у служење Господу Исусу Христу. Противите се уживању, раскош избегавајте и не преузносите се пред својим слугама: они су вам равни у ономе највреднијем, јер Господ и њих позива за Своју Свету Трпезу истим речима као и вас: “Додјите, једите, ово је Тело Моје… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја која се за вас и за многе излива!”

49. Долине, полегле доле, готово увек бивају плодне и родне, а високе горе већином су суве и без могућности да на њима ишта роди. Исто тако, клас који се издиже главицом изнад осталих вазда бива празан, а који стоји приклоњене главице, има у себи много зрна. Имајте смирено (смерно) срце и обогатићете се свиме што је потребно за спасење.

50. На плодну долину киша лије право из облака али и са високих гора: такво је и смирење. Под кишом подразумевам Божију благодат, која се даје смиренима и то непосредно од Бога и преко људи, у овоме животу узвишених Господом, као узвишене горе. Ако у својој унутрашњости будете смерно предани Божијој вољи и затворени за улазак Његових непријатеља, Дух Утешитељ ће вам доћи и уселити се у вас.

51. На широки пут заборавите: Господ нас, по милосрдју Своме, уводи кроз тесна врата у Царство Небеско, а широку пут води у вечну пропаст.

52. И вама и себи желим у овоме животу само очишћење од греха и молим Господа Бога да са нама учини све што Му буде угодно да очисти грехе наше и измије беззакоње, макар за то били потребни и понижење и срамота. И ви и ја треба да живимо по Божијим Заповестима, а не само по људским заповестима.

53. Ради користи сопствене душе волите усамљеност, и покоривши се у потпуности Заповестима Оца Небеског, научите своје срце непрестаној Исусовој молитви. Од унутрашњег пребивања Господа Бога у вама, постаћете у свему трпељивији, обилнији љубављу и смиренији.

54. Пазите се да лењост не раслаби ваше снаге за подвиге духовне - она је први непријатељ оних који живе далеко од Оца. Али не очајавајте и не тугујте превише због свога спасења уколико понекад ослабите у подвизима.

55. Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рдјави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада вас неће посрамити у веке.

56. Не презрите моје речи и не сматрајте их тешким за испуњење. За Господа и са Господом ништа што је тешко није тешко, и ништа жалосно није жалосно: “Јер је јарам Његов благ и бреме Његово лако” (Мт. 11, 30).

http://gradandjela.blogspot.com/2011/07/blog-post_587.html

[DYNABLASTER]

svaka cast! 0311_womens

ovo za forum idealno algabacaju

33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осудјујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга.

nego ne razumem:

"30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спасење."

ali sta je "moja" volja uopste?

[Дијана.]

svaka cast! 0442_feel

ovo za forum idealno prstgore

33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осудјујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга.

nego ne razumem:

"30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спасење."

ali sta je "moja" volja uopste?

To znaci biti toliko smjeran i ponizan i spreman da se u svakom trenutku odreknes sebe npr. radi drugoga, jos vise da kazes "neka bude volja Tvoja" u necemu sto ti ne prija i sto moras da trpi; ili se radi o tome da samo nismo svjesni kad tezimo svojoj volji, a ne onome sto mora da bude. Ja sam npr. svjesna svoje samovolje, i trudim se voljnim naporom da to sagorim i da se rado "ponizim pod desnicu Njegovu"...

[DYNABLASTER]

hvala na objasnjenju, ali to mi je naravno jasno, nego me zanima ono drugo sto se ne tice odricanja radi dobrobit drugoga, nego prosto obicne volje, kad sta radim i da li to radim samovoljno tj radim glupost ili radim kako treba, al to je vec filozofsko pitanje, ne znam ni sto sam ga postavio- ustvari bar nesto korisno da dignemo temu heaven

[Дијана.]

hvala na objasnjenju, ali to mi je naravno jasno, nego me zanima ono drugo sto se ne tice odricanja radi dobrobit drugoga, nego prosto obicne volje, kad sta radim i da li to radim samovoljno tj radim glupost ili radim kako treba, al to je vec filozofsko pitanje, ne znam ni sto sam ga postavio- ustvari bar nesto korisno da dignemo temu 0409_feel

rekoh vec i za to -

vise da kazes "neka bude volja Tvoja" u necemu sto ti ne prija i sto moras da trpi; ili se radi o tome da samo nismo svjesni kad tezimo svojoj volji, a ne onome sto mora da bude. Ja sam npr. svjesna svoje samovolje, i trudim se voljnim naporom da to sagorim i da se rado "ponizim pod desnicu Njegovu"...

npr. ja sam uvijek svjesna kad radim samovoljno, glupost, a sklona sam tome - uvijek postoje znaci za to. Npr. prvo je da li je to sto radis u skladu sa zapovijestima. Drugo - da li osjecas mir kad nesto radis - jer kazu - svaki nemir i strah od demona je, a sto je Bozije sije mir i radost. Trece, ti znaci sitni kao sto rekoh - oni mogu biti sujevjerje ako nisu praceni molitvom, osim ako se bavimo molitvom kad nesto cinimo. Ali ako sam u teskoj dilemi, oko necega bas znacajnog, i molim se da me uputi na pravi put, i da bude samo ono sto je dobro i korisno, pa bude ne onako kako je mom (necistom) srcu drago, nego nesto upravo sto slijedi duh Gospodnjih rijeci, e to je predavanje svoje volje. Uh, tek ucim to. Na svojoj kozi ucim. Uf, kako sam znala da srljam. A sad npr.tezim recimo da se pomolim i da kazem: ako je to dobro sto ja zelim nek bude.... pa ako se ne otvori tako, znaci nije bilo dobro i sigurna uputa - ne idi za ludom glavom i ostrascenim srcem!

(Oni koji su srecniji imaju duhovnika da ih posavjetuje)

[НиколајСвесрпски]

ПРВИ КОРАЦИ У ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ

[JESSY]

                          

 

 

Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? Никако!” (Рим. 3,3-4). Ове речи апостола Павла нам показују сву комплексност питања вере и неверовања и подстичу одговорни оптимизам вере. Нису хладна констатација о другоме, него су израз верничке сигурности и поуздања у Бога. Изражавају дубоку веру која је несместива у преуске категорије фанатизма који увек почиње као страх од другог и другачијег. 

Знајући ово, ми се не оптерећујемо до мржње туђим злонамеријем, без обзира на облик и степен истога. Због тога не треба да се узбуђујемо најновијим појавама у многим европским градовима и државама које се тичу формирања различитих атеистичких друштава. Дубоко уважавајући њихову слободу, питамо се зашто њима толико смета вера и верник?

Они верују да не верују, и то никоме не смета, али откуд онда њихова потреба да, тражећи своја права, нама оспоравају веру, руководећи се само својим мишљењем и не уважавајући нашу слободу? Они нас не разумеју, мисле да нас је превише, да треба некако стати на пут ширењу и практиковању вере. Није ли то најгрубље заговарање насиља над човековом слободом? Наравно да јесте. Али огромна мањина увек настоји да надговори већину, створи сумњу и дође до критичне масе бунтовника који ће паролама и протестима рушити сваки поредак. Ту нема ничег стваралачког, јер се све заснива на тражењу грешке и пропуста другога, а не на стваралачком чину слободне личности.

 

[JESSY]

СТРАХ УВЕК РАЂА НАСИЉЕ

Човек на земљи непрестано трага за животом, тражи смисао и меру постојања и често уморан посрће у безнађе. Још од прворођеног Каина, у човеку се мешају вера и сумња, и као што је у његово време сумња надјачала веру и он постао братоубица, тако је увек било, до наших дана. Кад не разумемо разлоге другога, онда једино што чинимо јесте мржња и освета. То није добро, али нажалост чест је случај у човековом животу. То треба препознавати и исправљати, чувати се од стања освете и насиља над другим и другачијим. Историја нам сведочи да насиље скоро увек врши слабији, неостваренији и несигурнији. Кад је човек сигуран, он се не узбуђује тако лако, не брани се и не напада непотребно, стрпљиво истрајава на свом путу вере. Чим је несигуран, он је и насилан, јер га троши његова неоствареност у животу. Постаје бунтовник који на крају оконча као поданик или припадник неке масе, групе која живи на паролашкој занесености, често чинећи оно што не разуме, али не одустаје од пута побуне и незадовољства. Други му је увек сметња; иако нема дефинисане разлоге, увек има потребу да се обрачунава и приговара. Апостол Павле је лепо дефинисао то стање речима: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим” (2Кор. 6,12). Та унутрашња тескоба срца обесхрабрује човека и обесмишљава добро стваралаштво.

Верујући човек све ово зна, и зато не треба претерано да се узбуђује до нагона за осветом и обрачунавањем. Али треба увек да подстиче дијалог са свима, никоме да не буде сметња и спотицање (уп. 2Кор. 10,32), према свакоме треба да буде добронамеран. Колико је то могуће, треба да покреће све из стања страха и несигурности у животну смислену лепоту. За верујућег човека разлике увек представљају добру могућност, нису унапред препрека за комуникацију. Не спорим да постоје и другачији примери, али наглашавам да то није пут вере, него је беспуће којим иде неостварени човек, без обзира да ли се изјашњавао као верујући или неверујући. Јер вера није ствар о којој се изјашњава, то је живи живот, заједничење у слободи, истини и љубави. Због тога је потребно да ми, верујући људи, колико до нас стоји будемо у миру са свима, без обзира на то шта они чине. Јер јеванђељски идеал вере јесте чинити другоме оно што желимо да нама други чини (уп. Мт 7,12), а не само чинити добро онима који нама чине добро и узвраћати на зло злим. То је лош пут, који почива на страху од другога и неминовно доводи до насиља. Овде треба бити заиста опрезан у процени и поступку и не посрнути у безнадежни страх при суочењу са било каквим обликом злонамерија.

[JESSY]

СИГУРНА ВЕРА ПОЧИВА НА ЉУБАВИ

Бити сигуран у вери увек значи знати незлопамтиво опраштати, волети и кад ниси вољен. Разликовати добро од зла, чинити добро увек и никад не посртати у бесмисао обрачунавања са неистомишљеницима. Често је живот оптерећен несугласицама до неподношљивости, што дефинише апостол речима: „Споља борбе, а изнутра страховања” (2Кор. 7,5). Одговорност верника састоји се у томе да све то преобрази на боље, тако што ће увек бити препун утехе (2Кор. 7,4), а не још један учесник у незаустављивом сукобу. То је могуће само онда кад је вера јача од страха, љубав од мржње. Кад нисам ја на првом месту, него се трудим да бар станем на место другога, како бих га разумео, ако још увек не могу да другога ставим испред себе. Само онда кад сам сигуран, не колебам се у љубави према другоме, руководим се љубављу Божјом а не његовим или мојим стањем. Много је лакше кренути за другим и његовим стањем, суочавати се и износити своју аргументацију против његове, али где ћемо тако стићи обојица? Тешко је, али то је пут вере: убедити себе да поступамо другачије, да се не предајемо безнађу и не подлегнемо стању непрекидне супростављености. Прва реакција на злонамерије тешко може да се избегне, али у даљем току треба другачије промишљати и поступати. На то нас подсећа апостол речима: „Гневите се, али не грешите, сунце да не зађе у гневу вашем” (Еф. 4,26), додајући још: „Угледајте се на Бога као деца вољена“ (Еф. 5,1). Врло је важно промислити, разумети и прихватити ове речи, јер на тај начин улазимо у садејство љубави Божје, видимо да Бог од нас тражи то да све волимо безрезервно и безусловно, а не да се са било киме свађамо због Њега. Тако је наш највећи промашај то што по сваку цену желимо да доказујемо другима да Бог постоји, одустајући од љубави према онима који нам се противе. То није пут вере, то Бог од нас не тражи. Права побожност се састоји у стрпљивом истрајавању у добродетељи до краја, а не у наметању себе и својих ставова другима, макар то била и вера у Бога.

[JESSY]

НЕВЕРОВАЊЕ ЈЕ БУНТ ПРОТИВ ВЕРНИКА, А НЕ ПРОТИВ БОГА

Пажљивим разматрањем изјава и ставова скоро свих атеистички расположених група и појединаца, видећемо да многи међу њима нису стигли до Бога, нисмо им ми дали. Зауставили су се на нама и коментаришу нас, повремено прозивајући Бога због нас. Из овога се може недвосмислено закључити да смо им ми заклонили Бога, можда и ненамерно, али је то тако заиста. Од нас не могу да виде Бога, тако да није добро да ми мислимо да они то не желе, него је потребно да промишљамо своје поступке, а не њихове. Тако ћемо највише помоћи и њима и себи, јер од њих нико не тражи да буду со земљи и светлост свету (уп. Мт 5,13-14), док би за нас то требало да буде и позив и избор истовремено. Тако да је идеја надмудривања и поређења сувишна и бесмислена, боље је тражити добре начине за остваривање комуникације. Очигледан је њихов бунт против нас, који не мора увек бити уместан, али је увек илустративан. Јер, како другачије разумети њихову потребу да се идентификују као призната група са својим правима и правилима тако што ће имати свог свеца-заштитника, или како то они кажу „нерадни дан”?. Па у том контексту се одлучују за Дарвиндан, и не процењујући да ли је он био верник. Једноставно, мисле да је он за њих погодан и желе да славе његов рођендан. Ако је њима тако лепо, ни нама не смета, али зашто ми њима и даље сметамо? Е то је питање и за њих и за нас.

[JESSY]

ОДГОВОРНОСТ ВЕРНИКА

Одговорност верујућег човека је увек већа неголи што је то случај са оним који то није, што се не показује, нажалост, баш увек као тачно. Због тога треба настојати да, колико је то могуће, увек будемо неко ко чини добро и подстиче добро чињење. Такође је важно и потребно да у први план стављамо увек љубав Божју, да их убеђујемо да њих Бог стварно воли, да није неко ко једва чека да казни, одузме и покори, него је једини прави Дародавац. Колико нисмо у томе успели, показује нам једна од њихових парола, која гласи: „Нема Бога, живи слободно!”. Ове речи треба да буду најпре опомена за нас и нашу верничку одговорност, да се упитамо о томе какву смо то слику створили о Богу код другога човека. Није то само олако преузимање одговорности за нечије поступке, него је наше непромишљено поступање. Ту слику о Богу нису они измаштали, чули су наше претње Богом, и под теретом тих претњи посрнули из безнађа у пркос. То је довело до једног трагичног стања, да човек жели да се „ослободи” од Дародавца слободе. И не идимо даље у осуђивање таквог става других, промишљајмо своје поступање у животу, будимо у томе одговорни и истрајни на добром путу вере. Знајмо и то сведочимо другима да Бог воли свакога човека више и боље него што то сам човек зна и може да учини. Та Божја љубав треба да нас све покрене у прогресију и стваралаштво, а не да дангубимо у страховима и надмудривању. Зато, не треба да нас ништа обесхрабрује до безнађа, нити да нас подстиче у насиље никаква и ничија злонамерност. Морамо бити одговорни у поступању, дубоко свесни да неће сви веру (уп. 2Сол. 3,2), али да их због тога не треба доживљавати као непријатеље, него треба остати у стању добронамерности према њима. Не губити никад наду, не пресуђивати брзоплето и пре времена ни о коме и ни о чему.

[JESSY]

ОБЛАЧАК, ПРОЋИ ЋЕ…

Светоотачка мудрост нам недвосмислено сведочи да увек у свему треба бити прибран, одмерен и уместан. Записано је да је свети Атанасије Велики једном приликом, у вези са много тежим искушењима, изјавио: „Облачак, проћи ће…”. На овај начин није никога потценио, него је правилно расуђивао о сили вере која је изнад сваког насиља. Није угрожена ни страхом, ни мржњом, ни осветом – осмишљена је љубављу, и као таква свемоћна је, јер све ослобађа, никога не покорава. То је смисао речи апостола љубави: „Ово је победа која победи свет – вера наша” (1Јн 5,4). Победи, а не порази, што јасно и тачно одређује наш пут којим идемо ка Богу и једни другима у сусрет. То је могуће само онда кад смо слободни од себе, растерећени од личног и колективног егоизма, стварно верујући, а не номинално припадајући негде против некога. Само тако можемо безусловно да волимо и безгранично да праштамо, свима да желимо добро, никога на ништа да не присиљавамо.

Заиста, треба победити страх у себи као уплашеност од другога, и стражити над собом чувајући друге од себе. Све би тада било лепше и боље, а сигурно је да би и неки од оних који бунтују разумели веру. Тако бисмо закључили да је и нас на добро покренуо њихов бунт, док је њих наша сигурна вера подстакла да виде даље од гледања само нас, да виде Бога и познају љубав Његову неизмерну према свима. Тада би сви престали да се троше писањем и читањем парола, оживотворили би све добре мисли, и тако живели у заједничкој радости. Јер, то је неоспорно негде у дубини: сви желимо живот, нико се не мири са смрћу, али нас, у стању изгубљене комуникације, раздире мржња и прождире безнађе…

Зато, станимо и погледајмо се у очи, па попут старозаветног човека Исава, који је после свађе са братом Јаковом, при сусрету са њим после много година смогао снаге да се врати на пут вере. Рецимо један другоме речи које је он рекао своме брату при сусрету помирења: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божје” (Пост. 33,10). Само тако оспособљени за добронамерност, издржаћемо до краја, неће нас победити ничија зловоља и злочињење. Бићемо неоспорно добар пример многима, што је једини прави идеал вере у односу према другом и другачијем. Кад није тако, онда пристајемо на мепотребна беспућа, и сами иступамо из контекста вере у борбу са свима и против свих, где је пораз једина мера опасног промашаја.

Да, треба победити фанатизам припадности и равнодушност која обесмишљава, борити се увек за човека у себи и око себе, никад против било како другог и другачијег.

Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић
Извор: pravoslavlje.spc.rs

[Ненад Р.]

facenew22222222 Прелеп текст Џеси.

Ти атеисти нам нехотице чине и добро јер нас још више стимулишу да се усавршавамо у својој вери , да будемо јачи и да аргуметима докажемо да нису у праву приликом комуникације са њима. Нису сви атеисти лоши људи и има доста примера када поједини атеисти увиде да су погрешили и покају се.