Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

  On 2. 9. 2015. at 12:57, JESSY рече

The best prayer is: “Lord! Thou knowest all things. Do with me as Thou willest!”

 

Свети Макарије ако ме сећање још служи... (?)

[Иван Ивковић]

Величину силе Божије нећемо мјерити људским силама: не треба да размишљамо о томе на који ће начин неко васкрснути, у каквом ће тијелу устати или пак како ће се развејано сјединити или пало васпоставити.То ће се извршити по вољи Божијој.

- Св.Амвросије Медиолански

 

(Беседа 2: О нади на Васкрсење)

 

Тема за размишљање:

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

[Данче*]

Зло не треба памтити

Свако од нас се на свом животном путу стално суочава са позитивним и негативним догађајима, поступцима и искуством. При томе, оно што је добро и позитивно ми често олако заборављамо, као нешто што се подразумева или је свакидашње, док негативне тренутке дуго памтимо хранећи се њима у свом бесу и непријатељству према нашим увредиоцима. Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу? 

Да се замислим над тим мене је навео недавни разговор 99-годишњег схиархимандрита Јеремије (Аљехина) из руског Свето-Пантелејмоновског манастира на Светој Гори са познатим руским емигрантским ствараоцем, који ми је препричао старчев духовни син монах Јермолај (Чежија). 

Мало ко зна да се иза љубвеобилног и веселог осмеха који не силази с лица оца Јеремије заправо скрива горчина страдања и бола које је он преживео у совјетским и немачким логорима и избеглиштву. Имајући столетно животно искуство (рођен је у Луганшчини 1915. године!) био је у прилици да претрпи много тешких искушења и тешкоћа, после којих многи не би били способни да остану у здравој памети, да не постану сурови и у свом срцу, сачувају веру и љубав према ближњима. 

Његово детињство одвијало се у годинама безбожне револуције и грађанског рата. Као дечак је заједно са целом својом породицом био протеран у Сибир од стране совјетске власти. Услед екстремних услова и будући без крова над главом, тамо су му од глади и хладноће на његове очи страдали родитељи, браћа и сестре. Из некада огромне козачке породице Аљехиних, чудом Божијим, он је једини остао жив. Побегавши из логора, будући старац је неколико година лутао, покушавајући пешице да се докопа своје родне груде, Украјине. Запосливши се 1935. године као обичан радник у металуршкој фабрици у Мариупољу, он није пожелео да се одрекне своје вере и придружи Комунистичкој партији, отворено изјавивши да је православни хришћанин. Због тога је изнова био изложен опасности од прогона и хапшења. Са доласком пак Немаца 1941. године присилно је депортован на тешке послове у Немачку и ту доспева у концентрациони логор. Будући старац је током дуге четири године опет имао прилику да се суочи са понижењима, глађу и нељудским условима живота. 

Изненађујуће је да, без обзира на проживљена страдања и тугу, он није постао суров, сачувавши у срцу непоколебљиву веру у Господа. И када су га 1945. године ослободили, на питање совјетског официра – чиме планира да се бави у будућности? – одговорио је да жели да проведе остатак свог живота у служењу Господу. Може се само замислити каква је била реакција совјетског официра... Само је чудом Божијим избегао ново хапшење. 

Није му се дало да одмах по повратку у своју домовину постане свештеник. Због тога је био принуђен да се запосли у пекари у Луганску. Током овог периода будући старац се суочио са много нових искушења, па чак и прогона због вере, али га ништа од тога није сломило. Штавише, нови талас атеистичког напада на религију под Хрушчовом покренуо га је да донесе одлуку о коначном напуштању света и потпуном посвећивању свог живота служењу Богу. 

Тако је у 42. години (у јануару 1957. г.) Јаков Аљехин у Одеси примио монашки постриг под именом Јеремија, а затим добио и свештенички чин. Ни његов пут на Свету Гору Атонску није био једноставан. Сазнавши да ће 1960. г. из Псково-Печерског манастира неки од монаха бити упућени на службу у руски Атонски Свето-Пантелејмоновски манастир, отац Јеремија, по савету свог духовника – бившег члана те светогорске обитељи преп. Кукше (Величка, + 1964.) Одеског, такође предаје одговарајућу молбу. Али у тим годинама било је крајње сложено доспети на Свету Гору. Целих 14 година о. Јеремија је чекао дозволу. И ипак, упркос свим тешкоћама, 1974. г. Патријарх константинопољски Димитрије од шест монаха из СССР-а изабрао је баш њега и издао му одговарајућу дозволу за насељавање на Светој Гори Атонској. Од тог тренутка о. Јеремија, који није чак ни маштао о таквој благодати Божијој, без прекида се подвизавао на Светој Гори, поставши касније и игуман руске светогорске обитељи. 

Оцу Јеремији је данас 99 година. Од тога тачно 35 година је игуман руског Свето-Пантелејмоновског манастира на Светој Гори. 

Без обзира на такав статус, баћушка увек остаје једноставан у комуникацији и свакодневном животу, некористољубив, аскета, строг и захтеван према себи, а истовремено и веома добродушан и пун љубави како у односу са братијом, тако и према ходочасницима, независно од њиховог социјалног статуса и положаја. Једном речју – монах. И што је најважније, како се показало, он за све у животу захваљује Богу и стално се моли за све људе, посебно за оне који су му нанели толико патње и бола. 

Тако је старца Јеремију (Аљехина) у Свето-Пантелејмоновском манастиру посетио његов дугогодишњи пријатељ – један познати руски емигрантски стваралац (чије име ја свесно не наводим), који је као и баћушка окусио горку чашу страдања у совјетским и немачким концентрационим логорима. Заподенуо се пријатељски разговор и узајамно евоцирање успомена... 

Један од присутних монаха почео је да испитује госта о проживљеним мучним данима у совјетским концентрационим логорима. И гост је поделио своје невоље и болове, нагласивши да су људи у логору били гори од паса, невероватно сурови и да су им се исмевали... А онда је у том тренутку додао да отац Јеремија може да исприча исто толико ужаса, јер су тамо сви прошли исто. И обратио се оцу... 

Отац Јеремија је, мало поћутавши, некако спокојно и побожно одговорио: „Да, да, сећам се... Сећам се кад су моји родитељи страдали, командант логора ме је позвао, дао ми три рубље за ситне трошкове и посаветовао ме да ноћу побегнем. И ја сам побегао. Три године сам лутао, пешачивши од села до села, и нигде ми људи нису давали да умрем од глади нити су ме остављали без хране, макар и ризиковали због мене. Бог је слао добре људе. Сећам се. Хвала за све Господу!“ 

Саговорници су осетили извесну нелагоду и да би се некако пребацили на следећу тему присутни монах је упитао госта о немачким концентрационим логорима. Гост је почео да прича како је у нацистичким логорима било још горе и да се он при сусрету с Немцима још увек тешко суздржава... Не може да заборави сва понижења која су морали да поднесу. И додаје да отац Јеремија такође може да исприча какви су тамо нељудски услови били... 

Отац се опет, мало заставши, осмехнуо и као да се сетио нечег пријатног, одговори на то: „Да, да, сећам се... Сећам се немачких жена које су сваки дан долазиле и бацале нам кроз бодљикаву жицу хлеб да не бисмо умрли од глади. Њихов хлеб је био тако укусан, да се ја још увек сећам његовог укуса. Хвала за све Господу!“ 

Замисливши се над изреченим био сам запањен како старац Јеремија преживевши толико бола, страдања и тешкоћа, не само да није постао суров и да није изгубио веру, него још након тих тешких искушења памти само оно што је било добро... Он прича о тим ужасним догађајима у свом животу с осмехом, као о нечем пријатном. И што је најважније, за све захваљује Богу. У томе, очигледно, и лежи духовна тајна старца Јеремије. Тајна његовог унутрашњег подвига и дугог живота. Овде лежи и одговор на питање шта треба да памтимо након тешких животних искушења и невоља, које нам шаље Бог... То и јесте рецепт духовног оздрављења и помирења нашег друштва. 

Састављено по причама духовног чеда оца Јеремије – монаха Јермолаја. 

Сергеј Шмељ «Русский Афон»  
Извор: pravoslavie.ru

[Pancakes]

+

 

Ава Евагрије је рекао: "Почетак спасења је самоукоревање".

[Иван Ивковић]

http://www.mitropolijadabrobosanska.org/2015-4.html

 

Онај ко обузда и уздржава свој језик, и целим телом пребиваће у уздржању. Ко је на језику уздржан избећи ће свако зло које од њега (језика) потиче. Језик је неукротиво зло. Многи су пали од оштрог мача, али њих ни изблиза није онолико, као оних који су пали од језика свог, јер језик је двосекли мач, који невидљиво пробада душу и тело људи који у друштву вазда празнослове. Језик је непријатељ праведности моје, мој џелат и дух сатански. Јер са великим напором човек зида духовно здање (спасење), а ти језиче, само једном речју, у трену, све порушиш и уништиш. Мудар човек пребива у безмолвију.

св. Пајсије Величковски

[JESSY]

"Не тражи љубави од ближњег, будући да ће се онај који је очекује смутити ако је не сретне. Пре ти покажи љубав према ближњем и успокојићеш се, а тиме ћеш и ближњег привести ка љубави."

 

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ

 

                                     

[JESSY]

"Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери. Оно што је речено у Писму, речено је не само да бисмо ми знали, него да бисмо и творили."

 

ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЈЕ, ПРЕЗВИТЕР ЈЕРУСАЛИМСКИ

[Рапсоди]

  On 4. 3. 2014. at 14:31, Иван Ивковић рече

Да се надовежем на претходни пост...

 

 

 

Још неколико вредних писанија на ову тему...

 

Не остављај божанствену молитву (Свети Оптински Старци о Исусовој молитви)   извор

 

Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу   извор

 

Обитавање Безграничног у срцу   извор      аудио књига (google drive / духовник библиотека)

8086.gif

[Рапсоди]

  On 18. 3. 2014. at 21:53, Иван Ивковић рече

 

  On 18. 3. 2014. at 19:43, Данче.Д рече

Због чега наступа охладнелост у вери код цркених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?

  On 18. 3. 2014. at 19:43, Данче.Д рече

- Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: "окружи се правилима". У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда.      Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот.      Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм. -Архимандрит Рафаил Карелин

 

Да догмати, као најсигурнији путокажи,ка вечном дому

Сјајно.

[Данче*]

Цена добра

У Посланици светог апостола Павла Римљанима стоје занимљиве речи: «А ваша се послушност разгласи свуда.Зато се радујем због вас; али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло». О каквој се мудрости ради? Зар је за чињење добра неопходно ишта друго, осим жарке жеље да се оно учини?

Можда нас апостол унапред упозорава на лажно добро, ког је у свету знатно више него фалсификованог новца. Тако, на пример, постоји пракса чињења милосрђа с циљем ослобађања од пореза. У неким ресторанима постоји специјална понуда: једући одређени хамбургер, чија је цена намерно преувеличана, жртвујете извесну суму фонду за помоћ деци. Може ли се чистог срца овде говорити о добру? Да није, можда, то посебна медицинска техника побољшавања варења хране? Та, још је од професора Преображењског из «Пасјег срца» познато да расположење у ком човек узима храну утиче на метаболизам.
Мудрост, која разликује истинске ствари од лажних, морала би нам сугерисати да чинити добро није исто што и учинити да некоме буде пријатно. У супротном, човек који ради у сауни или масира представљаће најврлијег међу смртнима. То не значи ни учинити некоме услугу. У том случају је конобар – праведник. Чак ни донети корист није исто што и учинити добро. Тада би рационални егоисти који отварају радна места у најсиромашнијим крајевима, а с циљем смањивања трошкова производње, морали бити поштовани као светитељи.
Учинити добро није тако једноставно као замислити га. У Јеванђељу по Матеју стоје Христове речи које указују на то да зло настаје веома лако – човеку је довољно да га пожели: «Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме». Али нигде није речено супротно: «Онај који је одушевљен подвигом праведника, сам је већ учинио подвиг». Да би настало добро, за разлику од зла, потребна је жртва: «И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант.И дозвавши ученике своје рече им: - Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка свога; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју».
Добро се не дешава тамо где нема особене драматуршке логике љубави. Једна ствар је скинути са стомака вишак сала, а друга «положити стомак за своје пријатеље» (руска изрека, прим.прев). Дајући сувишно, ми не чинимо жртву. Није случајно речено у Јеванђељу да су две лепте сва имовина удовичина. Дајући их, она пристаје на страдање. Једино се по тој цени у свету дешава истинско добро.
Те ситне услуге, које ми по навици означавамо звучним именом добра, нису ништа друго до «стицање пријатеља неправедним путем». У Јеванђељу по Луци постоји прича о неправедном управитељу, кога је господар хтео отпустити. Желећи да осигура своју будућност, овај се лукаво обезбедио наклоношћу дужника свог домаћина, коју је стекао вративши им признанице о дуговању. «И ја вама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта».
Било шта да човек даје људима – осим онога што га избавља од бола и смрти – он, по старом, иде «путем неправедним», враћајући у свет он што му не припада. Све чиме човек располаже, укључујући и његове личне снаге и способности, јесте дар од Бога. Дати то значи дати не-своје. Потпуно својим човек може сматрати само оно што га отима од бола и смрти. Само дајући то може се чинити истинско добро.

Међу циницима је распрострањен афоризам: «Ко чини зло, не испашта - само се за добро мора испаштати». И у том има истине: сигуран знак да ти је пошло за руком да нешто добро учиниш јесте то што се зло побунило и ударцем обрушило на тебе. И обрнуто: ако ти у животу све иде од руке - то је сумњиво. Зашто ђаво не омета? Може бити да си ти већ одавно с њим, а тога једноставно ниси свестан?
Зло се, за разлику од добра, не искушава страдањем, зато што оно без сумње не може бити квалитетно. Зато се жиг ставља на злато, а не на џак са ђубривом. Зло се чини лакше и заобилази етапу егзистенцијалне процене, јер оно нема карата. Каратима процењују брилијанте, стакло примају «на кило». Егзистенцијална процена добра је страдање које си за њега спреман да претрпиш. Зато, ако хоћеш да чиниш добро, буди спреман да пажљиво процениш: колико карата «вуче» твоје добро?
Треба се сетити ранохришћанских мученика. Житија светих сведоче о томе да су неки од њих намерно провоцирали гонитеље, тражећи мучеништво. Зашто? Очито, није било виртуелног, умног хришћанства. Њихов кредо: ако се за нас Христос распео, зар не треба и ми да се распнемо за њега? Таква вера је тражила дела ради достизања савршенства. Зато су они јавно изјављивали да не признају друге богове, газили турске фесове у присуству султана. Имајући благо, они су желели да знају и објављују његову вредност у каратима бола. Насупрот њима, ми, савремени хришћани, у већини случајева тражимо удобност вере и бринемо о својим «религиозним правима», не примећујући да смо готово у потпуности усвојили језик овог света.
Имајућу у виду да добро без бола не бива, сачувајмо, у крајњем случају, једну хришћанску врлину – трезвеност. Јер, колико често савест oлако заведемо осмехом поклоњеним из навике и смерно обореним погледом. Како је лако убројати себе у свете, олакшавши џеп од ситниша поред убоге старице. Каква осећања може изазвати благочестиви разговор у кругу пријатеља из парохије! Али истину о нама може рећи само бол учињеног при нашем учешћу у добру – трагичног и достојанственог.
 
Сергеј Мазајев

Додао садржај:Пријатељ Божији

[JESSY]

[Иван Ивковић]

 

„Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном.“ (Отк 3,20)

 

Ја сам ти oтац… Ја сам ти брат… Ја сам ти женик… и кућа сам ти и храна и кошуља. Ја сам ти корен, Ја сам ти темељ… Све што пожелиш – Ја сам. Ни за чим више потребе немаш. Ја ћу ти служити јер сам дошао да служим, а не да ми служе. Ја сам ти пријатељ и део тела и главе, и брат сам ти и сестра и мати. Све сам ти Ја. Само ме најближом својтом сматрај.

 

Постадох сиромах зарад тебе, изгнаник зарад тебе. На Крсту сам распет зарад тебе. Погребен у гроб зарад тебе. На Небесима у твоју корист обраћам се Оцу. На земљи, код тебе, Очев сам заступник. Јер ти си Мени све – и брат и санаследник и пријатељ и део си Мене.

 

Шта би више од тога пожелети могао?

св. Јован Златоусти

[Иван Ивковић]

"Господе, ево немам снаге, нисам се научио од младости, остарио сам у злу, зло моје са мном је остарило, па сад треба много труда да се то избаци и искорени из мене.
Али, Ти си силан и моћан, научи ме да будем безазлен, простодушан, кротак и смирен. Награди ме Твојим Божанским особинама, као што награђујеш Твоје Анђеле и Твоје Свете."

 

Отац Тадеј

[Дијана.]

Нечастиви је пуштен да искушава човекову умну силу и да је дан и ноћ узнемирава.Падне ли ум,онда пада све. (Симеон Нови Богослов)

 

Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу. (Свети Григорије Богослов)

 

Корење помисли су јавна зла која чинимо рукама, ногама и устима.Није могуће да неко у свом разуму разговара са неком страшћу, а да не воли њене узроке. (Свети Марко Подвижник)

 

Све моје невоље збивају се у мојој невидљивој мисли и у невидљивом срцу моме. Стога је мени неопходан и невидљиви Спаситељ, Зналац срдаца наших. О, крепости моја, Исусе, Сине Божији! О, светлости ума мога, мире, радости и ширино срца мога - слава ти! Слава ти, Избавитељу од невидљивих непријатеља мојих, који ратују на ум и срце моје и који ме убијају у самом извору мога живота, у најосетљивијем месту моме. (Свети Јован Кронштатски)

 

Срце је корен свих дела наших. Ма шта чинили унутра и изван вас, срцем чинимо, или добро или зло. Срцем верујемо или не верујемо; срцем волимо или мрзимо; срцем се смиривамо или гордимо; срцем трпимо или ропћемо; срцем праштамо или се љутимо; срцем се миримо или мрзимо; срцем се обраћамо Богу или одвраћамо; срцем благосиљамо или кунемо; у срцу је радост или туга, нада или очајање, покајање или раскалашан живот, страх или слобода; у срцу је простота или лукавство. Срце уздише, моли се, нада се, или чини супротно. Следствено, чега нема у срцу, то и не постоји. Вера није вера, љубав није љубав, ако у срцу не постоји, онда је лицемерје; смирење није смирење, ако не постоји у срцу, него је притворство... Срце је центар личности човекове. Зато Бог захтева од нас срце наше: „Дај ми, сине, срце твоје“ (Прич. 23,26). (Свети Тихон Задонски)

 

На вратима ваше душе стоји Господ са метлом, готов да на вас позив почисти вам душу од силне нечистоће, и са кадилима и мирисима да је почишћену намирише, и са девојачким накитом украси - стоји Господ и чека на позив ваш.
И на ивици срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења, стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га, и сагори у срцу вашем сав страх, и све страсти и све ругобне жеље, и изгна из њега сав дим и зао мирис.
И на ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив вас уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашега све непостојане слике - стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи." (Владика Николај)

Ако немаш мир у срцу, он барем може да буде на твом језику. А ако не можеш да држиш свој језик обуздан, онда барем обуздај своја чула. А ако ниси сам у својим мислима, онда барем буди сам телесно. И ако не можеш ништа да учиниш телом, онда барем тугуј у уму. Ако не можеш да постиш два дана до краја, пости макар до вечери. А ако не можеш да чекаш до вечери, барем гледај да не једеш до ситости. Ако не можеш да покажеш милост, говори као грешник. Ниси миротворац – буди барем постојан у уму. Настој да дођеш до блага које је у теби, и видећеш небеска блага. Јер ово двоје су једно и исто. Долазећи једном, видиш оба. Лествица ка небесима је у теби, скривена у твојој души. (Св. Исак Сиријски)

[Иван Ивковић]

http://wishestrumpet.com/motivational-quotes-about-axe-7397/