Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

http://www.czipm.org/vl_dan.html

 

 

О ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ СУЈЕТНО И ПРАЗНО

 

У осталом и о другим стварима треба да се говори и каже и о њима довољно. Ако се који од вас у неком ручном раду или у другој служби састају и творе празне разговоре, па навикнути на ове састанке падају и у срамне разговоре, јер они који много говоре неће побећи од греха (Приче 10, 19), нека се не клоне да се науче од бољега, а овоме заповедам да то чини из љубави, и да наговара да се оставе штетнога за душу. А треба говорити из божанских списа, јер је то корисно за душу, или ћутати. "Заустављајући усне, разуман си и мудар", каже писац Прича (Приче 10, 19). А и када сте на путу, па од тога болујете, лечите се на исти начин. Треба веома пазити да се сачува ум, знајући да је противноме лако наићи на њих и довести до пада, што нека не буде, што је исто као и када се овца удаљи од ограде, стада и пастира. Уз то не треба упасти у међусобна злостављања или у гнев; јер онај који ово чини нека се одлучи, ако се не каје и не моли опроштај скрушеним срцем. Волимо да ви свагда имате мир и љубав један према другоме, и место гнева научите се: "Благослови и прости, брате!" А они који чине сујетне састанке и долазе без разлога један другоме, и без икаквог потребног узрока и игуманова знања, нека буду поучени; па ако од зла не одступају, нека буду кажњени.

 

Свети Сава - Хиландарски типик, глава 23.

[Олимп]

Предобар дневник! Хвала ти брате! 8086.gif

[Nebojš.a]

Baš krenuh i ja to da kažem. Zaista odlična tema, dnevnik, šta li je. Sve pažljivo i pametno odabrano.

[Олимп]

Ево мог малог доприноса:

 

Ми смо силни духом када је благодат са нама.
Али, када је изгубимо - видимо своју немоћ.
Тада видимо да без Бога не можемо чак ни помислити
нешто добро.
Милостиви Боже, Ти познајеш нашу немоћ.
Молим Те, дај ми смирени дух, јер по милости Својој
смиреној души дајеш силу да живи по Твојој вољи.
Ти Њој откриваш тајне Своје и дајеш да позна Тебе
и Твоју неизмерну љубав.

ПОУКЕ СТАРЦА СИЛУАНА

[Иван Ивковић]

@@Олимп, @@Nebojš.a

 

Благодарим браћо, драго ми је да вам се допада. Оно јес', није дневник у правом смислу речи, више је бележница. Слободно приложите кад год нађете нешто вредно пажње, бићу вам захвалан.

 

Кад се већ прихватих писања, чуо сам јуче лепу поуку у виду питања и у духу јеванђељске поуке о непропадљивом благу али мораћу да парафразирам...

Шта је то што гроб неће прогутати?

 

Иначе, са сличном идејом сам и започео ову тему.

Наведена мисао је изречена у једном делу беседе оца Рафаила Бољевића о сећању на смрт и његовом значају у оквиру људске историје.

 

Ево мог малог доприноса...

[Иван Ивковић]

http://serbiasos.blogspot.com/2013/09/patrijarh-srpski-pavle-kratka-biografija.html

 

У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.

- Како ћемо да идемо? Колима? - пита ђакон, сугеришући одговор.

- Аутобусом! - одлучно ће патријарх.

А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.

- Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу... - настоји да убеди патријарха.

- Идемо! - кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.

- Али... - идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент - Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно...

Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:

- Знате, оче, свако види оно што хоће!

[Иван Ивковић]

http://www.pravoslavieto.com/life/01.10_sv_Teofan_Zatvornik.htm

 

Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи. Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несре6е. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења.

(св. Теофан Затворник)

[Иван Ивковић]

  Мати Гаврилија (Папајанис)

 

Живот: Православље у Европи

 

Изреке: Одабране кратке изреке Мати Гаврилија

 

Хвала @@JESSY!

[Иван Ивковић]

Митрополит пергамски Јован Зизјулас - О (бе)смртности душе: www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4#t=474

 

http://www.agiazoni.gr/article.php?id=59284975246376143148

 

 

Да душа наставља да постоји након одвајања од тела јасно је из Св. Писма (2Кор 5, 1-4, 2Кор 12, 2-3; Дап, 7,59 итд), а о томе говори светоотачко предање и целокупна традиција Цркве. Црквени оци нису никада нису рационалистички објашњавали начин постојања душе ван тела, али је из контекста васцелог веровања Цркве и богослужбених текстова јасно да је камен наше вере утемељен на Васкрсењу и да без васкрсења тела и личне заједнице човека као психосоматске целине са Богом нема вечног живота. Зато је пакао физичка бесмртност, али не и бесмртност личности јер недостаје ова друга компонента и у томе се управо крије тајна вечне муке као егзистенције без личног постојања. 

 

За платонисте душа се поистовећује са чоеком, мeђутим Св. Оци врло јасно говоре да то није вера Цркве:

 

- Човек није само душа, већ и душа и тело (Св. Јован златоуст PG 50,430)

- Целокупан човек је спој душе и тела  (Грогорије Ниски - Приговори Евномију 12, 174)

- Бог је позвао човека на живот и васкрсење, не као део, већ као целину, што значи као душу и тело (Јустин PG 6,1585C)

- Човеком не називамо само душу или само тело већ обоје заједно (Григорије Палама, PG 150, 1361C)

 

Св. Јован Дамаскин посебно наглашава да светитељи и након уснућа у Господу задржавају благодат Св. Духа у својим душама али и у својим телима који су у гробовима (PG 94,1249D). Наиме, поштовање мученичких тела, као древни обичај Цркве, и како је сачувано у (спису) Мучеништво Поликарпа (2 век) наводи да су кости мученика драгоценије од драгог камења (PG 5,1044)

 

Управо из свега горе реченог и васцеле традиције Цркве можемо да извучемо закључак да у привременој одвојености душе и тела након физичке смрти, душа не представља пуноћу постојања човека (јер чему онда Васкрсење) и да сама физичка бесмртност душе не гарантује блаженство вечног постојања човека у Христу. Најважнији је лични однос који гарантује личну бесмртност, односно оно што ми хришћани називамо вечним животом.

Архимандрит Сава Јањић

 https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-53#entry1072135

[Иван Ивковић]

Он (ава Зосима) се сетио брата који је имао поврће, те је додао: "Није ли он сејао? Није ли се трудио? Није ли садио и обрађивао? Међутим, он није чупао и није бацао: он је имао као да нема [ништа]. Стога, када је код њега дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [поврће], он се изгубио и сакрио. Када је остао само један корен, он му је рекао: "Ако желиш, оче, остави га да те угостим". Схвативши да је брат истински слуга Божији (а не поврћа), свети му је рекао: "Дух Божији је починуо на теби, брате". Да је био пристрасан према поврћу, одмах би се пројавила његова туга и узнемирење. Међутим, он је показао да га је имао као да га није имао".

Ава Зосима је рекао: "И демони примећују такво понашање. Видећи да се човек према стварима односи без страсти, не узнемиравајући се и не секирајући се [због њих], они закључују да он хода земљом, али да у себи нема земаљско размишљање".

Добротољубље - Блажени ава Зосима Палестински

[Иван Ивковић]

 

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао."

Свети Максим Исповедник

[Иван Ивковић]

Borba sa strastima

 

 

http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm

 

Хвала @@Danijela! 8086.gif

[Иван Ивковић]

[Иван Ивковић]

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/galerija.html

 

О ћутању

 

"Уколико на једну страну положиш сва дела свог живота, а на другу ћутање, наћи ћеш да ћутање претеже на ваги". (Сл. 41)

 

"Ћутање је тајна будућег века, а речи су оруђа овога света". (Сл. 42)

 

"Онај ко брани устима својим да расуђују (да много говоре), чува срце своје од страсти. А онај ко чува срце своје од страсти, стално гледа Господа". (Сл. 8)

 

Свети Исак Сиријски

[Иван Ивковић]

http://johannesakademin.wordpress.com/tag/kurs-och-seminarieprogram/

 

Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује - имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.

 

Преподобни Доротеј Палестински