Димитрије Коњовић, први авијатичар који је потопио "сумарен"

[Милан Ракић]

Први авијатичар који је потопио подморницу

Међу људима које су комунистичке власти оптужиле за наводну сарадњу са немачким окупатором и који још увек нису рехабилитовани, налази се и Димитрије Коњовић (1888 – 1982), први пилот у историји који је потопио подморницу из ваздуха и оснивач прве југословенске фабрике авиона “Икарус”.

Иако га је Први светски рат затекао као пилота хидроавиона са чином капетана фрегате у војсци Аустро – Угарске, Коњовић је још тада својим подвизима трајно задужио српски и француски народ. Између осталог, био је заслужан и за спасавање Мирослављевог јеванђеља. Било је то почетком јануара 1916. године, када је добио наређење да бомбардује изнурене српске трупе, које су се, након повлачења кроз Албанију, укрцавале на бродове у јадранској луци Сан Ђовани ди Медуа. Надомак циља, Коњовић је приметио да се међу војницима налазе и цивили, па је окренуо авион и бомбе избацио у море. Испоставило се да се на једном од бродова које је требало да гађа, у специјалном транспорту који је пратио будући српски патријарх Гаврило, налазило и Мирослављево јеванђеље, што је тек касније сазнао.

Прво потопио подморницу, па спасао посаду

 

Међутим, већ средином септембра 1916, ушао је у историју као први пилот који је из ваздуха потопио подморницу. Реч је о француској подморници “Фуко”, а посебно дивљење завређује податак да је Коњовић, када је подморница нестала у дубинама Јадрана, спасао и целокупну посаду пловила састављену од 27 морнара и два официра!

 

 

- Отац се тог дана, у пратњи још једног хидроавиона, враћао са неког задатка и на десетак километара од црногорске обале угледао подморницу, коју су бомбардовали. Подморница је заронила, али су се на површини мора појавиле велике флеке од горива, што је значило да је тешко оштећена и да неће моћи дуго да остане под водом. И заиста, убрзо је изронила, а командант наредио морнарима да напусте пловило. Тада су два хидроавиона слетела у таласе и покупили подморничаре на труп и крила. У међувремену, из Боке је испловила аустријска топиљарка и после пола сата преузела морнаре, док су официре превезли на копно хидроавионима. Те вечери, по свим правилима витешког ратовања, Французима су приредили коктел, након чега су отишли у заробљеништво – каже Слободан Коњовић, син Димитрија Коњовића и дугогодишњи музички уредник РТВ Студио Б.

 

 

Иначе, у спомен на овај догађај, француско Удружење спасилаца дављеника из мора, на стогодишњицу оснивања, послало је Димитрију Коњовићу 14. фебруара 1968. године почасну диплому и захвалницу за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору.

 

 

Димитрије Коњовић рођен је 29. децембра 1888. у Станишићу, код Сомбора, у породици учитеља Павла Коњовића, као друго од четворо деце. Његов старији брат био је угледни српски композитор Петар Коњовић, а брат од стрица, сликар Милан Коњовић. Изузетно даровит, по завршеној гимназији добио је стипендију аустроугарске владе да школовање настави у војној академији у Ријеци. Прича о Коњовићевим ратним данима, својеврсна је лекција о хуманости. Одликован орденом Марије Терезије, био је примљен у аудијенцију код цара Фрање Јосифа, а на крају рата, 1918. године, сачекао је победничке јединице војске Краљевине Србије да им преда укупни војни ефектив аустријске војске у Кумбору, у Боки Которској, где је био стациониран. Тада је прешао у морнарицу Краљевине СХС и распоређен у Нови Сад при речној флотили. Остао је ту све до 1923, када је пензионисан, највероватније под притиском националних струја које нису имале поверења у Србе који су раније били у служби Аустро – Угарске, иако је то била масовна појава у таквој мултиетничкој заједници.

 

Оснивање “Икаруса”

 

- Отац је исте године, заједно са браћом Душаном и Миливојем Ковачевићем, Ђоком Радуловићем и инжењером Јосифом Миклом основао предузеће “Икарус”. Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун. Та мала фирма са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом је прерасла у фабрику са преко 3.000 радника! Од 1923. до 1941 “Икарус” је произвео 475 авиона, што је отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији. У почетку, отац је био и пробни пилот на првим моделима авиона које су произвели, а скоро двадесет година и директор и један од главних акционара – каже Коњовић.

 

Када су Немци ушли у Београд 1941, Димитрије је ухапшен и затворен на Бањици. После месец дана, из логора га је спасао школски друг из Ријеке, у том тренутку официр Вермахта, и то не на Коњовићев захтев, већ зарад старог пријатељства. Запањен што је Димитрија угледао у затвору, упитао га је откуд он ту. Коњовић је мирно одговорио: “Ухапсили ме ови твоји!”

 

- До краја рата није крочио у фабрику, коју су преузели Немци. Издржавао је породицу тако што је распродао све вредније ствари које су му остале у кући, између осталог и бели концертни клавир “стенвеј” који је дао за једну краву! Чим се рат завршио, комунисти су поставили привременог управника у “Икарус”, али су позвали и мог оца да обнови производњу. То, као и чињеница да није нестао, као многи његови пријатељи, оптужени са или без доказа, показује да су знали да није сарађивао са окупатором – каже Слободан.

 

Ипак, 1946. године донета је пресуда да се Димитрију Коњовићу и још двојици главних акционара “Икаруса” конфискује сва имовина, због наводне сарадње са окупатором. Коњовић се тада са породицом сели у Бешку, где је годинама живео од пољопривреде. Уз помоћ брата, Петра Коњовића, временим успео да се избори за какву – такву пензију. Умро је 1982, у Београду. Речима његовог сина Слободана – без горчине и мирне савести.

 

Извор: srbinside

[Милан Ракић]

Немирни дуг Димитрија Коњовића

Српски Икар узлетео је у Новом Саду. То је био плод визије једног необичног човека, и пилота и поморског официра – чувеног српског интелектуалца Димитрија Коњовића. Било је то у марту 1924. године када се пут облака винуо први ССБ-1, назван “мали бранденбург”,

са мерцедесовим мотором од 100 коњских снага, произведен у Икарусу и испоручен војном ваздухопловству Краљевине СХС на аеродрому у Новом Саду.

И иначе, сваку летилицу изашлу из фабрике на пробни лет „извео” би сам власник, и по томе је остао Димитрије упамћен. Његова фирма “Икарус”, данас “Икарбус”, која сутра слави 90-ти рођендан, основана је 13. октобра 1923. на седници Командитног друштва „Икарус - Прва српска индустрија аероплана, аутомобила и стројева Ковачевић и другови”, а 20. новембра 1923. и званично почиње с радом. Тада су јунак ове приче Димитрије Коњовић, те браћа Душан и Миливој Ковачевић, Ђока Радуловић и Јосиф Микл приступили новосадском Окружном суду како би регистровали предузеће у коме је 3. марта 1924. завршена производња првог авиона школског типа „бранденбург".

Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др.” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун, у коме је, након одлуке Команде ваздухопловства из 1927. да „Икарус” почне производњу ратних авиона, и подигнута фабрика за њихову израду. Тако је од мале новосадске фирме са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом настала фабрика са више од 3.000 радника. Од 1923. до 1941. “Икарус” је произвео 475 авиона, што је била отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији.

 

Ово је само кратак преглед иначе изузетно богатог историјата успеха компаније, чији је власник рођен 1888. године у Станишићима код Сомбора. Димитрије је поникао у породици учитеља Павла Коњовића и није ни слутио да ће ући у историју, али ни да ће потом пасти у запећак, што није био случај с његовим старијим братом – угледним српским композитором Петром Коњовићем, као и стрицем, великим сликаром Миланом Коњовићем.

 

Извор

[Милан Ракић]

ево и једног текста о "Икарусу" и Димитрију из неког старог "АЕРО Магазина"...

Privatna izrada letelica je započeta i pre zvaničnog raspisa zainteresovanima za pokretanje domaće vazduhoplovne industrije.

 

U novosadskim novinama "Zastava", u broju od 18. 10. 1923. godine, pod naslovom "Fabrika aviona u Novom Sadu", objavljen je tekst u kojem se navodi, da je novosadska fabrika nameštaja "Atlas" po nalogu vlade pristupila proizvodnji aeroplana i sagradila 4 probna aparata. Dalje piše, da će u konzorcijum da stupe čuveni letač, hidropilot austro-ugarskog pomorskog vazduhoplovstva, bivši kapetan fregate Dimitrije Konjović i nadmernik Josip Mikl (Josef Mickl), koji je konstruktor aviona, hidroaviona i aviona bez motora. U tekstu se tvrdi, da će se uz inostranu pomoć graditi fabrika aeroplana u Novom Sadu za školske, ratne i putničke aeroplane.
 

Međutim, ova firma se ne pominje kada je u Novom Sadu s jeseni 1923. godine grupa udruženih privrednika osnovala fabriku aviona pod imenom "Ikarus", Prva Srpska Industrija aeroplana, automobila i strojeva Kovačević i drugovi, Novi Sad. Ličnosti sa čijim autoritetom i značajem je "Atlas" računao i verovao da će mu se pridružiti, Dimitrije Konjović i Josip Mikl, našli su se u vlasničkom i stručnom rukovodstvu novoosnovane fabrike. Izgleda, da je i "Atlas" prošao kao i Protićevo preduzeće i još neke druge firme, privrednika ili finansijera, ostavši po strani tj. kratkih rukava. Da li su, gde i kada pogrešili Protić, Lebed, "Atlas", kao i ostali pretendenti na primat u vazduhoplovnoj industriji, nevažno je u ovoj priči. Na pitanje - šta je presudilo u korist "Ikarusa" - nema pravog odgovora. Može da se pretpostavi, da su interes države i vojnih krugova, stav vlasnika domaćeg kapitala u fazi prvobitne akumulacije i još neki činioci presudili. Od svih koji su ušli u trku za pokretanje proizvodnih pogona koji će za državu, odnosno vojno vazduhoplovstvo, raditi letelice i prateću opremu, najviše je uradio "Ikarus", nastojeći da obezbedi uslove bolje od konkurenata i da postane prva naša fabrika aviona.

 

Registracijom i ozvaničenjem kod nadležnih službi 11. oktobra, odnosno 16. novembra 1923. godine, počelo je rad javno trgovačko društvo - "Ikarus", Prva Srpska Industrija aeroplana, automobila i strojeva Kovačević i drugovi, Novi Sad, osnovano, na čemu se naročito insistiralo, isključivo domaćim kapitalom. Na čelu društva su se nalazili Dimitrije Konjović, braća dr Miloje i Dušan Kovačević, Đoka Radulović i ing. Josip Mikl. O svom proizvodnom programu "Ikarus" nije morao da brine, jer je stvoren na osnovu potreba vojnog vazduhoplovstva i ratne mornarice. Trebalo je samo da obezbedi osnovne izvore sredstava, da se dobro organizuje i opremi, izgradi objekte i ugradi postrojenja, angažuje stručnjake - konstruktore, inženjere i tehničare, zaposli i obuči radnike i čeka narudžbine Ministarstva Vojske i Mornarice. Mnogo toga je zatekao u Aeroplanskoj radionici, od nje preuzeo ili se na nju oslanjao i na dalje.

 

U "Ikarusu" je, po dobijanju crteža i naružbine, početkom 1924. godine krenula izrada prve manje serije od 4 školska aviona tipa Ikarus Šb1 Mali Brandenburg, od kojih je 3. marta prvi završeni primerak prenet na aerodrom Prve Vazduhoplovne Komande u Novom Sadu, gde su izvršeni probni letovi. Vojnoavijatičarska komisija je već 28. 03. 1924. godine službeno primila prvi avion izrađen u našoj zemlji. Drugi aparat je dovršen aprila, treći maja, a četvrti jula iste godine i, pošto su ispunjavali zahtevane uslove, vojnostručna komisija ih je takođe primila. Ovako brzo završavanje aviona se može objasniti i pripisati samo otkupu ili preuzimanju aviona, čija je izrada započeta i privedena kraju kod "Atlasa"...

 

Sledećih godina "Ikarus" je stasao u ozbiljnu industriju fabriku aviona, radeći serije aviona i hidroaviona za vojno vazduhoplovstvo. Pod kraj dvadesetih godina, usled povećanja proizvodnje i potrebe za proširenjem kapaciteta, proizvodnja je preneta u novootvorene hale fabrike u Zemunu. Pogoni "Ikarusa" u Novom Sadu su delom ugašeni do 1931. godine, a formalna i konačna obustava rada Industrije aeroplana, automobila i strojeva "Ikarus" a.d. Zemun, filijala Novi Sad, izvršena je 1935. godine.

 

Aeroplanska radionica, Arsenal i prvi poduzetnici u gradnji letelica dali su veliki doprinos, kako vojnom vazduhoplovstvu, tako i graditeljstvu letelica, predstavljajući embrion iz kojeg su se razvili predratni gigant domaće vazduhoplovne industrije, novosadski pogon "Ikarusa", neke druge fabrike i jedinice prateće industrije.

 

Извор

[Dragi]

AERO magazin i ne ER magazin? Joj.. I aeroplanska radionica umesto erplanska..? Šta bi?

[Милан Ракић]

Слушај Драгомире! Ја нити сам продао ЈАТ, нити потписао уговор о имену нове фирме, нити представљам Етихад, нити сам Дане Кондић, а понајмање Вучић, тако да не видим разлог да МЕНЕ прогањаш за име новог српског авиопревозника...

Уосталом, ја сам и у основној и у средњој и на факултету учио руски језик, тако да се на енглеском и не сналазим најбоље, а ако се "Air Serbia", чита као "Ер Србија", а тако кажу људи који познају енглески језик, моје је да то прихватим тако... Без обзира да ли ми се само име свиђа или не... А не свиђа ми се...

А "АERO Magazin" се управо тако зове, а не "Air Magazin(e)", тако да не видим зашто мени импутираш и једно и друго...

Имаш Пањковића из односа са јавношћу нове авио компаније, имаш Данета Кондића као директора, за ове наше политичке јајаре снађи се сам, па код њих протестуј...

[Милан Ракић]

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Небески витез

У повоју ратног ваздухопловства тадашњи пилоти су били скоро сви прави небески витезови.

Један од њих био је и Димитрије П. Коњовић (31. 12. 1888, Сомбор – 5. 1. 1982, Београд).

Поникао је из угледне просветарске породице. Његов рођени брат Петар био је угледни композитор, док му је брат од стрица Милан био познати сликар.

Димитрије је основну школу завршио у Станишићу, док је велики испит зрелости положио у Мађарској гимназији у Сомбору. Аустроугарску поморску академију у Ријеци завршио је школске 1911/12. У исто то доба, при крају академије, млади Коњовић се заинтересовао и за релативно нов војни смер – ваздухопловство. Концем 1914. године указала му се прилика да заврши и школу летења, тако да постаје марински авијатичар, који је летео на ондашњим двокрилним хидропланима. На крају, 16. 1. 1916. године, постаје и командант поморске авијације у војној бази у Кумбору у Боки.

Коњовићева ескадрила „лонера”, 2. 2. 1916, добија задатак да бомбардује Валонски затон, где су биле савезничке трупе. Иако је била ноћ, италијански противавионци су били у приправности. Међутим, ескадрила је и поред тога извршила задатак, а сам Коњовић је још и фотографисао када се разданило шта је све погођено.

Један од та три авиона био је оштећен, тако да је пилот, поручник Хел, морао да слети у залив. Италијани су хтели да тај оштећени авион заплене и моторним чамцима крену према слетелом „лонеру”. Схвативши шта се дешава, Коњовић је брзо атерирао поред оштећеног двоседног „лонера Л-83” и покупио Хела и М. Северу, који су до тог часа свој авион припремили за потапање. Пуким случајем, италијанска потера их није стигла...

Када је Коњовић летео, 26. августа 1916, са поменутим М. Севером на Л-132, негде око подне изнад Отранта угледао је савезничке бродове одакле је противавионска одбрана деловала. Хидроплан је био изрешетан (22 поготка), али су мотор и крила била за право чудо нетакнути. Ближе валонској ратној луци, Коњовић успева да малом бомбом од 20 кг погоди извиђачку лађу „Роузи” која је скоро одмах потонула пошто је била директно погођена у котао. Овај поменути догађај, где је једна ратна лађа потопљена бомбом из авиона, био је први у историји авијације.

Више месеци доцније, два „лонера” су извиђала око прилаза у Боку. Димитрије Коњовић је био са Максимилијаном Севером у Л-132, док су у другом, Л-135, били Ото фон Климбург и поручник Волтер Железни.

Недалеко од Превлаке спазили су француски – како се то тада говорило – сумарен „Фуко”. Савезничка подморница је покушала да се склони, али успешним бомбардовањем са две дубинске бомбе од по 50 кг је због већих оштећења крме и прамца убрзо почела да тоне. И поред тога Французи су покушали да рафалима сумаренског митраљеза оборе макар један противнички хидроплан пре но што потону.

Реакција бродоломника разљутила је маринске пилоте и да би очистили палубу „Фукоа”, Коњовић баци једну мању бомбу, због чега сумарен убрзо потоне. Сви бродоломници били су у хладној води. Командант Коњовић нареди да им слете што ближе.

Било је јасно да Французи неће још дуго опстати у хладном мору. Они уопште више нису били никакви непријатељи, већ несрећни страдалници којима је било потребно што пре помоћи. Коњовић је управљао шта и како да се ради, док је фон Климбург са другом двојицом помагао потпуно исцрпљеним Французима да се попну и држе се око мотора и крила. Дошавши у базу у Кумбору послата је и једна аустроугарска торпиљерка да и остатак страдалника покупе.

Коњовић је са својом екипом тог дана спасао 27 француских морнара. Исте те вечери, Аустроугари су, по свим витешким правилима некадашњег ратовања – што иначе никада нису урадили и на српском фронту – приредили банкет у официрској кантини у част заробљеним противничким страдалницима пре него што су пребачени у логор.

Овај догађај се сматра првим у историји ратовања где је подморница потопљена из ваздуха. Овим стварно витешким чином спасавања посаде, Димитрије Коњовић је требало да добије не само висок аустроугарски орден, већ и племићку титулу. Међутим, ловорике је стекао његов колега Ото фон Климбург, јер ваља имати на уму да је Коњовић био православни Србин, а добро знамо како су се власти цара и краља Фрање Јосифа опходиле према српским поданицима током рата. Исто то га је све време кочило и у официрском напредовању: иако је био одличан у својој класи, никад није могао да стекне и чин адмирала...

Иако је истина у већини случајева спора, она је ипак достижна. Због овог витешког геста спасавања утопљеника, више деценија доцније, француска влада је, 14. фебруара 1968. године, Коњовићу доделила диплому Спасилачког друштва за храброст, хуманост и милосрђе.

 Коста Ђ. Кнежевић

[obi-wan]

Ne znam samo kako mi ovaj clanak promak`o do sad, evo tek posle 4 godine ga vidim i citam... 

Inace, odlican tekst, imamo mi tih prvaka u ovom-onom - jedan prvi oborio avion sa zemlje, drugi potopio podmornicu, em spasao posadu.

Ovo je skroz da se uradi ceo jedan odlican film A produkcije.

[Милан Ракић]

пре 4 минута, obi-wan рече

Ne znam samo kako mi ovaj clanak promak`o do sad, evo tek posle 4 godine ga vidim i citam... 

Inace, odlican tekst, imamo mi tih prvaka u ovom-onom - jedan prvi oborio avion sa zemlje, drugi potopio podmornicu, em spasao posadu.

Ovo je skroz da se uradi ceo jedan odlican film A produkcije.

Да. Ал` пази, кад твоја фирма (у овом случају "Икарус") има референцу да је пробни лет сваке новопроизведене летелице обавио директор фирме. Куш боље рекламе. Иначе, дао си ми добру идеју, да сакупим на једно место, по чему су људи са ових простора били први гледе авијације. Почев од првих летова браће рајт у Кити Хоуку које је овековечио на светлописима човек "из овдашњих страна"...

[obi-wan]

1 hour ago, Милан Ракић рече

Иначе, дао си ми добру идеју, да сакупим на једно место, по чему су људи са ових простора били први гледе авијације. Почев од првих летова браће рајт у Кити Хоуку које је овековечио на светлописима човек "из овдашњих страна"...

Eto, ajd` pa da citamo i gustiramo... 

[obi-wan]

A mogla bi i jedna fina knjiga tu da se uradi... hmmm... vidi, vidi...