Песнички покушаји форумаша

[Ђуро Станивук]

Згазио сам у парку у каку,

изгубио кључ

и улепио се ужваку.

[Баба]

Скоро па хаику

[Ђуро Станивук]

Има једна тинејџерска...сви знамо да маме претурају по стварима својих синова.

 

О мајчице, мајчице,

зашто си дирала моје тајне преградице.

Чуј мој вапај ноћу

О мајчице, мајчице..

И реци оцу да волех га,

и тебе сам, ал` малчице,

зато што си дирала моје тајне преградице.

[Јелина]

@@Ђуро Станивук,

 

апсолутно без

и одричући скроз

затварајући херметично

воском заливајући

катанчећи

 

стављам драму

у службу

будаласте дражи

 

од сад

до тад

[Јелина]

милион речи тамо - вамо

заокружише се на:

ја знам шта ми је бит(но)

а ти види

 

једна реч рече:

баш ме брига

шта ти знаш

и гледај своја посла

 

и разиђоше се помирени

(јер разлаз ионако не постоји,

постоје само сретања)

[Јелина]

купила сам печени бадем и кикирики (исто печен и неслан)

и од лагане ужеглости и мало необичног облика

разочарано грицкала бадем

док тек касније нисам схватила да сам,

далека негде бићем,

у ствари помешала - то је био глупави кикирики

а бадем је био предиван и свеж

 

 

тако од страсти, мало ужегле,

мислим да су осећаји

док ме не освести постојање

тако неупоредивог давања бића по нутрини

[Никола Поповић]

А сад једна романтична

 

Теби...

 

Желим да ти говорим.

Желим, а не могу. 

Као да ми понестаје речи,

онда када пожелим да ти припаднем.  

 

Буди мудра, ослушни ме

и имај стрпљења,

јер ова душа лута и тражи неспокоје.

 

Желим да ти шапућем.

Да ти на хиљадама језика откривам све своје тајне,

али тако да само наслутиш шта ти говорим.

 

О разуми, нису тајне те које кријем ја од тебе

већ су то истине од којих се први ја бојим.

И веруј да сам свестан да и ти имаш своје

и рад сам да те слушам.

Само пусти да сам проговорим.

 

Желим да знаш:

Да лутам. 

Да ходам бескрајима.

Да маштам на килограме.

Да упијам на хиљаде осећаја

и у кривици сам горд јер не познајем врлине.

А желим да си ми близу...

 

Не брини, знам колико велику жртву приносиш

онда када одлучиш да ме волиш.

 

Желим да не осетиш страх или тугу

онда када ћутим.

Зато ти полако, 

ослушни ме,

душом ти говорим,

само да научиш да разумеш тај језик,

и спокојно наставиш да спаваш јер знаш

да те имам у мислима.

 

Желим да не одеш, 

ако будем много говорио.

 

То се ја само плашим 

сусрета двеју душа и њихових разговора.

Јер је куцнуо час да ти припаднем

и да део мене покушава да побегне.

 

Открићу ти све - знај, само буди ту, 

крај мене. 

[Zero]

Сам против себе

Зашто погнуше главе своје

они који се Бога боје?

Зашто падоше скроз доле

они што се за свет моле?

 

Зашто сагрешише чисти,

те више нису исти?

Зашто падамо ми?

Да бисмо устали сами.

 

Зашто чак на дно пасти?

Да се покаже раји и власти

да гледавши горе, ка врху

могу уочити циљеве, сврху.

 

Опет се питамо: „Зашто пасти?“

Па, да би се ко имао спасти.

Из мрака се за светлошћу водити,

од дна полако, ка врху ходити.

 

И опет исто: „Зашто падамо?“

Но, одговор стиже – питање:

„Зашто се тако слабо надамо,

што верност мењамо – скитањем?“

 

Због чега се блату веселимо,

'место да све са љубављу делимо?

Где је Човек да палог дигне,

у последњи трен – херој да стигне?

 

Зашто далеки ближњима бивамо

и радије туђинске снове снивамо?

Нашег детињства шуме крчимо,

вештачком стазом, широком, трчимо...

 

Чему пост од духовне хране?

Можда допринос својој тврдоћи?

Наше душе више нису слане

и горчи је постао пут ка чистоћи.

 

Но, гле радосне светлости – Човек,

пред вратима срца куца читав век.

С руком на мом рамену тихо је заустио:

„Ја ушао бих и пре, само да си ме пустио.“

[Караконџула]

Đavolja djeca imaju jako oštre zube

 

 

 

Mi smo jedva stajali ,

naslonjeni na zgrade ,

koje su se , uprkos čvrstim temeljima

klatile pod našom težinom ,

jer mi više nismo imali ni trunke snage za uspravan stav.

 

Mi smo samo stajali ,

širom otvorenih očiju gledajući

na hiljade i hiljade dvonožnih priča ,

koje su defilovale glavnom ulicom .

Mahom su to bile tužne priče .

 

Gledali smo u sve njih,

u njihova lica , kojima nije trebalo rumenilo,

stid ih je već dobrano zacrvenio ,

to je bilo jače od njih , ali njih nije bilo briga .

Pokušavali su puderom prekriti

rumene obraze - jednako nevješto ,

kao i što su pokušavali odglumiti čednost .

 

Duša nas je zaboljela ,

srce bi isto to pokušalo

da smo ga imali ,

jer ni mi nismo bili

mnogo bolji od njih .

 

Nismo bili mnogo bolji od njih ,

samo što ,

mi smo rušili

jednu zgradu ,

oni su rušili

glavnu ulicu !

 

Ovom gradu

ionako nije bilo spasa !

Đavo ga je odavno 

ubacio u svoj kotao

i kuvao za doručak ,

svojoj alavoj djeci (a ona su imala jako oštre zube) !

[Караконџула]

Odlazak 

 

Stanice su pune , pretjesni peroni , svi putuju negdje ,

ja gledam u tebe , ti gledaš u mene i pitamo se - Gdje , gdje ...

Gdje baš sada kada nam se i cijeli svemir činio malim , gdje baš sada putuješ ti ?!

Dok jedni sigurno u budućnost jure , drugi ostaju raspeti na krstovima prošlosti .

 

Voz naprosto bježi iz stanice , a sa prozora njegovog mašeš mi ti

iako znam da lokomotiva nije parna , već vidim kako te izjeda dim .

U svojoj prastaroj kovačnici neostvarenih snova , ja već kujem nove planove ,

a bolje mi je da smislim , da smislim ... kako da više ne mislim na tebe .

 

Ja dajem oglas u sve proklete novine , dajem oglas u sve mas-medije svijeta ,

dajem oglas o prodaji svake buduće , vašljive zime i svakog budućeg , učmalog ljeta .

Ja prodajem dosadom potpuno ispunjene dane , sve te noći , noći pune tuge

kad bez tebe ne znam da dišem , šta vrijedim mrtav pokraj neke druge .

 

Ja prodajem , prodajem , prodajem sve to ,

dane , noći , kiše , sunce , zimu i ljeto ,

ne bih li uspio kupiti parče prošlosti

gdje još jedino za mene , jedina - postojiš ti !

 

 

eto tol'ko od mene za danas !

[Никола Поповић]

@Караконџула

  :good2: 

[Никола Поповић]

Фали ми

 

Фали ми да разумем,

оно што не могу да видим.

Моје очи одавно нису способне да виде

И желе да учествују у овом валцеру боја,

успореном снимку сопствене стварности.

 

Фали ми да осетим,

оно што не могу да разумем.

На тај начин ја желим бити спокојан,

Јер је мудрост изабрала срце за своје гнездо

А једино њега могу да завештам

и оставим себи у аманет.

 

Фали ми да знам,

оно што не могу да осетим.

Да проникнем у ту немоћ човекову

Који пада ничице пред чудом стварања  

и загледано посматра слику једне давне прошлости.

 

Фали ми да удахнем

Да се надишем пуним плућима,

и осетим ту струју која тече

и испуњава оно што је наочиглед празан простор

и даје знак да дишем,

 

Фали ми додир,

Он ме буди из сна,

даје знак да је живот присутан

и показује ми другог у коме се огледам.

Док се топим и нестајем баш тамо где не смем.

 

Фали ми загрљај

онај који те чини сигурним

и који те милује и уверава

Да је све у реду, само је мало незгодан тренутак.

 

Фали ми да говорим истину.

Да своју слику преточим у речи и станем храбро

Преда те и кажем  

да моје постојање се не ограничава на твоје речи,

јер сам скуп и целина онога што ти јеси

и онога што ти не видиш.

 

Фали ми да волим

Да разумем ту мудрост над мудростима,

Ту реч над речима,

Тај осећај над осећањима,

Обликовано додиром,

Који грли и чврсто држи у наручју

Док шапуће истину

Да бих ја постао целина…

 

Фалиш ми све време,

Да ми вратиш мене. 

 

Ву Ниџојла

[Ayla]

               ...

Tišina je...i tako godi,

Tad pusti da mirujem i ne stvaraj zvuke.

Ponekad duši samo gluvo prija.

Neka bude tiho.. tiho i bez buke.

 

Ja ne tražim puno, samo malo mira,

Onog kojeg  kradom ja od svijeta nosim.

Večers ga sebi dajem, nek mi bude...

Ovu noć tišine ja za dušu prosim.  

[Караконџула]

Sloboda govora

 

Šta vam znači sva

sloboda govora,

pa i u samom,

vražjem paklu

je dozvoljena

čak i vriska, 

ali niko ne obraća

pažnju na nju,

štaviše

ona hrani 

đavolje duše!

[Ненад Р.]

Заиста су лепе песме . Ја сам покушао да да напишем неку строфу , али не вреди не иде ми од руке . Ја сам једино талентован да пчелама украдем мед.