Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Jakov Edeski]

Oce,pomaze Bog!

Zanima me vase misljenje o knjizi Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu,i o nacinu praktikovanja Isusove molitve,prema toj knjizi?

Takodje,skoro sam naisao, u prevodu knjige sa grckog na ruski o starcu Jeremiji, na jedan zanimljiv primer praktikovanja Isusove molitve,koji neodoljivo podseca na jogisticke mantre.Slucaj je takav da na Svetu Goru,u bratstvo,dolazi novi poslusnik,gost,te sa njima od prvog dana praktikuje po deset sati molitve,neprestano prizivajuci ime Isusovo,prakticno u sekundi izgovarajuci sest reci.Nasuprot ovome stoji Asketika Ignjatija Brajcaninova i opit drevnih otaca koji predlaze paznju u molitvi,i kako da kazem, odstojanje izmedju njih.Sta Vi kazete na sve to?Unapred hvala! 8086.gif

[w.a.mozart]

Oče, na jednom drugom pravoslavnom forumu se diskutuje o smrtnoj kazni i o stavu Crkve prema istoj. Šta vi mislite o tome?

[Иван Дабижљевић]

Оче Саво, хвала на одговору. 

 

Оћете нам нешто рећи о Дечанским испосницама? Где се оне налазе, може ли их се обићи?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, хвала на одговору. 

 

Оћете нам нешто рећи о Дечанским испосницама? Где се оне налазе, може ли их се обићи?

 

Недавно је објављена сјајна књига - Дечанска пустиња (аутори су Даница Поповић, Бранислав Тодић и Драган Војводић) Из ове књиге можете да сазнате све што вас интересује о Дечанским испосницама. Најтоплије препоручујем за читање.

 

Можете је скинути у ПДФ формату (6.3 мегабајта) на адреси: http://d.pr/f/NlsS

 

Као што ћете сазнати у овој књизи, испоснице се налазе у котлини Дечанске Бистрице и удаљене су од 1 до 2 сата хода од манастира. Терен је прилично неприступачан и обично никада не идемо сами. Последњих година смо ишли са неким нашим пријатељима из КФОР-а или УНМИК полиције. Још је ризично да се у том правцу иде без пратње.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,pomaze Bog!

Zanima me vase misljenje o knjizi Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu,i o nacinu praktikovanja Isusove molitve,prema toj knjizi?

Takodje,skoro sam naisao, u prevodu knjige sa grckog na ruski o starcu Jeremiji, na jedan zanimljiv primer praktikovanja Isusove molitve,koji neodoljivo podseca na jogisticke mantre.Slucaj je takav da na Svetu Goru,u bratstvo,dolazi novi poslusnik,gost,te sa njima od prvog dana praktikuje po deset sati molitve,neprestano prizivajuci ime Isusovo,prakticno u sekundi izgovarajuci sest reci.Nasuprot ovome stoji Asketika Ignjatija Brajcaninova i opit drevnih otaca koji predlaze paznju u molitvi,i kako da kazem, odstojanje izmedju njih.Sta Vi kazete na sve to?Unapred hvala! 8086.gif

 

Бављење Исусовом молитвом једна је од најважнијих аскетских традиција Православне Цркве и о томе је доста писано. Књига - Казивање једног боготражитеља свом духовном оцу један је од списа из ове области који посебно наглашава значај учесталог понављања Исусове молитве. Јако ценим ту књигу као и многе друге текстове о Исусовој молитви пошто је бављење овом молитвом једна од најважнијих активности монаха. Нарочито бих издвојио и књигу "Једно вече у пустињи Свете Горе" Владике Јеротеја Влахоса која је важан приручник свима онима који се духовно усавршавају у Исусовој молитви. Треба бити веома опрезан са посебним техникама бављења молитвом јер та искуства могу пренети само они који су истински овладали овим духовним умећем и који су задобили делатно смирење. Интензивно бављење Исусовом молитвом у стању гордости или прелести крајње је опасно и може да доведе до веома тешких менталних оболења.

 

Св. Игњатије Брјанчанинов такође је оставио много дивних записа о молитви, посебно о Исусовој молитви. Истина је да он предлаже да се молитва полако чита и да се највише пажње усмери на везивање ума за речи молитве. Међутим, пракса учесталог понављања речи молитве, посебно краће форме (Господе Исусе Христе помилуј ме)  такође је веома распрострањена. И једна и друга пракса имају за циљ да се успостави контрола над кретањем нашег ума и да се пажња веже за Исусово име. Као аскетска пракса ово није нешто ново јер и у неким нехришћанским системима постоје сличне методе (понављање мантри уз посебну методу дисања и сл). Међутим, за нас хришћане Исусова молитва је неодвојива од контекста евхаристијског живота и почива на принципима хришћанске атропологије и сотириологије, а те традиције су дијаметрално супротне оним далекоисточним.

 

Духовни учитељи саветују да се у почетку практикује (полу)гласно понављање молитве (наравно када смо сами или заједно са другима по посебном благослову). То је због тога што ум који још није извежбан у молитви лако одлута и изгуби пажњу, а овако се задржава на звуку речи које понављамо. С временом ум постаје сабранији и може да прати речи молитве "у себи". Духовни учитељи нас уче да је највећи степен молитве молитва без речи у којој молитва постаје непрестано пребивање у живом осећају присуства Божијег. У таквом стању молитвеник може да разговара, пише, ради али да истовремено дубоко пребива у молитви.

 

Само понављање молитве не може механички да усели благодат Божију у наше срце, али може да посетепено одвоји наш ум и срце од расејаних мисли, посебно лоших мисли које омогућавају дејство страсти. Молитвеним бдењем над нашим умом сасецамо страсти у њиховом корену и не дозвољавамо да нас одвајају од Господа и да нас уведу у стање духовне обмане и болести. Такође, учесталим понављањем Исусовог имена стално се враћамо сећању на Бога и задржавамо се у духовном стању у коме можемо много здравије да расуђујемо и поимамо свет око нас. У Добротољубљу посебно можемо да научимо да зло не постоји само по себи, већ је последица духовног промашаја, греха који настаје управо када се природне енергије човекове усмеравају у погрешном правцу. Грех најпре настаје у уму и прихватањем лоших мисли удаљавамо се од аутентичног духовног начина постојања и улазимо у сферу деловања страсти и греха. Зато Исусова молитва представља једно од главних оружија за борбу против греха и ђавола и њоме би требало да се баве сви хришћани, а не само монаси, који на монашењу добијају поуку да никада не испуштају из свог ума речи ове чудесне молитве.

 

Најсигурније је Исусову молитву, било у опширнијој форми или у краћој, понављати умереним темпом, дишући полагано и сабрано пратећи умом слогове речи које изговарамо, не дозвољавајући машти да нас одвуче од речи молитве и врати у размишљање о физичком свету који нас окружује. Духовно сабран ум постаје пријемчивији за деловања Божијих нетварних енергија и враћа се у свој природни, богомдани, начин функционисања. Он више не лута по спољним предметима, већ се враћа у само духовно средиште наше душе - у срце. Умна молитва тако постаје умно-срдачна. Таква молитва језик је будућег века и кроз њу и друге свете тајне и врлине човек све дубље узраста у дубини познања и љубави Божије. О тој чудесној духовној делатности говоре сви највећи оци и учитељи наше Цркве.

 

Линк за књигу Вече у пустињи Свете Горе, Јеротеја Влахоса

http://bit.ly/1fdEJt0

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, na jednom drugom pravoslavnom forumu se diskutuje o smrtnoj kazni i o stavu Crkve prema istoj. Šta vi mislite o tome?

 

Мислим да не постоји званичан став Православне Цркве према питању смртне казне првенствено због тога што се Црква не бави кажњавањем злочинаца, већ лечењем човекове природе од греха покајањем и евхаристијским животом. Сваки човек је икона Божија, па макар он био највећи злочинац и зато је усмрћивање било ког човека, а посебно са намером да се задовољи људска правда, супротно етичким вредностима хришћанства. Човека који је посрнуо у злочин треба пре свега спречити да то поново учини, али му треба помоћи да се духовно обнови и исцели кроз покајање. Зато је хришћанска мисија у затворима јако важна и Црква је увек томе посвећивала посебну пажњу. Морално посрнули људи су често много пријемчивији на реч Божију од оних који живе потпуно индиферентно, и највећи грешници често могу да доживе дубоко и искрено покајање. Веома је важно да затвори не буду места у којима се људи пате и понижавају и често постају гори него што су били, већ да постану лечилишта где ће се палим људима враћати њихово изгубљено људско достојанство.

 

Покајање је моћан лек али велики проблем са грехом је у томе што је грех као отров који у потпуности затрује целокупно човеково духовно биће. Лично сам имао прилике да разговарам са људима који су починили најстрашније грехове и који желе да се покају, али им је душа паралисана очајањем. То очајање грешника, односно нека врста дубоког самопрезира и самоосуде најтежа је последица греха јер би се иначе свако лако кајао и враћао у благодатно стање. То је стање пакла већ и у овоме свету у коме се чак и љубав других доживљава као мука и бол. Зато је потребно много молитве и љубави да се тим људима помогне јер никада не смемо да заборавимо да је грех болест и посрнуће људске природе на које ниједан човек није имун. 

[SpiritWalker]

1. Zasto je Bog dopustio Satani da kusa Evu?

 

2. Ako je coveku dao slobodu, gde mu je sloboda od zmije? Satana bi kad tad slomio Adama psihicki, tako da se postavlja pitanje da li je Adam ikad imao sansu da ostane cist?

 

3. Zasto Djavo nije u paklu nego gnjavi ljude po Zemlji?

 

4. Zasto Bog dopusta demonima da ulaze u ljude i da ih kusaju?

 

5. Prema mom vidjenju samo 2 tipa coveka odlaze u pakao. Jedan je u zabludi (zdrav), drugi je bolestan (opet u zabludi). Ni jedan ni drugi ne bi hteli u pakao. Cemu coveku sloboda, kad ga vodi u pakao? Zar je sloboda coveku dar? Pre bih rekao da je prokletstvo, jer covek ionako mora da radi sve sto mu Bog kaze, inace ide u pakao (bolje da se nije ni rodio).

[Висибаба]

Оче, када човек неће да отвори срце Богу (по својој слободи како га је Бог и створио), онда, 

како сам схватио из Светог Писама, Бог допушта да се у њега усели ђаво. Да ли је тачно да

су такви људи насеобина једног или више демона и да ли је тачно да смо ми сви поприлично

пуни демона, а нарочито демоном гордости, а да нисмо ни свесни те чињенице. Да ли је тачно

да многи људи који су у Цркви и који се формално придржавају свих правила као фарисеји, а са 

друге стране имају демоне различите врсте у себи, а да се о томе мало говори народу.

о томе говори у Цркви. На интернету о овоме говори отац Рафаило из Подмаина, па ето

користим прилику да људи сазнају за оца Рафаила ако већ нису  https://sites.google.com/site/otacrafailo/ .

[Crnokosa]

Hvala na odgovoru, oce. Svako dobro.

[Архимандрит Сава Јањић]

1. Zasto je Bog dopustio Satani da kusa Evu?

 

2. Ako je coveku dao slobodu, gde mu je sloboda od zmije? Satana bi kad tad slomio Adama psihicki, tako da se postavlja pitanje da li je Adam ikad imao sansu da ostane cist?

 

3. Zasto Djavo nije u paklu nego gnjavi ljude po Zemlji?

 

4. Zasto Bog dopusta demonima da ulaze u ljude i da ih kusaju?

 

5. Prema mom vidjenju samo 2 tipa coveka odlaze u pakao. Jedan je u zabludi (zdrav), drugi je bolestan (opet u zabludi). Ni jedan ni drugi ne bi hteli u pakao. Cemu coveku sloboda, kad ga vodi u pakao? Zar je sloboda coveku dar? Pre bih rekao da je prokletstvo, jer covek ionako mora da radi sve sto mu Bog kaze, inace ide u pakao (bolje da se nije ni rodio).

 

Много питања, која, по начину како сте их поставили, показују тежњу да људском логиком проникнете у тајне Божије. Треба знати да је Бог човека створио слободног и да би му помогао да изрази своју слободу као љубав према свом Творцу дао му је заповест. Адам и Ева су од Бога имали благодатни дар да остану у љубави и заједници са својим Творцем али су своју слободу погрешно изразили прихвативши савет змијин, односно пожелевши да сами постану Богови и заснују своје постојање на својој природи. Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.

 

Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 

 

Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.

 

Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.

 

Погледајте и претходне одговоре на ову тему јер је већ доста о томе говорено.

[Stanoje Stankovic]

драги оче Саво,

 

да ли имате можда у плану да објавите и преостала Тумачења Јеванђеља од Блаженог Теофилакта на српски - од Луке и Јована?

 

Било би сјајно када бисмо имали и те књиге.

 

хвала Вам за Тумачења Јеванђеља од Матеја и Марка.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, када човек неће да отвори срце Богу (по својој слободи како га је Бог и створио), онда, 

како сам схватио из Светог Писама, Бог допушта да се у њега усели ђаво. Да ли је тачно да

су такви људи насеобина једног или више демона и да ли је тачно да смо ми сви поприлично

пуни демона, а нарочито демоном гордости, а да нисмо ни свесни те чињенице. Да ли је тачно

да многи људи који су у Цркви и који се формално придржавају свих правила као фарисеји, а са 

друге стране имају демоне различите врсте у себи, а да се о томе мало говори народу.

о томе говори у Цркви. На интернету о овоме говори отац Рафаило из Подмаина, па ето

користим прилику да људи сазнају за оца Рафаила ако већ нису  https://sites.google.com/site/otacrafailo/ .

 

Човек који не отвори своје срце за Господа и који не живи евхаристијским начином живота у великој је опасности да постане жртва демона. Зато је веома важно да живимо активним хришћанским животом, у молитви и редовним постовима и да редовно приступамо Св. Тајнама. Који тако чини у смирењу и благодарности Богу неће му моћи наудити демони и пребиваће у Божијој благодати. Веома је важно да наше срце и наш ум стално буду усмерени ка Богу и позитивним мислима и да се клонимо свега онога што може да нас од тога одвоји. Око нас је много духовних опасности. Можемо да их победимо само благодаћу Божијом. Од нас се зато не тражи да директно улазимо у сукоб са силама поднебесја, нити да размишљамо о њима и њиховим лукавствима, јер тиме улазимо у ризик коминикације са њима. Потребно је само да пребивамо у смирењу (у сталној свести о нашој бескрајној слабости) и да се стално ослањамо молитвено на Господа и његову божанску свемо. А Он ће нас сачувати од сваког искушења злога.

[ЈелисаветаЖурка011]

Oce recite mi,
U prvobitnom raju, Adam i Eva poznavali su Boga, dakle nisu imali dilemu postoji li Tvorac ili ne, tako i nakon drugog dolaska Hristovog, kada oni koji se spasu i odu u raj, nece imati takvu dilemu. Ali, cak i u prvobitnom raju, pre nego je covek zgresio i bio proteran iz raja, on je imao SLOBODU IZBORA da zgresi. Hoce li onda ljudi opet imati slobodu izbora da zgrese i nakon Strasnog suda? Hoce li se ciklus ponavljati?

 

Nadam se da sam uspela dobro da formulisem ono sto me zanima. Cak i malo obimniji odgovor ne bi bio na odmet.

Unapred hvala!

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce recite mi,

U prvobitnom raju, Adam i Eva poznavali su Boga, dakle nisu imali dilemu postoji li Tvorac ili ne, tako i nakon drugog dolaska Hristovog, kada oni koji se spasu i odu u raj, nece imati takvu dilemu. Ali, cak i u prvobitnom raju, pre nego je covek zgresio i bio proteran iz raja, on je imao SLOBODU IZBORA da zgresi. Hoce li onda ljudi opet imati slobodu izbora da zgrese i nakon Strasnog suda? Hoce li se ciklus ponavljati?

 

Nadam se da sam uspela dobro da formulisem ono sto me zanima. Cak i malo obimniji odgovor ne bi bio na odmet.

Unapred hvala!

 

На основу расуђивања Светих Отаца неће бити дилеме после свеопштег васкрсења јер је слободна воља везана за време и простор овога света и века. Након Свеопштег Васркрсења наступа вечност, односно потпуно другачији начин постојања, изнад времена и простора који су нам познати. Они који су прихватили у овоме животу љубав Божију и изразили своју веру евхаристијским животом у Христу заувек ће живети у заједници Божијој, узрастајући бесконачно у вери, нади и љубави. Они који су изабрали да живе по пропадљивој природи, утемељујући своје постојање на себи, без заједнице са Богом, наставиће тако да "постоје" у вечности, али то "постојање" ће бити вечно умирање без краја, односно оно што се у Св. Писму назива "плачом и шкргутом зуби". Након свеопштег Васкрсења неће бити нових "циклуса постојања" јер о томе не говоре ни Св. Писмо ни Св. Оци. Другим речима, слобода човекова након Свеопштег Васкрсења биће изражена као вечни пристанак на заједницу и љубав Божију, тако што ће радост Царства небеског свако доживљавати по мери колико је у овоме свету и веку себе отворио за љубав Божију. 

[Архимандрит Сава Јањић]

драги оче Саво,

 

да ли имате можда у плану да објавите и преостала Тумачења Јеванђеља од Блаженог Теофилакта на српски - од Луке и Јована?

 

Било би сјајно када бисмо имали и те књиге.

 

хвала Вам за Тумачења Јеванђеља од Матеја и Марка.

 

Ако Бог да, трудићу се да у предстојећим месецима више порадим на преостала два тумачења Еванђеља. Претходних година било је веома тешко да то остварим због бројних обавеза.