Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zayron]

1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama......

Ili : Odsustvo Svetoga Duha u "šizmatičkim" Hristovim Tajnama ....

isto to je bila "prejaka kafa" i sablazan za sve drugovatikanske pape od Jovana XXIII, Pia VI, Jovana Pavla I i Jovana Pavla II Wojtyle te  Benedikta XVI i Francisca.

Inače je to standardni oficijalni nauk katolički pred drugovatikanski tj. tridentinski o nepostojanju blagodeti sv. Duha izvan Crkve, tim mišljeno Katoličke Crkve čijim poglavarom je papa.

Obe strane bi si imale shvatit da do egzaltiranog iracionalnog pretjerivanja doći može ali ga je potrebno opustitit čim si ga postanu svjesne.

[Zayron]

Inače u izjavama o prisustvu i neprisustvu blagodati, milosti posvećujuće Duha Svetoga bi se zaista trebali svi mirnit i krotit jer niko nije "upraviteljem" Duha Svetoga, Ducha Svatého., To me podsjetilo na anegdotu kad su nekakve časne sestre bile u Rimu na audijenciji kod pape Wojtyle i njihova "matka představená"(igumanija) se imala predstavit riječima "ja sam matka představena reda službenica Duha Svetoga" a ona od te treme i u brzopletosti izjavila tamo pred papom. "Ja sam matka představena Duha Svetoga". Papa se okrenuo, nasmijao i veli: "No, to još nisam ni slutio da Duh Sveti ima takvu "matku představenu". Ja sam samo jedan obični papa a vi ste matka představena Duhu Svetome.

[Zoran Đurović]

Католици немају благодати? Отрежњујући је савет који св. Генадије Схоларије, антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског дао синајским монасима. Превод дајем по руском тексту, јер ми је компликовано да идем до библиотеке. Не сумњам у Занемонецову стручност и не видим шта је могао погрешно да преведе. Занемонец А. В., Иоанн Евгеник и православное сопротивление Флорентийской унии, СПб. Алетейя, 2008, 135-136. Гр оригинал се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206.  

 

 

4. Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: „Не дајте светиње псима“ итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: „Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас“. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: „Сваки који није против нас, тај је са нама“, и „оног ко ми прилази не изгоним ван“. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске цркве. Тако и свети патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених.

 

 

Верујем да је овај текст једна солидна база за екуменски дијалог. Не бих могао све да потпишем из њега, али је отрежњујући. Види се да Генадије не завлачи католике кад их назива хришћанима (као у поменутим критским вратоломијама) јер их он присаједињује светињи. Ја не дајем нафору некрштенима. Али католицима дајем. И то сам радио и пре него да прочитам овај Генадијев текст. Јер су католици освећене особе, а канони нам бране да нафору делимо некрштенима (можда је у Дечанима нека друга пракса?). Јер, да би узео нафору мораш да будеш у цркви, да се Богу колиш, да дођеш до краја и узмеш благослов. И ми те благослове не дајемо неспособнима да их приме, односно некрштенима.

Данашњи борци за неверу руже Амфилохија што даје нафору католицима (http://borbazaveru.info/content/view/5244/1/). Артемити са задовољством преносе како Бугари не дају нафору екуменистима (иако ја овде служим и са Бугарима, нису сви сумашедши: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2016/10/05/критски-рецидив-у-бугарској-нема-нафо/).

Али, ови талибани су доследни. Јер они полазе од тезе да католичко крштење није крштење. Тако бих и ја радио да то верујем. Прекрштаво бих католике као што и дечанци раде, али бих писао синоду СПЦ да се избаци пракса миропомазивања, јер онда испада да причешћују некрштене. Но, о томе је већ довољно било речи.

Међутим, моја позиција је ова Генадијева скоро у потпуности. Људи су крштени и побожни, имају праве намере, има да их благосиљам. Само због уверења да акривија може помоћи одељеној браћи, ми немамо евхаристијско општење. И то је онда канонско питање. Јер велимо: Немате у пуноћи благодат зато што сте одвојени од нас. То исто нам они узвраћају. Генадије не вели као Сава да су католици некрштени (неко би требало да обавести папу Франциска да је некрштен и у смртној опасности). У смисли, дакле, акривије, треба разумети Генадијеву интервенцију, а не у смислу да он мисли да су католици безблагодатни. Ваља приметити и да их он прима без миропомазања, довољно је да се „откажу отачких заблуда“.

Написавши ово и превевши текстић, верујем да ми је кликнуло на Небу 5-6 поена за напредовање у светости. Јер ми ниједан динар не зазвони у џепу...

[Bokisd]

Sv. Genadije Sholarije, je bio ucenik sv. Marka. U vreme Florentinske unije bio je malo naklonjen na stranu cara i unijatskog patrijarha, pa je sv. Marko kroz razna pisanija, objasnjavao i ubedjivao Genadija da shvati svu pogubnost i 'jereticnost' unije i da se vrati pravoslavlju. Kasnije posle upokojenja sv. Marka, on se vraca u pravoslavnu crkvu i postaje Carigradski patrijarh. Sv. Genadije uspeva da sazove Sabor 1484. godine koji je odbacio uniju u Ferari.

Dakle, moze se reci da je Genadije bio odlucan borac protiv unije i jasno je da u ovom slucaju primanja nafore snishodi rimskim hriscanima hodocasnicima. Dakle hriscanima koji obilaze Sveta mesta i svetinje celog hriscanstava. U samo takvim situacijama, pravi se ovaj izuzetak, jer, kao stro kaze sv. Genadije to je:

"Такав је обичај васионске хришћанске цркве".

Medjutim, kada je u pitanju pricesce, onda vazi ovaj obicaj i pravilo :

"Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви."

Lepo pise, mora biti pravo ispovedanje vere, ako ne postoji ( kao sto ne postoji kod rimokatrolika ), onda ne treba davati pricesce, cak ni hodocasnicima.

 

[Bokisd]

Inace, djaba je i zatvorena ona tema o sv. Stefanu Prvovencanom, naso' o.Zoran ( i drugi forumasi ), nacin da se produzi diskusija. 

Moje misljenje je, da treba otvoriti ponovo onu temu, ovako se samo pravi zbrka, pa neka se tamo pise, ovo je tema uvazenog o.Save i njegovih briljantih i duboko duhovnih odgovara braci hriscanima, na razne nedoumice.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

4 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.

Речи јеретик и јерес данас имају јако ружну конотацију, нажалост понајвише зато што су јеретици брутално прогањани и убијани, опет кажем, не на иницијативу овог или оног владара, већ понајвише Римске цркве која је вековима водила кампању систематског прогона јеретика. Православна црква никада није имала учење о томе да се физичким страдањем јеретика њихове душе искупљују пред Богом, нити је организовала аутодафее тј. јавна суђења уз спаљивање људи, што се технички у римокатоличкој терминологији називало actus fidei (акт вере). Православни хришћани били су ужаснути делима крсташа којима је папа Урбан II обећао царство небеско и пуни опроштај грехова free of charge ако крену у свети рат. Неко ће рећи, па добро то је било давно и сада Римска црква говори о љубави, али знамо, из не тако давне прошлости, да су управо читав низ погрешних учења о искупљењу, задовољењу Божије правде итд представљали основу, а некима и оправдање, за слична дела у НДХ. Али добро, опет ће неко рећи, то је била нацистичка творевина која нема везе са црквом (иако је Црква до краја сарађивала са том творевином). Ипак, политика прекрштавања је била не само одобрена или прећутно подржана од Ватикана (иако је Рим био јако добро обавештен, и после чак организовао и бег злочинаца из Хрватске Ватикана преко твз. пацовских канала). Сада цела ова прича треба да добије коначну потврду Ватикана у канонизацији Алозија Степинца. Док чекамо да се велики постер са насмејаним Алојзијем размота са балкона базилике Св. Петра и стотине хиљада римокатолика узнесу своје молитве новом свецу, треба застати и мало размислити какве ће та позоришна представа уопште имати везе са Христом. 

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа. Учење о сатисфакцији увређеног Божијег достојанства је за православље бесмислица. Зато је реч јеретик, данас јако тешка и мучна и, слажем се, треба је избегавати јер милиони римокатолика кроз историју нису били одговорни за оно што су радиле њихове папе и учили њихови богослови и многи од њих данас могу нам бити пример честитог живота, као, уосталом и многи људи из других верских традиција. Али рећи да и поред ове и читавог низа деформација хришћанског учења у римокатоличанству постоји континуитет валидности светих тајни и да их је Православље као такве прихватало је science fiction. Зашто Византијски нису тако срдачно дочекали успостављње паралелне јерархије након крсташке пљачке Цариграда, зашто су одбачена оба унионистичка Сабора (пред највећом исламском опасношћу) и читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова. Који су православни светитељи, признати као такви од пуноће наше Цркве, икада признали инославна учења или тајне као валидне и спасоносне или упућивали верне да их прихвате. Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Јерес тј. јелински αἵρεσις означава различито мишљење, односно припаднике оних група који на тим мишљењима и веровањима граде своју веру. У Новом завету се помиње "јерес Садукеја" Дап 5.17 и "јерес Фарисеја" Дап 15.5; 26.5. Када православни кажу да је неко јеретик ми не тврдимо, оно што је Рим тврдио вековима (што се од 2ВатикКонцила више не тврди) да ће јеретици горети у тварном огњу који је Бог припремио да вечно мучи непријатеље Цркве, нити је за њих спремамо ломачу. За нас Бог није створио тварни огањ за вечно мучење, нити чистилиште за сортирање оних који нису довољно принели покајања. Једноставно, реч је о погрешним учењима која озбиљно доводе у питање пуноћу њихове вере и лишава их пуноће благодатног дејства Св. Духа.

Господ ће на крају све једнако призвати у пуноћу своје љубави која је безусловна и не зависи од јуридичких категорија, нити где се ко родио (јер нисмо могли да бирамо), али они који свесно негују погрешну слику о Христу или су изабрали пут таме и негирања Бога налазе се у озбиљној опасности да ли ће прихватити и препознати Господа. Ипак ни тада не можемо тачно рећи ко ће се спасити, а ко неће јер, хвала Богу, свима суди Бог љубави, а не судије овога света, а поготово не нека Инквизиција. Уосталом, зато данас у свим Православним црквама примамо обраћенике из римокатоличанства и протестантизма који траже аутентичну традицију Цркве. Да Православна Црква признаје валидност њихове вере, тајни, евхаристије, зар им се једноставно не би рекло, идите у своје цркве и верујете како верујете јер све је то исто. Сви знамо да хришћански запад из времена првог миленијума има поштовања вредну древну хришћанску традицију и најбоље би било када би се Рим вратио ономе што има и пустио низ Тибар бројне папске енциклике у које и данас многи не верују. Православни икуменизам, ако већ користимо овај термин, једино оправдање има ако сведочимо истину коју наша Црква чува, и не тражимо компромис са оним с чим не може бити компромиса. 

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Bokisd рече

Sv. Genadije Sholarije, je bio ucenik sv. Marka. U vreme Florentinske unije bio je malo naklonjen na stranu cara i unijatskog patrijarha, pa je sv. Marko kroz razna pisanija, objasnjavao i ubedjivao Genadija da shvati svu pogubnost i 'jereticnost' unije i da se vrati pravoslavlju. Kasnije posle upokojenja sv. Marka, on se vraca u pravoslavnu srkvu i postaje Carigradski patrijarh. Sv. Genadije uspeva da sazove Sabor 1484. godine koji je odbacio uniju u Ferari.

Dakle, moze se reci da je Genadije bio odlucan borac protiv unije i jasno je da u ovom slucaju primanja nafore snishodi rimskim hriscanima hodocasnicima. Dakle hriscanima koji obilaze Sveta mesta i svetinje celog hriscanstava. U samo takvim situacijama, pravi se ovaj izuzetak, jer, kao stro kaze sv. Genadije to je:

"Такав је обичај васионске хришћанске цркве".

Medjutim, kada je u pitanju pricesce, onda vazi ovaj obicaj i pravili :

"Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви."

Lepo pise, mora biti pravo ispovedanje vere, ako ne postoji ( kao sto ne postoji kod rimokatrolika ), onda ne treba davati pricesce, cak ni hodocasnicima.

 

И ја тако ово разумем. Нафора није евхаристијски хлеб и постоје у Православљу разне праксе. Негде се по расуђивању даје и инославнима (не баш припадницима Сајентолошке цркве или адвентистима, већ онима који су историјски били везани вековима за Католичанску Цркву), али се већином не даје јер неки мисле да су примили евхаристију, пошто их у римокатоличким црквама ионако не причешћују под оба вида. Схоларије јасно указује да валидна евхаристија зависи од исправности вере, и без пуноће истине у Христу нема ни евхаристије код инославних, нити се она даје инославнима. То није ствар педагогије, већ суштине нашег разумевања евхаристије као пуноће заједнице у Телу Христовом која, како велика већина верује, пројављује у благодатним даровима Духа Светога једино у Православној Цркви. Као што већ рекох, из целог контекста православне традиције може се закључити да  инославни хришћани немају потпуну светотајинску реалност ни Цркве ни тајни, али су неки од њих сачували барем њихово обличје и друге обичаје Цркве, што је вредно поштовања. Такође, инославне без проблема називамо хришћанима зато што су историјски проистекли из Цркве и многи од њих деле са нама најважнија учења о Светој Тројици и Христу Богочовеку. 

[Bokisd]

15 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

И ја тако ово разумем. Нафора није евхаристијски хлеб и постоје у Православљу разне праксе. Негде се по расуђивању даје и инославнима (не баш припадницима Сајентолошке цркве или адвентистима, већ онима који су историјски били везани вековима за Католичанску Цркву), али се већином не даје јер неки мисле да су примили евхаристију, пошто их у римокатоличким црквама ионако не причешћују под оба вида. Схоларије јасно указује да валидна евхаристија зависи од исправности вере, и без пуноће истине у Христу нема ни евхаристије код инославних, нити се она даје инославнима. То није ствар педагогије, већ суштине нашег разумевања евхаристије као пуноће заједнице у Телу Христовом која, како велика већина верује, пројављује у благодатним даровима Духа Светога једино у Православној Цркви. Као што већ рекох, из целог контекста православне традиције може се закључити да  инославни хришћани немају потпуну светотајинску реалност ни Цркве ни тајни, али су неки од њих сачували барем њихово обличје и друге обичаје Цркве, што је вредно поштовања. Такође, инославне без проблема називамо хришћанима зато што су историјски проистекли из Цркве и многи од њих деле са нама најважнија учења о Светој Тројици и Христу Богочовеку.

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

56 minutes ago, Bokisd рече

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. 
 

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа.

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Molim i ja vas oče, da govorimo o istoriji staroj 2000 godina.

Ja se nalazim u pravoslavnoj Crkvi, gde imam sve što mi je potrebno kako bi priveo svoju ličnost spasenju koje nam obeća Sin Božji i moja šećerlema nije ništa drugo do dovoljnost Istine koju imam u Hristovoj Crkvi, da mi na pamet ne pada govoriti i zatvarati se u granice na koje vi ukazujete.

Ja ne moram, da opštim sa rimokatolicima ako nema jedinstva, niti moram govoriti da su oni bez blagodati, meni koji Hristu dolazim u pravoslavlju to nije potrebno. Ono što mogu govoriti jesu moja viđenja u odredjenim pogrešnim učenjima i mogu vam reći nisam u suprotnosti sa niti jednim pravoslavnim stajalištem. Ali oče Duh diše gde hoće i na koji god način hoće. Tako daje i blagodat. 

Crkva jeste Hristos, Hristos radja nekoga van Crkve nekoga u Crkvi, ovo je pravoslavno stajalište i malo je drugačije od vašeg gledanja.

Šta mi ukazujemo rimokatoličkom verniku? Na pogrešna učenja ili mu govorimo kako je bez blagodati iako je on oseća?  Na meni nije da sudim, na meni je da svedočim blagodat, pa nek se onda neko drugi pita ima li blagodat ili nema a ne ja da uzimam njegov deo posla na sebe. 

Baš me zanima kako izgleda rimokatolički vernik koji je prešao u pravoslavlje i veruje da nije nikada bio kršten?

[Zoran Đurović]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова.

Тада су папе биле као о. Сава и веровали да нема тајни у нас. Тако би и ти "мисионарио" да си био на њиховом месту. 

[Zoran Đurović]

52 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

И Руси су хипи-екуменисти као и ја: 

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

[Архимандрит Сава Јањић]

37 minutes ago, Zoran Đurović рече

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

Драги оче, Ватикан је ово довео до савршенства, и ови наши локални примери су игра за малу децу. 15. маја 1252 папа Инокентије IV (један од незаблудивих, јел) је објавио булу Ad extirpanda којом је као званично учење РКатоличке црке ауторизовано учење о примени мучења од стране Инквизиције приликом изнуђивања признања од јеретика. Дакле то нису били појединачни примери, есцеси или претеривања већ званичне одредбе највиших ауторитета у њиховој Цркви. Можемо да се овако натежемо до бескраја али заиста не намеравам да идем у хорор и цитирам делове или методе које су рађене ad majorem gloriam dei. Моја поента јесте да су те аномалије последица њихових погрешних учења и о Цркви и о Христу, због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову.

[Архимандрит Сава Јањић]

34 minutes ago, Zoran Đurović рече

И Руси су хипи-екуменисти као и ја: 

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

Већ сам и раније поменуо да Руси не примењују миропомазање али траже одрицање од папе и латинских јереси (као што се види на видео клипу који сам недавно послао), али као што рекох, то је једна од пракси у Православној Цркви и питање њиховог схватања икономије. Ајде да видимо да се римокатолички свештеник прими у СПЦ или у Еладску Цркву тако што ће само да обуче фелон након исповести. Уосталом, нисам чуо ни за једног руског епископа који би одобрио причешће код римокатолика својим верницима, а у руским црквама колико знам римокатолици могу да приме причешће. Као што се из целог контекста текста (посебно из пасуса који сам раније цитирао) види да се не признаје потпуност благодатног дејства код инославних. Чак ни начн пријема инославних није јединствен свуда, па Грци и већина осталих примењују миропомазање, а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење. Неке Православне Цркве признају венчања са инославнима, Грузијска Црква то изричито одбацује. Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става. Покушај да се усвоји на Криту није славно прошао и поред свих настојања да се нацрт из Шамбезија прогура у првобитној верзији. Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче, али у целом контексту православне традиције то је пракса која се обликује последњих деценија и мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива. Познати су јако велики отпори у РПЦ поводом ових ставова, али то је јако опширна тема.

Такође имамо потпуно један ток размишљања у православној традицији до првих деценија двадесетог века и нови начин размишљања након тога са Баламандским споразумом 1994 који није ни прихваћен од свих православних Цркава и остаје дубоко контроверзан. У сваком случају, прихватање инославних тајни као валидних јако је тешко ускладити са континуитетом православне традиције и ова тенденција наилази с правом на озбиљне отпоре не неких маргиналних група већ и целих помесних Цркава и бројних богослова.