Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Александар Милојков]

Kako onda svet sada postoji, kada nema Bozijeg prisustva (barem ne u onom eshatoloskom smislu)?

 

Постоји у сенци смрти и под претњом ништавила. Али, и оваквог га држе енергије Божије, воља Божија. Није тачна премиса да нема Божијег присуства. Да га нема, свет би се сурвао у небиће.

 

Svet postoji bez tog prozimanja bozanskom ljubavlju vec milijardama godina. Ne vidim da se survao u nebice. 

 

Опет погрешна премиса. 

[Guest - . . .-]

Оче, јавите нам како је протекла слава, да имамо иформацију "из прве руке"

[Ламех]

Петре, тај бесмисао и нужност о којима говориш није ништа ново. Још у Проповеднику то провејава и боји целу књигу. И то зато што то јесте тако. Латентни осећај нужности, бесмисла и немоћи јесте оно што душу додирује и што јој се увлачи. То и јете сусрет са границама сопственог бића. И то Писмо не крије. Што би па крило. И претерани романтизам верујућих је мало наркотичан. Али исто тако, није бесмисао све и не треба да му се препуштамо јер смо као верујући опитно упућени у присуство Божије и љубав његову која и одатле просијава јер је Он сам на крсту нас ради умро. И васкрсао. Ствар је трпљења и подвига. Ништа више и ништа компликовано. Е зашто ми то све компликујемо...

[Лазар Нешић]

Necu vise komentarisati da ne spamujem.

 

Петре, Петре ... опет ниси добар.

Па зар до сада ниси научио да се Бог сваког дана уз доручак јавља теолозима и исповеда им се о томе шта мисли и намерава и шта ће бити у будућности и есхатону и свему осталом?

И кога воли или не воли. И ко ће у пакао, а ко неће. И наравно, ако то Божије није по догматици теолога, онда не ваља.

Биће онако како у догматикама пише, никако другачије, сигурно! Ту ни добри Бог не може ништа.

 

Престани да размишљаш и батали да трагаш за Богом, ту су ти теолози да ти објасне све што Бог мисли и намерава. Без бриге

 

П.С.

Извињавам се на упаду, ово је само за Петра лично.

[w.a.mozart]

EDIT: Necu vise komentarisati da ne spamujem. 

 

да се и ја придружим - некад сам размишљао као ти (вероватно нисам продубио толико) - помогла ми је књижица митрополита Зизјуласа - Од маске до личности и објашњење о биолошкој ипостаси - мислим да све време причаш о томе (можда и грешим)

 

http://verujem.org/teologija/ziziulas_identitet_od_maske_do_licnosti.htm

 

ево одломка

 

 

А) Ипостас биолошког постојања састоји се у зачећу и рођењу једног човека. Сваки човек долазећи у свет доноси своју “ипостас”, која није сасвим без везе са љубављу: производ је заједништва два људска бића. Ерос, чак и као хладни и без осећајне везаности чин, представља чудесну тајну постојања, скрива у себи стремљење за дубљом стварношћу заједнице, за екстатичним (“из-ступним”) превазилажењем индивидуалности у творевини. Међутим, ово биолошко настајање човекове ипостаси има као коренити недостатак две “слабости” које укидају баш оно чему стреми људска ипостас: личност. Прва “слабост” је оно што би могли назвати онтолошка нужност. Факат настанка ипостаси нужно је везан са природним инстинктом, са стремљењем “датим” и слободом неконтролисаним. Тако личност као “биће” и “постоји”, али не као слобода него као нужност. Последица тога је да она нема могућности да потврди своју ипостас са апсолутном онтолошком слободом, као што смо је напред описали: покуша ли да узведе слободу до њеног онтолошког апсолута, сукобиће се са дилемом нихилизма.[37]

Друга “слабост” је природна последица прве. На првом стдијуму могла би бити названа “слабошћу” индивидуализма, раздвојености ипостаси. Међутим, на крају се она поистовећује са последњом и највећом човековом “слабошћу”, са распадом ипостаси, тј. са смрћу. Биолошки састав човекове испотаси, окован у свој својој основи нужношћу своје “природе”, окончава овековечењем ове природе стварањем тела, тј. ипостасних једињења која потврђују свој идентитет као раздвојеност од других једињења или “ипостаси”. Тело које се рађа као биолошка ипостас, дејствује као чувар неког “ја”, као нова “маска” - προσωπειον – која спречава ипостас да постане личност – προσωπον, тј. да буде потврђена као љубав и слобода. Тело стреми личности али на крају води индивидуи. Последица овог стања јесте: да би човек афирмисао своју ипостас нема потребе да успостави однос (онтолошки, не просто психолошки) са својим родитељима. Чак обратно, прекид тог односа представља предуслов његове самопотврде.

[Ђорђе Р]

Оче,

 

хвала на гостопримству. Било је прелепо, као и ранијих година. Свака литургија у Високим Дечанима је неописива радост, а поготово када је архијерејеска, када началствује патријарх, и још на празник св Краља. Утисци су изванредни. То је и лепа прилика за сусрет нас из централне Србије за драгим људима са разних крајева КиМ, из разних "енкалава", пошто нас све окупи св Краљ на литургији. Топлина и гостопримвство је, као и увек, нешто неописиво, јер вашим лицима и опхођењем, како међусобним, тако и према гостима, сведочите љубав, и ширите ону тиху радост и оптимизам, као прави служитељи Христа Бога нашег. Оно што је мени упало у очи, везано за долазак до Високих Дечана, то је изостанак албанских застава. Прошле године је читаво Косово и Метохија било окићено албанским заставама због предстојећег њиховог националног празника. Срдачно поздрављам Вас и вашу заједницу. Свако добро од Господа!

[Архимандрит Сава Јањић]

Svakako da sam tumačio ove reči, da je oproštaj već tu samo se očekuje rekcija druge strane, čisto vaspitno...

Postoji li ta opcija?

 

Свакако, како бисмо иначе тумачили Стари Завет који је сав у васпитању народа Израиљског преко кога треба да се оствари спасење за цело човечанство. На то сам већ указао у мом претходном одговору. Зато када читамо да се Бог гневи, кажњава, неће одмах да опрости и слично не смемо да пројектујемо на Бога наша страсна осећања. Бог није подложан страсти и он је изнад добра и зла како их ми доживљавамо. Све што он ради јесте израз његове љубави без обзира како то нама изгледало. То је понекад јако тешко разумети као што дете не разуме своје родитеље који га васпитавају користећи понекад и оштрије мере, које детету изгледају као одсуство љубави, казна, неразумевање. Овај језик који често наилазимо у псалмима ушао је у бројне молитве и богослужбене песме јер се Богу обраћамо као деца, једноставним речима, а не философски. Бог живо комуницира са својим народом, не као антички богови у древној митологији јер човек је створен не као слободна личност и позван је да буде сарадник у Божијем спасењу света. Древна грчка митологија види човека као трагично биће, које није слободно и које је често играчка у рукама ћудљивих олимпских божанстава.

 

Погледајмо, на пример, овај пример код пророда Малахије 3,8-11: "Еда ли ће човјек закидати Бога? а ви мене закидате; и говорите: у чем те закидамо? у десетку и у приносу.Проклети сте, јер ме закидате, ви, сав народ. Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући, и окушајте ме у том, вели Господ над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста. И запријетићу вас ради прождрљивцу, те вам неће кварити рода земаљскога, и винова лоза у пољу неће вам бити неродна, вели Господ над војскама."

 

Бог се љути што га човек вара и закида му у приносима. Наравно, Бог није поробљен страшћу гнева, нити му требају наши приноси, али он жели срце човеково, а љубав се изражава у нечему што одвајамо од себе да бисмо дали другоме, то је прави смисао жртве "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено Бог неће презрети" пева псалмопевац у 50. псалму. Скрушено срце јесте срце које препознаје свог Створитеља, које има места за другога и које није овладано охолошћу и самољубљем. Божанска педагогија увек за циљ има љубав, али пошто људи "необрезана срца" са њима често разговара на начин како они једино могу разумети.

 

Посебно је занимљиво како пророк Наум говори о Богу у првој глави своје књиге пророштава 1, 2-8: "Бог је ревнитељ и Господ је осветник; осветник је Господ и гњеви се; Господ се свети противницима својим, и држи гњев према непријатељима својим. Господ је спор на гњев и велике је моћи; али никако не правда кривца; пут је Господњи у вихору и бури, и облаци су прах од ногу његовијех. Запрећује мору и исушује га, и све ријеке исушује, вене Васан и Кармил, и цвијет Васански вене. Горе се тресу од њега, и хумови се растапају, а земља гори пред њим и васиљена и све што живи у њој. Пред гњевом његовијем ко ће се одржати? и ко ће се опријети јарости гњева његова? јарост се његова излијева као огањ, и стијене се распадају пред њим. Добар је Господ, град је у невољи, и познаје оне који се уздају у њ. Али ће силном поплавом учинити крај мјесту њезину, и тама ће гонити непријатеље његове."

 

Ово је живи Бог, Бог који ступа у живи и непосредни однос са својим народом, Бог који тражи много, али и много даје. Његова казна је увек израз љубави иако они који га не воле то не осећају. 

 

Као трећи пример узео бих књигу пророка Софоније 3, 6-10: "Истријебих народе, куле им се разорише, улице им опустих, те нико не пролази; градови им се раскопаше, да нема никога, нема становника. Рекох: побојаћеш ме се, примићеш наук; неће му се затрти стан ничим су чим бих га походио; али они уранише те покварише сва дјела своја. Зато чекајте ме, говори Господ, до дана кад ћу се подигнути на плијен; јер је суд мој да саберем народе и покупим царства, да излијем на њих гњев свој, сву жестину јарости своје, јер ће огањ ревности моје прождријети сву земљу. Јер ћу тада промијенити народима усне, те ће бити чисте, да би сви призивали име Господње и служили му сложнијем раменима. Испреко ријека Хуских који се мени моле, расијани моји, донијеће ми даре."

 

Бог говори о својим намерама као да се правда, ето ја их кажњавам да се опамете, а они се опет удљују од мене. Много је сличних примера у целом Старом Завету. Бог на моменте као да жели да уништи човечанство јер колико се год труди да га уразуми, људи се окрећу идолима, праве Бога по својој слици и прилици или још горе по лику бесловесних животиња, заборављају Божије законе, који су им дати како би се сачували од вечне смрти и помогли да се врате у заједницу са својим Творцем који их воли и брине за њих. Гледајући свој изабрани народ како се врло лако окреће лажним Боговима Бог Израиљев као да помишња - Шта ми би да ово све радим, да узимам за сарадике овакве слабе и непостојане људе? Наравно, воли Бог свој народ и никада га није оставио и заувек ће бити са својим Новим Израиљем. Када истински некога љубимо, нисмо равнодушни, наша љубав се често манифестује као гнев, иако је реч о сили љубави јер страст гнева долази од себичне и самољубиве душе која мисли само о својој користи и нема у срцу места за другога. Богу ништа не треба од човека, али ипак он хоће заједницу са њим јер је и створио свет како би га увео у вечно постојање, како би себе поделио са свима. И та љубав налази кулминацију у личности оваплоћеног Сина Божијег, Исуса Христа јер у личности Бога Логоса заувек се сједињују божанска и људска природа, "несливено, непромењиво, нераздељиво, нераздвојено", како учи Халкидонски орос. Христос није узео људску природу само да би пострадао као човек, а потом се повукао у неке трансцендентне небеске сфере, као након завршене позоришне представе. Он и сада и вавек седи "о деснују Оца" са оном људском природом коју и ми имамо као његова створења, само без греха. Зато једино у Христу и са Христом постајемо баштиници вечне заједнице са Богом. Бог који има овакав промисао једино може бити и јесте Бог неизмерне љубави, Бог једини човекољубац.

[CecaV]

Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.

 

    питање у вези "Христос је човекову природу увео у ..."  :    како се постојање пакла као полупостојања објашњава за историјски период пре Христа?

    питање у вези " ...Бога који том бићу даје могућност вечног постојања ..." :   да ли човек који жели да се самопоништи може да избегне сопствено креирање пакла тако што ће искрено одбацити вечно постојање и сваку емоцију везану за могућност вечног постојања?   (дакле, има ли човек избор да ...најискреније прихвати своју смртност и безначајност у оволиком свемиру, одбаци своју егоцентричност, прихвати инфериорност и било какав конфликт са Богом ?)

[Вонко Нормални]

Оче благословите.

 

Пре свега опростите ако је ово или слично питање већ постављено и ако сте на њега већ дали одговор молим Вас да ми на то скренете пажњу. Такође бих замолио појединце да не одговарају у име оца Саве нити да му допуњују одговоре јер за тим заиста нема потребе. Отац је, колико сам могао да приметим увек јасан и конкретан и, барем мени, додатна објашњења нису потребна.

Моје питање је следеће: Из пар Ваших одговора сам сазнао, и разумео Ваш став о коегзистенцији са албанским народом и неопходност комуникације са руководством "Републике Косово". Нема дилеме да су током свих окупација постојали људи који су комуницирали са окупатором штитивши на тај начин жене, децу, старе и болесне, као што су постојали и они који су се томе одупирали, борили се и гинули за слободу. Оба приступа су легитимна и неопходна. Али нисам сигуран да се дешавало, нити да је легитимно, а понајмање неопходно, да се окупатори ките ордењем. Па мање више неким државним, али орденом Светог Саве недавно су одликоване институције (мало ми је и нејасно као можете прикачити орден институцији) које отворено подстичу, помажу и спроводе окупацију дела Србије. Мене занима Ваш став о томе да ли је делити ордење са именом најсветијег од свих Срба оваквим људим (поред тога што је неразумно) у извесном смислу и богохулно?

 

Хвала унапред на одговору.

[Баба]

Све нове форумаше молио бих да ишчитају тему од почетка тако да не постављају већ постављана питања!

[Вонко Нормални]

Све нове форумаше молио бих да ишчитају тему од почетка тако да не постављају већ постављана питања!

 

Не знам да ли се ово односи на моје питање о одликовањима јер заиста нисам наишао на њега иако сам читао тему, могуће је наравно да сам прескочио. У сваком случају објашњење о одликовањима сам прочитао на фејсбуку, мене занима да ли отац Сава мисли да је богохулно доделити ово ордење људима који су га добили пре пар дана, јер једна ствар је изразити захвалност некоме за помоћ манастиру у виду грамате или иконе или чега већ, а нешто сасвим друго окачити им орден са именом и ликом Светог Саве.

Опет праштајте ако је неко већ питао о богохулности доделе ордена Св. Саве окупаторима и њиховим помагачима.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Игумане, срећна слава Вама и братији од Администрације сајта Поуке.орг

 

Благодарим свима на честиткама поводом наше ктиторске славе Св. Краља Стефана Дечанског. Било је заиста величанствено. На сајту Епархије објавио сам фотографије са прославе:

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/svecano-proslavljen-praznik-sv-kralja-stefana-decanskog-ktitorska-slava-manastira-visoki-decan

 

Мислим да слике говоре више од било каквих речи. Нарочито смо благодарни што нас је свог учешћа удостојио Његова Светост са Преосвећеним Архијерејима Пахомијем и Јованом. Патријарх врло радо долази у Дечане и везан је за ову светињу. Сећам се његове претходне посете у току лета. И овај пут је поновио да га за Косово и Метохију везују најлепша сећања у животу. Владика Пахомије је иначе замонашен у Дечанима као и  Еп. Иринеј Бачки и Еп. Јегерски Порфирије. Имали смо доста монаштва. Поред братије и сестрара из наше Епархије имали смо велику радост да са нама буду игуман Студенички архим. Тихон, братија из Ковиља и Букова, игуманија Ваведења из Београда са сестрама, игуманија ман. Градац, сестре из Ковиља, Жупе код Никшића, мати Катарина из ман. Подмалинско, више свештеника из разних Епархија. У олтару сам успео да пребројим 40 свештенослужитеља поред тројице Епископа и Патријарха. Народа је много дошло и поред лошег времена тако да су и црква и припрата биле препуне. Имајући у виду да је у току дана долазило још људи процењујемо да је било и преко 2000 душа. Имали смо званице из Београда (министри Родић, Мркић, Вулин са својим сарадницима), и доста страних дипломата, међу којима и наш велики пријатељ Свере Јохан Квале, бивши норвешки амбасадор у Приштини, без кога никада не бисмо саградили нови конак. 

 

За нас Дечанце ктиторска слава је посебан догађај јер Св. Краљ заузима посебно место у нашем животу. Често понављам да је он не само истински игуман дечанске светиње, већ и духовни владар и заступник Срба на Косову и Метохији, као једини Немањићки краљ чије су свете мошти остале на овом простору. Зато ми Дечанци стално морамо да будемо свесни да све што радимо морамо молитвено да "проверимо" са Св. Краљем јер нико од нас нема право да усмери ову кућу у правцу који не би прихватио њен домаћин Св. Краљ. Раније сам већ говорио како су Дечани вековима били дом који су не само православни, већ и сви други доживљавали као кућу Божију. Колико је било само исцелења и чудесних обраћења људи из целог света. Овај завет Св. Краља ми дечански монаси никада не смемо да доведемо у питање. Сама градња конака, која је трајала скоро 4 године, била је велико чудо Божије и чудо Св. Краља јер Дечани су један од ретких манастира у коме су братија живела заједно са посетиоцима и то у објекту који је задњи пут целовито обновљен почетком 19. века. Стари конак смо сада средили, а на пролеће ћемо још да наставимо, тако да ће то сада бити искључиво простор за госте и посетиоце који долазе у Дечане да би поред духовног искуства осетили и атмосферу старине и историје, посебно имајући у виду да је ово један од ретких манастира који већ 7 векова има непрекинуту традицију монашког и литургијског живота. Братство је већ прешло у нови конак који са друге стране има посебно монашко двориште и то ће бити простор искључиво одвојен за монахе. За нас је то сада и нова обавеза да се више трудимо, али и да никада не заборавимо на гостопримство, које је обавеза посебно према Св. Краљу коме долазе намерници са разних страна.

 

У скоро свим историјским манастирима неопходно је да се монаштво заштити од све веће гужве  (нарочито туриста), како би се сачувао квалитет монашког живота. Од пролећа намеравамо да ангажујемо млађе и црквене људе да помогну али и да раде за плату у одржавању старог конака и пријему гостију, наравно са нашим гостопримцима. Посебан објекат издвојили смо за искушенике који ће живети у простору који је одвојен и од гостију и од монаха како би се могли интензивније припремати за монашки позив. Предстојећи зимски месеци су ми веома важни како бих мало више порадио на новом дечанском типику који ћемо потом да заједнички продискутујемо и представимо нашем Владики на благослов. Правило је у манастиру главни стуб живота и свако ко жели да живи монашким животом има потребу за правилима који чувају наш поредак. Људска природа има сталну тенденцију да се индивидуализује, да тражи нешто своје, неки свој простор, неку своју "слободу" која је независна од других. Наравно, то је највећи изазов за монашки живот јер управо циљ нашег живота јесте да нас суштински сједињује у једно, да дишемо једним дахом, да све што радимо радимо на изграђивање наше заједнице, а не ради наших личних амбиција и жеља. Често ми ова тенденција да искочимо из заједничког поретка у неки свој лични свет личи на центрифугалну силу и наша стална борба у Цркви, породици, манастиру и било којој заједници јесте да стално учвршћујемо структуру нашег живота и држимо се поретка, јер у противном заједница се губи. У манастирима је то био узрок преласка на идиоритмију и настојања да се вратимо пуном општежићу и даље трају у нашој и другим помесним Црквама. Као људи који носимо палу природу стално се боримо са помишљу да у заједници нестајемо, да се губимо у једноличности и да наш живот нема смисла. Отуда је за монахе највећа опасност да се издвоје из општежића и крену неким својим путем тражећи разне више или мање оправдане разлоге.

 

Суштина монашког подвига у општежићу јесте стално враћање заједници, поретку. Зато нам служе богослужења, зато нам служе заједнички оброци, послушања и сл. То је суштина нашег евхаристијског начина постојања наспрам оног биолошког у коме је човек јединка која сама крчи свој пут. У оној мери у којој себе у потпуности уградимо и сачувамо у заједници у којој живимо, у тој мери ћемо бити духовно јачи и лично ћемо се више остварити у заједници него појединачно. Ово заиста звучи као парадокс, али у монашком животу ово је почетна премиса. Наравно, ми не поништавамо себе као личност, већ тражимо дубљи смисао функционисања наше личности која то постиже једино у међузависности и односу према другима. Већ знамо да је у томе суштинска разлика између индивидуе и личности. Зато се ми не спашавамо појединачно, својим личним врлинама и подвизима, већ у оној мери у којој смо себе узидали у ткиво Цркве - Тело Христово, што потрврђујемо и остварујемо пре и изнад свега кроз Евхаристију. Појединачне врлине и достигнућа пред Богом су потпуно ирелевантна, уколико нису у служби заједнице. Зато највише духовно напредује не онај који промовише себе лично, нарочито не када то чини на штету других, већ онај који поништава своје пало ја, афирмишући себе као део заједнице. Такав живи Христом и сва његова вредност и радост јесте Христос, за разлику од човека индивидуалца који се поноси својим природним даровима и достигнућима. Зато онај који је ближе Христу себе све више жртвује ради другога и тиме не губи већ чудесно добија. Данас, у времену индивидуализма и себичности, све ово изгледа врло тешко схватљиво и примењиво. Зато је монашки подвиг тежак за оне који не могу да се ослободе свог палог и лажног ја и који мисле да је спасење неки лични чин у коме не зависимо од другога. Братији често говорим да се не можемо спасити једни без других и зато када један посрне сви смо у опасности, а највише када свако од нас тражи своју вољу. За монахе је то најопасније јер улазимо у сферу демонског света који потпуно почива на том принципу. Овде се опет враћамо на првородни грех у коме ђаво лажљиво нуди могућност да човек постане бог без заједнице са Богом.

 

Данас, када се говори о монашком подвигу пост, молитва, метахије и други подвизи посматрају се често као циљ самим себи. Квалитет неког монаха се гледа у спољашњем изгледу, у количини подвига, а не у којој је мери евхаристијски уткан у своју заједницу, у Цркву. Подвизи су само средства која треба да нам помогну да се очувамо у заједници са Богом, да остваримо свој крштењски завет у коме смо умрли старом човеку и обукли се у Христа да бисмо заувек живели са њим. Ако пост, молитва и други подвизи не учвршћују монахе у заједничком животу (општежићу), ако се бавимо овим делатностима превазносећи се над другима, ако постајемо мање осетљиви на друге које или игноришемо или видимо као препреку и претњу за своје циљеве, сасвим је јасно да смо на путу демонског подвига. Овакав подвижнички живот директно води у вечну смрт. Зато је Црква превентивно одредила врло јасна правила поста и молитве као неку врсту гаранције да нас подвизи не одвуку у индивидуалну импровизацију. Свакако, у историји Цркве имамо бројне примере светитеља који су се подвизавали много више него остали. Како то разумети? То је веома опасан пут и многи који су њим ишли су се оклизнули и пали. Они који су устрајали и достигли велики степен подвига то су могли учинити једино тако што су чврсто себе уградили у заједницу, задобили љубав и дубоку свест да бављење тим подвизима не може бити повод за високумље. Зато се светитељи све што више напредују осећају "грешнијим", не толико због својих индивидуалних грехова, колико због свести о грешности људске природе. Они су толико себе уградили у ткиво Цркве да сваког члана заједнице доживљавају као део самог себе и зато је сваки пад другога и њихов пад, њихова туга. То опет с друге стране појачава њихову молитву за цео свет, за васцелу твар и узводи их на још већи духовни степен.

 

Монаштво у 21. веку је пред огромним изазовима да се с једне стране манастири не претворе у друштвене центре или невладине организације које се баве хуманитарним и другим сличним пословима, а с друге стране да не постану места где људи беже од света и других, не да би се приближили Богу и кроз њега другима, већ зато што не трпе да живе са другима и зависе од њих. Таква усамљеност је погубна и зато данас велики духовни учитељи, посебно на Св. Гори, саветују младим монасима да свој живот проводе у општежићима и да не иду олако у пустињу. Није тајна да данас имамо нажалост појединих пустињака који су се осамили да би живели по својој вољи, а не да би се ње одрекли. Ово је веома тежак пут који тражи данноноћно руководство искусних духовних учитеља и у сваком случају претходно искуство живота у заједници, било у здравој и добро структуираној породици, или у неком општежићу. Зато је најсигурнији средњи пут живота у општежићу уз умерени подвиг у послушању који држи тело под контролом, али који не даје повода за превазношење над другима. 

[Баба]

Не знам да ли се ово односи на моје питање о одликовањима јер заиста нисам наишао на њега иако сам читао тему, могуће је наравно да сам прескочио. У сваком случају објашњење о одликовањима сам прочитао на фејсбуку, мене занима да ли отац Сава мисли да је богохулно доделити ово ордење људима који су га добили пре пар дана, јер једна ствар је изразити захвалност некоме за помоћ манастиру у виду грамате или иконе или чега већ, а нешто сасвим друго окачити им орден са именом и ликом Светог Саве.

Опет праштајте ако је неко већ питао о богохулности доделе ордена Св. Саве окупаторима и њиховим помагачима.

 

Половина форумаша овде долази да приупита оца Саву  што је он поп доле на Косову кад је Косово под окупацијом и онда следствено томе иду та питања а нека су већ поновљена више пута.

Било је на почетку теме речи и о овоме што си ти питао.

Зато кажем прочитајте тему. Она јесте велика, ни то није случајно, али већ кад имате прилику да овако лако и онлајн поставите питање познатом нашем свештенику на мученичком Косову онда ту своју прилику искористите како ваља.

 

Сад невезано за ово твоје мени пада на памет пар  питања за оца Саву:

 

- Оче Саво да ли сте до сада на нашем форуму захваљујући овој теми имали више пријатности или непријатности?

 

 

- Оче Саво да ли сте имали којим случајем посредством ове теме неке понуде за помоћ вашем манастиру и Србима доле на Косову?

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани оче Саво, желео бих да чујем Ваше тумачење појмова "недостојно причешћивање", "причешћивање на осуду" ? Када се и како човек причешћује "на осуду"? 

 

Хвала Вам унапред.

 

 

Подсетимо се најпре речи Апостола Павла Коринћанима: "„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ  Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32).

 

Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља и која тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.

 

Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опет актуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат) сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).

 

Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква. Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“,  причешће Телом и Крвљу Христовом бива на суд и осуду.

 

Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче,

 

хвала на гостопримству. Било је прелепо, као и ранијих година. Свака литургија у Високим Дечанима је неописива радост, а поготово када је архијерејеска, када началствује патријарх, и још на празник св Краља. Утисци су изванредни. То је и лепа прилика за сусрет нас из централне Србије за драгим људима са разних крајева КиМ, из разних "енкалава", пошто нас све окупи св Краљ на литургији. Топлина и гостопримвство је, као и увек, нешто неописиво, јер вашим лицима и опхођењем, како међусобним, тако и према гостима, сведочите љубав, и ширите ону тиху радост и оптимизам, као прави служитељи Христа Бога нашег. Оно што је мени упало у очи, везано за долазак до Високих Дечана, то је изостанак албанских застава. Прошле године је читаво Косово и Метохија било окићено албанским заставама због предстојећег њиховог националног празника. Срдачно поздрављам Вас и вашу заједницу. Свако добро од Господа!

 

Хвала и вама на доласку. Добро сте нам дошли и други пут. 

Да мање је албанских застава јер је прошле године прослављана стогодишњица формирања албанске државе, видећемо на Дан заставе 28. новембра. Иначе на простору Дечана и Ђаковице готово да нема косовских застава чак ни на њихове велике празнике. Ове године су бројни посетиоци дошли без икаквих проблема и без пратње полиције. Чак је и присуство КФОР-а и полиције било више него симболично. Нисам чуо ни за једну непријатност. То свакако не значи да је све у нормали. Довољан је један инцидент негде другде да се овде повећају тензије. Али, треба имати у виду и чињеницу да је прошло већ скоро 15 година и да многи Албанци виде да се више не може живети од национализма и националистичких симбола. Свима је много важније запослење, имовинска сигурност и будућност њихове деце.