Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче игумане, зашто нема у нашој Цркви мисионарења. на пример, када су била тешка времена и монаси и свештеници су мисионарили, тј одржавали Цркву. Зашто је толики јаз међу монаштвом и свештенством и зашто монаси нису укључени у мисионарење по градовима (изузимам КиМ).

 

Мисионарски рад је једна од најважнијих активности у Цркви јер су хришћани од самих историјских почетака Цркве ширили радосну вест о Васкрслом Христу. Монаштво је специфичан начин живота, који следствено томе има и посебан приступ мисионарском раду. Иако у историји Цркве имамо много примера да су монаси активно радили на организованом просвећивању верника и ширењу вере међу неверујућима (преко образовних установа, издаваштва и сл), православно монаштво је само по себи посебан вид мисионарског рада. Зато су манастири и облагодаћени монаси често привлачили велики број људи који су тражили духовну утеху. У таквим манастирима обратили су се Православљу многи инославни или неверујући људи. Специфичност монашког мисионарења зато и јесте у томе да монаси људе позивају да дођу у манастир, а мање да они иду к људима у свет и проповедају. 

 

Православни мисионарски рад увек је био заснован на предањском православном познању живог Бога као личности, а не на интелектуалном разумевању вере. Апостол каже у Првој посланици Коринћанима да га је Христос послао да проповеда Еванђеље „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, па потом наставља „ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;" (1Кор 1-2)

 

Такви мисионари и просветитељи били су Св. Нина Грузијска и Св. Герман Аљаски и многи други који нису долазили са армијом проповедника или војника као западни мисионари који су ширили хришћанство у Јужној Америци, Африци и Азији у колонијалном и империјалном периоду. Православни светитељи и просветитељи су живећи интензивним духовним животом задобили силу Божију која је деловала на људе око њих више него "убедљиве речи људске мудрости". Св. Герман је живео подвижнички у својој пештери и локални Алеути су постепено почели да се интересују за овог необичног човека који их је привлачио својом добротом и љубављу. С временом они су пришли православној вери и били научени основним истинама хришћанства, али први додир са Богом био је лични, кроз Св. Германа.

 

Иако наша Црква никада није омаловажавала потребу образовања, у Православљу се никада није изгубила свест да живог Бога познајемо срцем, а не интелектом. Свети оци су посебно наглашавали потребу очишћења срца од страсти како бисмо могли да задобијемо чврсту веру у живог Бога и зато православна аскетска традиција и те како представља облик мисионарског рада. Свака врста интелектуалног сазнања у православној традицији, ако није повезана са борбом против страсти и греха неизбежно води у гордост и обману. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине – „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

 

У православном свету имамо монахе који су се посебно посветили мисионарском раду. Међу таквим монашким заједницама посебно бих поменуо манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија). Монаси у овом манастиру живе врло интензивним подвижничким животом, али истовремено имају развијену издавачку делатност http://www.stherman.com/ . Њихове књиге и часописи помогли су многим људима да нађу пут ка Богу.

[Andre Williams]

Помаже Бог, оче Саво.

 

Да ли би одговорили на питање постављено на почетку теме? Унапред хвала.

[Megas Doux]

Večeras je saopšteno da će Putin prilikom posete Vatikanu 25. novembra dati odgovor papi o mestu unapred dogovorenog susreta patrijarha Kirila i pape koje će se desiti na neutralnom terenu. Zanima me kakav je vaš stav o jedinstvu svih Hrišćana a posebno o onome što može da prethodi tome, recimo prelasku sa Julijanskog kalendara na Milankovićev, novo-julijanski i da li bi to dovelo do cepanja recimo naše pomesne ckve na pristalice promene i one koji se tome protive ? Primer : Bugarska i Grčka.

[Владан Здравков Меденица]

Večeras je saopšteno da će Putin prilikom posete Vatikanu 25. novembra dati odgovor papi o mestu unapred dogovorenog susreta patrijarha Kirila i pape koje će se desiti na neutralnom terenu. Zanima me kakav je vaš stav o jedinstvu svih Hrišćana a posebno o onome što može da prethodi tome, recimo prelasku sa Julijanskog kalendara na Milankovićev, novo-julijanski i da li bi to dovelo do cepanja recimo naše pomesne ckve na pristalice promene i one koji se tome protive ? Primer : Bugarska i Grčka.

не мора да се прелази са календара на календар. Одакле ти то? Па нису ни сви православци на истом календару, па...

А колико ми се чини отац Сава је на то питање одговорио једно 100 пута до сада...

[Megas Doux]

не мора да се прелази са календара на календар. Одакле ти то? Па нису ни сви православци на истом календару, па...

А колико ми се чини отац Сава је на то питање одговорио једно 100 пута до сада...

Amin, lepo važno je samo da slavim Božić pre Nove Godine to me jedino interesuje zbog sajma u Beču

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, оче Саво.

 

Да ли би одговорили на питање постављено на почетку теме? Унапред хвала.

 

Поздрав свима, имам 21 годину, пратим форум већ неко време и одлучио сам да коначно поставим тему.

 

Порука је подужа зато што се трудим да што боље опишем ситуацију и заиста би ми значила ваша помоћ. Унапред се извињавам за своје вероватно лоше схватање вере, немојте ми замерити, није ми циљ да мудрујем него да искрено образложим своје схватање у нади да ћете ми помоћи.

 

Дакле ради се о томе како многи хришћани кажу да су пронашли срећу откривши Хришћанство. Искрен да будем, од како сам почео да се интересујем за веру, ово је постао можда најгори период мог живота. Уопште ме не чини срећним идеја вечног живота, кад постоји могућност да та вечност буде вечно мучење у паклу. Уопште не осећам слободу кад имам само 2 избора - рај или пакао. Кажу Бог неће никога силом у рај. А наравно да нико не жели да се мучи вечно тако да ово испада као уцена заправо.

 

Раније сам мислио да је довољно само бити добар човек и нема зиме. Нисам се никад плашио смрти јер сам веровао у вечни живот и веровао сам да ме Бог воли и да ћу у рај јер живим поштен живот. Али сва та безбрижност нестаје сазнањем да нам џаба сва добра дела ако се не причешћујемо, за шта је претходно потребно покајање, пост, исповест.... А ја не осећам потребу за литургијом, за причешћивањем, искрено стварно не осећам ту потребу. Али ми онда над главом виси пакао, па онда ја постајем присиљен на то, значи верујем из страха, што реално није права вера. Ја ту не видим слободу, уопште се не осећам слободно нити и мало срећно. И не само због себе, него због милијарди других људи који се већ сад можда муче у паклу, и ко зна колико још милијарди људи ће се мучити, и то вечно.

 

Не уклапа ми се та слика са Богом који је љубав и који жели да се сви спасу. Знам, било је доста тема о овоме, читао сам, али и даље нисам задовољан. Аргумент да Бог не кажњава, да нас не баца Он у пакао него ми сами себе, има ми смисла. Али зашто би неки муслиман онда био у паклу ако је искрени боготражитељ, само је својим ограниченим људским умом препознао Бога на погрешном месту? Ако он за живота чини добро, и пун је љубави, зашто га Бог не би примио у Царство Небеско? Пошто је Исус савршен, значи не може бити сујетан, зашто би му онда рекао "ниси Ме препознао као Бога, не можеш у Царство него ћеш вечно да се мучиш"? Знам да бисте ми ви сад цитирали део из Светог Писма кад Исус каже "Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.", или нешто слично.

 

Једино што мени има смисла је да својим гресима не чинимо никакву штету Богу па да нам се он свети бацајући нас у пакао, него да чинимо штету себи, и онда кад изађемо Богу пред лице, постајемо свесни својих грехова, и то за нас постаје пакао, туга, грижа савести, како смо могли да живимо тако грешан живот. И мислим да то неће вечно да траје него одређено време, нешто слично апокатастази о којој је причао св. Исак Сирин (ако сам ја то добро схватио), а не мислим на Оригенову апокатастазу. А неко ко живи прилично поштен, али безбожан живот (не може да верује, али би реаговао као неверни Тома кад би се уверио), не видим како би он могао да буде у мукама јер би одмах увидео своју грешку, али Бог зна његово чисто срце и радо ће му опростити. Претпостављам да је овакво размишљање осуђено као јерес...?

 

Али шта да радим, кад мени једино то има смисла. Колико год желео да верујем, не могу. Не могу прихватити вечне муке никако. И да натерам себе да слепо верујем у то, из страха, осећао бих се ко лицемер, и даље бих осећао и тугу и страх и све осим радости о којој многи причају. И не бих могао да се радујем знајући да је ико вечно у паклу (осим ако то није његова жеља, нпр. човек који мрзи Бога и из ината неће да се покаје).

 

 

Како да се радујем животу кад знам да могу сваког тренутка да умрем и да постоји могућност да заглавим на вечним мукама заувек? Како да будем срећан и да волим Бога који би дозволио да се неко вечно мучи иако се каје? Како да будем опуштен са својом девојком кад ми над главом нон стоп виси Црква која каже да су предбрачни односи блуд? Лете ми мисли на све стране, верујем у Бога, али очигледно немам права да се изјашњавам као православац јер не живим тако.

 

 

Молим вас да ме схватите озбиљно, и још једном извињавам се ако делујем патетично или сам нешто погрешно написао, јако ми је тешко, месецима ми ова питања не дају мира.

 

Хвала унапред на одговорима 

Драги брате,

Када кажете да сте почели да се интересујете за хришћанство  очигледно је да сте тражили пут и смисао у бесмислу који сачињава живот без Бога.  Како сами кажете, оно што вас не чини срећним у вашој вери јесте идеја вечног живота, односно могућност да та вечност буде вечно мучење у паклу.  Логички вам то, како кажете, изгледа као уцена, јер нико, наравно, неће да се вечно мучи, а опет пакао постоји. Како то разумети?

Наравно, ви нисте ни први ни последњи човек који размишља о смислу живота и вечности и који се суочава са овим питањем. Мислим да је ваш проблем у томе што сте одређене ставове поставили у погрешној логичкој вези. Бог жели да сви уђу у вечно постојање, односно да себе оцелотворе , кроз природни начин функционисања човекове личности, онако је Бог по свом предвечном промислу и наменио човеку. Ми се, међутим, суочавамо са последицом пада, односно погрешног човековог избора, који се и на личном нивоу актуелизује сваки пут када аутентичне вредности претпоставимо лажним, када небиће претпоставимо бићу и страсти природном функционисању наших богомданих енергија.

Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима:  „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Aко ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21

Дакле,  начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама).  Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν),  која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.

Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.

Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора.  С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим,  тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.

Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза.  Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.

На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац  Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum). Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога.  Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос.  За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан,  он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.

Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.

У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује.  Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара.  Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.

Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор.  Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања.  То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.

Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.

Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство.  Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста.  Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије.  Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај.  Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем  те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.

Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римаљнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).

[асдф]

Благословени били оче, хвала на овако детаљном и обимном одговороу, јако ми значи ваш труд и заиста сте ми помогли

[Sherlock H.]

Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију.

 

Zapravo, predstavlja. Delimicno.

 

Jer, oni ne bi osecali taj bol kada ih Bog ne bi "grlio" svojom ljubavlju, tj. kada sve stvoreno ne bi bilo prozimano bozanskim energijama (kao sto je sada slucaj). Tako da se krivica sa Boga ne moze skloniti. Ona, svakako, nije onolika kolika bi bila u slucaju da je Bog onakav kakvim ga predstavlja zapadna tradicija - neko ko direktno kaznjava ljude zbog neispunjavanja njegovih zapovesti - ali krivica i dalje stoji, i od toga se, po mom misljenju, ne moze pobeci ucenjem o paklu kao stanju. tj. nacinu dozivljavanja Bozije ljubavi, nasuprot poimanju pakla kao prostorne kategorije. Stvari su vrlo jednostavne: da nema Boga koji ih primorava da opste sa njim nevoljno, ne bi bilo ni njihovog mucenja. 

 

Dakle, razlika izmedju jednog i drugog ucenja je u stepenu krivice koji Bog nosi, nikako razlika izmedju krivice i njenog apsolutnog odsustva. 

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Zapravo, predstavlja. Delimicno.

 

Jer, oni ne bi osecali taj bol kada ih Bog ne bi "grlio" svojom ljubavlju, tj. kada sve stvoreno ne bi bilo prozimano bozanskim energijama (kao sto je sada slucaj). Tako da se krivica sa Boga ne moze skloniti. Ona, svakako, nije onolika kolika bi bila u slucaju da je Bog onakav kakvim ga predstavlja zapadna tradicija - neko ko direktno kaznjava ljude zbog neispunjavanja njegovih zapovesti - ali krivica i dalje stoji, i od toga se, po mom misljenju, ne moze pobeci ucenjem o paklu kao stanju. tj. nacinu dozivljavanja Bozije ljubavi, nasuprot poimanju pakla kao prostorne kategorije. Stvari su vrlo jednostavne: da nema Boga koji ih primorava da opste sa njim nevoljno, ne bi bilo ni njihovog mucenja. 

 

Dakle, razlika izmedju jednog i drugog ucenja je u stepenu krivice koji Bog nosi, nikako razlika izmedju krivice i njenog apsolutnog odsustva. 

 

 

Јако је тешко  улазити у дубине Божијег промисла и наћи одговор шта би било када би било и сл. Знамо да је Бог све створио да би вечно постојало, а вечно постојање оног што је створено и по природи пролазно и смртно могуће је само у ипостасној заједници створене и божанске природе, односно у Христу. Пакао је стање у коме човек постојање доживљава као муку и проклетство и отуда његова тежња да побегне од битија, у мрак и непостојање. Трагедија за такве јесте што то није могуће јер је Бог све створио ради постојања да би преко Христа све што је створио увео у вечност. Ваше питање се своди заправо на питање зашто Бог не дозволи потпуни повратак створења у непостојање, односно зашто Бог уопште ствара. Плашим се да би нас ова питања на крају довела до питања зашто Бог уопште постоји, што, наравно, води у потпуни бесмисао. Ова логика неизбежно води неприхватању Бога онаквог какав јесте, а није тешко закључити од кога та логика долази.

 

Истина је да у љубави у овом свету имамо случајеве где се особа која љуби некада удаљује од љубљенога да га не би повредила својом љубављу. Међутим, чини ми се да то није примењиво у односу Бога и човека у вечности. Човек не може да постоји без Бога, односно није потпуно биће без Бога и онај који одбаци Бога пати и страда било да је Бог са њим или да се Бог од њега удаљи. У оба случаја његово постојање је непотпуно и мучно. Иако су ова размишљања заснована на могућностима која пружа наша логика, опет је немогуће наћи простора за било какву "кривицу" Божију. Све се коначно своди на питање зашто човеку који не жели биће није могуће да једноставно испари и врати се у ништавило. Разлог је једноставан, зато што ниједна личност није аутономни поседник људске природе и ми нисмо створени као индивидуе, већ као личности позване на однос и заједницу.

 

Занимљиво је како се ова тежња ка небићу истовремено манифестује уз настојање човека који се удаљује од Бога да себе индивидуализује, ослободи се међузависности са другима, да се осамостали и да буде довољан самом себи. То је жеља самообожења, да сами постанемо богови без живог и истинитог Бога. То је био корен Адамовог пада и корен је сваког другог греха и страсти. Читава демонска философија је заснована на тој идеји - одвојити се од Бога јер је његов свет погрешан и неправедан, створити свој свет са својим правилима и постати вечан сам по себи. Овом начину "постојања" супротан је евхаристијски начин постојања у коме улазимо у вечност и постајемо богови по благодати, тако што се у Христу, односно Цркви оцелотворујемо као личности. Евхаристија подразумева постојање у међузависности тј. љубав - охристовљење. Коначан циљ евхаристијског начина постојања јесте да можемо да кажемо са Апостолом: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,20).

[Дејан]

Оче Саво, ево сад смо на сајту попкренули питање око опраштања.

Негде сам гледао или прочитао, да је епископ умировљени Атанасије рекао, да опраштати тамо где нема кајања је повлађивање злу.

Можете ли нам више рећи о томе и како треба да праштамо?

[НиколајСвесрпски]

Помаже Бог оче Саво!Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?

[obi-wan]

Zapravo, predstavlja. Delimicno.

 

Crnjak racionalizma.

[Sherlock H.]

Пакао је стање у коме човек постојање доживљава као муку и проклетство и отуда његова тежња да побегне од битија, у мрак и непостојање. Трагедија за такве јесте што то није могуће јер је Бог све створио ради постојања да би преко Христа све што је створио увео у вечност. Ваше питање се своди заправо на питање зашто Бог не дозволи потпуни повратак створења у непостојање, односно зашто Бог уопште ствара.

 

Ne. Moje pitanje se svodi na to zasto je neophodno da svi budu "obgrljeni" bozanskom ljubavlju. Primera radi, oni koji ne prihvate Boga bi mogli da ostanu u stanju u kom je celokupna kreacija u ovom trenutku (za andjelski svet ne znamo). Na taj nacin se ne bi mucili nista vise nego sto se muce sada kada zive bez Boga.

 

Истина је да у љубави у овом свету имамо случајеве где се особа која љуби некада удаљује од љубљенога да га не би повредила својом љубављу. Међутим, чини ми се да то није примењиво у односу Бога и човека у вечности. Човек не може да постоји без Бога, односно није потпуно биће без Бога и онај који одбаци Бога пати и страда било да је Бог са њим или да се Бог од њега удаљи.

 

Tacno, samo sto u slucaju kada je Bog sa njim strada jos vise. U prvom slucaju, on strada zbog stanja bogoostavljenosti. U drugom slucaju, mucenje izaziva i Bozije prisustvo. Koji je smisao Bozije blizine kada ona nista dobro nece doneti tom coveku, osim jos vise mucenja? Taj covek kroz mucenje ne moze da zadobije eklisiolosku licnost (posto crkva odbacuje mogucnost pokajanja nakon smrti), a samim tim ispada da se tu radi o mucenju radi mucenja.

[Sherlock H.]

Crnjak racionalizma.

 

Da znas da sam znao da neces izdrzati da se ne javis...

[Александар Милојков]

Ne. Moje pitanje se svodi na to zasto je neophodno da svi budu "obgrljeni" bozanskom ljubavlju. Primera radi, oni koji ne prihvate Boga bi mogli da ostanu u stanju u kom je celokupna kreacija u ovom trenutku (za andjelski svet ne znamo). Na taj nacin se ne bi mucili nista vise nego sto se muce sada kada zive bez Boga.

 

Зато је неопходно јер је та љубав биће света. Бог је Сведржитељ. Без те љубави створени свет би се сурвао у небиће.

 

Њихова мука ће бити њихова слободна воља.