Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/7/2017 at 6:03, prave vrijednosti рече

Pomaze Bog oce Savo,

Ponekad je zaista tesko naci odgovor tek tako na neka pitanja,pa bih vas zamolio da mi probate ukratko objasniti kako to da jevreji (Judejski narod ,prije Hrista,za vrijeme Njegovog dolaska,a posebno poslije Hrista) pored svih

primjera koji se navode u starom zavjetu da je Bog Sveta Trojica ipak i dalje vjeruju samo u jednoga Boga Oca svih ljudi.

Evo na primjer u starom zavjetu se jasno vidi kada kaze:

"Eto ,covjek posta jedan od nas znajuci dobro i zlo"- kaze "nas",ne kaze posta kao "ja".

Kako i dalje vjeruju u jednoga Boga kada se na vise mjesta u starom zavjetu (koji i oni koriste) moze primjetiti da se Bog predstavlja u "mnozini" (Trojstvo).Kako se moze uopste preci preko takvih djelova starog zavjeta i zanemariti tako nesto,kada se jasno vidi o cemu se radi ?

O cemu se zapravo tu radi ?

Hvala unaprijed,

 

Od Gospoda Blagoslov

Branislav

Бог вам помогао брате Браниславе

Чињеница је да се Бог обраћа у множини у 1 Књизи Мојсејевој (Књизи Постања) 1.26 и 3.22: Потом рече Бог: "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи." (Пост. 1.26) и "И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи." (Посст 3.22). Наравно, то нема никакве везе са многобоштвом јер је вера народа Израиљског суштински заснована на вери у Једног и Јединог Бога (уп. 5 Мој. 4.35 "Теби је то показано да познаш да је Господ Бог, и да нема другог осим Њега." Такође имамо и јасна сведочанства код пророка Исаије у 45. глави да је Бог само један уп. стих 5 "Ја сам Господ, и нема другог, осим мене нема бога; опасах те, премда ме не знаш" итд. У јеврејском тексту Старог Завета Бог се често назива ЕЛОХИМ (Свевишњи, Пантократор у преводу Септуагинте).

Плурал се такође јавља и у тексту Курана нпр. у 2.87 "Исусу, сину Маријином дали смо јасно сведочанство истине" и исламски тумачи најчешће ово тумаче у смислу тзв. царске множине. У дреним царевинама владари користе множину када се обраћају својим поданицима. Ова пракса је чак остала и у старијој пракси црквене администрације где се Епископ за себе каже "ми".

Оци Цркве, посебно од апостолских отаца Варнаве и Јустина мученика, су у овом плуралу увек видели показатељ тројичности Бога, Бога који је Један али који је истовремено и Тројица - Отац, Син и Дух Свети. У том смислу стихови са почетка Књиге постања указују на превечни Божији савет свете Тројице. Јеврејски тумачи, су с друге стране увек инсистирали да је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (анђела).

Јеврејско тумачење се посебно повезује са стихом псалма 89.5-7 "Небо казује чудеса Твоја, Господе, и истину Твоју сабор светих. Јер ко је над облацима раван Господу? Ко ће се изједначити с Господом међу синовима Божијим? Богу се ваља клањати на сабору светих, страшнији је од свих који су око Њега." У јеврејском тексту Св. Писма Бог се често назива "Јахве Цеваот" (односно, Адонај Цеваот) што се у Септуагинти преводи као Θεός των δυνάμεον, Господ (анђелских сила). 

Хришћанско тумачење се посебно ослања на учење Цркве да је Бог Отац све створио Сином (Логосом) заједно са Духом Светим "Све је кроз Њега постало" (Јн 1.3) "Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано." Кол 1.16 "У ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио" Јев 1.2. Кључни хришћански аргумент јесте да се Бог није саветовао са анђелима када је стварао свет јер су они створени тек после, тј. када је Бог створио видљиви и невидљиви свет (небо и земљу, уп. Пост. 1.1). Такође, када Бог каже у Пост 1.26 "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми" јасно је да се не мисли ни у ком случају на анђелске силе јер је човек створен искључиво по икони и подобију самог Бога, а анђели не носе лик Божији као човек и спасавају се (улазе у пуноћу заједнице са Богом) и они кроз Богочовека Христа, Логоса Божијег који је у последња времена постао човек и коме служе као Богу и Спаситељу.

Лепо објашњење о превечном савету Божијем можемо наћи у Догматици Православне Цркве (http://www.veronauka.org/biblioteka/Bibview.asp?ID=741)

"Предвиђајући још пре стварања човека да ће овај по слободном дејству воље своје пасти у грех и залутати у беспућа и поноре зла, Бог је, побуђен човекољубљем, решио да палог човека спасе у своје време. Тога ради решило је Тројично Божанство да се паломе човеку пружи средство спасења оваплоћењем Јединородног Сина Божјег; ово спасење пали човек имао би да усвоји драговољно подвигом живе делотворне вере у оваплоћеног Сина Божјег. Ова превечна и неизказано тајанствена одлука Свете Тројице о спасењу рода људског и предодређењу средства за то спасење, назива се у Светом Писму: саветом и предзнањем Божјим (βουλή και πρόγνωσις του Θεού), тајном воље Божје (το μυστηριον τοΰ θελήματος), тајном, сакривеном од векова и од нараштаја (το μυστηριον το άποκεκρυμμένον άπό των αιώνων και άπό των γενεών), тајном, сакривеном у Богу и од самих Анђела на не­бу, тајном спасења, предодређеном од Бога (ην προώρισεν ό Θεός) пре векова (προ τών αιώνων) на славу нашу.
О овом превечном савету Божјем и одлуци Божјој о спасењу палог човека оваплоћеним Сином Божјим сведочи сам оваплоћени Син. Он објављује о себи да је од Оца послат у свет да изврши вољу Његову и да сврши дело Његово (το έργον αυτού), да је добио заповест од Оца да душу своју положи за спасење људи. Новозаветна благовест о спасењу људи, оличена и остварена Богочовеком Господом Исусом, у ствари је испуњење одлуке Божје у превечном савету. Још пре постања света (προ καταβολής κόσμου) Го­спод Исус је одређен да скупоценом крвљу својом искупи људе препорађајући их Духом Светим кроз веру у Тројично Божанство. Пре вечних времена (προ χρόνων αιωνίων) у превечном Савету Божјем одређено је да се људи спасу посинаштвом Богу кроз Исуса Христа у светињи Духа и вери истине, и то благодаћу која је дата у Њему на драговољно усвајање од стране људи."

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/3/2017 at 21:06, Hristina888 рече

Pomazs Bog,oce Savo.Ako biste mi odgovorili na ovo pitanje bila bih vam jako zahvalna.Da li volja Bozja moze da se molitvom promijeni?Naime,jedan prozorljivi starac je rekao mojoj bliskoj osobi da nece ziveti jos dugo.U starca ne sumnjam jer je zaista pun Duha Svetoga koji mu sve govori i to sto mu govori pokazuje se u svim slucajevima istinito.Mene zanima da li molitvom mogu da umilostivim Gospoda da promijeni ovakvu odluku?Da li su se takvi slucajevi dogadjali?

Бог не предодређује, већ будући изнад сваког појма времена поседује свезнање. Божије свезнање не укида слободу Божију већ подразумева да Бог унапред зна шта ће човек изабрати, како ће изразити своју богомдану слободу. Свети људи обично не откривају колико ће неко живети осим уколико по надахнућу Божијем то може да подстакне човека на покајање. Зато овај савет, ако узмемо да је по Божијем надахнућу, не треба схватити као претњу већ као подстицај на интензивнији живот у Христу у покајању. У Светом Писму али и у духовном искуству Цркве често имамо откровења која човека упозоравају на скори крај живота и која имају за циљ да га духовно пробуде. Уколико човек покаје чини нам се да је Бог променио своју одлуку, а заправо он је унапред знао и видео наше покајање, па зато ове случајеве треба разумети педагошки. Ако човек не промени свој живот снаћи ће га оно што је преко Бога било откривено и када се деси десило се не зато што је Бог предодредио нечију судбину, већ што је унапред провидео одсуство промене (покајања). Молитва је свакако важна, али без промене начина живота онога за кога се молите неће се ништа постићи. Зато треба молити Бога да подари дух покајања ономе за кога се молите и препустити се вољи Божијој.

[Maksim Cerovic]

Postivani Oce, da li ce covek posle vaskrsenja moci da kaze Bogu "Ne", kao znak slobodne volje? Zahvaljujem na odgovoru. 

[Maksim Cerovic]

Hteo sam jos jednu stvar da priznam, a to je da ne razumem Boga. Po kojim kriterijumima On deluje? Pitam sve ovo, da bih spoznao Njegov karakter. 

[Ivan94]

Zdravo oče,

Isus kada je bio na zemlji i propovedao, dolazila mu je gomila ljudi da traži pomoć od njega(isceljenje itd.) i on je svima pomogao, nikome nije odrekao pomoć. Da li je on budući i čovek, možda ipak pomišljao u sebi "jao, koliko vas ima, hoću malo da se odmorim" ili "pa gde ste baš sad našli da dođete" ili "da'l ste normalni da čoveka kroz krov spuštate" ili "ne mogu sad da pomognem ovome, žurim da stignem tu i tu" ili već neke slične pomisli, ali je snagom svoje volje odbacivao sve te pomisli i primorao sebe da pomogne svim tim ljudima i time dokazao svoju ljubav na delu ili je on već imao ljubavi u sebi i sa lakoćom pomagao svim tim ljudima?

Ja pomognem čoveku jednom, dvaput, triput, četiri puta (govorim o pomoći od koje nemam nikakve materijalne koristi) ali onda čovek se takoreći nakači i ja onda počnem da se opravdavam u sebi pomislima "da ja nisam dužan njemu da pomognem" ili "nek ide da plati za pomoć znam da nije siromašan", jednostavno čovek počinje da me nervira jer svaki drugi dan traži od mene pomoć i ja se onda ogradim svim tim pomislima i počnem da izbegavam čoveka i time sam pokazao da ja ustvari nemam ljubavi u sebi ili sam dokazao da ja ustvari imam ljubavi u sebi jer sam primorao sebe da mu pomognem i tih četiri puta jer ja ustvari od prvog puta kad je zatražio pomoć nisam hteo da mu pomognem (nemam koristi) ali sam primorao sebe?

Da li se do ljubavi stiže primoravanjem sebe na pomaganje drugima (bez materijalne ili bilo kakve druge koristi) pa onda kada Bog vidi da smo istrajni u tome reši da nas oslobodi tih opravdavanja, briga i strahova za sebe koji se javljaju u nasim mislima?

Postavio sam više od jednog pitanja i molim administratore da imaju smirenje.

Unapred hvala.
Ivan Mirković

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/18/2017 at 16:51, Maksim Cerovic рече

Postivani Oce, da li ce covek posle vaskrsenja moci da kaze Bogu "Ne", kao znak slobodne volje? Zahvaljujem na odgovoru. 

mima On deluje? Pitam sve ovo, da bih spoznao Njegov karakter. 

Када ово питање сагледавамо из перспективе наше воље "старог човека", тј. пале човекове воље ово питање може да се појави као сасвим разумљиво. Међутим, ствари стоје сасвим другачије када се овакво питање размотри у контексту спасења као обожења, охристовљења човека. Суштина наше вере је у томе да превазилазимо смрт тј. читав систем палог света тако што у Христу умиремо старом човеку и постајемо нова твар. Када би хришћанство било само један етички систем увек би постојала могућност да Богу кажемо не јер бисмо остали у сфери нашег палог "ја" које све види фокусирано на себе и које Бога доживљава као другога. Али, животом у Христу ми се пресаздајемо на сасвим други начин. Наша ипостас (личност) се не губи у заједници са Богом, већ се у Христу преображава од биолошке у црквену (еклисијалну), из индивидуалне (егоцентричне) у ону која суштински почива на заједници са Богом и кроз Бога са другима. Овај процес новог рођења почиње крштењем које нас знаменује као нову твар у Христу, али је потребно да својим животом, кроз свете тајне и нашу борбу са палом природом, заживимо као нови човек. Овај процес је у сталној динамици "док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4.13), а и ту где је крај јер се динамика односа човека у Богу наставља у вечности. Онај који заживи као нова твар у Христу, који почне да живо опитује Духа Светога (уп. 1 Кор 2.4-5) суштински се мења и у тој промени мења се његова воља. Он умире старом човеку и живи Христом, охристовљује се. Богословским језиком често кажемо да живот у Христу надилази етику (морал) и пре свега се изражава као нови начин постојања.

Другим речима, у православном предању морал  не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. У том смислу, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

Што се човек више сједињује са Христом његова воља се враћа у своје природно стање у коме се она увек изражава афирмативно према Богу. Охристовљен човек све око себе прима као дар Божији и у свему види Божију промисао чији је циљ да све буде сједињено у љубави Христовој. Ни зло у свету које бива од људи неостварених у Богу, разна страдања и патње које долазе по палој људској природи, суштински не могу да поколебају онога који у Христу свуда види смисао и савршенство. Бог је у том смислу изнад добра и зла (које ми доживљавамо само на нивоу људске природе). Зло суштински не постоји, већ је само одсуство живота у благовољењу Божијем и реакција људи који у одсуству заједнице са Богом друге виде као своју претњу и чине им зло или хоће да их униште, понајвише из сопственог страха и егоцентричности. Светитељи су најбољи пример оних који су још у овоме животу заживели као небески људи. За њих не постоје добри и лоши људи, већ они који су духовно болесни, који оздрављују и они који су већ оздравили и заживели Духом Светим.

Зато одговарајући конкретно на ваше питање могу да кажем да верујем да онај који је заживео Духом Светим не може да каже НЕ Богу, не зато што је заједницом у Богу његова слобода суспендована или потпуно укинута, већ зато што је своју личност нераскидиво повезао онтолошки (суштаствено) са Богом, обожио се. Када имамо случајеве да неко након дугог времена живота у врлини крене путем греха и тако изађе из овог начина постојања засигурно се може рећи да је живео само споља Христом и да није опитно познао Бога. Имамо и много случајева да су људи посртали али су се покајањем враћали на пут Божији и још више засијали у Христу. Божанска педагогија је несхватљива за нас и не можемо је рационално разумети....

Овде долазимо и до вашег другог питања.....

Стална опсесија човековог палог ја јесте да Бога смести у оквире свог рационалног ума, да га дефинише, да може да га "разуме, обухвати разумом". Наравно, то је немогуће зато што смо ми као створена бића ограничени и Бога и путеве Божије не познајемо рационалном анализом, већ живећи у Христу. Христос Богочовек нам је показао Бога тако што је сам као предвечни Логос Божији постао човек заувек. Ми не можемо говорити о Богу ван контекста Христа јер се то не може раздвојити. Божанска природа је заувек, непромењиво, несливено итд... сједињена са човечијом, и не постоји више одвојена од божанске природе. Христос је и алфа и омега.

Ствари овога света разумевамо тако што чулима прикупљамо информације, а потом их повезујемо и доносимо одређене закључке. Бог је дао човеку ову способност ради живота у овом свету, али духовне ствари се тако не разумеју. Нећемо Бога разумети и ако ишчитамо све књиге овога света и чујемо све светске мудраце, ако сами не заживимо у Духу Светоме и не преобразимо се из старог у новог човека у Христу Господу. Познање Бога није питање мозга, већ срца које је по светоотачкој традицији духовни орган богопознања. "Срце" не прикупља информације као мозак, већ се у чистом срцу огледају тајне Божије као месец на површини мирне воде. "Блажени чисти срцем јер ће Бога видети" тј. познати. Чисто срце није питање емоција, већ подразумева нову свест, преданост Богу у безграничном поверењу и љубави, тако што пројављујемо, како Лествичник каже, сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања (уп. Мт.4.3 Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско). Човек који тражи живог Бога, а не информације о Богу, што је велика разлика, не објективизује Бога у свом уму и развија систем којим ће објаснити Бога, већ стражи на дверима свога срца, ослобађа се од страсти као неприродног кретања човекове пале воље и таквоме ће се Бог сам открити. Није човек тај који познаје Бога, већ Бог онога који га љуби препозна као свог и у њему се настањује. "Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи" (уп. Јн 14. 23-24).

Зато, ако желимо да узрастемо у богопознању потребно је најпре да се кроз евхаристијски живот и подвиг стално охристовљујемо, боримо против страсти и помисли које су пројава нашег егоцентричног, палог "ја" и тако очишћујемо срце. Када се срце смири оно ће познати Бога, не својом силом већ Духом Светим који се усељава у човека и открива му неизрециве тајне. Човек који живи само својим рационалним умом, све покушава да рационално објасни и разуме, који је у сталном просуђивању и осуђивању других и свега око себе, у сталном је немиру и страдању. Дихотомија између онога што рационално човек зна о Богу и начина живота све више изазива у човеку дубоко незадовољство и немир и такав човек редовно тражи кривца у другоме или у околностима у којима живи, пун је горчине и на крају може потпуно да изгуби веру у Бога. Зато је човеку неопходна молитва, не само као често или стано стално изговарање речи молитве (иако је то важно да би се ум отрезвенио, сабрао у Богу), већ као непрестана свест о Божијем присуству и логосности свега што нас окружује иако то рационално не можемо разумети. Највиши степен молитве јесте тиховање ума у срцу, у сталној благодарности Богу на свему. Молитва је зато начин живота, начин размишљања сасвим другачији од онога који имамо када живимо у страстима и греху, неостварени и промашени. У таквом тужном стању човеку је све наопако, свет је бесмислен, све је лоше и неретко човек и самог Бога оптужује зашто је створио тако несавршен свет. Молитвом као односом према Богу и свему око нас отварамо срце за тајну Божију и она нам се по мери наше љубави и смирења срца открива на неизрецив начин. О томе постоје бројна сведочанства у духовном предању наше Цркве. Тако су богословствовали и наши највећи свети богослови и све што су нам оставили плод је не њиховог рационалног расуђивања, већ духовног проживљавања и искуства Духа Светога. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 16 часа, Ivan94 рече

Zdravo oče,

Isus kada je bio na zemlji i propovedao, dolazila mu je gomila ljudi da traži pomoć od njega(isceljenje itd.) i on je svima pomogao, nikome nije odrekao pomoć. Da li je on budući i čovek, možda ipak pomišljao u sebi "jao, koliko vas ima, hoću malo da se odmorim" ili "pa gde ste baš sad našli da dođete" ili "da'l ste normalni da čoveka kroz krov spuštate" ili "ne mogu sad da pomognem ovome, žurim da stignem tu i tu" ili već neke slične pomisli, ali je snagom svoje volje odbacivao sve te pomisli i primorao sebe da pomogne svim tim ljudima i time dokazao svoju ljubav na delu ili je on već imao ljubavi u sebi i sa lakoćom pomagao svim tim ljudima?

Ja pomognem čoveku jednom, dvaput, triput, četiri puta (govorim o pomoći od koje nemam nikakve materijalne koristi) ali onda čovek se takoreći nakači i ja onda počnem da se opravdavam u sebi pomislima "da ja nisam dužan njemu da pomognem" ili "nek ide da plati za pomoć znam da nije siromašan", jednostavno čovek počinje da me nervira jer svaki drugi dan traži od mene pomoć i ja se onda ogradim svim tim pomislima i počnem da izbegavam čoveka i time sam pokazao da ja ustvari nemam ljubavi u sebi ili sam dokazao da ja ustvari imam ljubavi u sebi jer sam primorao sebe da mu pomognem i tih četiri puta jer ja ustvari od prvog puta kad je zatražio pomoć nisam hteo da mu pomognem (nemam koristi) ali sam primorao sebe?

Da li se do ljubavi stiže primoravanjem sebe na pomaganje drugima (bez materijalne ili bilo kakve druge koristi) pa onda kada Bog vidi da smo istrajni u tome reši da nas oslobodi tih opravdavanja, briga i strahova za sebe koji se javljaju u nasim mislima?

Postavio sam više od jednog pitanja i molim administratore da imaju smirenje.

Unapred hvala.
Ivan Mirković

Здравље ти од Бога брате Иване,

Христос је оваплоћени Бог, Бог који се очовечио и дошао је међу нас и узео нашу природу да би нам открио Бога, пострадао за људе и победио силу смрти. Христос је постао потпуни човек али није имао греха тј. њим нису владале страсти. Нетрпељивост, људски гнев, нервоза... све то долази од грехова и страсти које владају човеком и тога код Христа није било. Он је у сваком тренутку био међу људима да служи и сведочи љубав Божију коју Бог има према човеку. Он је осећао као човек и умор, потребан му је био и сан, храна, одећа, јер је свесно узео човекову природу са њеним слабостима да би је исцелио, али те тзв. бестрасне страсти нису њим владале и у сваком тренутку, био будан или у сну, уморан или не, гладан или жедан, чак и распет на крсту у боловима, он ни у једном тренутку није престајао да буде Христос Пантократор, Сведржитељ, Творац неба и земље, предвечни Син Очев. Нама је тешко у нашем уму ово разумети јер ми и размишљамо и деламо под дејством наших слабости које нама владају мање или више. 

Ми хришћани настојимо да се охристовимо, да заживимо Христом и да Христос заживи у нама. То пре свега значи да пресаздамо себе у Христу, постанемо нови човек и да одбацимо старог човека који живи у греху и страстима. Љубав према ближњим је зато веома важан пут ка том новом животу у Христу. "Блажени милостиви јер ће бити помиловани" учи нас Господ у својој проповеди на Маслинској гори. Онај који показује безрезервну љубав и састрадава другоме постаје сличан Христу и сам бива помилован тј. ослобађа се од силе греха и страсти. Мисли које нас у томе спречавају су последица наше егоцентричности (самољубља и гордости) јер човек овладан самољубљем себе и своје потребе ставља увек испред других. Али то није природни начин постојања човека. Христос нас учи да ако изгубимо другога ради, сами задобијамо. 

Незаборавне су и увек актуелне поуке Христове које указују како да надрастемо палог човека и заживимо новим човеком у Христу Исусу: 

"Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, 45. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески." Мт. 5.38-48
 

[Tavita]

Помаже Бог, оче Саво!

У последња два дана копка ме питање: да ли је православно не жељети бити преварен? Налазим се у ситуацији гдје крајње сумњива и потпуно непозната ми особа тражи позајмицу. Христос је рекао ако нам траже кошуљу, да подамо и хаљину.

Унапријед се извињавам ако је питање излишно и захваљујем на одговору!

Свако Вам добро од Господа!

[prave vrijednosti]

On 14.6.2017 at 17:41, Архимандрит Сава Јањић рече

Такође, када Бог каже у Пост 1.26 "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми" јасно је да се не мисли ни у ком случају на анђелске силе јер је човек створен искључиво по икони и подобију самог Бога, а анђели не носе лик Божији као човек и спасавају се (улазе у пуноћу заједнице са Богом) и они кроз Богочовека Христа, Логоса Божијег који је у последња времена постао човек и коме служе као Богу и Спаситељу.

Хвала оче Саво од срца !

На основу приложеног цитата, желим да вас питам дали знате можда како су уопште Јеврејски тумачи овај дио и тумачили.

-"Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми"..

Шта је за њих то значило ? Ако је је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (како су то они инаће тумачили),по чијем обличју онда да се "начини" човјек (јер имамо и Господа и Анђеле) и какво је то  обличје за њихив појам ?

 

Од Господа Христа свако добро !

[snebivljivi maslacak]

Pomaze Bog oce. 

Oce Savo, postavila sam vam jednom pitanje o pomenu na liturgiji za samoubice. Meni je zao sto sad ne znam kako da nadjem taj vas odgovor. Uglavnom ja sam vas shvatila da mi ne treba da sudimo i da se moze davati pomen. Od nedavno sam pocela povremeno da idem na svakodnevnu liturgiju, pa sam nekoliko puta dala ime ujaka koji se ubio. Jedan sam pomen dala, nisam 40. Onda sam pitala sestru koja uzima ta imena i prodaje svijece moze li to i rekla mi je da ne moze. Jutros sam pitala svestenika, on je rekao moze ako je izvrseno opelo. Ako nije opelo moze naknadno da se izvrsi. Pa se onda moze davati ime. Mozete li mi objasniti da li postoji jedan stav ili ljudi u Crkvi mogu razlicito da misle i cine po ovom pitanju? 

I jos, sto me je podstaklo da to i pitam, cula sam jednog covjeka kako prica da svestenici osjecaju, da kazem, negativnu energiju kad se mole za nekog da kazem necasnog. A narocitu im stetu pravimo ako damo ime samoubice, taj covjek, mirjanin, kaze da to nikako ne bi smjeli da cinimo. Ja sam oce misljenja da svestenike stiti blagodat Bozja, kao na ispovijesti. To je tajna svestenstva, otkud znam. Nije to njihova licna molitva. To ja mislim, ne znam je li tacno. Eto ako bi rekli nesto o tome.

[Maksim Cerovic]

Postovani, ja sam nov, pa malo vise pitam, oprostite na tome, pitao bih jos i ovo. Da li ce ljudi u paklu moci da se pokaju? I kada pricamo o slobodi izbora, ja je nigde ne vidim, ne osecam da sam slobodan i da mogu nesto da izaberem. Ne zelim ovakvu porodicu, nisam zeleo da se rodim, jednostavno ne zelim ovakav zivot, a moram da ga zivim. Jednostavno ne mogu da blagodarim Bogu na svemu, jer je moj teret postao preveliki i psihicki je neizdrzivo. 

[Војвода7]

Помаже Бог.

Мене занима да ли је могуће да се демон ријечима обрати човјеку преко неког човјека? Ради се о томе да ми се човјек у пролазу окренуо и рекао ријечи које наводе на гријех и отишао даље, никад тог човјека нисам видио раније.

[snebivljivi maslacak]

Oce blagoslovi. 

Oprostite oce, povodom mog pitanja o samoubicama, mozda bi bilo najbolje ako biste mi preporucili neku knjizicu. Posto mi je to pitanje nejasno i ne znam kako treba da postupim...

I da vas pitam jos, u djelima apostolskim pise, 18 glava, 18. "A Pavle ostade jos podosta dana, pa se oprosti sa bracom i otplovi u Siriju i s njima Priskila i Akila; a ostrize glavu u Kenhreji, jer bijase dao zavjet"

Na kakav se zavjet ovdje misli? Jel to monaski zavjet? I ako je taj zavjet zasto je to potrebno? Zasto je bilo potrebno apostolu Pavlu da da zavjet? Dal je i Bogorodica dala zavjet? Ima li o tome podataka? 

[Maksim Cerovic]

Oce Savo, moj pop mi je rekao, posto ne zelim brak, da moram da bzdem u dozivotnom celibatu ako sam hriscanin ili on nece da me ispoveda vise.  Da li je to po vama normalno? 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/20/2017 at 20:55, jedan čovjek рече

Помаже Бог, Оче Сава..

......

Моје питање је следеће, ово подебљано:

Након пада једнога Арханђела који је са собом повукао трећину анђела и човјека. Дошло је до борбе између смртности и бесмртности. Тада триумф бесмртности на земљи коначно мијења смртне законе овога свијета, бацивши смртне законе у пакао. Тада на земљи постаје само Божије устројство без пркоса. Тада би то значило да човијек опет има слободу да једе плод са сваког стабла поред извора Бесмртности, док би тајна Херувимска остала заштићена. Питам вас то јер нисам себи никад успио да опојмим схватање дали овај свијет физички нестаје са самим законима који су га заразили или само нестају закони смртности?

Један Јеврејски научник Карл Сеган је изнио своје запажање да је земља само превише плодна, па роди више живота него што може да опстане. Моја интуиција се са тиме не слаже, али немам одговор на питање.

Са поштовањем, хвала на времену.

Бог вам помогао,

Све што је Бог створио створио је добро и за добро (за добробитије), створио је за вечност јер све створено почива на логосима (и божанским вољама) који одређују начин функционисања створеног света и усмеравају га ка коначном циљу. Човек је отуђиши се од Бога и поставивши своје пало "ја" у центар постојања ушао у неприродан начин постојања, а по вечном Божијем промислу човек је створен да би кроз њега, тачније кроз Богочовека Христа, све створено било обожено и уведено у заједницу са божанском природом, у Христу, у Цркви - Телу Његовом. То што ми свет видимо као несавршен, трагичан, нелогичан или хаотичан последица је наше погрешне перспективе и одсуства дубљег познања које човек једино има у заједници са Богом. Светитељи, који су још за овога живота на земљи делатно познали Бога созерцавају савршеност Божије творевине и тамо где онима који је не виде она не постоји. Они људе не гледају као добре или лоше, већ као оне који су духовно просветљени или који се барем боре да се просвете, и оне који живе у духовном мраку и незнању. Оно што доживљавамо као зло је заправо само одсуство заједнице са Богом, као што је тама одсуство светлости. За светитеље овај свет је већ рај јер несавршеност и незадовољство које многи људи осећају произилази из наше несавршености и неспремности наше егоцентричне личности да прихвати поредак који је Бог установио. Човек је у сталном бунту и зато је непрестано незадовољан. Он полушава да свет обликује на слику и прилику своје пале природе. У свом палом "ја" ствара свој систем вредности, своје циљеве и живот доживљава као једну велику трагедију јер не може својим силама да замени Бога. Хришћани се не труде да својим силама поправе овај свет или "исправе" грешке које је тобоже Бог направио. Ми се трудимо да у Христу себе преобразимо и онда ћемо и привидно најнесавршенијим условима видети савршени поредак и смисао. На сличан начин они који не прихвате заједницу са Богом и када би се нашли у рају за њих би то био пакао.

Зато нису закони Божији лоши, већ је аномалија коју доживљавамо ствар наше перцепције. Човек бесмртност поистовећује са преживљавањем своје идивидуе са свим својим заблудама и слабостима. Међутим, за оне који заживе у Христу смрт суштински не постоји. Онај који заживи у Христу своју личност не види у оквирима своје самосвести, тела, емоција, већ у односу према Богу и другима. Човек више живи у реалностси "ми" него "ја" и зато Оче наш читамо увек у множини јер нас Бог једино и познаје као заједницу у Христу. Заправо нико се не спасава сам, већ једино једни са другима, у Цркви. Лично спасење, односно вечно прживљавање нашег идивидуалног, палог постојања не постоји колико год човек желео да себе овековечи и створи неки систем загробног живота. Постоји феномен смрти који у палом стању доживљавамо као крај, али који није крај јер човеков организам је у сталној промени и сва створена материја је у непрестаном кретању јер Божије стварање још траје, све је још у кретању ка крају овога света и века. На крају времена верујемо да ће Бог створити, тачније од створеног света обликовати ново небо и земљу и васпоставиће човека у новој телесности (свеопште васкрсење). Тек тада ћемо у потпуности сви заживети у Богу. То је много више од повратка у стање Адама у Еденском врту. Зато хришћани себе увек гледају у перспективи вечног живота у Христу и све у овоме свету можемо да разумемо једино из те перспективе, коју стално сведочимо у Литургији. Литургија је својеврсна временска машина која нас изводи из овог времена и простора у реалност Царства Божијег, у коме смо сви и многи и један као што се сви причешћујемо Једним Телом Христовим бивамо Једно нераздељиво Тело. Они који заживе литургијским, евхаристијским животом још у овоме свету и веку, већ су окусили радост будућег века.