Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Bokisd]

15 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

И ја тако ово разумем. Нафора није евхаристијски хлеб и постоје у Православљу разне праксе. Негде се по расуђивању даје и инославнима (не баш припадницима Сајентолошке цркве или адвентистима, већ онима који су историјски били везани вековима за Католичанску Цркву), али се већином не даје јер неки мисле да су примили евхаристију, пошто их у римокатоличким црквама ионако не причешћују под оба вида. Схоларије јасно указује да валидна евхаристија зависи од исправности вере, и без пуноће истине у Христу нема ни евхаристије код инославних, нити се она даје инославнима. То није ствар педагогије, већ суштине нашег разумевања евхаристије као пуноће заједнице у Телу Христовом која, како велика већина верује, пројављује у благодатним даровима Духа Светога једино у Православној Цркви. Као што већ рекох, из целог контекста православне традиције може се закључити да  инославни хришћани немају потпуну светотајинску реалност ни Цркве ни тајни, али су неки од њих сачували барем њихово обличје и друге обичаје Цркве, што је вредно поштовања. Такође, инославне без проблема називамо хришћанима зато што су историјски проистекли из Цркве и многи од њих деле са нама најважнија учења о Светој Тројици и Христу Богочовеку.

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

56 minutes ago, Bokisd рече

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. 
 

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа.

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Molim i ja vas oče, da govorimo o istoriji staroj 2000 godina.

Ja se nalazim u pravoslavnoj Crkvi, gde imam sve što mi je potrebno kako bi priveo svoju ličnost spasenju koje nam obeća Sin Božji i moja šećerlema nije ništa drugo do dovoljnost Istine koju imam u Hristovoj Crkvi, da mi na pamet ne pada govoriti i zatvarati se u granice na koje vi ukazujete.

Ja ne moram, da opštim sa rimokatolicima ako nema jedinstva, niti moram govoriti da su oni bez blagodati, meni koji Hristu dolazim u pravoslavlju to nije potrebno. Ono što mogu govoriti jesu moja viđenja u odredjenim pogrešnim učenjima i mogu vam reći nisam u suprotnosti sa niti jednim pravoslavnim stajalištem. Ali oče Duh diše gde hoće i na koji god način hoće. Tako daje i blagodat. 

Crkva jeste Hristos, Hristos radja nekoga van Crkve nekoga u Crkvi, ovo je pravoslavno stajalište i malo je drugačije od vašeg gledanja.

Šta mi ukazujemo rimokatoličkom verniku? Na pogrešna učenja ili mu govorimo kako je bez blagodati iako je on oseća?  Na meni nije da sudim, na meni je da svedočim blagodat, pa nek se onda neko drugi pita ima li blagodat ili nema a ne ja da uzimam njegov deo posla na sebe. 

Baš me zanima kako izgleda rimokatolički vernik koji je prešao u pravoslavlje i veruje da nije nikada bio kršten?

[Zoran Đurović]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова.

Тада су папе биле као о. Сава и веровали да нема тајни у нас. Тако би и ти "мисионарио" да си био на њиховом месту. 

[Zoran Đurović]

52 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

И Руси су хипи-екуменисти као и ја: 

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

[Архимандрит Сава Јањић]

37 minutes ago, Zoran Đurović рече

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

Драги оче, Ватикан је ово довео до савршенства, и ови наши локални примери су игра за малу децу. 15. маја 1252 папа Инокентије IV (један од незаблудивих, јел) је објавио булу Ad extirpanda којом је као званично учење РКатоличке црке ауторизовано учење о примени мучења од стране Инквизиције приликом изнуђивања признања од јеретика. Дакле то нису били појединачни примери, есцеси или претеривања већ званичне одредбе највиших ауторитета у њиховој Цркви. Можемо да се овако натежемо до бескраја али заиста не намеравам да идем у хорор и цитирам делове или методе које су рађене ad majorem gloriam dei. Моја поента јесте да су те аномалије последица њихових погрешних учења и о Цркви и о Христу, због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову.

[Архимандрит Сава Јањић]

34 minutes ago, Zoran Đurović рече

И Руси су хипи-екуменисти као и ја: 

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

Већ сам и раније поменуо да Руси не примењују миропомазање али траже одрицање од папе и латинских јереси (као што се види на видео клипу који сам недавно послао), али као што рекох, то је једна од пракси у Православној Цркви и питање њиховог схватања икономије. Ајде да видимо да се римокатолички свештеник прими у СПЦ или у Еладску Цркву тако што ће само да обуче фелон након исповести. Уосталом, нисам чуо ни за једног руског епископа који би одобрио причешће код римокатолика својим верницима, а у руским црквама колико знам римокатолици могу да приме причешће. Као што се из целог контекста текста (посебно из пасуса који сам раније цитирао) види да се не признаје потпуност благодатног дејства код инославних. Чак ни начн пријема инославних није јединствен свуда, па Грци и већина осталих примењују миропомазање, а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење. Неке Православне Цркве признају венчања са инославнима, Грузијска Црква то изричито одбацује. Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става. Покушај да се усвоји на Криту није славно прошао и поред свих настојања да се нацрт из Шамбезија прогура у првобитној верзији. Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче, али у целом контексту православне традиције то је пракса која се обликује последњих деценија и мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива. Познати су јако велики отпори у РПЦ поводом ових ставова, али то је јако опширна тема.

Такође имамо потпуно један ток размишљања у православној традицији до првих деценија двадесетог века и нови начин размишљања након тога са Баламандским споразумом 1994 који није ни прихваћен од свих православних Цркава и остаје дубоко контроверзан. У сваком случају, прихватање инославних тајни као валидних јако је тешко ускладити са континуитетом православне традиције и ова тенденција наилази с правом на озбиљне отпоре не неких маргиналних група већ и целих помесних Цркава и бројних богослова.

[Zoran Đurović]

13 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Драги оче, Ватикан је ово довео до савршенства, и ови наши локални примери су игра за малу децу. 15. маја 1252 папа Инокентије IV (један од незаблудивих, јел) је објавио булу Ad extirpanda којом је као званично учење РКатоличке црке ауторизовано учење о примени мучења од стране Инквизиције приликом изнуђивања признања од јеретика. Дакле то нису били појединачни примери, есцеси или претеривања већ званичне одредбе највиших ауторитета у њиховој Цркви. Можемо да се овако натежемо до бескраја али заиста не намеравам да идем у хорор и цитирам делове или методе које су рађене ad majorem gloriam dei. Моја поента јесте да су те аномалије последица њихових погрешних учења и о Цркви и о Христу, због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову.

Проблем је то што ти све католичко гигантизујеш, а наше умањујеш. Кад скупиш наше прогоне, то се опако приближава и католичким. Но, верујем да се зло не мери по квантитету.

Иначе, сумпор је кад је КЦ више ценила признање које се добијало кроз мучење него добровољно.  То је било као право признање. Али, ако бисмо гледали само зло, како ти настојиш, онда сигурно Логос не би сишао у ову јудолу пуну туговања... Зато твој приступ не одговара Писму. Исправно би било да нас је све подавио и ћао ђаци. 

Овај пак став: због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову, је у колизији са руским: Православна Црква је свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве.

Да ставимо на страну мене и васељенске саборе, али фрешки став РПЦ... мало је много... или није?    

[Zoran Đurović]

8 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење.

Чисто јеретичка пракса. Нема места никаквој сумњи.

9 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става.

И онда ми кажемо да смо једна црква? Заслужујемо да нам се свет смеје. 

 

10 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче,

Фалим те Боже да напокон признаде! Нисам ја једнини који износи ове "херезе"! 

 

12 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива

И за омоусиос је требало неколико векова. Ово питање је сада дошло на дневни ред. Да ли ћемо га видети решеним, заиста не знам. Једино што знам да радим је да доприносим његовом решењу. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Будући да се опет понављамо и ја и други, предлажем да ако неко има нешто ново нека настави на теми о. Зорана која је посвећена искључиво овим стварима. Ако је неког интересовао мој став на ову тему мислим да сам доста већ рекао. Овде можемо да наставимо друге теме јер ћемо опет ући у чет и раширити причу у бескрај. Имамо очигледно различите аргументе и ставове, па свако нека верује по својој савести

[Милан Ракић]

У праву сте оче Саво!

Молим форумаше да уваже ову сугестију.

 

[Bokisd]

22 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ сам и раније поменуо да Руси не примењују миропомазање али траже одрицање од папе и латинских јереси (као што се види на видео клипу који сам недавно послао), али као што рекох, то је једна од пракси у Православној Цркви и питање њиховог схватања икономије. Ајде да видимо да се римокатолички свештеник прими у СПЦ или у Еладску Цркву тако што ће само да обуче фелон након исповести. Уосталом, нисам чуо ни за једног руског епископа који би одобрио причешће код римокатолика својим верницима, а у руским црквама колико знам римокатолици могу да приме причешће. Као што се из целог контекста текста (посебно из пасуса који сам раније цитирао) види да се не признаје потпуност благодатног дејства код инославних. Чак ни начн пријема инославних није јединствен свуда, па Грци и већина осталих примењују миропомазање, а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење. Неке Православне Цркве признају венчања са инославнима, Грузијска Црква то изричито одбацује. Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става. Покушај да се усвоји на Криту није славно прошао и поред свих настојања да се нацрт из Шамбезија прогура у првобитној верзији. Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче, али у целом контексту православне традиције то је пракса која се обликује последњих деценија и мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива. Познати су јако велики отпори у РПЦ поводом ових ставова, али то је јако опширна тема.

Такође имамо потпуно један ток размишљања у православној традицији до првих деценија двадесетог века и нови начин размишљања након тога са Баламандским споразумом 1994 који није ни прихваћен од свих православних Цркава и остаје дубоко контроверзан. У сваком случају, прихватање инославних тајни као валидних јако је тешко ускладити са континуитетом православне традиције и ова тенденција наилази с правом на озбиљне отпоре не неких маргиналних група већ и целих помесних Цркава и бројних богослова.

Koliko se secam, u odredjenim 'napetim' istorijskim situacijama ( latinsko misionaranje na teritoriji ruske drzave ), Ruska crkva je primenjivala 'strogu' kanonsku akriviju i ponovo primenjivla praksu ponovnog krtsavanja rimokatolika. Krajem 19. i pocetkom 20. veka, Ruska crkva je vodila intezivne pregovore sa Anglikanskom i Starokatolickom crkvom oko sjedinjenja sa Istocnom crkvom, i zbog povoljne crkvene situacije u odnosima sa ovim dvema inoslavnim crkvama, nastala je praksa, da se ne primenjuje miropozanje, za anglikansku i starokatolicku crkvu. Na taj nacin su svi inoslavni koji prilaze ruskoj crkvi, primani 'samo' odredjenim obredno - formularnim nacinima, tj. nekim ispovedanjem pravoslavne vere ( za starokatolike ) ili odricanjem od nepravoslavnih ucenja za rimokatolike. 

 

[Леон Професионалац]

Не желим да овај мој коментар не буде утук на последњи коментар о. Саве или аминистратора Милана Ракића ипак:

шалу на страну, али поменутих Руса има више него свих осталих скупа па њихова пракса не може да се подведе под усамљени случај.

[Архимандрит Сава Јањић]

12 hours ago, Bokisd рече

Koliko se secam, u odredjenim 'napetim' istorijskim situacijama ( latinsko misionaranje na teritoriji ruske drzave ), Ruska crkva je primenjivala 'strogu' kanonsku akriviju i ponovo primenjivla praksu ponovnog krtsavanja rimokatolika. Krajem 19. i pocetkom 20. veka, Ruska crkva je vodila intezivne pregovore sa Anglikanskom i Starokatolickom crkvom oko sjedinjenja sa Istocnom crkvom, i zbog povoljne crkvene situacije u odnosima sa ovim dvema inoslavnim crkvama, nastala je praksa, da se ne primenjuje miropozanje, za anglikansku i starokatolicku crkvu. Na taj nacin su svi inoslavni koji prilaze ruskoj crkvi, primani 'samo' odredjenim obredno - formularnim nacinima, tj. nekim ispovedanjem pravoslavne vere ( za starokatolike ) ili odricanjem od nepravoslavnih ucenja za rimokatolike. 
 

Да, то се мењало у различитим периодима. Наводећи разне примере желео сам да укажем да ове различите праксе треба схватити у контексту примене икономије или акривије, а не у смислу признавања валидности светих тајни као таквих, јер је то у контрадикцији са целокупним православним предањем. Врло често су правила одређивале пасторалне потребе и процене, посебно када је реч о могућности повратка у Цркву оних који су одступили од ње. Право расуђивање треба тражити у простору између фанатичног и ригидног формализма и крајњег либерализма у коме је све дозвољено и могуће. Зато сам посебно поменуо став о. Станилоае као и пример Руске Цркве где се и одвојене заједнице на известан начин виде потенцијално као део Цркве, али, што рече Владика Атанасије, као сасушени удови којима треба благодатна сила Духа Светога да би заживели пуноћом живота Цркве.

Поновио бих овај одељак који сажима однос Московске патријаршије према инославним хришћанима. Врло јасно речено и у том контексту треба схватити и њихову начин пријема инославних у Цркву јер инославне тајне се не гледају као саме по себи спасоносне већ једино у својству залога повратка католичанском јединству Цркве. То је нешто сасвим друго.

" 1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. "