Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/23/2016 at 15:23, Дијана. рече

Oce Savo, molim Vas, kad nadjete vremena, za odgovor za nedoumicu po ovom pitanju   https://pouke.org/forum/topic/44061-други-брак-удовице-удовци-разведени/?do=findComment&comment=1490257

Dakle, Crkva je dopustila drugi brak i udovcima, i razvedenima (ukoliko nisu oglaseni krivim za raspad braka). Koliko je drugi brak u skladu sa hriscanskom etikom i sa nasim naporima u postizanju savrsenstva i Carstva? Posebno u perspektivi razvoda, jer udovistvo je pojava van ljudske volje, a razvod je direktan proizvod ljudske grehovnosti i slabosti. Da li za spasenje primat ima cistota (djevstvenost) ili zajednica, ljubav, i mogu li se uopste suprotstavljati?

Naravno govorimo o hriscanima i njihovim traganjem za Hristom i spasenjem, bilo sami bilo u braku (drugom, dakle).

 

Данас сам одговорио на питање о другом браку, напомињући да је веома важно да се брак разуме у контексту наше заједнице у Христу, а не као вредност сама за себе. То је управо суштина савета које нам даје апостол Павле. Целомудреност је начин живота будућег века и после Васкрсења неће бити ни брака ни полова. Данас живимо у времену када је људска сексуалност врло често у фокусу свих питања, али брак се не може разумети само у контексту сексуалности, већ је заправо реч о тајни у којој човек биологију надилази животом у Христу. У овоме свету и веку живимо само привремено и на путу смо ка истинском животу који овде предокушамо у Христу, а који ћемо у пуноћи имати тек након Васкрсења. Ова перспектива је веома важна за разумевање свих осталих животних питања за хришћане и не смемо је никада изгубити из вида. Без ње, наша вера може да постане само обични морализам, одређени кодекс понашања да бисмо живели "мирно и срећно". Ако сва животна питања и искушења посматрамо из будућности која је пред нама много је лакше разумети бројне нелогичности на које налазимо у нашем животу.

[Milan Ivanovic]

Jedino mi nije najjasnije kad pise u Bibliji "Sto Bog spoji covek da ne razdvaja", znaci da ipak Bog spaja dvoje...

pa ti budi pametan da znas sto ti je od Boga...

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/22/2016 at 15:23, Aleksandar Stojkovic рече

Da li je otac Kirilo, nekadasnji iguman manastira Draganac, rascinjen ili i dalje pripada SPC? Ovde u nasem kraju nikome nije jasno kakav je njegov status, a vidja se i sluzi sa sledbenicima bivseg episkopa Artemija.

Нажалост о. Кирило из Драганца стављен је под забрану свештенодејства и против њега је већ покренут поступак на црквеном суду због приступања секти Марка Радосављевића. Према канонима Цркве следи му рашчињење уколико се не покаје и врати Цркви. Веома је важно да наш верни народ разуме да у Цркви свештеници и епископи могу да служе свете тајне само уколико су у евхаристијској заједници са осталим православним епископима. Дар свештенства није неодузимљив, већ је у функцији изградње јединства Цркве и постоји само у евхаристијској заједници са осталим епискпима у Цркви.

Свештеници или епископи који се неканонски одвоје од Цркве и формирају своје заједнице, парасинагоге, према вековној канонској традицији Цркве немају исправне црквене тајне и они који им следују доводе своје спасење под знак питања. Наша Црква је у циљу заштите црквеног канонског поретка Марка Радосављевића (бившег епископа Артемија), Дејана Виловског (бившег јеромонаха Симеона), Негослава Николића (бившег јеромонаха Николаја), Миловоја Новаковића (бившег јеромонаха Максима) и Горана Мирковића (бившег јеромонаха Наума) не само лишила свештеног и монашког чина, већ су они потпуно искључени из црквене заједнице због црквено-рушитељског рада. Остали бивши јеромонаси који следују секти Радосављевића лишени су свештеног чина, а сви који су били у монаштву и монашког чина. Ову секту не признаје ниједан епископ у Православљу нити са њима има икаквог општења, а ни они никога не признају. Све тобожње свештене радње које они врше немају никаквог дејства у Цркви и како је већ јавно саопштио Св. Синод СПЦ не представљају благослов, већ навлаче проклетство и осуду онима који их примају. Сходно томе њихова крштења нису крштења, њихова венчања нису венчања, они немају евхаристију и чинови које себи дају само су спољашња форма иза које не стоје лица која црква признаје као клирике и монахе (монахиње).  Нажалост, сличних секти које се граде на култу личности једног човека било је у историји Цркве и оне су по правилу пре или касније завршавале на маргинама историје Цркве Христове.

[Васијан]

Поштовани Оче Савво, видимо да, од релативно скоро, Артемијевска заједница често наглашава (да би оправдала своје нејединство са Црквом) да је Авва Јустин прекинуо општење са блаженопочившим Патријархом српским Германом. Тиме праве паралелу са њиховим неопштењем са актуелним Патријархим Иринејем и покушавају да дају легитимитет своме расколу. Да ли би могли да прокоментаришете ту њихову нову и крајње сумануту тврдњу.

[Архимандрит Сава Јањић]

21 hours ago, Васијан рече

Поштовани Оче Савво, видимо да, од релативно скоро, Артемијевска заједница често наглашава (да би оправдала своје нејединство са Црквом) да је Авва Јустин прекинуо општење са блаженопочившим Патријархом српским Германом. Тиме праве паралелу са њиховим неопштењем са актуелним Патријархим Иринејем и покушавају да дају легитимитет своме расколу. Да ли би могли да прокоментаришете ту њихову нову и крајње сумануту тврдњу.

Св. Ава Јустин никада није прекинуо општење са патријархом и епископима СПЦ. То је потпуна неистина. Он је имао одређених неслагања са појединим епископима Цркве око екуменизма, али је увек остао верно чадо Цркве Св. Саве и није му ни на крај памети падало да оформи своју секту и одметне се у правцу секташког рада. Зато је св. отац Јустин био и остао пример како је могуће да се ревнује за истину православља на здрав и одговоран начин, чувајући јединство Цркве. Зато је Црква препознала у њему светитеља и као таквог га прославила. За разлику од оца Јустина, Артемијевци раде потпуно супротно. Да би оправдали своје нејединство са Црквом говоре о "ревновању за православну истину" цепајући ризу Св. Саве, боре се тобоже за поштовање канона, а газе све каноне Васељенских и помесних сабора који јасно говоре да ово што они раде представља канонско безакоње. 

Како време пролази видимо да је реч о класичној секти која се формира на култу личности њеног предводника, слично разним протестантским сектама и култовима. Трагедија је да они који им следују не виде да су у заблуди и у њима се формира секташки менталитет који отежава њихов повратак у Цркву. Као што претходно рекох, бројни су примери оваквих секти у историји Цркве и ово није ништа ново.

[Milan Ivanovic]

Postovanje oce Savo imam jos jedno pitanje. Kako ce proci oni koji govore protiv ikona?

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/7/2016 at 19:46, Milan Ivanovic рече

Jedino mi nije najjasnije kad pise u Bibliji "Sto Bog spoji covek da ne razdvaja", znaci da ipak Bog spaja dvoje...

pa ti budi pametan da znas sto ti je od Boga...

Овде имате више о овом питању

http://www.tvhram.rs/o-razvodu-hrishtshanskog-braka-shto-je-bog-sastavio-chovek-da-ne-rastavlja

[Guest]

Ово је предивна слика наших драгих отаца са Косова и Метохије. Кад ћете, ако Бог да, служити Свету Литургију у храму?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/15/2016 at 0:56, R2D2 рече

Ово је предивна слика наших драгих отаца са Косова и Метохије. Кад ћете, ако Бог да, служити Свету Литургију у храму?

 

Ако Бог да ускоро ће доћи и то време. Тренутно неонацисти из организације "Самоопредељење" спроводе медијско блаћење наше Цркве уз јучерашњи протест и претње да цркву треба срушити. Ова црква је сведок православне вере и живи подсетник да је Приштина некада био град са прилично великим српским становништвом и да је сада етнички очишћена од Срба. Они који су учествовали у том злочину и који га и даље спроводе једноставно не могу да поднесу крсни знак баш у самом центру града и поред Универзитета са кога су протерали све Србе професоре и студенте. Инсистираћемо на служењу литургије и ако то буду онемогућили барем ће се показати пред светом.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ових дана читам врло занимљиву књигу о расколу између Римокатоличке и Православне Цркве "His Broken Body - Understanding and healing the schism between the Roman Catholic and Eastern Orthodox Churches" Посебна пажња је посвећена разликама између две, сада већ тешко помирљиве еклисиологије, православне која је заснована на евхаристији и пуноћи Католичанске Цркве у литургијској заједници којом председава Епископ на челу са верним народом и римокатоличке традиције Цркве као организације на чијем челу је римски бискуп као видљиви знак јединства. Већ сам раније писао о овим темама, па кога интересује може да чита. 

https://www.scribd.com/doc/315843428/His-Broken-Body-Understanding-and-Healing-the-Schism-Laurent-Cleenewerck

Мислим да је ово кључни проблем. Читајући паралелно The Call to Unity, Walter Cardinal Kasper, не могу да се отмем утиску да је римокатоличка еклисиологија потпуно заробљена дефиницијама Првог и Другог Ватиканског Сабора где је римски папа дефинисан као врховни поглавар целе Цркве и да је повратак Запада на традиционалнију и светоотачки чврсто утемељену евхаристијску еклисиологију тешко могућ. Православна Црква на основу евхаристијске еклисиологије примат било у помесној Цркви, па чак, ако хоћемо, и на универзалном нивоу не види као питање еклисиологије, већ више као последицу историјског развоја Цркве (части, редоследа по диптисима и практичног функционисања у свету). Кључни фактор јесте да се у евхаристијској еклисиологији Црква манифестује свуде где канонски епископ са апостолским прејемством као наследник Петра и других апостола, приноси евхаристију са верним народом. Ту је пуноћа Цркве и цела Католичанска Црква. Римокатолички став да таква евхаристија није потпуна без канонске везе са римским бискупом као ексклузивним наследником Петровим, једноставно је последица развоја еклисиологије на западу, а не традиција која почива на апостолским основама. У књизи је много примера који то показују. За Православље никада није био проблематичан римски примат као што је онај који сада има Цариградски патријарх у православном свету, као председавање у љубави (наравно, под условом да делимо исту веру). Проблем је био и остао у схватању примата римског бискупа као кључног фактора Цркве и "глава Цркве", што нема основу у континуитету предања од апостоских времена до данас, посебно на истоку, али и такође на западу барем до 4-5 века када се та новотарија постепено уводи. Зато је погрешно схватање еклисиологије на западу једноставно еклисиолошка јерес (барем за добар број угледних православних јерараха, међу којима су неки већ и проглашени за светитеље Цркве). Није то само православна искључивост или ставови неких маргиналних група. У дефиницијама Првог ватиканског Сабора где је дефинисана незаблудивост папе бачена је анатема на све оне који папу не виде као поглавара целе Цркве и незаблудивог наследика Петровог. Језик је прилично искључив и "талибански" ако ћемо да користимо ову реч.

Занимљиво је да су Римокатолици чак више отишли од православних који су римокатоличку еклисилологију видели као погрешну и често је, али не и увек именовали као јерес. Римокатоличке анатеме Првог Ватиканског Сабора на оне који првенство римског епископа виде само у контексту части, нису никада повучене нити измењене. Други ватикански сабор је само признао елементе освећења код "одељених хришћана", али ништа суштински није измењено, што се јасно види и из књиге кардинала Каспера. Ако би Ватикан, рецимо, био у стању да измени ове формулације и примат римског епископа заснује на "председавању у љубави" и признању да су сви епископи наследници Петрови вероватно би било више простора за добру дискусију. Овако, што народ каже "мрка капа".

Ако неко није читао конституцију Pastor Aeternus у којој је на Првом ватиканском концилу дефинисана папска непогрешивост (незаблудивост) ево текста на хрватском са завршном анатемом. Одлуке римокатоличких сабора су неопозиве и веома је важно да имамо ово у виду: http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/236-i-vatikanski-sabor-pastor-aeternus/ Према овој одлуци православни хришћани су још под папском "анатемом", шта год то значило. Зато је прилично лицемерно говорити о "радикалности" православне Цркве и тобожњој "либералности" римокатоличке. Ево на Криту нисмо бацили ниједну анатему, а Латини нису повукли ниједну са свог Првог ватиканског концила. Једну ствар што могу да признам римокатолицима јесте да су непогрешиво доследни у својим новотаријама, за разлику од нас који често по сталном изговору "икономије" избегавамо да исповедимо оно што су свети оци вековима исповедали. 

ОДЛУКА ПРВОГ ВАТИКАНСКОГ КОНЦИЛА О НЕПОГРЕШИВОСТИ РИМСКОГ ПРВОСВЕШТЕНИКА И АНАТЕМЕ:

Poglavlje 4. – O nezabludivom učiteljstvu rimskog prvosvećenika

Ova Sveta Stolica je uvijek držala, trajna praksa Crkve potvrđuje, a sami su opći sabori, posebno oni koji su na Istoku i na Zapadu zadržali jedinstvo vjere i ljubavi, izjavili, da se u samom apostolskom prvenstvu, koje je rimski prvosvećenik kao nasljednik Petra, prvaka apostola, dobio nad čitavom Crkvom, nalazi i vrhovna učiteljska vlast.

Naime oci 4. carigradskog sabora, slijedeći tragove predšasnika, objavili su ovu svečanu ispovijest: “Početak je spasenja, čuvati pravilo ispravne vjere… I jer se ne može mimoići riječ Gospodina našega Isusa Krista, koji je kazao: ‘Ti si Petar-Stijena, i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju” [Mt 16,18], pa se to što je rečeno dokazuje stvarnim učincima, budući da se kod Apostolske stolice katolička religija sačuvala uvijek neokrnjena, i sveto se učenje poštovalo. Ne želeći se nikako odvojiti od te vjere i nauka…, nadamo se, da ćemo zaslužiti biti u tom zajedništvu koje propovijeda Apostolska stolica, u kojem se nalazi čitava i prava čvrstoća kršćanske religije”.

Uz odobrenje pak Drugog lionskog sabora Grci su ispovjedili: “Sveta Rimska crkva istinito i ponizno priznaje da je od samog Gospodina u blaženom Petru, prvaku i glavi apostola, čiji je nasljednik rimski prvosvećenik, s puninom vlasti dobila vrhovno i puno prvenstvo i vrhovništvo nad čitavom katoličkom Crkvom. I kao što je ona više od ostalih obvezna braniti vjersku istinu, isto se tako, ako se po jave neka pitanja o vjeri, ona moraju riješiti prema njezinom sudu”.

Firentinski sabor je naime definirao: “da je Rimski prvosvećenik… pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve, te otac i učitelj svih kršćana; te da je Gospodin naš Isus Krist, istom blaženom Petru predao puninu vlasti da pase, vodi i upravlja čitavu Crkvu”.

Kako bi udovoljili toj pastirskoj zadaći, naši su predšasnici uvijek neumorno nastojali, da se spasonosni Kristov nauk proširi među sve narode na zemlji, i jednakom su brigom bdjeli da se on sačuva ispravan i čist, kao što je i primljen. Zbog toga su biskupi čitavog svijeta, bilo pojedinačno, bilo okupljeni na saborima, slijedeći dugotrajni običaj Crkava i oblik drevnog pravila, iznosili pred ovu Apostolsku stolicu posebno one opasnosti koje su se pojavljivale u pitanjima vjere, kao bi se ponajviše nadoknadile štete za vjeru tamo gdje vjera ne može imati nedostatak.

Rimski pak prvosvećenici, kako su im to savjetovali uvjeti vremena i stvari, bilo sazvavši opće sabore, ili istražujući mišljenje Crkve razasute po svijetu, bilo na partikularnim sinodama, ili pak primijenivši drugu pomoć koju im je na raspolaganje stavljala Božja providnost, definirali su da treba držati ono što su uz Božju pomoć spoznali da je u skladu sa Svetim pismom i apostolskom predajom.

A Petrovim nasljednicima nije naime obećan Duh Sveti kako bi uz njegovu objavu naviještali novi nauk, nego da uz njegovu pomoć sveto čuvaju i vjerno iznose objavu, ili poklad vjere, primljen od apostola. A taj pak apostolski nauk prihvatili su svi časni oci, a sveti i pravovjerni učitelji su ga poštovali i slijedili; oni su najpotpunije znali da je ta Petrova stolica ostala uvijek netaknuta od svake zablude, prema božanskom obećanju Gospodina i Spasitelja našega, koje je dao prvaku svojih učenika: “Ali ja sam molio za tebe da ne malakše tvoja vjera. Pa kad k sebi dođeš, učvrsti svoju braću” [Lk 22,32].

Dakle, taj posebni dar da u istini i vjeri nikada ne zataji, dana je od Boga Petru i njegovim nasljednicima na toj Stolici, kako bi svojom uzvišenom službom služili spasenju sviju, kako bi čitavo Kristovo stado po njima bilo sačuvano od otrovne hrane zabluda i hranilo se hranom nebeskog nauka, kako bi se nakon uklanjanja prilika za raskol čitava Crkva sačuvala jedna, i oslonjena na svoj temelj ostala čvrsta protiv vratiju pakla.

Budući pak da u ovo vrijeme, kada se ponajviše traži učinkovitost apostolske službe, nema malo onih koji se suprotstavljaju tom autoritetu, mislimo da je apsolutno potrebno svečano potvrditi svojstvo, koje se jedinorođeni Božji Sin udostojao spojiti s vrhovnom pastirskom službom.

I tako Mi, vjerno se držeći predaje katoličke vjere prihvaćene od početka, na slavu Boga našega Spasitelja, na uzvišenje katoličke religije i na spas kršćanskih naroda, uz suglasnost svetog sabora, naučavamo i definiramo da je od Boga objavljena dogma: da se rimski prvosvećenik, kada govori sa Stolice (ex cathedra), to jest, kada vrši službu pastira i učitelja svih kršćana, i kada svojim vrhovnim apostolskim autoritetom definira učenje o vjeri i ćudoređu koje treba držati čitava Crkva, odlikuje onom nezabludivošću, koja mu je obećana u blaženom Petru, i kojom je božanski Otkupitelj želio da bude opremljena njegova Crkva kod definiranja učenja o vjeri i ćudoređu; zbog toga su takve definicije rimskog prvosvećenika nepromjenjive po sebi, a ne po suglasnosti Crkve.

[Kanon] Ako bi se pak netko usudio proturječiti ovoj našoj definiciji, čega neka nas Bog oslobodi, neka bude kažnjen anatemom.

У само једном пасусу изнад овог поглавља на поменутом линку имамо анатему која је недвосмислено усмерена против православних и, наравно до данас није повучена.

" [Kanon] Zbog toga, tko kaže da rimski prvosvećenik ima samo službu nadgledanja ili upravljanja, a ne punu i vrhovnu vlast nadležnosti nad čitavom Crkvom, (i to) ne samo u stvarima koje spadaju na vjeru i ćudoređe, nego i u onima koje spadaju na stegu i upravu Crkve raširene po čitavom svijetu; ili da on ima samo veći dio, a ne svu puninu te vrhovne vlasti; ili da ta njegova vlast nije redovita i neposredna, bilo nad svim i pojedinim crkvama, bilo nad svim i pojedinim pastirima i vjernicima, neka bude kažnjen anatemom. " 

Дакле имате на линку: http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/236-i-vatikanski-sabor-pastor-aeternus/

 

Данас реч јеретик није популарна и звучи многима који воле политичку коректност у Цркви талибански. Мислим да не треба да се гађамо увредама, али то суштински не смањује проблем фундаменталних пре свега еклисиолошких разлика које стоје на путу превазилажења раскола који је Римска црква направила са Православним Црквама. Да ли је јединство Цркве могуће и поред суштинских еклисиолошких разлика које су запечаћене римокатоличким анатемама против свих који мисле другачије, на свакоме је да процени.

[kopitar]

O. Savo izvrsno zapažanje u svezi 1.VK i zaista je KC iz tog vremena krajnje isključiva i kruta rekli bi i talibanska ,ko zna  dokle bi to otišlo da se nije dogodio 2.VK koji je napravio revoluciju te dao ključ da se izađe iz tih mračni zidova , vidimo njegove plodove te polako postaje nebitno i ta pitanja prvenstva i nepogrešivosti prim. papa Benedikt i Franjo. Ima nade da sve kreće u dobrom pravcu o da će stanje biti još bolje.. ispričava se jer govorim sa pozicije neukog laika pa vem nemoguće prenijeti stručnije viđenje , jedino dobru volju i nadu ..da Crkva i vidljivo postane jedno.

[Arsenija]

Pomaze Bog , Oce Savo .

Zelela bih da znam da li su sveti Oci govorili o cinizmu ? Kao i to kako hriscani treba da se odnose prema ljudima koji ispoljavaju te osobine ?

Da li odgovarati u istom duhu ili jednostavno ignorisati zlonamerne komentare ili primedbe ? Ponekad i provokacije . 

Mi koji zivimo u svetu se gotovo svakodnevno susrecemo sa takvim ljudima i veoma cesto ne znamo kako da odreagujemo .

Psiholozi smatraju da je cinizam zapravo posledica parcijalne inferiornosti , kao i izolovanosti i nepovezanosti sa drugim ljudima  ...

Ponekad srecemo i termine o energijama koju ljudi zrace . 

Ako imate vremena , volela bih da mi odgovorite i na pitanje o  cuvenim energijama , a za koje se smatra da formiraju omotac tj. auru . O tome se u poslednje vreme mnogo govori . 

Da li su to njehove trenutne misli ili neko trajno stanje njihove duse ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro .

[utopija]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да ли је јединство Цркве могуће и поред суштинских еклисиолошких разлика које су запечаћене римокатоличким анатемама против свих који мисле другачије, на свакоме је да процени.

+!
Pitanje:
- Odnose li se dotični dokumenti s 'anatemama' na 'nekatolike' ('pravoslavne', 'protestante',...) ili se odnose samo na one osobe (biskup, svećenik, đakon, laik), koje se smatraju 'katolicima' i članovi su Katoličke Crkve?
 

[Дејан]

On 1.2.2014. at 16:04, Архимандрит Сава Јањић рече

И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости. 

Имам једног познаника који је био католички монах, бенедиктанац. Давао је завете на временске периоде, једна година, па опет завете даје на две године итд.

Међутим, без обзира на ту праксу, из његовог личног искуства, које ми је рекао тек након пар година комуникације, то и није баш функционално. Заиста не знам како је остао нормалан с обзиром на то шта је све видео и доживео на сваком кораку.

Рекао ми је да је предност Православне Цркве у томе  што се доминантан број манастира не налази у великим градовим, већ су издвојени, често забачени, услови нису најсјајнији, хтео је рећи да нема гламура и да је то један од услова да квалитет људи који одлази у манастире буде већи.

Шта мислите о томе?

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, kopitar рече

O. Savo izvrsno zapažanje u svezi 1.VK i zaista je KC iz tog vremena krajnje isključiva i kruta rekli bi i talibanska ,ko zna  dokle bi to otišlo da se nije dogodio 2.VK koji je napravio revoluciju te dao ključ da se izađe iz tih mračni zidova , vidimo njegove plodove te polako postaje nebitno i ta pitanja prvenstva i nepogrešivosti prim. papa Benedikt i Franjo. Ima nade da sve kreće u dobrom pravcu o da će stanje biti još bolje.. ispričava se jer govorim sa pozicije neukog laika pa vem nemoguće prenijeti stručnije viđenje , jedino dobru volju i nadu ..da Crkva i vidljivo postane jedno.

Слажем се да је на Другом Ватиканском концилу коришћена опрезнија терминологија али, како видимо у кључним документима овог Концила: конституцији Lumen gentium и декрету Unitatis redintegratio, као и Енциклици Јована Павла II Ut unum sint из 1995 суштински еклисиолошки ставови нису промењени. Православним хришћанима и другој "одељеној браћи" се признају елементи освећења који воде католичком јединству, тј. пуноћи заједнице са римским бискупом, али основне поставке Првог Концила су потврђене, само без анатема овај пут (пошто су већ изречене, али и не повучене). Зато се не бих сложио да је Други Концил био суштински заокрет. Радије бих рекао да је изразио исте ставове само користећи опрезнији и донекле инклузивнији језик

Писао сам недавно баш о овој теми па можете да прочитате на: