Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/13/2016 at 16:43, grigorije22 рече

Oce Savo, znam da je o ovome vec bilo reci ali me zanima vase misljenje. Ako budete imali vremena da pogledate ovaj film, u njemu se pominju mnogi starci koji su imali dar prozorljivosti i koji govore da su ne samo dokumenta vec i nove tehnologije poput kompjutera i mobilnog telefona delo satane. Da li je u istoriji bilo slicnih primera da veliki duhovni autoriteti za napredak u nauci govore da je delo djavolsko?

Технологија и научна открића сама по себи нису зли и могу да се увек употребе на добро. Наш проблем јесте што у коришћењу савремене технологије губимо слободу и постајемо зависни од ње до те мере да занемарујемо људе око себе и губимо заједницу са Богом. Најбоље је уколико све користимо разумно и са мером. Да бисмо успели у томе потребно је да наш живот пре свега буде заснован на молитвеној трезвености и пажњи. У одсуству пажње и молитве западамо у униније и користимо савремену технологију да бисмо побегли из реалности у којој живимо у виртуалну реалност. На тај начин неизбежно још више упадамо у страсти и неумерено коришћење технологије постаје зависност која нас ограничава као слободне личности. Ако живимо у молитвеној трезвености, трудећи се да будемо свесни и савесни у сваком тренутку савремену технологију као и све друго око нас можемо да користимо разумно и расудљиво. Проблем је у нама, а не у стварима око нас. Чак и ако би човек живео на потпуно пустом острву, довео би себе до лудила уколико не би водио рачуна о својим мислима и делима.

Веома је важно да не упаднемо у параноју у којој свуда видимо дело нечастивога, три шестице, печате и сл. Одрицање од Бога је вољни чин и злоупотреба савремене технологије може да доведе до тога као и погрешно коришћење свега онога што нас окружује. Свети оци то називају страстима, тј. погрешном употребом наших природних енергија (дејстава) која нам је Бог дао да бисмо узрастали у познању Бога и љубави према ближњима. 

[Тања1]

4 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Наш проблем јесте што у коришћењу савремене технологије губимо слободу и постајемо зависни од ње до те мере да занемарујемо људе око себе и губимо заједницу са Богом.

Најбоље је уколико све користимо разумно и са мером. Да бисмо успели у томе потребно је да наш живот пре свега буде заснован на молитвеној трезвености и пажњи.

Оче Саво, опростите што упадам, јутрос сам срела три младе жене, прва  гура дечија колица напред једном руком, а у другу носи мобилни, исто нешто ради на телефону и тетура се десно и лево неравном стазом. Друга са дечаком од 4,5 година, треба преко мотоциклистичке/ бициклистичке стазе, између две оштре кривине, прелази је са потпуним фокусом на мобилни телефон, апсурд је да се на сред стазе сави да узме дете за руку све гледајући у мобилни. Трећа је морала телефонирати, јер се аутомобил покварио, али опет са фокусом на све друго, најмање на дечака од 5,6 година. То је свакодневна слика данашњих мајки. Ручају за компјутером, возе бицикло и пишу смс-ове...Ја сам пролетос пала  са бицикла због тога што сам хтела да се јавим човеку на мобилни и задобила лаке повреде (бицикл је иначе мој еколишки избор за рекреацију у природи), ето да не буде само други, него свако  на свој начин.  Црква врло одговорно указује на реалне опасности, пердрасуде, заблуде и мане савремених информационих технологија у свакодневном хришћанском животу, али то ради површно. Требало би да буде више анализа цркве, па и поредбене анализе, какве би биле последице и токови.  У прилици сам да прочитам стандардне, или како их ја зовем аутомат-одговори. Суштински сте битно детаљни у одговорима, дакле, заинтересована сам прочитати више о проблематици, треба ми за један пројекат, стога нека књига би могла бити од вриједности да прочитам, можете ли ми молим Вас препоручити везано уз тему. Између осталог, овај Ваш јако добар текст о молитви помогао ми је раније. Хвала.

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Тања1 рече

Оче Саво, опростите што упадам, јутрос сам срела три младе жене, прва  гура дечија колица напред једном руком, а у другу носи мобилни, исто нешто ради на телефону и тетура се десно и лево неравном стазом. Друга са дечаком од 4,5 година, треба преко мотоциклистичке/ бициклистичке стазе, између две оштре кривине, прелази је са потпуним фокусом на мобилни телефон, апсурд је да се на сред стазе сави да узме дете за руку све гледајући у мобилни. Трећа је морала телефонирати, јер се аутомобил покварио, али опет са фокусом на све друго, најмање на дечака од 5,6 година. То је свакодневна слика данашњих мајки. Ручају за компјутером, возе бицикло и пишу смс-ове...Ја сам пролетос пала  са бицикла због тога што сам хтела да се јавим човеку на мобилни и задобила лаке повреде (бицикл је иначе мој еколишки избор за рекреацију у природи), ето да не буде само други, него свако  на свој начин.  Црква врло одговорно указује на реалне опасности, пердрасуде, заблуде и мане савремених информационих технологија у свакодневном хришћанском животу, али то ради површно. Требало би да буде више анализа цркве, па и поредбене анализе, какве би биле последице и токови.  У прилици сам да прочитам стандардне, или како их ја зовем аутомат-одговори. Суштински сте битно детаљни у одговорима, дакле, заинтересована сам прочитати више о проблематици, треба ми за један пројекат, стога нека књига би могла бити од вриједности да прочитам, можете ли ми молим Вас препоручити везано уз тему. Између осталог, овај Ваш јако добар текст о молитви помогао ми је раније. Хвала.

Да, нажалост ово је постао стил живота. Пријатељи се окупе за столом и онда сваки гледа у свој мобилни, четује, чита вести. Одсутност је постала болест многих људи. Веома је важно да се поштују основна правила: треба избегавати употребу телефона у возилу, поготово на бициклу, на улици, приликом обеда, а нарочито је важно искључити мобилне телефоне у цркви. Потреба да се стално буде доступан и да одговарамо на сваки позив или поруку показује у суштини да је човек данашњег времена усамљен и уместо да гради личне односе са ближњима у непосредној комуникацији, сати се проводе на фејсбуку, у четовању најчеће потпуно бизарног садржаја, читању вести које немају значај за нас и сл. Ова оптерећеност електронском комуникацијом заправо је само показатељ губитка способности за личну комуникацију и својеврсан бег од стварости. Наш ум постаје испуњен буком информација, звукова којим као да желимо да избегнемо сусрет са самим собом и стањем у коме се налазимо. Молитвена трезвеност је управо потпуно супротна томе и заснована је на православној традицији исихазма где чувамо ум од сувишних информација и живимо свесни сваког тренутка у молитвеној пажњи. Као што постоји пост у коме не једемо одређену врсту хране, данас је много важније уздржавање од сувишних информација. Сваки слободан тренутак уместо да користимо да се забавимо са телефоном треба искористити да барем прочитамо у себи неколико Исусових молитава.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/12/2016 at 16:50, Balthasar рече

Драги оче Саво,

Занима ме шта данас мислите о својој књизи ,,Екуменизам и време апостасије" и ако можете да нам мало подробније објасните шта Вас је навело да мислите како сте мислили о тој теми, шта Вас је навело да промените мишљење и како је изгледао пут тог рекао бих преумљења?

Ово је данас јако занимљива тема, с обзиром да антиекуменистички табори и даље постоје и јако је мало оних који такво мишљење мењају. Ви сте очигледно учен човек, па бих волео да знам како се тако ученом човеку догоди таква заслепљеност, како то да данас не мислите тако (ако не мислите)?

Срдачно,

Марко Ђурђевић
студент ПБФ-а

Ова књига настала је у време када сам се посебно интересовао за ову тему и под великим утицајем литературе тадашње Руске заграничне цркве и једне умереније групе грчких старокалендараца (тзв. Кипријановаца). Свој став о синкретистичком екуменизму нисам ни најмање променио, већ бих радије рекао да је мој став еволуирао, што је сасвим природно с обзиром да је прошло од тада 20 година. 

Сама идеја екуменизма, односно прецизније речено синкретистичког екуменизма, како се он развијао у току 20века није аутентично дошла из православне традиције. Православно предање предходних векова једноставно не познаје овакав вид међу-религиозног дијалога и о томе сам писао у првим поглављима поменуте књиге. Ево карактеристичног одељка (цитат из књиге):

"У древној Цркви реч οικουμενικος (васељенски) коришћена је у значењу привођења свих народа у пуноћу и чистоту истине Православне Католичанске Цркве. Отуда је тај часни атрибут придодат називу Цариградске Патријаршије. Данас се овај израз користи у сасвим супротном значењу остварења спољашњег јединства хришћанских (али, у последње време чак и нехришћанских) конфесија жртвовањем пуноће богочовечанске истине "компромису љубави", са крајњим циљем остварења савршеног људског друштва, својеврсног раја на земљи, али без Бога.
Порекло ове идеје није тешко утврдити. Она је рођена у окриљу рационалистичког и хуманистичког Запада и потпуно је била страна начину размишљања православних хришћана све до почетка овога века када улази у Православну Цркву..."

За разлику од Православних цркава које су се придружиле тзв. Светском савету цркава ССЦ средином прошлог века Римокатолици су били и остали много доследнији својој еклисиологији, о чему сам писао пре пар недеља говорећи о два кључна документа Другог ватиканског сабора о екуменизму 

https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?do=findComment&comment=1478124

Уосталом, Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што себе доследно сматра једном и једином Црквом и зато што јединство свих хришћана види у заједници са Римским епископом, што је јасно дефинисано у кључним документима Другог ватиканског сабора (Lumen gentium и Unitatis redintegratio као и папске енциклике из 1995 "Ut unum sint". Учешће православних у екуменском покрету у почетку је било мотивисано жељом за сведочењем православне вере и засигурно је допринело да се западни богословски кругови више заинтересују за Православље. 

На сабору на Криту ове године могли смо да чујемо и те како снажне резерве према учешћу Православне Цркве у ССЦ јер се показало да је ова организација превазиђена, па, као што рече један од првојерарха "у њу више ни протестанти не верују". Рукополагање жена, потпуно непредањски однос према основним темељима хришћанског морала и др. показују да православно сведочење у ССЦ није допринело томе да се протестанти врате православној традицији. Ова организација и њене одлуке данас немају апсолутно никакав значај ни утицај на живот Православне Цркве и њеног верног народа. Дијалог са Ватиканом је такође у озбиљној кризи. 

До сада сам имао прилику да упознам више бивших римокатолика и протестаната који су постали православни, а и читао сам сведочанстава многих обраћеника на православље. Општи закључак јесте да се нико од њих није обратио због учешћа Православне Цркве у екуменском покрету, већ превасходно захваљујући упознавању са богатим литургијским наслеђем наше Цркве, исихастичком традицијом на којој почива православна духовност и православном уметношћу. Штавише, ти обраћеници су пут ка Православљу остварили управо тако што су осећали потребу да радикално раскину са својим хришћанским  традицијама у којима нису више налазили никакав смисао. Међу њима је јако много озбиљних људи, богослова, игумана, монаха, лаика. Подвукао бих речи једног од савремених грчих јерараха, Митрополита Николаја Месогејског који је врло јасно и истинито рекао: "Ако наш екуменизам није апостолски и пророчки, не може да буде ни православан ни црквени" (Αν ο οικουμενισμός μας δεν είναι ιεραποστολικός και προφητικός, δεν μπορεί να είναι Ορθόδοξος και εκκλησιαστικός). Сведочење православља пред неправославнима не подразумева употребу језика мржње јер је то негација наше вере и Човекољубивог Господа, али и те како подразумева да јасно морамо да посведочимо истину коју смо наследили, а не да је разблажујемо у двосмислености. Овде треба да се подсетимо бесмртних речи Св. Максима Исповедника:

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде." Epistol XII; P.gr.t. 91, col. 465 C.

Пред Православном Црквом је велики изазов да дефинише свој модел екуменизма, односно, како га данас обично називамо православног икуменизма, и да озбиљно преиспита лутање по лавиринтима ССЦ и сличних организација које се више баве собом и процедуралним питањима него суштинским питањима важним за наше спасење. Постојање овог проблема могло се видети на сабору на Криту где је документ о односу Православне Цркве према хришћанском свету с правом изазвао доста контроверзи. И сам сам био изненађен колико је много епископа који имају озбиљан проблем да неправославне заједнице уопште и назову "црквама", посебно у грчком свету, па је на крају прихваћено да Православна Црква "признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом", при чему "историјски назив" јасно не подразумева пуноћу светотајинске реалности у овим заједницама. Спајање првобитног нацрта документа о односу према хришћанском свету са једним прилично превазиђеним и застарелим документом о учешћу Православне Цркве у ССЦ довео је до једног амалгама који је подстакао више саборских отаца да захтевају да се цело питање поново конципира и да се озбиљније и одговорније дефинише однос Православне цркве према неправославнима. Чињеница да се то није догодило и поред снажног и јавног захтева СПЦ да Сабор остане отворен  и да се ово и друга питања додатно размотре, довело је до тога да је овај документ остао да виси у ваздуху (као уосталом и много тога другога) те није ни чудо да се више угледних епископа и богослова јавно оградило од овог документа.

Имајући све ово у виду, веома је веома важно да Православна Црква што пре и што јасније изрази начин сведочења и циљеве икуменског дијалога са хришћанским заједницама које су мање или више одступиле од аутентичног предања Цркве. У противном, имаћемо све већу конфронтацију између два екстремна табора: првог, који хрли у васпостављање заједнице са неправославним хришћанима по сваку цену, а с друге стране јачање псевдо-зилотских група које су ревновање за истину претвориле у борбу против саме Црке. Православно предање нам јасно указује како се треба односити према неправославнима и у наше време то су потврдили бројни духоносни делатници православне истине и живота од којих је неке Црква већ прибројала броју светитеља. С друге стране, главни корифеји синкретистичког екуменизма међу православнима нити су до сада препознати као светитељи, нити се њихов аутиритет и име препознају у верном народу.  

Пре двадесет година управо сам нагласио овај проблем проналаска средњег пута (цитат из књиге): 

"Сетићемо се само колики су утицај имале својевремено тзв. "писма бола" поглавара Руске заграничне цркве митрополита њујоршког Филарета (1965-1985) који је од 1966 године започео активну антиекуменистичку борбу својим отвореним писмима поглаварима Помесних Православних Цркава и другим епископима у којим је упозоравао на свејерес екуменизма и чињеницу да он припрема долазак Антихриста. Мада су ова писма имала веома позитиван одјек међу једним бројем православних Цркава, ипак, званичан став свих помесних Цркава на овај "глас вапијућег у пустињи" био је и остао ћутање. Са истим одговором сусрели су се и отац Јустин Ћелијски и отац Филотеј Зервакос који су упозоравали верни народ, али и јерархију на опасности екуменистичке странпутице. У њиховим текстовима, као и у делима Св. Владике Николаја Српског и архиепископа Аверкија Џорданвилског, можемо да пронађемо живи и аутентични став Православне Цркве према екуменизму и реформи Православља. И отац Јустин и Филотеј Зервакос имали су разумевања за оне који су се одвојили од званичне Цркве у знак протеста против екуменизма, модернизма, све већег секуларизма и сарадње са безбожним властима, мада сами никада нису пошли тим путем нити га начелно одобравали, настојећи да избегну још веће расколе и смутњу. Ипак до краја нису престали да сведоче речи будности и истине. Овакав став можемо с правом рећи, представља царски, средњи пут, који се с једне стране отворено супротставља прелести екуменизма, а с друге стране избегава стварање неразборите панике и пометње новим расколима, а поготово екстремистичке "хиперправославне" ставове појединих зилота. Другим речима, они су увек имали у виду потребу да се православна истина без икаквих улепшавања с љубављу проповеда неправославнима, али не путем лажних "дијалога љубави" већ активним православним живљењем, следовањем Светим Оцима, светим Васељенским Саборима. "Хиперправославност" појединих зилота у великој мери одудара од духа Отаца, који су у питањима вере били строги, али није им недостајало способности да покажу љубав, не према јереси, јер она заслужује само мржњу и осуду, већ према људима који су сами жртве велике духовне обмане. Претерани зилотизам у борби са екуменизмом наноси више штете истини Православља него ли користи. Данас је нажалост много ревнитеља Православља који олако проглашавају све екуменисте за јеретике. Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицању од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за Православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњим најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси....

Отац Филотеј Зервакос представља једну од најзначајнијих духовних личности грчког Православља у овоме веку. Живећи у дубоком осећају светоотачког православног предања он је непрестано упозоравао вернике на стагнацију квалитета духовног живота, на савремене опасности модернизма и екуменизма. Мада до краја живота није прекидао општење са званичном Грчком Црквом, он је имао разумевања за оне који су устрајали у одбрани традиције и старог календара. Ипак озбиљно је критиковао оне међу њима који су пали у крајњи зилотизам и прогласили званичну новокалендарску Цркву за безблагодатну и тако повели већину старокалендараца на пут странпутице. Сличног става били су још неке значајније духовне личности Грчке познате по разборитом традиционализму, као нпр. о. Јоил Јанакопулос и о. Епифаније Теодоропулос који су сматрали екстремизам старокалендараца једнако опасним као и екуменизам. Између те две крајности потребно је по њиховом мишљењу исповедати православну веру пред неправославнима."

Дакле, иако сам пре двадесет година писао о проблему синкретистичког екуменизма, који је Св. Ава Јустин с правом и сасвим тачно назвао "свејерес", и те како сам био свестан проблема псевдо-зилотизма који је једнако опасан проблем. Сви смо позвани да ревнујемо за истину, али по разуму. Нажалост, данас тзв. зилотски покрети у Србији (секте Артемијеваца и Акакијеваца) представљају трагичан пример људи који иду потпуно супротним путем од оног којим су ишли велики духовни горостаси нашег времена као што су Св. Ава Јустин, Св. Владика Николај или велики грчки старци као о. Пајсије Светогорац, Порфирије Капсокаливијски, о. Епифаније или о. Филотеј Зервакос. Ревновање за истину без духовног расуђивања и у наше време се показује као духовна странпутица и заблуда. 

Ако бих се поново бавио овом темом, изоставио бих неке непотребне пасусе који скрећу пажњу од суштине проблема и више нису актуелни и посебно бих посветио пажњу проблему антицрквеног псевдо-зилотизма који је тренутно код нас на овим просторима много акутнији од проблема синкретистичког екуменизма. Посебно важно место би припало начину православног сведочења истине у данашњем времену.

[Anika]

Помаже Бог, оче Саво.

Имам неколико питања, ако бисте били љубазни:

1. Да ли треба исповедати љубав према екстремним спортовима?

2. Какав однос би требало да имамо према хомосексуалцима?

3. Зашто људи имају потребу да своје најинтимније тренутке деле на друштвеним мрежама/форумима? Мислим подједнако на моменте испуњене срећом, као и на оне тужне. Чему то?

Хвала унапред.

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Anika рече

Помаже Бог, оче Саво.

Имам неколико питања, ако бисте били љубазни:

1. Да ли треба исповедати љубав према екстремним спортовима?

2. Какав однос би требало да имамо према хомосексуалцима?

3. Зашто људи имају потребу да своје најинтимније тренутке деле на друштвеним мрежама/форумима? Мислим подједнако на моменте испуњене срећом, као и на оне тужне. Чему то?

Хвала унапред.

Бог вам помогао, ево одговора, укратко!

1. Мислим да хришћани немају потребе да се баве екстремним спортовима. Свесно изглагање животној опасности и то без потребе, није у духу наше вере. Ако се неко бави спортом најбоље је да изабере активности које помажу очувању здравља.

2. Православна Црква осуђује грех, али нас учи да ми не осуђујемо и не мрзимо оне који греше. Већ сам писао о овоме https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?page=59#comment-1060815

3. Лепо је да људи поделе са пријатељима неке заједничке тренутке радости, али качење интимних момената и фотографија на фејсбук странице и то пред очи бројних непознатих људи који могу да имају лоше намере није ни мудро ни преппоручљиво. Постоје други начини како да оно што желите да поделите учините доступним само за ужи круг пријатеља и родбине.

[Дејан]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

1. Мислим да хришћани немају потребе да се баве екстремним спортовима. Свесно изглагање животној опасности и то без потребе, није у духу наше вере. Ако се неко бави спортом најбоље је да изабере активности које помажу очувању здравља.

Oče Savo, u današnje vreme je svaki sport, ako se sa njim bavimo profesionalno, ekstreman. Ne toliko u smislu da ste u opasnosti da padnete ili sletite sa litice, već u smisli fizičke zahtevnosti gotovo svakog sporta. Evo recimo Djoković, njegova uloga za sve nas u Srbiji je ogromna. Kako u uveseljavanju naroda, tako i u svakom aspektu. Dobar glas o nama, politički, ekonomski benefiti. On je human, daje dobarm primer itd. Ali, on je veliki stradalnik, mlad momak, živi kao vojnik, njegovo telo je već sada u ozbiljno lošem stanju koliko god delovalo suprotno. Svaki profesionalni sportista je u toj situaciji. I dzdistkinja sa kosova je profi sportista, ja sam se bavio rekreativno tim sportom, baviti se profesionalno tim sportom je sve sem zdravo. Eto, vladika Jovan skače iz padobrana, da li on nehrišćanski stavlja sebe u rizik?

E sad, ako zaista postoji potreba, podtoji li granica gde bi hrišćanin trebao da stane.

Neko bi mogao , a to naš narod često radi, da zaključi da hrišćani ne treba da idu u specijalne jedinice, ili da se bave nekim ekstremnim ali humanim i preko potrebnim poslovima zato što je to rizično.

I za vas je rizično što živite na Kosovu

Dakle , koji su razlozi potrebni da bi neko odlučio da uzme malo veči rizik na sebe?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

41 minutes ago, Дејан рече

Oče Savo, u današnje vreme je svaki sport, ako se sa njim bavimo profesionalno, ekstreman. Ne toliko u smislu da ste u opasnosti da padnete ili sletite sa litice, već u smisli fizičke zahtevnosti gotovo svakog sporta. Evo recimo Djoković, njegova uloga za sve nas u Srbiji je ogromna. Kako u uveseljavanju naroda, tako i u svakom aspektu. Dobar glas o nama, politički, ekonomski benefiti. On je human, daje dobarm primer itd. Ali, on je veliki stradalnik, mlad momak, živi kao vojnik, njegovo telo je već sada u ozbiljno lošem stanju koliko god delovalo suprotno. Svaki profesionalni sportista je u toj situaciji. I dzdistkinja sa kosova je profi sportista, ja sam se bavio rekreativno tim sportom, baviti se profesionalno tim sportom je sve sem zdravo. Eto, vladika Jovan skače iz padobrana, da li on nehrišćanski stavlja sebe u rizik?

E sad, ako zaista postoji potreba, podtoji li granica gde bi hrišćanin trebao da stane.

Neko bi mogao , a to naš narod često radi, da zaključi da hrišćani ne treba da idu u specijalne jedinice, ili da se bave nekim ekstremnim ali humanim i preko potrebnim poslovima zato što je to rizično.

I za vas je rizično što živite na Kosovu

Dakle , koji su razlozi potrebni da bi neko odlučio da uzme malo veči rizik na sebe?

Да тачно је да свако професионално бављење спортом у великој мери ставља здравље нашег тела пред изазов. Основна мисао којом сам се руководио јесте да нас Господ учи да љубимо ближње као сами себе (Мк 12.31 "Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема"). Обично говоримо о љубави према другима, али Господ нас учи да љубимо и сами себе, односно да се одговорно бринемо о свом телу које је створено да буде храм Духа Светога (уп. 1Кор 6.19), као и о својим душевним силама, трудећи се да их користимо са циљем којим су нам дате, да узрастамо у заједници са Богом и у љубави према ближњима.

С друге стране, све оно што угрожава наше здравље (живот у греху, преједању, препијању, стресу, нервози, гневу, мржњи итд) показује одсуство те здраве љубави према самоме себи и карактеристичо је за живот у страстима и разним врстама зависности (од зависности од алкохола, дувана, наркотика, па до зависности од адреналина, допамина, окситоцина...).  Нездрава љубав према самом себи (самољубље, које је мајка свих страсти) манифестује се и на друге начине, као претерана брига за тело, угађање телу мимо природних потреба, кроз идолатрију тзв. здравог живота.

Мислим да као хришћани треба да тражимо средину и развијамо свест да нисмо створени да живимо сами за себе и да неодговорним односом према себи угрожавамо оне који нас воле и можемо да им нанесемо бол и патњу. Зато без разумне љубави према себи нема ни љубави према ближњима, ни обрнуто, не можемо волети Бога и ближње уколико не водимо рачуна о самом себи. Овде је потребно расуђивање и свест о томе зашто радимо оно што радимо, да ли је то нешто што је наша стварна телесна или душевна потреба, која нам помаже да потпуније остваримо себе као личност у Христу или су разлози у нашим страстима.

У Еванђељу по Јовану 15.13 стоји "Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје." Ово је највећа љубав, саможртвена у којој полажемо душу за ближње своје и таква љубав без обзира на излагање ризицима не представља неразумно излгагање животној опасности већ свесну жртву да бисмо помогли ближњем. Сам пример те узвишене саможртвене љубави дао нам је Господ који је узео грехе света и пострада на крсту нас ради.

Надам се да се можемо сложити да уз сво поштовање професионално бављење спортом, посебно екстремним дисциплинама, не представља полагање душе за ближње своје без обзира на племените намере многих спортиста који, између осталог, такође добро и зарађују у току своје спортске каријере.  Они који су позвани у рат и одлазе не зато што желе да ратују већ да би заштитили своје ближње и своје светиње и испунили своју дужност, не жртвују свој живот узалудно, али они који својевољно траже живот у авантурама и опасностима засигурно то не чине Христа ради. Не бих ишао далеко у појединачне, а посебно не у личне примере, јер сваки од нас мора да расуди за себе шта је исправно.

[Balthasar]

On 15.8.2016. at 18:24, Архимандрит Сава Јањић рече

Ова књига настала је у време када сам се посебно интересовао за ову тему и под великим утицајем литературе тадашње Руске заграничне цркве и једне умереније групе грчких старокалендараца (тзв. Кипријановаца). Свој став о синкретистичком екуменизму нисам ни најмање променио, већ бих радије рекао да је мој став еволуирао, што је сасвим природно с обзиром да је прошло од тада 20 година. 

Сама идеја екуменизма, односно прецизније речено синкретистичког екуменизма, како се он развијао у току 20века није аутентично дошла из православне традиције. Православно предање предходних векова једноставно не познаје овакав вид међу-религиозног дијалога и о томе сам писао у првим поглављима поменуте књиге. Ево карактеристичног одељка (цитат из књиге):

"У древној Цркви реч οικουμενικος (васељенски) коришћена је у значењу привођења свих народа у пуноћу и чистоту истине Православне Католичанске Цркве. Отуда је тај часни атрибут придодат називу Цариградске Патријаршије. Данас се овај израз користи у сасвим супротном значењу остварења спољашњег јединства хришћанских (али, у последње време чак и нехришћанских) конфесија жртвовањем пуноће богочовечанске истине "компромису љубави", са крајњим циљем остварења савршеног људског друштва, својеврсног раја на земљи, али без Бога.
Порекло ове идеје није тешко утврдити. Она је рођена у окриљу рационалистичког и хуманистичког Запада и потпуно је била страна начину размишљања православних хришћана све до почетка овога века када улази у Православну Цркву..."

За разлику од Православних цркава које су се придружиле тзв. Светском савету цркава ССЦ средином прошлог века Римокатолици су били и остали много доследнији својој еклисиологији, о чему сам писао пре пар недеља говорећи о два кључна документа Другог ватиканског сабора о екуменизму 

https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?do=findComment&comment=1478124

Уосталом, Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што себе доследно сматра једном и једином Црквом и зато што јединство свих хришћана види у заједници са Римским епископом, што је јасно дефинисано у кључним документима Другог ватиканског сабора (Lumen gentium и Unitatis redintegratio као и папске енциклике из 1995 "Ut unum sint". Учешће православних у екуменском покрету у почетку је било мотивисано жељом за сведочењем православне вере и засигурно је допринело да се западни богословски кругови више заинтересују за Православље. 

На сабору на Криту ове године могли смо да чујемо и те како снажне резерве према учешћу Православне Цркве у ССЦ јер се показало да је ова организација превазиђена, па, као што рече један од првојерарха "у њу више ни протестанти не верују". Рукополагање жена, потпуно непредањски однос према основним темељима хришћанског морала и др. показују да православно сведочење у ССЦ није допринело томе да се протестанти врате православној традицији. Ова организација и њене одлуке данас немају апсолутно никакав значај ни утицај на живот Православне Цркве и њеног верног народа. Дијалог са Ватиканом је такође у озбиљној кризи. 

До сада сам имао прилику да упознам више бивших римокатолика и протестаната који су постали православни, а и читао сам сведочанстава многих обраћеника на православље. Општи закључак јесте да се нико од њих није обратио због учешћа Православне Цркве у екуменском покрету, већ превасходно захваљујући упознавању са богатим литургијским наслеђем наше Цркве, исихастичком традицијом на којој почива православна духовност и православном уметношћу. Штавише, ти обраћеници су пут ка Православљу остварили управо тако што су осећали потребу да радикално раскину са својим хришћанским  традицијама у којима нису више налазили никакав смисао. Међу њима је јако много озбиљних људи, богослова, игумана, монаха, лаика. Подвукао бих речи једног од савремених грчих јерараха, Митрополита Николаја Месогејског који је врло јасно и истинито рекао: "Ако наш екуменизам није апостолски и пророчки, не може да буде ни православан ни црквени" (Αν ο οικουμενισμός μας δεν είναι ιεραποστολικός και προφητικός, δεν μπορεί να είναι Ορθόδοξος και εκκλησιαστικός). Сведочење православља пред неправославнима не подразумева употребу језика мржње јер је то негација наше вере и Човекољубивог Господа, али и те како подразумева да јасно морамо да посведочимо истину коју смо наследили, а не да је разблажујемо у двосмислености. Овде треба да се подсетимо бесмртних речи Св. Максима Исповедника:

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде." Epistol XII; P.gr.t. 91, col. 465 C.

Пред Православном Црквом је велики изазов да дефинише свој модел екуменизма, односно, како га данас обично називамо православног икуменизма, и да озбиљно преиспита лутање по лавиринтима ССЦ и сличних организација које се више баве собом и процедуралним питањима него суштинским питањима важним за наше спасење. Постојање овог проблема могло се видети на сабору на Криту где је документ о односу Православне Цркве према хришћанском свету с правом изазвао доста контроверзи. И сам сам био изненађен колико је много епископа који имају озбиљан проблем да неправославне заједнице уопште и назову "црквама", посебно у грчком свету, па је на крају прихваћено да Православна Црква "признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом", при чему "историјски назив" јасно не подразумева пуноћу светотајинске реалности у овим заједницама. Спајање првобитног нацрта документа о односу према хришћанском свету са једним прилично превазиђеним и застарелим документом о учешћу Православне Цркве у ССЦ довео је до једног амалгама који је подстакао више саборских отаца да захтевају да се цело питање поново конципира и да се озбиљније и одговорније дефинише однос Православне цркве према неправославнима. Чињеница да се то није догодило и поред снажног и јавног захтева СПЦ да Сабор остане отворен  и да се ово и друга питања додатно размотре, довело је до тога да је овај документ остао да виси у ваздуху (као уосталом и много тога другога) те није ни чудо да се више угледних епископа и богослова јавно оградило од овог документа.

Имајући све ово у виду, веома је веома важно да Православна Црква што пре и што јасније изрази начин сведочења и циљеве икуменског дијалога са хришћанским заједницама које су мање или више одступиле од аутентичног предања Цркве. У противном, имаћемо све већу конфронтацију између два екстремна табора: првог, који хрли у васпостављање заједнице са неправославним хришћанима по сваку цену, а с друге стране јачање псевдо-зилотских група које су ревновање за истину претвориле у борбу против саме Црке. Православно предање нам јасно указује како се треба односити према неправославнима и у наше време то су потврдили бројни духоносни делатници православне истине и живота од којих је неке Црква већ прибројала броју светитеља. С друге стране, главни корифеји синкретистичког екуменизма међу православнима нити су до сада препознати као светитељи, нити се њихов аутиритет и име препознају у верном народу.  

Пре двадесет година управо сам нагласио овај проблем проналаска средњег пута (цитат из књиге): 

"Сетићемо се само колики су утицај имале својевремено тзв. "писма бола" поглавара Руске заграничне цркве митрополита њујоршког Филарета (1965-1985) који је од 1966 године започео активну антиекуменистичку борбу својим отвореним писмима поглаварима Помесних Православних Цркава и другим епископима у којим је упозоравао на свејерес екуменизма и чињеницу да он припрема долазак Антихриста. Мада су ова писма имала веома позитиван одјек међу једним бројем православних Цркава, ипак, званичан став свих помесних Цркава на овај "глас вапијућег у пустињи" био је и остао ћутање. Са истим одговором сусрели су се и отац Јустин Ћелијски и отац Филотеј Зервакос који су упозоравали верни народ, али и јерархију на опасности екуменистичке странпутице. У њиховим текстовима, као и у делима Св. Владике Николаја Српског и архиепископа Аверкија Џорданвилског, можемо да пронађемо живи и аутентични став Православне Цркве према екуменизму и реформи Православља. И отац Јустин и Филотеј Зервакос имали су разумевања за оне који су се одвојили од званичне Цркве у знак протеста против екуменизма, модернизма, све већег секуларизма и сарадње са безбожним властима, мада сами никада нису пошли тим путем нити га начелно одобравали, настојећи да избегну још веће расколе и смутњу. Ипак до краја нису престали да сведоче речи будности и истине. Овакав став можемо с правом рећи, представља царски, средњи пут, који се с једне стране отворено супротставља прелести екуменизма, а с друге стране избегава стварање неразборите панике и пометње новим расколима, а поготово екстремистичке "хиперправославне" ставове појединих зилота. Другим речима, они су увек имали у виду потребу да се православна истина без икаквих улепшавања с љубављу проповеда неправославнима, али не путем лажних "дијалога љубави" већ активним православним живљењем, следовањем Светим Оцима, светим Васељенским Саборима. "Хиперправославност" појединих зилота у великој мери одудара од духа Отаца, који су у питањима вере били строги, али није им недостајало способности да покажу љубав, не према јереси, јер она заслужује само мржњу и осуду, већ према људима који су сами жртве велике духовне обмане. Претерани зилотизам у борби са екуменизмом наноси више штете истини Православља него ли користи. Данас је нажалост много ревнитеља Православља који олако проглашавају све екуменисте за јеретике. Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицању од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за Православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњим најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси....

Отац Филотеј Зервакос представља једну од најзначајнијих духовних личности грчког Православља у овоме веку. Живећи у дубоком осећају светоотачког православног предања он је непрестано упозоравао вернике на стагнацију квалитета духовног живота, на савремене опасности модернизма и екуменизма. Мада до краја живота није прекидао општење са званичном Грчком Црквом, он је имао разумевања за оне који су устрајали у одбрани традиције и старог календара. Ипак озбиљно је критиковао оне међу њима који су пали у крајњи зилотизам и прогласили званичну новокалендарску Цркву за безблагодатну и тако повели већину старокалендараца на пут странпутице. Сличног става били су још неке значајније духовне личности Грчке познате по разборитом традиционализму, као нпр. о. Јоил Јанакопулос и о. Епифаније Теодоропулос који су сматрали екстремизам старокалендараца једнако опасним као и екуменизам. Између те две крајности потребно је по њиховом мишљењу исповедати православну веру пред неправославнима."

Дакле, иако сам пре двадесет година писао о проблему синкретистичког екуменизма, који је Св. Ава Јустин с правом и сасвим тачно назвао "свејерес", и те како сам био свестан проблема псевдо-зилотизма који је једнако опасан проблем. Сви смо позвани да ревнујемо за истину, али по разуму. Нажалост, данас тзв. зилотски покрети у Србији (секте Артемијеваца и Акакијеваца) представљају трагичан пример људи који иду потпуно супротним путем од оног којим су ишли велики духовни горостаси нашег времена као што су Св. Ава Јустин, Св. Владика Николај или велики грчки старци као о. Пајсије Светогорац, Порфирије Капсокаливијски, о. Епифаније или о. Филотеј Зервакос. Ревновање за истину без духовног расуђивања и у наше време се показује као духовна странпутица и заблуда. 

Ако бих се поново бавио овом темом, изоставио бих неке непотребне пасусе који скрећу пажњу од суштине проблема и више нису актуелни и посебно бих посветио пажњу проблему антицрквеног псевдо-зилотизма који је тренутно код нас на овим просторима много акутнији од проблема синкретистичког екуменизма. Посебно важно место би припало начину православног сведочења истине у данашњем времену.

Драги оче Саво,

Хвала Вам на заиста темељном и исцрпном одговору.

Ја не мислим да је ССЦ превазиђен. Сматрам да је већ од 60-их година прошлог века скренуо са свог пута о чему сведочи и један од његових оснивача, отац Георгије Флоровски. Оно што је ССЦ-у потребно, јесте да се врати начелима Скупштина у Амстердаму (1948) и Еванстону (1954). Такође, мислим да би по том питању требало консултовати радове Г. Флоровског и Висерта Хуфта који су играли врло важну улогу како у самом оснивању ССЦ-а, тако и у његовом раном развоју. Ова слика ССЦ-а коју данас имамо је нешто сасвим друго од онога што ССЦ изворно јесте био. За то је довољно прочитати документа из Амстердама и Еванстона. Нисам у потпуности разумео да ли сте Ви против учешћа Православне Цркве у ССЦ-у или не, али ја не мислим да је напуштање решење. Мислим да би православни требало озбиљније да се забаве покретањем иницијативе у ССЦ-у за враћање његовим првобитним начелима. Читајте само документа из тих ранијих година и све ће Вам бити јасно. Нека од тих докумената лично је писао Флоровски и она еклисиолошки апсолутно стоје.

Друга је пак прича, екуменски дијалог уопште (не волим реч екуменизам и иначе речи са -изам, а још мање некакве ,,покрете"). Јасно, ту сте врло лепо поставили питање о употреби термина ,,Црква" у множини. То је врло озбиљна тема. Православна Црква неки вид еклисијалности и другим ,,црквама" дефинитивно признаје. То тешко можете оспорити. Зар пракса примања римокатолика у Православну Цркву без крштења није неки вид признавања одређеног нивоа еклисијалности? А тек пракса примања свештенства у већ постојећем чину! На крају крајева, Римокатоличка Црква се тако назива и у богослужбеним текстовима Православне Цркве (видети прилог). Оно што је важно, јесте да то морамо јасно и прецизно дефинисати и јасно и прецизно рећи да Православну Цркву сматрамо једином Црквом.

Толико за сада од мене. Важно је да покренемо ово питање и покушамо да пружимо макар неке оквирне одговоре.

Свако добро од Господа!

[Архимандрит Сава Јањић]

21 hours ago, Balthasar рече

Драги оче Саво,

Хвала Вам на заиста темељном и исцрпном одговору.

Ја не мислим да је ССЦ превазиђен. Сматрам да је већ од 60-их година прошлог века скренуо са свог пута о чему сведочи и један од његових оснивача, отац Георгије Флоровски. Оно што је ССЦ-у потребно, јесте да се врати начелима Скупштина у Амстердаму (1948) и Еванстону (1954). Такође, мислим да би по том питању требало консултовати радове Г. Флоровског и Висерта Хуфта који су играли врло важну улогу како у самом оснивању ССЦ-а, тако и у његовом раном развоју. Ова слика ССЦ-а коју данас имамо је нешто сасвим друго од онога што ССЦ изворно јесте био. За то је довољно прочитати документа из Амстердама и Еванстона. Нисам у потпуности разумео да ли сте Ви против учешћа Православне Цркве у ССЦ-у или не, али ја не мислим да је напуштање решење. Мислим да би православни требало озбиљније да се забаве покретањем иницијативе у ССЦ-у за враћање његовим првобитним начелима. Читајте само документа из тих ранијих година и све ће Вам бити јасно. Нека од тих докумената лично је писао Флоровски и она еклисиолошки апсолутно стоје.

Друга је пак прича, екуменски дијалог уопште (не волим реч екуменизам и иначе речи са -изам, а још мање некакве ,,покрете"). Јасно, ту сте врло лепо поставили питање о употреби термина ,,Црква" у множини. То је врло озбиљна тема. Православна Црква неки вид еклисијалности и другим ,,црквама" дефинитивно признаје. То тешко можете оспорити. Зар пракса примања римокатолика у Православну Цркву без крштења није неки вид признавања одређеног нивоа еклисијалности? А тек пракса примања свештенства у већ постојећем чину! На крају крајева, Римокатоличка Црква се тако назива и у богослужбеним текстовима Православне Цркве (видети прилог). Оно што је важно, јесте да то морамо јасно и прецизно дефинисати и јасно и прецизно рећи да Православну Цркву сматрамо једином Црквом.

Толико за сада од мене. Важно је да покренемо ово питање и покушамо да пружимо макар неке оквирне одговоре.

Свако добро од Господа!

Драги брате Марко,

Колико успевам да пратим ситуацију са ССЦ, мој утисак остаје да је реч о броду који тоне. Додатно су ме у то уверили коментари које сам чуо на Сабору на Криту и чињеница да је један од кључних саборских докумената дошао на танак лед првенствено због тога што је приликом припрема у Шамбезију у њега убачен део о ССЦ, који je додатно искомпликовао ситуацију, посебно зато што све помесне Православне Цркве не учествују у том покрету. ССЦ је кренуо убрзано низлазном линијом још од скупа у Харареу 1998 године. Иако се до скупа у Порто Алегреу 2006. године изашло у сусрет неким приговорима православне стране мислим да је ситуација прилично неизвесна. Фамозна Теорија грана (Branch Theory) као мрачан облак надноси се од почетка над овом организацијом у којој већина чланова (дакле првенствено протестанти) верују да јединствена Црква постоји без обзира што разне конфесије нису у заједништву и да само треба наставити са трудом да се то заједништво коначно изрази. Разлике су сада толико велике да православни првојерарси више не могу да учествују у скуповима на којима се на пример појављују жене епископи у одјејању или долазе у посете нашим Црквама у својству званичних представника. О овоме је говорио чак и Васељенски Патријарх који је морао да одбије једну такву посету Фанару. Како време пролази, протестантски свет иде све више у правцу потпуног либерализма, што доводи озбиљно у питање даље учешће Правсолавних у ССЦ јер је заједничких тема све мање.

Мени још није сасвим јасан став неких православних богослова, нпр. Флоровског који је допринос Православне Цркве у ССЦ изразио на следећи начин: "All local Churches indeed have their particular contributions. But the Eastern Church is in an unparalleled position to contribute something more and something different. The witness of the Eastern Church is precisely a witness to the common background of ecumenical Christianity because she stands not so much for the local tradition of her own but for the common heritage of the Church Universal. Her voice is not merely a voice of the Christian East, but a voice of Christian antiquity" The Eastern Orthodox Church and the Ecumenical Movement by Georges Florovsky in "Theology Today" April 1950. Веома би било занимљиво дискутовати о томе какву разлику Флоровски види између "Источне Цркве" и "Универзалне Цркве" и како можемо да схватимо да глас наше Цркве у ССЦ "није само глас хришћанског истока него и глас хришћанске старине". Од најранијих времена Православна Црква је чувала врло јаку свест о томе да је она Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а не нека Источна црква или репозиторијум хришћанских старина и обичаја. 

Мој општи утисак јесте да последњих година долази до све већег јаза између традиционалних хришћанских цркава и заједница (Православне Цркве, Римокатолика и Дохалкидонаца) с једне стране и протестантских конфесија с друге, посебно у погледу основних хришћанских вредности, начина живота, схватања породице, морала и уопште значења хришћанске традиције у нашем времену. Ово отвара могућност развоја две врсте дијалога, једног са нама сроднијим хришћанским конфесијама и другог са онима са којима су разлике већ, бојим се, потпуно непремостиве. Нисам противник дијалога али он мора да има свој циљ, а то је да аргументовано и недвосмислено сведочимо пуноћу истине коју поседује Правсолавна Црква уз спремност да са другим хришћанима сарађујемо у свему ономе што води ка њиховом пуном јединству у Католичанској Цркви. Свака друга врста дијалога једноставно је нелогична и директно је у супротности са светоотачким предањем и православном еклисилогијом.

Познато је да Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што је римокатоличка визија хришћанског јединства дубоко заснована на принципима јединства видљиве Цркве на чијем челу стоји папа, што је јасно дефинисано у њиховим саборским документима. Предлажем да прочитате енциклику Mortalium animos Папе Пија XI из 1928. која врло јасно негира основне премисе на којима је касније створен ССЦ. Хрватски превод је доступан на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/) Овде можемо да видимо како Ватикан оштро забрањује учествовање у пан-хришћанским организацијама које траже јединство ван духовног ауторитета римског папе. Чињеница је да је у тексту  Unitatis redintegratio на Другом ватиканском сабору донекле испеглан језик ове енциклике из 1928, ипак, пошто папске енциклике по њиховом веровању не подлежу могућности доктринарне грешке, до већег заокрета једноставно не може да дође. Овде заиста не можемо, а да не покажемо искрено поштовање, ако не према било чему другом, онда према врло доследном ставу Ватикана, који негира било какву врсту екуменизма која не би у својој коначници подразумевала јединство око "видљиве главе Цркве" тј „Петровог наследника“. Штета што неким нашим богословима када говоре о овим темама недостаје доследност и континуитет са ставовима православних отаца и сабора пре 20. века.

Што се тиче приложеног либелуса тј. текста одрицања од, како у тексту стоји, „новотарија Латинске Цркве о догматима, тајнама, предањима и делима Цркве“ мислим да је сасвим јасно да се овде израз „Латинска црква“ технички термин који се користи у истом смислу као што бисмо говорили о било којој другој заједници која себе тако назива. Реч «ἐκκλησία» на јелинском означава не само Цркву која је једна и једина Апостолска Црква, Тело Христово, већ разна врста сабрања, па чак и оних која нису благословена (нпр. «εκκλησία πονηρευομένων» (црква тј. сабрање нечастивих) Псалм 25. Када се, међутим,  догматски говори о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, ова реч се не користи за неправославне заједнице. Исти приступ имају и Римокатолици па у документима Другог Ватиканског сабора нигде не можемо видети да се "црквом" назива било која заједница која није у јединству са римским папом. Говори се једино о „одвојеним заједницама“. У претходној поруци сам послао линк са цитатима. У свакодневном језику куртоазне комуникације и једни и други по икономији  називамо хришћанске заједнице црквама, наравно, условно речено, тј. признајући (како је на Криту прихваћено) њихов историјски назив, али не и пуноћу црквености јер би се у том случају сасвим логично поставило питање зашто немамо онда и пуно општење. Овде је став Јеладске Цркве на Криту био врло изричит и првобитни нацрт у коме се помињало признање неправославних цркава и заједница је морао бити промењен. Занимљив коментар на питање коришћења назива "цркве" дао је митроп. Јеротеј Влахос на http://www.dogma.gr/dialogos/mitropolitis-nafpaktou-o-oros-ekklisia/33721/

[Balthasar]

3 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Драги брате Марко,

Колико успевам да пратим ситуацију са ССЦ, мој утисак остаје да је реч о броду који тоне. Додатно су ме у то уверили коментари које сам чуо на Сабору на Криту и чињеница да је један од кључних саборских докумената дошао на танак лед првенствено због тога што је приликом припрема у Шамбезију у њега убачен део о ССЦ, који je додатно искомпликовао ситуацију, посебно зато што све помесне Православне Цркве не учествују у том покрету. ССЦ је кренуо убрзано низлазном линијом још од скупа у Харареу 1998 године. Иако се до скупа у Порто Алегреу 2006. године изашло у сусрет неким приговорима православне стране мислим да је ситуација прилично неизвесна. Фамозна Теорија грана (Branch Theory) као мрачан облак надноси се од почетка над овом организацијом у којој већина чланова (дакле првенствено протестанти) верују да јединствена Црква постоји без обзира што разне конфесије нису у заједништву и да само треба наставити са трудом да се то заједништво коначно изрази. Разлике су сада толико велике да православни првојерарси више не могу да учествују у скуповима на којима се на пример појављују жене епископи у одјејању или долазе у посете нашим Црквама у својству званичних представника. О овоме је говорио чак и Васељенски Патријарх који је морао да одбије једну такву посету Фанару. Како време пролази, протестантски свет иде све више у правцу потпуног либерализма, што доводи озбиљно у питање даље учешће Правсолавних у ССЦ јер је заједничких тема све мање.

Мени још није сасвим јасан став неких православних богослова, нпр. Флоровског који је допринос Православне Цркве у ССЦ изразио на следећи начин: "All local Churches indeed have their particular contributions. But the Eastern Church is in an unparalleled position to contribute something more and something different. The witness of the Eastern Church is precisely a witness to the common background of ecumenical Christianity because she stands not so much for the local tradition of her own but for the common heritage of the Church Universal. Her voice is not merely a voice of the Christian East, but a voice of Christian antiquity" The Eastern Orthodox Church and the Ecumenical Movement by Georges Florovsky in "Theology Today" April 1950. Веома би било занимљиво дискутовати о томе какву разлику Флоровски види између "Источне Цркве" и "Универзалне Цркве" и како можемо да схватимо да глас наше Цркве у ССЦ "није само глас хришћанског истока него и глас хришћанске старине". Од најранијих времена Православна Црква је чувала врло јаку свест о томе да је она Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а не нека Источна црква или репозиторијум хришћанских старина и обичаја. 

Мој општи утисак јесте да последњих година долази до све већег јаза између традиционалних хришћанских цркава и заједница (Православне Цркве, Римокатолика и Дохалкидонаца) с једне стране и протестантских конфесија с друге, посебно у погледу основних хришћанских вредности, начина живота, схватања породице, морала и уопште значења хришћанске традиције у нашем времену. Ово отвара могућност развоја две врсте дијалога, једног са нама сроднијим хришћанским конфесијама и другог са онима са којима су разлике већ, бојим се, потпуно непремостиве. Нисам противник дијалога али он мора да има свој циљ, а то је да аргументовано и недвосмислено сведочимо пуноћу истине коју поседује Правсолавна Црква уз спремност да са другим хришћанима сарађујемо у свему ономе што води ка њиховом пуном јединству у Католичанској Цркви. Свака друга врста дијалога једноставно је нелогична и директно је у супротности са светоотачким предањем и православном еклисилогијом.

Познато је да Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што је римокатоличка визија хришћанског јединства дубоко заснована на принципима јединства видљиве Цркве на чијем челу стоји папа, што је јасно дефинисано у њиховим саборским документима. Предлажем да прочитате енциклику Mortalium animos Папе Пија XI из 1928. која врло јасно негира основне премисе на којима је касније створен ССЦ. Хрватски превод је доступан на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/) Овде можемо да видимо како Ватикан оштро забрањује учествовање у пан-хришћанским организацијама које траже јединство ван духовног ауторитета римског папе. Чињеница је да је у тексту  Unitatis redintegratio на Другом ватиканском сабору донекле испеглан језик ове енциклике из 1928, ипак, пошто папске енциклике по њиховом веровању не подлежу могућности доктринарне грешке, до већег заокрета једноставно не може да дође. Овде заиста не можемо, а да не покажемо искрено поштовање, ако не према било чему другом, онда према врло доследном ставу Ватикана, који негира било какву врсту екуменизма која не би у својој коначници подразумевала јединство око "видљиве главе Цркве" тј „Петровог наследника“. Штета што неким нашим богословима када говоре о овим темама недостаје доследност и континуитет са ставовима православних отаца и сабора пре 20. века.

Што се тиче приложеног либелуса тј. текста одрицања од, како у тексту стоји, „новотарија Латинске Цркве о догматима, тајнама, предањима и делима Цркве“ мислим да је сасвим јасно да се овде израз „Латинска црква“ технички термин који се користи у истом смислу као што бисмо говорили о било којој другој заједници која себе тако назива. Реч «ἐκκλησία» на јелинском означава не само Цркву која је једна и једина Апостолска Црква, Тело Христово, већ разна врста сабрања, па чак и оних која нису благословена (нпр. «εκκλησία πονηρευομένων» (црква тј. сабрање нечастивих) Псалм 25. Када се, међутим,  догматски говори о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, ова реч се не користи за неправославне заједнице. Исти приступ имају и Римокатолици па у документима Другог Ватиканског сабора нигде не можемо видети да се "црквом" назива било која заједница која није у јединству са римским папом. Говори се једино о „одвојеним заједницама“. У претходној поруци сам послао линк са цитатима. У свакодневном језику куртоазне комуникације и једни и други по икономији  називамо хришћанске заједнице црквама, наравно, условно речено, тј. признајући (како је на Криту прихваћено) њихов историјски назив, али не и пуноћу црквености јер би се у том случају сасвим логично поставило питање зашто немамо онда и пуно општење. Овде је став Јеладске Цркве на Криту био врло изричит и првобитни нацрт у коме се помињало признање неправославних цркава и заједница је морао бити промењен. Занимљив коментар на питање коришћења назива "цркве" дао је митроп. Јеротеј Влахос на http://www.dogma.gr/dialogos/mitropolitis-nafpaktou-o-oros-ekklisia/33721/

 

 

Драги оче Саво,

Пре свега, да не би дошло до забуне, ја не браним учешће Православне Цркве у ССЦ-у. Моје мишљење, као што сам већ раније рекао, јесте да је суноврат ССЦ-а почео много раније од Харареа (1998) који сте Ви поменули. Сматрам да треба озбиљно и одговорно скренути пажњу на неке кључне недостатке ове организације (дакле, по мом мишљењу, инсистирање на првобирном Статуту из 1948. године којим је јасно дефинисано шта су циљеви ССЦ-а, за разлику од данашњег Статута који је недопустиво компромисан).

Ваша изјава: Како време пролази, протестантски свет иде све више у правцу потпуног либерализма, што доводи озбиљно у питање даље учешће Православних у ССЦ јер је заједничких тема све мање. Ово није сасвим тачно. У протестантском свету су управо због неких ,,либералнијих" струја, почеле да се појављују и ,,конзервативније" струје. Постоји струја која се одвојила управо због неприхватања рукополагања жена. Тиме је она показала јасан Предањски став. Није ли онда вредна дијалога? За мене су вредне дијалога чак и заједнице које рукополажу жене. Ми морамо да разговарамо о нашим ,,најдубљим разликама" (да употребим израз који је Флоровски непрестано користио). Тачно је да можда ССЦ више није решење за то и да се дијалог мора водити ,,појединачно" а не групно, али се он ипак на неком нивоу мора одвијати.

Што се пак Флоровског тиче, он је крајње јасан у свом ставу о екуменском дијалогу. Разлика између ,,Источне Цркве" и ,,Универзалне Цркве" заправо не постоји суштински. Оно на чему Флоровски инсистира је једна антипротестантска идеја коју он назива ,,екуменизмом у времену". Флоровски под ,,Источном Црквом" подразумева Православну Цркву уопште, некада и сада, а под ,,Универзалном Црквом" заправо мисли на заједничко Предање ,,неподељене Цркве". Према томе, суштински нема разлике, разлика је само техничке природе како би се указало на специфични аспект на који се мисли. То је сасвим јасно из неких других његових чланака. Његова изјава да наш глас у ССЦ-у ,,није само глас хришћанског истока него и глас хришћанске старине" управо је на трагу овог појашњења које сам дао. Ми смо, као једина Црква одговорни да сведочимо управо то ,,Универзално Предање" неподељене Цркве јер Православна Црква јесте једини истински чувар Предања. То за Флоровског никада није било спорно. Дакле, Ваша замерка Флоровском која гласи ,,Од најранијих времена Православна Црква је чувала врло јаку свест о томе да је она Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а не нека Источна црква или репозиторијум хришћанских старина и обичаја" не стоји пошто и он сам говори исто то. Под ,,старином" о којој се говори, подразумева се Предање, о чему сведоче готово сви текстови Флоровског који су екуменске тематике.

Флоровски је овде врло значајан јер он заправо поставља неке врло важне дијагнозе које су и данас актуелне. Примера ради:  Без сумње, сарадња хришћана у питањима социјалне правде и морала, у делима милосрђа и помоћи, јесте племенити подухват. Ова врста сарадње могућа је и у подељеном хришћанству, и не потребује сагласје у питањима вере. Истинска полазна тачка екуменског покрета била би бол и изазов хришћанске разједињености, запрепашћеност и срамота због хришћанског неслагања и самопротивречности. Истинско извориште екуменског надахнућа јесте: скандал и парадокс хришћанског нејединства ... Црква је Једна и не може да се дели. То је правило вере, исповедна обавеза. Па ипак, Хришћанство јесте подељено (G. Florovsky, “The Antinomies of Ecumenical Quest”, стр. 3,  у: Georges Florovsky Papers, Box 5, Folder 1; Department of Rare Books and Special Collections, Princeton University Library ). Овде Флоровски јасно удара темеље за оно што ССЦ-у данас недостаје. Прво, инсистира на томе да примарна намера екуменског дијалога није социјална и добротворна делатност већ ,,трагање за јединством". Друго, говори о парадоксу тога да Црква јесте Једна и не може да се дели, али да је Хришћанство подељено. Дакле, овде је важна разлика између Хришћанства и Цркве. Ми заправо трагамо за ,,хришћанским јединством". Црквено јединство већ имамо. А зашто трагамо за ,,хришћанским јединством". Па да бисмо вратили на пут ,,универзалног Предања неподељене Цркве (у историјском смислу наравно)" сву заблуделу браћу. Ми не водимо екуменски дијалог зато што немамо јединство унутар себе, већ зато што наша браћа немају јединства са нама. Мислим да је то сасвим јасно.

Ово сте добро рекли: ,,Нисам противник дијалога али он мора да има свој циљ, а то је да аргументовано и недвосмислено сведочимо пуноћу истине коју поседује Православна Црква уз спремност да са другим хришћанима сарађујемо у свему ономе што води ка њиховом пуном јединству у Католичанској Цркви". Управо зато смо и обавезни да водимо дијалог! Па чак и са онима са којима имамо најдубље разлике, па чак и са рукоположеним женама итд. Не можемо да делимо коме ћемо да сведочимо пуноћу истине коју поседује Православна Црква а коме не. Обавеза да сведочимо свима је заиста обавеза у правом смислу те речи. Ми смо дужни да прво и пре свега то урадимо! Онда можемо а и не морамо да сарађујемо и по другим питањима. Али пре свега морамо да сведочимо Истину и ту нема некаквог нарочитог избора. Можда ћете сада рећи да дијалог није једини начин сведочења Истине, да можемо да сведочимо истину и самим својим постојањем. С тим се нећу сложити. Позвани смо да активно сведочимо Истину, а нема активнијег и одговорнијег сведочења од дијалога. Чак и ако дијалог скрене са пута свог истинског циља, решење да одустанемо од тога не долази у обзир. Тек то није у духу Православног Предања. Православна Црква мора да остане непроменљива, али мора да се упре свим снагама да мења оне са којима води дијалог. Напуштање дијалога представљало би одговорну небригу за другог.

Што се тиче Вашег коментара да је термин ,,Црква" у множини у прилогу који сам доставио само техничка употреба тог термина, то би било тачно да у мом ранијем одговору није било наставка: ,,То је врло озбиљна тема. Православна Црква неки вид еклисијалности и другим ,,црквама" дефинитивно признаје. То тешко можете оспорити. Зар пракса примања римокатолика у Православну Цркву без крштења није неки вид признавања одређеног нивоа еклисијалности? А тек пракса примања свештенства у већ постојећем чину!". Дакле, нека и буде да је то само технички термин. Али да ли је пракса примања римокатолика у Православну Цркву и остављање чина онима који су рукоположени, само техничка ствар? Ја не бих рекао да јесте. Молио бих Вас да ми подробније појасните шта мислите о томе пошто из Вашег одговора нисам успео у потпуности да разумем.

[Tristatri]

Oce Savo,

Ne mogu reci da mi je Novi zavet lagan i jasan za citanje u svemu, naprotiv. Ipak, jedan deo mi u poslednje vreme bas pravi probleme u razumevanju. Moram ga preneti da bih mogao da pitam sto me interesuje. To je Jevandjelje po Luki pa 16:

1  А говорио је и ученицима: био је један богат човек који је имао управитеља имања, и овога су оптужили код њега да расипа његово имање.

2  Тада га дозва и рече му: шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер не можеш више управљати.

3   А управитељ рече у себи: шта да урадим, јер мој господар одузима од мене управу? Копати не могу, стид ме је да просим.

4   Знам шта ћу учинити, да би ме примили у своје куће када будем уклоњен са управе.

5   И позва дужнике свога господара, сваког појединачно, и рече првом: колико си дужан мом господару?

6  А он рече: сто вати уља. Рече му: узми своју обвезницу и одмах седи па напиши педесет.

7  Затим рече другом: а ти колико дугујеш? Он рече: сто кора пшенице. Рече му: узми своју обвезницу и напиши осамдесет.

8  И похвали господар неправичног управитеља, што је мудро учинио; јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости.

9  Па и ја вам кажем: начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства, да би вас примили у вечне станове - кад оно нестане.

10  Ко је веран у најмањем - веран је у великом, а ко је неисправан у најмањем - неисправан је у великом.

11  Ако, дакле, нисте били верни у неправедном богатству, ко ће вам поверити истинито богатство.

12   И ако нисте били верни у туђем, ко ће вам дати ваше?

13   Ниједан слуга не може да служи два господара; јер, или ће једнога мрзети а другога љубити, или ће једном бити привржен а другога презирати. Не можете да служите Богу и мамону.

 

Verujem da gornje reci ne moraju imati bukvalni smisao, ali su mi napokon mnogo nejasne.

Evo seta moji pitanja koja su odraz mojih dilema: 

 

U vezi stiha 8: rec господар odnosi se, pretpostavljam, na богат човек који је имао управитеља имања. Zasto bi gospodar pohvalio nepravicnog upravitelja koji je postupao na njegovu stetu time sto je umanjivao dugove? Dobro, mozda je taj gospodar TE poslednje postupke svog upravitelja shvatio pozitivno. Ali kako to moze, jer je upravitelj i to na kraju cinio sebe radi, da bi se spasio u dogadjajima koji su ga ocekivali (to kaze stih 4)? 

Jos u vezi stiha 8: kako razumeti: јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости. Kako su to deca ovog sveta mudra prema svom rodu? Ko su sinovi svetlosti u ovom stihu?

 

U vezi stiha 9: da li u stihu nepravedno bogatstvo koga trebamo menjati za prijatelje (начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства)  moglo da znaci da ako smo dosli do bogatstva nepravedno treba da se pokajemo i da ga se oslobodimo, ili mozda ne bi bilo greh uzeti (ma kako) od onog koji je do bogatstva dosao nepravedno i dati ga dalje (radi prijateljstva, pravde?) npr. slicno kako je uradio nepravicni upravitelj?

Stihovi 11 i 12: ovo bi mogla biti kritika sa primerom nepravicnog upravitelja? Ali opet prema stihu 9 njegovi postupci bi mogli biti i dobar primer?

 

Molim za instrukciju kako da razumem ovaj deo Novog zaveta.

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/17/2016 at 23:53, Balthasar рече

Драги оче Саво,

Пре свега, да не би дошло до забуне, ја не браним учешће Православне Цркве у ССЦ-у. Моје мишљење, као што сам већ раније рекао, јесте да је суноврат ССЦ-а почео много раније од Харареа (1998) који сте Ви поменули. Сматрам да треба озбиљно и одговорно скренути пажњу на неке кључне недостатке ове организације (дакле, по мом мишљењу, инсистирање на првобирном Статуту из 1948. године којим је јасно дефинисано шта су циљеви ССЦ-а, за разлику од данашњег Статута који је недопустиво компромисан).

........
Флоровски је овде врло значајан јер он заправо поставља неке врло важне дијагнозе које су и данас актуелне. Примера ради:  Без сумње, сарадња хришћана у питањима социјалне правде и морала, у делима милосрђа и помоћи, јесте племенити подухват. Ова врста сарадње могућа је и у подељеном хришћанству, и не потребује сагласје у питањима вере. Истинска полазна тачка екуменског покрета била би бол и изазов хришћанске разједињености, запрепашћеност и срамота због хришћанског неслагања и самопротивречности. Истинско извориште екуменског надахнућа јесте: скандал и парадокс хришћанског нејединства ... Црква је Једна и не може да се дели. То је правило вере, исповедна обавеза. Па ипак, Хришћанство јесте подељено (G. Florovsky, “The Antinomies of Ecumenical Quest”, стр. 3,  у: Georges Florovsky Papers, Box 5, Folder 1; Department of Rare Books and Special Collections, Princeton University Library ). Овде Флоровски јасно удара темеље за оно што ССЦ-у данас недостаје. Прво, инсистира на томе да примарна намера екуменског дијалога није социјална и добротворна делатност већ ,,трагање за јединством". Друго, говори о парадоксу тога да Црква јесте Једна и не може да се дели, али да је Хришћанство подељено. Дакле, овде је важна разлика између Хришћанства и Цркве. Ми заправо трагамо за ,,хришћанским јединством". Црквено јединство већ имамо. А зашто трагамо за ,,хришћанским јединством". Па да бисмо вратили на пут ,,универзалног Предања неподељене Цркве (у историјском смислу наравно)" сву заблуделу браћу. Ми не водимо екуменски дијалог зато што немамо јединство унутар себе, већ зато што наша браћа немају јединства са нама. Мислим да је то сасвим јасно....

Ово сте добро рекли: ,,Нисам противник дијалога али он мора да има свој циљ, а то је да аргументовано и недвосмислено сведочимо пуноћу истине коју поседује Православна Црква уз спремност да са другим хришћанима сарађујемо у свему ономе што води ка њиховом пуном јединству у Католичанској Цркви". Управо зато смо и обавезни да водимо дијалог! Па чак и са онима са којима имамо најдубље разлике, па чак и са рукоположеним женама итд. Не можемо да делимо коме ћемо да сведочимо пуноћу истине коју поседује Православна Црква а коме не. Обавеза да сведочимо свима је заиста обавеза у правом смислу те речи. Ми смо дужни да прво и пре свега то урадимо! Онда можемо а и не морамо да сарађујемо и по другим питањима. Али пре свега морамо да сведочимо Истину и ту нема некаквог нарочитог избора. Можда ћете сада рећи да дијалог није једини начин сведочења Истине, да можемо да сведочимо истину и самим својим постојањем. С тим се нећу сложити. Позвани смо да активно сведочимо Истину, а нема активнијег и одговорнијег сведочења од дијалога. Чак и ако дијалог скрене са пута свог истинског циља, решење да одустанемо од тога не долази у обзир. Тек то није у духу Православног Предања. Православна Црква мора да остане непроменљива, али мора да се упре свим снагама да мења оне са којима води дијалог. Напуштање дијалога представљало би одговорну небригу за другог.....

Што се тиче Вашег коментара да је термин ,,Црква" у множини у прилогу који сам доставио само техничка употреба тог термина, то би било тачно да у мом ранијем одговору није било наставка: ,,То је врло озбиљна тема. Православна Црква неки вид еклисијалности и другим ,,црквама" дефинитивно признаје. То тешко можете оспорити. Зар пракса примања римокатолика у Православну Цркву без крштења није неки вид признавања одређеног нивоа еклисијалности? А тек пракса примања свештенства у већ постојећем чину!". Дакле, нека и буде да је то само технички термин. Али да ли је пракса примања римокатолика у Православну Цркву и остављање чина онима који су рукоположени, само техничка ствар? Ја не бих рекао да јесте. Молио бих Вас да ми подробније појасните шта мислите о томе пошто из Вашег одговора нисам успео у потпуности да разумем.

Дакле, мислим да  можемо да се сложимо да је Црква кроз целу своју историју била дијалогу са светом око себе, али не у таквом дијалогу у коме сви тражимо пуноћу истине, као да смо је и ми православни тобоже изгубили. Црква вековима живи у дубокој свести да је Једна и Једина Света Саборна и Апостолска Црква и да је Тело Христово које дише Духом Светим, што сведочимо у евхаристији која је темељ наше еклисиологије. Један од најозбиљнијих проблема у питању односа Православне Цркве према осталим хришћанима и свету уопште јесте убеђење да је данашњи модел екуменског дијалога увек постојао у Цркви. Ова теза је преко разних предсаборских конференција и саветовања дошла и до Крита где је доживела озбиљну кризу и где су се пројавиле снажне разлике и резерве.

Ако објективно сагледамо живот Цркве кроз историју видећемо да је њен однос према сведочењу истине Христове увек био киригматски. Црква сведочи и објављује оно што дубоко евхаристијски проживљава. Сведочећи истину пред неправославнима то не чини да би се како-тако остварило хришћанско јединство па макар на минималном компромису, или пак васпоставило видљиво јединство Цркве (као да оно не постоји) већ да би се они који су се одвојили од Православне Цркве вратили у пуноћу вере и истине. Сва саопштења православних сабора, како у времену Васељенских сабора пре западног раскола, тако и на помесним саборима после раскола то врло јасно показују. Нови тонови који су се јавили од Цариградске енциклике 1920 године у озбиљном су раскораку са православним предањем. Отуда, еклисиолошки тешко можемо да овај дијалог, између Цркве и одвојених заједница које себе историјски називају црквама али немају пуноћу еклисијалности, назовемо међуцрквеним дијалогом.

Данашњи појам екуменизма развио се, нажалост, и поред настојања наших богослова као што је Флоровски, понајвише у својој протестантској верзији тражења истине међу тобоже равноправним члановима који не претендују да поседују пуноћу истине. Ако већ говоримо о православном икуменизму потребно је да он буде чврсто утемељен на јасним еклисилошким принипима, што најчешће није случај и што с правом изазива толико контроверзи у православном свету. Од времена Флоровског до данас доста тога се променило у односу православних према екуменизму, како оних који га подржавају, тако и оних који му се оштро противе. Имамо потпуно и непомирљиво заоштрене ставове. Пример неслагања око документа о односу према хришћанском свету на Криту показао је да не можемо олако да промовишемо идеју православног икуменизма уколико поједини представници православних Цркава још имају нејасан став о разлици између Цркве и хришћанских заједница и конфесија (које носе историјски назив цркава, али су изгубиле континуитет са предањем и не поседују пуноћу црквености, те самим тим нису у евхаристијској заједници са Црквом). О томе колико у тим заједницама постоји благодатно деловање Духа Светога постоје и даље врло опречни ставови. Неки православни богослови говоре само о чињеници да постоји одсуство или забрана евхаристијског општење (ἀκοινονησία) која је последица богословских и историјских неспоразума, што треба превазићи једноставно успостављањем интеркомунија. На томе је заснована идеја могућности јединстсва (или радије речено мирне коегзистенције) Источне и Западне Цркве на основама тзв. еклисиологије два плућна крила. За друге, који иду путем акривије, у неправославним заједницама уопште не постоје свете тајне, па је признавање крштења које је обављено "у име Оца и Сина и Светог Духа" прихватљиво не само по себи већ само када се форма крштења благодатно оснажи миропомазањем. Они који су у средини између ова два крајње супротстављена става, сматрају да у неправославним заједницама, у зависности од њиховог одступања од предања, постоји извесно посредно деловање Духа Светога али који не долази из тих заједница и њихових заблуда, већ делује из Цркве и упућује све пуноћи истине у Христу. Уосталом енергије Духа Светога васцелу творевину уздижу ка јединству у Христу и певамо да "Светим Духом свака душа живи...".

Лично сматрам да је јако тешко замислити могућност колективног повратка одвојених заједница или "цркава" у пуноћу Православне Цркве на темељима "еклисијалности" коју оне поседују. Претходних деценија, откада је сведочење Православне Цркве добило глобални карактер, више смо сведоци индивидуалног повратка Православној Цркви појединаца или група хришћана. Они који се враћају Цркви то очигледно не чине подстакнути релативизмом православних поборника екуменизма, већ одушевљени богатством предања и литургијског живота Православне Цркве. 

Зато бих закључио да је дијалог важан, али више као сведочење, као радосно објављивање истине коју Православна Црква поседује, не као скупа учења и дефиниција, већ истине као живог деловања Духа Светога који се непосредно пројављује у евхаристијском и уопште светотајинском животу Цркве као Тела Христовог. Зато је литургија и најважнији начин сведочења истине, те је обнова литургијске свести у Цркви је од толике важности за то сведочанство. На нама је да сведочимо Христа позивајући све оне који су изгубили континуитет предања да му се врате и да сви заједно посведочимо радост тог повратка евхаристијски. Дијалог у коме тражимо минимум компромиса, пажњиво састављамо "политички коректна" саопштења и текстове који немају ни укуса ни боје ни мириса, већ одишу сувим рационализмом, или у коме размишљамо о интеркомунију као средству, а не коначној потврди јединства у Христу, једноставно је слепа улица која не само да неправославне неће вратити Цркви, већ ће још више повредити пуноћу јединства у Православној Цркви.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Најбоље и најисправније би било када би се све свете тајне могле вршити бесплатно, јер Господ нам се у њима слободно даје и свима треба да буду једнако доступне као дарови Светога Духа. Треба, међутим, имати у виду да наши свештеници, који служе Богу и брину се о верном народу, живе са својим породицама готово искључиво од прилога верника. Зато је важно да сви они који могу да помогну свештеника то и чине редовно. То није плаћање за свете тајне већ би требало да буде прилог свештенику за његов труд и љубав. Познато је да је у многим епархијама одређен ниво надокнаде за требе које свештеници обављају, али исто тако знам да многи свештеници које познајем неће направити проблем уколико је реч о сиромашној породици. 

Од најранијих времена историје наше Цркве познато је да је Црвка Божија свуда тамо где епископ приноси евхаристију заједно са верним народом. Будући да су с временом епархије порасле и по површини и по броју верника посебан значај су добиле парохије у којима свештеници са својим парохијанима редовно врше евхаристију по благослову свога Епископа. Обавезу према парохији нема само свештеник, већ и верници јер је то њихова заједница у којој се сједињују са Господом. Зато није важно само редовно учествовање у службама, већ и труд сваког парохијанина за цркву као њихов заједнички дом. Не може се све препустити свештенику, као да је он неки службеник који може да ради независно од верника. Знамо да свештеник не може да служи без верног народа и верни народ не може да приноси евхаристију без свештеника који предводи приношење по благослову свог Епископа. Зато би парохије требало да заузму централно место у животу хришћана и да се парохијани и поред редовних служби окупљају, прикупљају прилоге за сиромашне, обилазе болесне чланове своје заједнице и, наравно, воде рачуна да се свештенику и његовој породици обезбеди пристојан живот. За сада је ово регулисано плаћањем треба иако постоји могућност да сви активни чланови парохије редовно уплаћују у парохијски фонд у коме би један део средстава ишао свештенику и његовој породици. У неким црквама, нпр. Грчкој, свештеници редовно добијају плату од државе, а и у неким западним земљама одређени део пореза који дају чланови версих заједница иде на њихово финансирање. Ова питања се регулишу на нивоу Помесне Цркве и наравно по расуђивању надлежног епископа.

 

[Milan Ivanovic]

Postovanje oce Savo, kako biste vi savetovali nekoga da prestane da se bavi gledanjem u sunce? Da li je to opasno na duhovnom planu i zasto, jer poznato je da moze ostetiti vid pored ostalog?

Svako dobro!