Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

54 minutes ago, kamila рече

Postovani oce Savo,

Mozete li da kazete sta znaci kad covek ima potrebu za ispovest da kaze sve uvrede nepravde koje je pocinio. I sta znaci kad covek ima potrebu za molitvom, da stalno izgovara molitve obracajuci se se Bogu i Bogorodici.  Zahvaljujem vam na vasoj paznji.

Када желимо да се исповедимо и осећамо терет увреда који смо нанели ближњима, то је показатељ да наша савест није умртвљена и да желимо да променимо свој живот. Исповест, међутим, није умиривање савести, скидање терета, да бисмо после наставили да живимо мање више на исти начин. Исповест треба да нас води дубокој унутрашњој спознаји да живимо погрешним начином живота који нам не омогућава да се остваримо као целовите личности. Зато није важно само исповедити своја сагрешења већ затражити и савет како да се боримо са својим слабостима и на који начин да више духовно не падамо, а ако падамо због лоше навике која је постала наша друга природа, да научимо како да не падамо у очајање и да се опет подижемо. Још од древних времена у манастирима је постојала пракса исповедања помисли. Наравно, не сваке помисли јер шта све човеку у току дана не прође кроз главу, већ оних помисли које посебно притишћу човекову душу и савест и намећу нам се. Без борбе са помислима нема ни борбе са грехом и наша хришћанска вера постаје једна интелектуална идеологија. У стању смо да причамо о најузвишенијој теологији или о црквеним збивањима широм васељене, а нисмо у стању да се носимо са својим страстима и свакодневно повређујемо друге и тонемо у унутрашње незадовољство и депресију. Хришћанство је пре свега практични живот, живот у заједници, Цркви где смо позвани у сваком тренутку да љубав према Богу исповедамо и сведочимо у односу према ближњим. Онај који је суров према ближњима, који нема љубави, који живи у гордости и духовној неосетљивости, руга се другима и повређује их, још није упознао Господа. Читајмо Старца Силуана који нам сведочи како говори и размишља човек који је задобио Духа Светога. То је оно истинско знање које треба да задобијемо, а оно се задобија не интелектом, већ пре свега срцем. 

Када желимо да променимо свој живот, да се покајемо и не повређујемо своје ближње јавља се и већа потреба за молитвом која је заправо ништа друго него чежња нашег срца да стално пребива у Господу. Стални ток мисли и маштања у нашем острашћеном уму желимо да заменимо богоугодном тишином у којој тихо узносимо наше молитве Господу, Богородици, светитељима. Молитва је природни начин функционисања човековог ума али ми то најчешће не желимо да прихватимо и у свом стању оболеле одвојености ума од срца својим умом лутамо васељеном, тражимо утеху овога света, бежимо у виртуалну стварност (кроз непотребне вести и информације, видео игре, алкохол, наркотике, телесно неуздржање). Када се човек стално молитвено враћа своме срцу то је повратак нашем истинском дому и онда ће нам у загрљај потрчати Господ, као што је отац потрчао у сусрет блудном сину. Потребно је само да се стално подсећамо да Бога налазимо једино у нашем срцу и када га упознамо, по сведочењу многих светих отаца, онда ћемо много тога разумети.... да не живимо сами за себе, да смо сви ми људи дубоко повезани јер носимо лик Божији и позвани смо да живимо као један у Христу, али и да је васцела творевина чудесно огледало Божије премудрости. Човеку који упозна Духа Светога, како можемо да читамо у речима многих светих који о томе сведоче, речи постају непотребне и остаје само дивљење и благодарење. Важно је да полако зауставимо тај непрестани ментални процес помисли који нас одвлачи у метеж и немир и изазива константно потмуло незадовољство и бол душе. 

Сви смо ми још јако далеко од онога о чему нам говоре истинске слуге Божије које је Црква препознала као сасуде Духа Светога, али стално морамо да се поучавамо њиховим саветима и непрестано да враћамо свој ум и пажњу ка Богу. Царство небеско је већ ту међу нама. Истинска молитва надилази речи и не зависи од времена и простора, већ постаје живо заједничарење са Богом у срцу. Човек може да прича, да ради, да живи наизглед обичним животом, а својим срцем да буде стално са Господом. Тишина није само одсуство разговора и бег од света није само одлазак у пустињу. Истинска тишина и удаљеност од света јесте удаљавање од сталне буре помисли и страсти које нас окружују тражењем уточишта у унутрашњој одаји нашег срца. Важно је само да се духовно саветујемо са опитним руководитељем и држимо се по савести онога чему нас учи Свето Писмо и предање наше Цркве. Данас многи кажу да нема опитних учитеља и да је духовно делање опасно. Наравно, све је опасно када радимо без савета и по својој вољи али када човек тражи, даје му се, када куца на врата, Бог ће му их и отворити. Зато не смемо да тражимо изговор за стално пребивање у духовној расејаности. Живот у Цркви, обавезе у породици, манастиру, све нас то упућује ка Богу, да живот схватимо одговорно и да живимо радујући се и помажући једни друге. Зато треба редовно ићи на црквене службе, јер где су двоје или троје сабрани у име Божије и Господ је међу њима.

[Архимандрит Сава Јањић]

54 minutes ago, "Tamo daleko" рече

 

Dragi oce igumane Savo,

Beskrajno blagodarim na ovim bogonadahnutim recima I pravim nebozemnim poukama za svakog Pravoslavnog (a I inoslavnog) Hriscanina!

Kako bismo, mi roditelji najbolje mogli posvedociti svojoj deci, osim naravno prvenstveno svojim licnim primerom, da se ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12

Pre svega, ziveci u ovom I ovakvom svetu kada su cak I duhovni, eklisijalni termini prosto izvitopereni tj. razvodnjeni, na primer, sloboda (pravo izbora, egocentricnost itd.) - naspram istinske, odgovorne slobode, potom pojam teologija svega I svacega, misleci na efemerne konotacije, "politicka teologija", I druge; sve to kao posledica  (nezadravog) sekularizma ili kao sto znate pojam ikona  je osobito pretrpela razne medijske I kulturoloske izmene znacenja te reci. Da ne duzim, ali poenta je da nam rasvetlite i mozda usmerite na apologetske tekstove koji bi bili najadekvatniji , srazmerno ovom nasem vremenu I uslovima u kojem zivimo, gajeci decu Pravoslavnim nacinom zivota.

Oprostite na mozda konfuznom upitu, na brzinu pisem...

Jos jednom, iskreno hvala za sve!

Деца још нису упознала исквареност пале човекове природе и зато на њих најбоље можемо позитивно да утичемо сопственим примером. Дете осећа љубав и доброту на једноставан и непосредан начин. Највећи проблем настаје када родитељи од деце једно траже и очекују, а сами живе другачијим животом. Деца виде овај јаз између речи и дела родитеља и родитељи за њих губе ауторитет. Неретко, имамо примере наизглед црквених и верујућих људи, који су у својим домовима прави тирани и живе у дубоком нескладу са оним што желе да покажу пред другим људима. Деца тада дубоко пате и постоје случајеви да чак и у свештеничким породицама где постоје овакви проблеми деца крену путем странпутице и тражења утехе у греху. Да бисмо помогли другоме, треба пре свега да помогнемо себи. Господ нас учи да љубимо друге као што љубимо сами себе. Овде се наравно не мисли на самољубље, већ на то да смо позвани да истински љубимо дар живота и све оно што нам је Господ дао и да разумно и расудљиво користимо те дарове. Ако будемо тако љубили себе, а не живели у егоизму љубећи своје лажно и огреховљено "ја", бићемо у могућности да љубимо и друге, да им праштамо, да разумемо њихове слабости и да их носимо, укрепљујући једни друге. 

Секуларизам који је дубоко прожео све свере живота нас хришћана узима свој данак код свих нас. Веома често када се хришћани састану не разговара се о душекорисним стварима већ се препричавају црквени трачеви, прича се о црквеној политици или се срцем "необразаним молитвом и смирењем" распреда о највишим духовним тајнама без имало страха Божијег. Сви се осећају позвани да говоре о свему јер страх Божији су заменили дрскост и самољубље. Наравно, у таквом стању и поред свих дарова које нам Господ даје осећамо сталну духовну глад и жеђ јер поред извора живе воде ми копамо бунаре у пустињи (како певамо у једној од стихира у Великом посту). Тражимо утеху у свему осим у Богу као да желимо да заборавимо овај живот и уђемо у неку виртуалну стварност у којој ћемо бити нешто друго него што јесмо. Истина, ова тежња у дубини показује да човек тражи Бога и истински живот у Духу Светоме, али прогрешан начин на који то радимо још нас више удаљује од Бога и уводи у још бедније стање депресије и мрзовоље у којима повређујемо друге или им не указујемо пажњу и љубав коју од нас очекују. 

О свему овоме говоре многи древни и савремени светитељи јер проблеми са којима се суочавамо нису само проблеми нашег времена. Истина, у наше време губи се хришћански етос који је у прошлости утицао на људе да се стално враћају хришћанским вредностима. Данас живимо у пост-хришћанском свету, окружени лажним вредностима (идолима) и на сваком кораку у нашем потрошачком друштву појављују се нови идоли који нас одвлаче од Бога и наш ум расејавају, а срце испуњавају тугом и незадовољством. Зато стално треба да се подсећамо молитве и богомислија, да читамо о томе како су живели богоугодници Божији како бисмо колико-толико успели да се извучемо из буре страсти и информација које нас стално запљускују преко интернета, телевизије, реклама и празних разговора. Не смемо да губимо наду и нарочито људи у породицама треба да чувају своју породицу као домаћу цркву своју за коју су одговорни. Не смемо никада да заборавимо да тренуци када смо заједно неће се опет поновити и када деца одрасту биће нам жао што смо кроз живот прошли одсутни. Зато сваки тренутак треба осмислити, искупљивати време, као што нас учи апостол Павле и онда ћемо све више осећати смисао и лепоту живота без обзира на све тешкоће које нас окружују. Истинска радост не зависи од околности у којима живимо, већ долази од Духа Светога.

 

[aliluja]

Oče Savo... 

Kakav bi savet imali sa date nekom ko se trudi zarad ljubavi prema Gospodu da čini dobro... a da pri tome zbog raznih životnih iskušenja biva prinuđen da uvek bira neko manje zlo... i tako uvek ima osećaj da je grešan... Da li je uopšte korisno za dušu kada se neko svakoga dana oseća grešan.. a istovremeno i tužan jer je želeo bolje da ugodi Gospodu nego što je učinio? 

Kakvi su to ljudi i koji bi im savet dali da ih vodi? 

 

Pozdrav i hvala unapred 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

41 minutes ago, aliluja рече

Oče Savo... 

Kakav bi savet imali sa date nekom ko se trudi zarad ljubavi prema Gospodu da čini dobro... a da pri tome zbog raznih životnih iskušenja biva prinuđen da uvek bira neko manje zlo... i tako uvek ima osećaj da je grešan... Da li je uopšte korisno za dušu kada se neko svakoga dana oseća grešan.. a istovremeno i tužan jer je želeo bolje da ugodi Gospodu nego što je učinio? 

Kakvi su to ljudi i koji bi im savet dali da ih vodi? 

Pozdrav i hvala unapred 

Питање је мало уопштено, али у животу нисмо само принуђени да бирамо мање зло, већ да изаберемо пут добра. То често подразумева одређени степен жртве али Господ нас учи: "Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе." (Мт. 7:13-14). Здрава хришћанска духовност не значи да морамо да живимо под сталним осећајем кривице. То је потпуно погрешно и карактеристично је за неке неправославне хришћанске системе. Човек не наслеђује кривицу, већ раслабљену и огреховљену људску природу коју је Господ исцелио и учинио бесмртном. Када кажемо да осећамо да смо грешни то значи да смо свесни својих слабости, али истовремено не падамо у очајање већ се радујемо јер у Господу можемо те слабости да превазиђемо. Зато је покајање радост, а не мазохистичко мучење и себе и другога. Зато не треба да тугујемо већ да живо поверујемо да је у Господу све могуће и да избори који нам се намећу нису једини пут. Шта год добро учинимо увек треба да знамо да то није наша заслуга већ дела љубави треба да чинимо из благодарности према Богу и љубави према ближњем, а не ради награде. 

Грех није неки формални морални прекршај већ болест, неаутентична навика која постаје наша друга природа и удаљавање од наше истинске природе и заједнице са Богом. Проблем са грехом јесте што уколико устрајавамо у њему он раслабљује душу, уводи је у стање очајања, депресије и духовне парализе. На крају човек греховни начин живота прихвата као део своје природе и препушта се греху или тражи разне изговоре. Ако човек падне у блато, нормално је да ће устати и очистити се, а не лежати у калу очајавајући. Господ је увек уз нас да нам помогне и његова љубав према човеку је толика да када би то сви људи знали, како нам казују светитељи, сви би напустили греховни начин живота и похитали му у наручје. Међутим, грех изазива не само духовну парализу, већ и слепило и заборав. У греху не видимо доброту Божију, осећај грешности постаје патолошка мржња према самом себи и човек жели да утопи своју тугу и очај у разним дистракцијама (забава, алкохол, дрога, разне страсти). Грех толико раслаби душу да се на моменат сетимо да треба да променимо живот, а за само неколико тренутака то заборављамо и видимо себе како бесциљно лутамо по интернету, тражимо неку занимацију, губимо време у бесмисленим и празним разговорима. 

Зато треба сваког часа правити нови почетак, стално себе подсећати да је Господ уз нас и у нашем срцу и да само чека да отворимо врата срца да би нас он утешио и да би у мрак наше душе унео радост и светлост. Падамо, али опет треба да се дигнемо и стално јачамо трезвеност и свест о свему што радимо. Када живимо у трезвоумљу (сабраности ума) све теже падамо у грехове и страсти и ум природно тежи свом аутентичном настројењу, а то је да пребива у заједници са Богом. Отуда је посебно велики значај Исусове молитве која нас стално подсећа и враћа Богу и треба је понављати без обзира шта чинили и колико расејани били. Према јединственом сведочењу бројних светитеља стални труд у молитви ојачаће нашу раслабљену вољу и помоћиће нам да почнемо да живимо природним начином живота, духовно савесни и свесни у сваком тренутку Божијег присуства. У хришћанској традицији ово се зове непрестана молитва - стално пребивање у присуству Божијем. Дакле, има наде за све али треба да користимо време које нам је остало.

[Ronald]

Pomaze Bog Oce Savo,

Zanima me sta vi mislite zasto mnogo ljudi u hriscanstvu negira da izmedju homoseksualaca moze da se rodi ljubav u kojoj su dvije osobe posvecene jedna drugoj i iskreno se vole? Znam da ce dosta hriscana reci to je njihov krst i trebaju da se bore sa tim, medjutim oni se zaljubljuju i uopste nije lako jednom homoseksualcu koji voli nekoga da razumije kako on sad treba da se okrene od te osobe i zivot provede sam, kad . Mislim i kroz hriscanstvo se cesto na to gledalo kao neprirodno itd., sto je biologija opvrgla jer u zivotinjskom svijetu je na preko 500 vrsta dokazana homoseksualnost, a postoji sigurno kod jos tri puta vise vrsta.  Takodje teoloski odgovor da se radi o promasenom cilju mi uopste nije jasan i vise lici na bjezanje u metafiziku jer nismo u stanju da se kao hriscani suocimo sa tim. 

Evo ovde kako je Arhimandrit Atanasi odgovorio svom duhovnom cedu kojeg poznaje mnog godina kada mu je rekao da ce napustiti pastvu i vjencati se sa svojim partnerom, na kraju mu je da blagoslov, naravno nije mu Crkva dala, ali je Otac Atanasi upoznao i njegovog partnera. Mislim za mene je ovo cin krajnje ljubavi i ako bi ogroman broj hriscana ko zna sta pomislio.

http://www.orthodoxandgay.com/the-first-duty-of-love-is-to-listen

Otac Tomas Hopko je takodje komentarisao homoseksualnost i nista novo nije rekao za razliku od njega Arhiepiskop Lazar Puhalo je pokazao mnogo vece znanje savremene bioogije, neurobiologije i bar naglasio da trebamo razmisljati o homosexualcima na nacin da uzmemo saznanja iz savremene biologije.

http://www.orthodoxandgay.com/dueling-theologians-dueling-graces

Da li bi se moglo reci da Crkva nema odgovor na to pitanje ili je ipak sve jasno?

[aliluja]

Oče Savo zahvaljujem na odgovoru. 

[Arsenija]

Pomaze Bog , Oce Savo .

Vreme je posta , treba da se ispovedamo i pricescujemo i bas iz tog razloga se namece pitanje - zasto je coveku potreban duhovnik  , kad moze sam da nadje odgovore na brojna pitanja pocev od onih kako treba da se ponasa u crkvi ... Sve je dostupno ... Nas parohijski svestenik zna ceo nas zivot , dok svakom novom parohijskom svesteniku ili duhovniku moramo sve od pocetka da objasnjavamo , sto moze biti pomlo zamorno , posebno onda kada je nas zivot  komplikovaniji ... Mi nismo monasi , ali da li nam je to potrebno ? Sta se time postize ? 

Svako dobro .

Arsenija  

[aleks_]

Оче Саво, да ли духовник - исповедник исључиво мора бити свештеник, монах или може и монахиња?

[Arsenija]

18 minutes ago, aleks_ рече

Оче Саво, да ли духовник - исповедник исључиво мора бити свештеник, монах или може и монахиња?

Ili ako idealan duhovnik zivi daleko , npr. u Studenici ... Teorijski moze da ti bude duhovnik , ali prakticno jako tesko . 

[aleks_]

4 hours ago, Arsenija рече

Ili ako idealan duhovnik zivi daleko , npr. u Studenici ... Teorijski moze da ti bude duhovnik , ali prakticno jako tesko . 

А зашто мислите да је тешко? Да ли Ви мислите да једна монахиња не може да буде добар духовни учитељ или је нешто друго у питању? Е и да, извињавам се за грешку код речи "искључиво" приликом куцања претходне поруке.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 7/7/2016 at 21:37, Ronald рече

Pomaze Bog Oce Savo,

Zanima me sta vi mislite zasto mnogo ljudi u hriscanstvu negira da izmedju homoseksualaca moze da se rodi ljubav u kojoj su dvije osobe posvecene jedna drugoj i iskreno se vole? Znam da ce dosta hriscana reci to je njihov krst i trebaju da se bore sa tim, medjutim oni se zaljubljuju i uopste nije lako jednom homoseksualcu koji voli nekoga da razumije kako on sad treba da se okrene od te osobe i zivot provede sam, kad . Mislim i kroz hriscanstvo se cesto na to gledalo kao neprirodno itd., sto je biologija opvrgla jer u zivotinjskom svijetu je na preko 500 vrsta dokazana homoseksualnost, a postoji sigurno kod jos tri puta vise vrsta.  Takodje teoloski odgovor da se radi o promasenom cilju mi uopste nije jasan i vise lici na bjezanje u metafiziku jer nismo u stanju da se kao hriscani suocimo sa tim....

Као православни хришћани свесни смо да постоје разни видови људске сексуалности, с обзиром на палу људску природу, али исто тако је добро познато да Православна Црква благословеним сматра само телесни однос између мушкарца и жене, и то искључиво у светој тајни брака.

Бог је човека створио као икону Божију и образац по коме је човек створен јесте сам Христос, оваплоћени Син Божији, којим је и ради кога је све створено. Дубоко верујемо да је Христос мерило човекове личности и према хришћанској вери човек није створен ради самога себе, већ да би преко њега васцела творевина у Христу, Богочовеку, ушла у вечно постојање. Човек је створен и као полно биће (1 Мој 1.26-27 и 1Мој 2.18-25), односно као мушкарац и жена, што сам Христос потврђује у Мк 10.6-9  „У почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако више нису двоје него једно тијело. А што је Бог саставио човек да не раставља”. Читава јудео-хришћанска традиција експлицитно и недвосмислено сведочи да телесна заједница коју је Бог благословио може да благословено постоји само између мушкарца и жене, и отуда је ова заједница као света тајна брака - икона Христа и Цркве. Ово посебно разрађује апостол Павле који говори: “Мужеви волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу…Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви” ( Ефес,5,25 и 32).

Како онда објаснити да у природи постоје истополне везе не само међу људима, већ и међу неким животињским врстама? Одговор треба потражити у тајни пале природе која је са прародитељским падом ушла у неприродан и аномални начин постојања. Човекова пала природа отвара могућност за различите полне склоности и друге неуобичајене начине понашања, које постоје било из одређене генетске предиспозиције или као последица друштвеног и културног утицаја. У Цркви се полни живот пре свега посматра у контексту заједнице са Богом и ближњима и треба да буде заснован на одговорности према заједници (породици и друштву) те стога није питање себичног уживања или опредељења. Уосталом, управо та одговорност и правилно коришћење слободе човека разликује од животиња.

Човек је у Христу позван да надиђе не само своју палу природу, већ и своје биолошко постојање. Када Господа у Мт 22-33 фарисеји питају чија ће жена бити она која је следећи Мојсејево правило имала за мужеве седморицу браће, он одговара: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу.“ Дакле, ни Богом благословени однос човека и жене, након свеопштег васкрсења неће постојати и људи ће живети сасвим другачијим видом телесног постојања. Зато, брак између мушкарца и жене, иако благословен од Бога, припада само овом свету и веку и не улази као такав у вечност, јер ће у вечности сви бити у сједињени у Христу. Штавише, апостол Павле нас учи да самим крштењем у Христа већ улазимо у тај нови, будући начин постојања у коме „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.“ (Гал 3.28, уп. Кол 3.11).

Брак је у Цркви тајна која регулише живот мушкарца и жене у породици, али у једном привременом стању подељености људског рода на различите полове. Иако телесни живот у браку не постоји само ради размножавања људског рода, већ је израз љубави мушкарца и жене у Христу, брак за свој циљ има пре свега изградњу Цркве и усмерен је ка есхатону, те зато је породица мала, домаћа црква. То је нешто сасвим другачије од сексуалности која постоји сама за себе, као једна од главних карактеристика и „потреба“ палог човека. Читава идеја живота у Христу јесте да надиђемо себични начин постојања који је заснован на нашим страстима и да са другима у Цркви изградимо заједницу љубави, која се наставља и након овога света и века. Отуда велики значај пријатељства, верности, пожртвовања, љубави према ближњем, милосрђа и других хришћанских врлина, којим себе од једне индивидуе која је рођена у координатама пале природе, страсти и греха изграђујемо у Христу као целовита личност.

Сексуалност, као само један од разних сегмената човековог телесног постојања, сам по себи не одређује човека. Другим речима, човек није створен да би његов полни идентитет био главни елемент његовог личног постојања. Оно што некога чини људском личношћу и иконом Божијом није примарно чињеница да ли је рођен као мушкарац или као жена или поседује неку недефинисану свест о својој сексуалности (што такође постоји у палој природи човека, посебно у случајевима трансродних особа). Ово је веома важно у разумевању хришћанског учења. Човека као личност пре свега одређује чињеница колико је себе изградио у Христу, колико се охристовио и остварио као личност у заједници љубави - Цркви. Управо зато у монашкој традицији Цркве монаси и монахиње тежећи да још у овом свету и веку заживе реалношћу есхатона, свесно се одричу телесног живота да би што потпуније ушли у ову реалност, која већ и овде и сада постоји, али ће по васкрсењу бити потпуна.

Враћајући се вашем питању, проблем данашњег западног човека јесте у томе што живимо у крајње секуларизованом, пост-хришћанском свету, у коме се доскора општеважећи јудеохришћански морал замењује потпуним одсуством традиционалне моралности. Постављање сексуалности као кључног елемента човековог идентитета, посебно у контексту пале човекове природе, неминовно доводи до низа погрешних опредељења и недоумица, које суштински човека могу да доведу у колизију са основним учењима и правилима хришћанске вере. Ти проблеми се не могу решити „прилагођавањем“ учења Цркве палој човековој природи, већ Црква има улогу да стално позива на живот у Христу који превазилази палу природу. Нашој браћи и сестрама који су запали у ову врсту недоумице треба помоћи да осете вредност живота и дарова које им је Бог даровао и не презирати их или допуштати да дођу на руб очајања или самоубиства. Сваком човеку је потребна љубав, а она се не исцрпљује само у емотивном или сексуалном животу, већ подразумева много више од тога.

Према мишљењима неких научника мушкарац је „по природи“ полигамно биће. Да ли то значи да треба легализовати полигамију, као што је случај у неким другим религијама? Поимање педофилије, на пример, зависи од културе и постојећих моралних норми. У неким исламским земљама (посебно у руралним просторима) уобичајено је код људи да по угледу на Мухамеда узимају за жену девојчицу од 6 година и да са њом телесно опште већ од 9. године, што је у хришћанском моралу потпуно незамисливо и у већини земаља света представља такође и законски кажњиво дело. Кроз историју су постојали различити морални системи, а у неким од њих, нпр. у старој Грчкој један специфичан вид педофилије је био део образовања и друштвено прихватљивих норми. Враћајући се апостолу Павлу можемо да кажемо да, прихватање пале природе као мерила живота  у суштини представља последицу идолатријског односа према страстима и греху, те стога није и не може бити прихватљиво за хришћанство. (уп. Рим 1. 21-28).

Такође, и брак који постоји у разним религијама и културама кроз историју, чак и кроз историју хришћанских друштава, пролазио је различите форме. Још до почетка прошлог века било је уобичајено да у патријархалним срединама родитељи договарају брак између своје деце као савез међу породицама. Међу владарима и племством брак је био пре свега вид уговора сарадње и савезништва. Идеја о браку као романтичној вези мушкарца и жене, која је опевана у књижевности, веома често није имала везе са реалношћу свакодневног живота и најчешће је била под јаким стегама обавезе и дужности према породици и друштву. Данас опет имамо другу крајност. Брак је често искључиво заснован на емотивној вези без одговарајуће свести о одговорности према породици и када та емотивна веза дође у кризу имамо све чешће случајеве развода или прељубе. 

Данас се у науци, такође, све више говори о томе да разне врсте аномалног понашања нису последица само човековог погрешног избора, него и урођених болести или генетских предиспозиција. На пример скенирањем мозга масовних убица и психопата могу се приметити јасно уочљиве разлике у односу на уобичајени мозак човека који је у стању да пројави емпатију на нормалан начин. Истовремено је познато да аномално понашање изазива и органске поремећаје у организму те жртве сексуалног насиља и других видова насиља у породици веома често постану насилници и криминалци. То све само још више потврђује да не можемо олако судити о другима и да суд треба препустити Богу. Црква Христова је ипак у обавези да чува норме понашања које вековима представљају темељ човековог живота у заједници, а то се пре свега односи на јачање свести о значају породице у контексту Богом благословеног брака.

У хришћанској традицији Православне Цркве зато не постоји могућност да се истополне везе на било који начин прихвате као благословене и Црква ће наставити да подстиче своје вернике да се боре са страстима и не повлађују им. Читава аскетска традиција Цркве говори о борби са страстима и пружа многе корисне савете како да избегнемо грех и остваримо себе као целовите личности у Христу. Треба имати у виду да када говори о греху Црква не прави разлику између тзв. природних и неприродних грехова, јер сваки грех је неприродан и води духовној смрти. У 1Кор 6.9-10 Апостол Павле каже: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници (по многим преводиоцима реч μαλακοί указује на оне склоне педофилији) ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије.“ Слично је и у 1Тим 1.9-10. У том контесксту насиље и језик мржње против људи који се јавно називају грешницима или настраним особама, потпуно је нехришћански и неретко долази од људи који и сами имају проблем са репресијом сопствених сексуалних проблема, о чему говоре многи духовници и психолози. Према свакоме смо дужни да показујемо милосрђе и да помогнемо онима који посрћу на било који начин.

Зато оне који се боре са бешчасним страстима (πάθη της ἀθυμίας, како се називају у светоотачкој литератури) не треба презирати, сматрати мање вредним, повређивати их или одбацивати и треба им пружити сваку пастирску помоћ да изнесу свој крст, служећи Цркви по својим даровима. Много је међу светитељима наше Цркве оних који су задобили благодат Божију управо у борби са својим страстима и слабостима. Међутим, оне који противно учењу Цркве упражњавају ове страсти сматрајући их легитимним делом своје личности или их пропагирају као саблазан верницима, посебно деци, Црква не може прихватити у евхаристијску заједницу, док не промене начин живота тј. не покају се. Зато у данашње време када све постаје допуштено и доступно Црква и сви ми у њој имамо огромну одговорност да чувамо оне вредности које представљају темељ живота у Христу.
 

[Arsenija]

16 hours ago, aleks_ рече

А зашто мислите да је тешко? Да ли Ви мислите да једна монахиња не може да буде добар духовни учитељ или је нешто друго у питању? Е и да, извињавам се за грешку код речи "искључиво" приликом куцања претходне поруке.

Verujem da moze ... ali meni ne bi mogla da bude . Ne znam zasto ... 

[Архимандрит Сава Јањић]

22 hours ago, aleks_ рече

Оче Саво, да ли духовник - исповедник исључиво мора бити свештеник, монах или може и монахиња?

Веома је важно да знамо шта подразумевамо под "духовником". Данас је веома популарно да сви имају неког свог духовника који им даје савете о свему и свачему - која ће кола купити, где да иде на одмор, колико често да спава са супругом и разне бизарне ствари. Нажалост, у великом броју случајева реч је о тзв. гуру-духовништву, где се "духовнику" препушта пуно одлучивање о свим аспектима нашег живота. Заправо, то је нека православна верзија shrink-a, тј. психоаналитичара, који је у стању да нам посвети одређено време и да даје инстант одоговоре на сва могућа питања. 

Од давнина у црквеној традицији духовни отац Eпархије је сам Епископ, а конкретно у свакој парохији то би требало да буде свештеник. У сфери опште секуларизације црквеног живота добар део верника нема изграђен однос са својим свештеником, а и сами свештеници често немају довољно духовног расуђивања и искуства да дају праве савете, тако да све више верника прибегава духовницима у манастирима и неретко завршава у рукама гуру-духовника. Зато у добро устројеним епархијама Епископ даје благослов ко може да духовно руководи друге. Онај који има свештени чин не значи да аутоматски има и потребно искуство за духовно руковођење.

Треба имати у виду да је однос духовног оца и послушника пре свега карактеристичан за монашки живот јер је једна од најважнијих дисциплина у монаштву одрицање од сопствене воље како бисмо омогућили да наша пала, огреховљена воља оздрави тако што ћемо се ослободити својих жеља, самосталног расуђивања и одлучивања. Примена ових монашких метода за људе који живе у свету може бити веома опасна јер се предавањем у руке "духовника" заправо ослобађамо сопствене одговорности и уместо да духовно сазремо развијамо један духовно-инфантилни менталитет, а неретко тим "духовницима" омогућавамо да се отворено мешају у породични живот и доносе кључне одлуке у животу појединих породица. Ово је јако опасно. Проблем гуру-духовништва такође постоји и у неправилно устројеним монашким заједницама. Духовни отац у таквим заједницама практично је мали бог и они који га следују у стању су да изађу чак из заједнице са Црквом верујући да их спашава послушност своме духовнику изнад свега осталог. Нажалост, данас на нашим просторима имамо таквих парасинагога које су потпуно изашле из црквене заједнице, нити кога признају и нити ко њих признаје. Велика је трагедија да млади људи бивају духовно заведени изгледом таквих "духовника" који су заправо вукови у јагњећој кожи и погубитељи душа.

Духовник за људе у свету требало би, понајбоље, да буде или парохијски свештеник или неко монашко лице у које имају поверења (монах или монахиња), али које од њих не тражи однос "потпуне послушности", већ нам помаже да сами пронађемо најбоље решење у складу са постојећим околностима, посебно у случајевима породичних или супружанских проблема. Духовни саветник може бити и духовно искуснији лаик, пријатељ, јер мудар човек тражи савета од оних који имају непосредног искуства у одређеним питањима. Потрага за "духоносним старцима" који су у стању да нам аутоматски кажу вољу Божију веома је клизав терен и може да одведе у озбиљне духовне проблеме.

Лично сам јако скептичан поводом духовних савета о браку и супружанском животу које дају духовници у нашим манастирима. Монаси немају (ли барем не би требало да имају) искуства у супружанским односима и могу само да дају неке опште савете о духовном животу. О овим питањима је најбоље посаветовати се са свештеником који има стабилну породицу и добро васпитану децу. Онај који је добар пастир својој породици може да помогне и осталима. То је човек који нам највише може помоћи у специфичним питањима везаним за проблеме међу супружницима и односу са децом. Монаха, и старијих и млађих који слаткоречиво, са знатижељом и спремноћу да слушају детаље у исповести и слободно улазе у питања супружанске постеље треба се клонити као огња. Нажалост постоје тзв. духовни воајери који воле да слушају исповести због сопствених страсти и који вребају људе који траже савете како би их учинили својим послушницима, а потом од њих измамили неретко и материјалне користи (тражење одређених услуга, поклона, новца за путовања итд). Већином је реч о људима који су и сами живели у греху, а потом се обратили и врло брзо уместо да и даље живе по савету, сами деле савете као да су већ задобили највеће духовно искуство. Црква у Русији је већ више пута предузимала мере против овог проблема тзв. "младостарчества" које се тамо посебно развило, а све под видом опонашања великих Оптинских стараца.

Монаси и монахиње који имају здраво духовно искуство никада се не намећу другима и своје савете не постављају као апсолутне захтеве, не показују знатижељу и не траже никакве противуслуге. Зато је јако важно да људи који живе у свету, посебно ако имају породице, успоставе непосреднији контакт са својим парохијским свештеницима ради решавања својих супружанских и породичних питања, а да од монашких лица по потреби траже савете пре свега о питањима борбе са страстима, грехом, начинима молитве и др. у чему би монаси и монахиње требало да имају по свом позиву много више искуства.

[Архимандрит Сава Јањић]

Већ раније сам писао о разликама између Православне Цркве и римокатоличке традиције. Враћајући се овој теми у контексту питања на који начин ми православни хришћани данас разумемо нашу Цркву као Једну Свету Саборну Апостолску Цркву, желео сам да поделим ове мисли са читаоцима на форуму.

ПРВИ ДЕО:

Једно од кључних питања данас у Православној Цркви јесте како разумемо нашу Цркву, посебно у данашњем свету и у односу према другим људима који се називају хришћанима, односно где су канонске границе Цркве? У току првог миленијума хришћанства ово питање није било толико контроверзно као данас, пре свега зато што је постојала крајње јасна свест да постоји Једна и Једина (μία κα ἐνιαία, una et unica) Света Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква,  "Црква Бога живога, стуб и твђава истине." (1 Тим 3,15) коју "врата паклена неће је надвладати" (Мт. 16,18) и која једино има право да се назива Πравославном Црквом (Ὀρθόδοξη Ἐκκλησία). Сви они који су себе сматрали хришћанима, а који су учили оно што је Црква препознала и осудила као јерес, нису сматрани Црквом и били су, како каже Св. Кирило Александријски, заједнице нечастивих (συστήματα πονηρευομένων). "Како могу бити у Католичанској Цркви, пита се Св. Атанасије Велики, они који су одбацили апостолску веру, и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу."(PG t. 27 col 152C), јер они који су оставили веру богомдану не могу се називати ни хришћанима. (Ad Serapionem 1,28). Дијалог са онима који су учили другачије био је могућ и штавише постојао је и на самим саборима, али искључиво само пре саборске осуде јереси. Након што је неко погрешно учење препознато као јерес и саборски осуђено, дијалога више није било, осим што су они који су отпали од Цркве позивани да се покају и врате истинској вери, те поново постану део Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Већ након последњих великих сабора на којима су учествовали и источни и западни епископи, посебно након тзв. Фотијевог или Четвртог цариградског сабора 879–880 (који је рехабилитовао великог светитеља и патријарха Новог Рима и уједно био последњи сабор који су прихватили и Источна и Западна Црква, па га многи православни сматрају 8. Васељенским) наступа један потпуно другачији период у историји Цркве. Наиме, само пар деценија после овог сабора долази и до размене анатема између кардинала Хумберта и Патријарха Михаила Керуларија 1054. године, што се и формално често узима као почетак раскола између Старог и Новог Рима, који до дан данас није зацељен. На поменутом Фотијевом Сабору имплицитно је и у присуству римских легата осуђен додатак filioque у Никејско-цариградском Символу вере Цркве, који је на крају прочитан у свом аутентичном облику уз осуду свих оних који „намећу своје сопствене новотарије" (ἰδίας εὑρεσιολογίαις) и "који показују дрскост да фалсификују (κατακιβδηλεῦσαι άποθρασυνθείη) древност овог светог и благочестовог Ороса неисправним речима, додацима или изостављањима“. За је Православне ово била, ако не експлицитна осуда учења filioque, онда у сваком случлају осуда једностраног и самовољног мењања Символа вере, који је и поред тога недуго касније у Риму званично промењен 1009. године. Са римокатоличке стране постоје подељена тумачења о томе колико је овај Фотијев сабор и његове одлуке уопште био прихваћен, иако се не пориче чињеница да су на њему присуствовали папски легати и да је Фотију уручен палијум као знак признања од Епископа Старог Рима. (Треба подсетити да је за римокатолике Осми васељенски сабор био претходни сабор у Цариграду 869-870 на коме је васељенски патријарх Фотије био свргнут, док за нас православне значај Осмог Сабора има овај други на коме је Св. Фотије васпостављен 879-880).

Од краја 9. века па до данас није било општеприхваћених и канонских сабора источних и западних хришћана. Два сабора у Лиону 1274 и Ферари-Фиренци 1431–1449, које римокатолици сматрају за васељенске, а православни за незаконите и унијатске саборе, нису успела да зацеле раскол, који је у међувремену био продубљен латинском окупацијом Цариграда 1204. год. и постављањем паралелне западне јерархије на просторима Цариградске патријаршије. Ово је по многим историчарима заправо запечатило раскол јер је Рим показао да не признаје валидност источне јерархије и самим тим светотајинског живота Источне Цркве.

FILIOQUE као камен спотицања

Ово кратко историјско подсећање је важно да бисмо разумели чињеницу да се због неодржавања међусобно прихваћених заједничких сабора источних и западних хришћана, те губитка евхаристијског општења, и на једној и другој страни кристалисао различит начин разумевања шта је Једна Света Католичанска и Апостолска Црква. На Западу је у складу са црквеном традицијом која донекле вуче порекло још од пре раскола још више утврђено схватање да су у канонској црквеној заједници само они који су у општењу са епископом Рима. Дотле се на Истоку утврдило схватање да је Православна Црква једна и неподељена Црква и да су Латини отпали од ње, те зато са њима није више било ни евхаристијског општења, што је веома важан показатељ свести о црквеном (не)јединству. Покушаји обнове јединства у Лиону и Фиренци били су иницирани, како напорима Запада да искористи своју политичку позицију доминације и приволи Ромеје на унију, а тако и узалудним очекивањима Ромеја да ће им обнова црквеног јединства са Западом помоћи да се политичи консолидују пред најездом ислама. Различити црквени менталитети на Истоку и Западу, који су, истина, постојали донекле још и пре раскола, већ су постали толико непомирљиви, да се заправо изгубила истинска жеља за црквеним јединством, па је главни покретач била политика папа и ромејских царева.

Са латинске стране црквено помирење није подразумевало само обнову заједнице са римским папом, већ и прихватање учења filioque које је добило много израженији значај у средњовековној западној теологији и није више било питање тек неког додатка Символу вере или богословског мишљења. У Лиону је исхођење Духа Светога из Оца и Сина објашњено тако да оно бива из обојице као из једног принципа (начала) и јединственог процеса спирације (происхођења) тј. "Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit". За источне хришћане ово тумачење је било отворено јеретичко јер потпуно подрива православну тријадологију, неприхватљиво мешајући лична својства Свете Тројице. Хришћански Исток, посебно од великих Кападокијаца, у први план је стављао лична својства божанских ипостаси и самим тим је видео јединство Божије у личности Оца као узрока (ἂιτιον) ипостаси Сина и Духа Светога (Сина по рођењу, а Духа по исхођењу). Хришћански Запад је, међутим, под Августиновом традицијом у први план стављао јединство природе божанских лица, па је по том предању Бог један пре свега зато што је природа (natura, essentia) једна. Занимљиво је да је шест векова пре тога Св. Максим Исповедник боравећи у западним крајевима сматрао да је filioque теологуменон (богословско мишљење) које суштински не подрива тријадологију Цркве. У свом писму презвитеру Марину Св. Максим говори о овом специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

Видећи разлику између Максимовог тумачења и Лионске дефиниције можемо да закључимо да је учење о filioque доживело у међувремену еволуцију и да је суштински постало проблематично за православну тријадологију. Зато није необично да Св. Марко Ефески за filioque на другом неуспелом сабору уједињења у Фиренци у 14. веку отворено рекао да је јерес. Римокатоличка црква до данас није званично променила ово учење и одрекла се дефиниција filioque у Лиону и Фиренци. Истина, на подстицај Васељенског Патријарха Вартоломеја и папе Јована Павла II Ватиканси Понтификални савет за унапређење хришћанског јединства 1995. године објавио је у званичном ватиканском гласилу у L'Osservatore Romano текст о „грчкој и латинској традицији исхођења Духа Светога“ https://www.ewtn.com/library/CURIA/PCCUFILQ.HTM  

У овом тумачењу покушава се нагласити да постоји могућност хармонизације две традиције, пошто латинска своје порекло вуче још од Августина који, говорећи о исхођењу Духа Светога из Оца и Сина, каже да Дух из Оца исходи principaliter (De Trinitate XV, 25, 47), тј. превасходно и да исхођење и из Сина не угрожава монархију Оца, која је толико важна у православном разумевању јединства Свете Тројице и уопште поимању једног Бога. Лионска дефиниција је, међутим, и сама заснована на традицији Августина који, каже да су „Отац и Син начало (узрок) Духа Светога, не као два принципа, већ као што су Отац и Син један Бог и у односу на створења један Творац и један Господ, тако су (обојица) и у односу на Духа Светога један принцип (начало) („Fatendum est Patrem et Filium principium esse Spiritus Sancti, non duo principia, sed sicut Pater et Filius unus Deus, et ad creaturam relative unus Creator et unus Dominus, sic relative ad Spiritum Sanctum unum principium“ De Trinitate 5,14,15). 

Са православне тачке гледишта овде је потпуно јасно да Августин суштински меша вечни ниво ипостасних односа Свете Тројице и икономију и de facto, у намери да потврди јединство Оца и Сина, своди их на један принцип (начало), те отвара пут даљем развоју и тумачењу погрешног учења filioque. У овом контексту Авугустинов principaliter стога више означава приоритет Оца у исхођењу, а не узрок у источном смислу схватања Очеве монархије, као једног и јединог узрока. Зато Августин никако не може бити пут ка решавању различитог схватања питања исхођења Духа Светога, пошто је заправо својим учењем утемељио Filioque.
 
На ново тумачење Filioque из Ватикана одговорио је с православне стране митрополит Пергамски Јован Зизјулас својим текстом “Један једини извор“ (One single source) http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm у коме је изразио умерени оптимизам да постоји спремност да се са западне стране разуме важност монархије Oца за аутентично схватање тријадологије, али исто тако и скептицизам да суштински ништа ново није речено. 

Обичан верник ће се упитати због чега је ово све уопште важно и зар и без filioque и са њим не верујемо и ми и римокатолици у једног и истог Бога. Суштина овог проблема управо и јесте што није реч о разликама у терминологији, већ о врло озбиљном проблему како разумевамо да је Бог један, што је темељ наше хришћанске вере. Најпростије речено, ово питање је важно јер морамо да знамо да ли верујемо у једног Бога Оца Сведржитеља или у неку апстрактну божанску суштину у којој су божанске ипостаси Оца, Сина и Духа Светога суштински секундарног значаја, те се тројичност имплицитно своди на модализам. Иако често и данас можемо да чујемо од мање упућених да је овде и даље реч о специфичном богословском мишљењу са Запада које је употребљено у јеку анти-аријанске борбе у Шпанији, како би се потврдило божанство Сина, или, пак, питању које није суштински важна препрека за разумевање, Filioque је у православној свести био и остао јеретичко учење, те представља озбиљан проблем за обнову јединства хришћанског Истока и Запада. И поред чињенице да Православна Црква није на неком свеправославном сабору или саветовању прецизно и свеобухватно дефинисала ово учење као јеретичко, узимајући у обзир целокупну историју помесних сабора од времена раскола, мишљења и учења светитеља Православне Цркве, не постоји никаква основа да се ово питање другачије тумачи.

Враћајући се нашој теми, с правом се намеће питање да ли са оваквим учењем Римокатоличка црква може да поред Православне Цркве, која чува непрекинут догматски континуитет од апостолских времена, да буде прихваћена као наставак Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве или је реч о хришћанској заједници која је отпала од јединства Цркве и одвојена је од њене пуноће? Овај став у православљу суштински није довођен под знак питања до наших дана и до почетка савременог покрета екуменизма, посебно у дијалогу између православља и римокатоличанства. Зато ћемо се овоме вратити касније, размотривши и како сами Римокатолици гледају на Православље кроз одлуке Другог ватиканског концила.

Учење о примату папе као одступање од православне традиције

Други озбиљан проблем јесте учење о универзалном примату (првенству папе у Цркви. Наиме, још од најранијих времена нико на Истоку није доводио у питање примат части и посебну улогу Цркве Старог Рима која је својим непоколебљивим сведочењем истине у периоду седам васељенских Сабора била непоколебљив стуб истине и јединства. На Западу је традиција папске власти, међутим, врло рано довођена у везу са традицијом апостола Петра, иако је хришћански исток Христове речи („Блажен си, Симоне, сине Јонин! А и ја теби кажем да си ти Петар (Petrus), и на томе камену (petra) сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:16-18)) није разумевао као искључиви прерогатив Римске цркве. Петар је исповедио Христа као Сина Бога Живога и Господ му је рекао да ће на том камену исповедања вере сазидати Цркву. У том смислу сваки Епископ који има апостолско прејемство наследник је Петров. Ипак, с обзиром да су и Петар и Павле окончали свој мученички живот у Риму, није било неуобичајено да се у похвалним словима или куртоазним писмима са Истока римски папа назива Петровим наследником. На крају Халкидонског Сабора 451. године, на коме је Томос папе Лава одиграо кључну улогу у дефинисању учења односу две природе у Христовој ипостаси, саборски оци су заједно узвикнули „Ово је вера отаца…. Петар је проговорио преко Лава“. За римокатоличке историчаре ово је необорив доказ да је и пре раскола Исток признавао петровски примат папе, међутим у целом контексту православне источне традиције оваква тврдња не почива на стабилним темељима.

За Исток је позивање на традицију Петра био само израз посебне части Римске цркве, а на Западу је петровска улога папе постала с временом, а посебно од 9. века и јачим германским утицајем на римску катедру, кључни камен јединства Цркве, јер само они који су у јединству са „Петровим наследником“ заиста су у окриљу Католичанске Цркве, што је потврђено и на Другом ватиканском концилу. Другачији обреди, па чак и различите богословске традиције не играју толико важну улогу, тако да су у традицији унијаћења прихватани православни и оријентални хришћани (некадашњи дохалкидонци и монофизити) без икаквих промена у обреду и посебних доктринарних услова, само под условом да прихвате заједницу са папом као свеопштим пастиром (рastor summus). Папски примат је био и осао кључни камен темељац схватања римокатоличког јединства али и један од главних проблема за разумевање са Правсолавном Црквом.

У Православној Цркви на Истоку од најранијих времена је постојала свест о јединству Цркве око Епископа, а с временом, са развојем Цркве настаје тзв. митрополитски систем у коме су епископи једне области бирали првог међу собом, који је био на челу цркве највећег града те области (митрополије). По канонима сабора епископи у тим областима били су дужни да делују у складу са првим, али и први да све ради у сагласју са епископима, којима председава по части. Овај модел постао је касније основа за аутокефалне Цркве у новопросвећеним народима. 

Међутим, проблем настаје када се отвори питање да ли Православна Црква признаје традицију првенства (примата) на универзалном тј. општем нивоу и ако га признаје на који начин га разуме. Ово је била посебна тема разговора мешовите римокатоличко-православне комисије у Равени 2007. године која је завршила рад заједничким документом о разумевању примата http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20071013_documento-ravenna_en.html

Противно очекивањима многих дошло је до приближавања схватања римокатолика и православних (барем већине православних), али се појавило неслагање међу 
православним делегацијама, па представници Московске Патријаршије нису потписали текст, наводно због проблема са Цариградом око Естоније, али у суштини зато што између Москве и Цариграда постоје сасвим различити ставови о овом питању, посебно у контексту решавања питања тзв. православне дијаспоре.

Православни примат на универзалном нивоу никада у ранијим вековима није био прихваћен у оној форми која се развила услед врло специфичних историјских и цивилизацијских збивања на хришћанском Западу. Римске папе су након пада Западног римског царства, а поготово од 9. века надаље, услед варварских освајања и настанка нових држава на рушевинама Римског царства, биле једина светлост хришћанском свету и једини ауторитет који је био и верске и секуларне природе. Иако су већ настале нове ране средњовековне државе, римске папе су и даље имале своје територије (Patrimonium Sancti Petri) и своју власт нису само вршиле духовним ауторитетом и учењем, већ и ширењем јурисдикције власти на целом простору тадашњег хришћанског Запада, са све израженијим тежњама да јурисдикцију прошире и на просторе православног Истока. 

На Истоку је било другачије, постојали су хришћански цареви и васељенски патријарси имали су посебну част, али ни приближно сличну улогу и ауторитет који се могао упоредити са папама. Другачија ситуација на Истоку је настала тек након пада Ромејског царства, када су васељенски патријарси били не само духовни, већ и на специфичан начин и секуларни представници хришћанског народа у исламској држави. Након исламских освајања на Истоку и у Африци, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска Патријаршија рапидно су губиле стари углед и неретко су ови патријарси више времена проводили у Цариграду, повремено обилазећи своју паству, која је бивала све малобројнија услед пораста обраћења на ислам. Међу грчко-говорним патријаршијама, укључујући и древну Цркву Кипра, цариградски патријарси су увек имали посебан углед и значај, као и својеврсни етнарси у османском периоду. Међутим, међу новонасталим црквама на словенском говорном простору, тај утицај је бивао све мањи, посебно касније у Русији која је себе видела као наследницу Ромејског Царства. Након турбулентних догађаја за православне хришћане у току 20. века и на грчко-говорном и словенско-говорном простору (малоазијска катастрофа и комунизам) кристалисала се ситуација у којој се успостављање било каквог пандана римском папи у Православној Цркви показује апсолутно немогућим. За Московску Патријаршију на универзалном нивоу постоји само примат части Цариграда и то на основу диптиха који су резултат вишевековног историјског развоја Цркве. Међутим, посебно у току двадесетог века у Цариградској патријаршији се развија став да примат Васељенског патријарха, посебно сада када милиони православних живе у дијаспори, не може бити само примат части без извесних других одговорности и прерогатива. Московска Патријаршија је свој став о примату на универзалном нивоу након састанка комисије у Равени објаснила у свом званичном тумачењу. https://mospat.ru/en/2013/12/26/news96344/ С друге стране, у Васељенској Патријаршији, Митрополит пруски Епидифорос нагласио је да цариградски патријарх није први међу једнакима (πρῶτος μεταξὺ ἴσων, primus inter pares), него заправо први без једнаких (πρῶτος δίχως ἴσον, primus sine paribus). http://www.ec-patr.org/arxeio/elp2014-01-en.pdf

Тако је проблем примата римског папе заправо додатно компликован чињеницом да са православне стране не постоји јасан став о примату на универзалном нивоу и да је та тема постала простор на коме се рефлектују, ривалски односи међу Москвом и Цариградом и све приметније разлике о начину како Православна Црква треба да функционише у данашњем времену, нарочито на простору тзв. дијаспоре.

Ипак, без обзира на међуправославне разлике, римски примат заснован је на учењу који је апсолутно стран православној традицији. То се може видети из дефиниције о тзв. незаблудивости папе са Првог ватиканског концила 1869–1870 по којој је, најкраће речено, римски епископ по Господњем обећању Петру, као Петров наследник посебном благодаћу сачуван од могућности заблуде када врши дужност пастира и учитеља свих хришћана и када у том својству највишег апостолског ауторитета дефинише учења о вери и моралу, која су обавезујућа за целу Цркву. Хришћани су од давнина веровали да је Црква непогрешива и да је „врата адска неће надвладати“. У времену васељенских сабора на Истоку постојало је схватање да се непогрешивост Цркве манифестује кроз учења Сабора при чему сваки сабор пролази рецепцију верног народа и бива признат као васељенски од наредног сабора. Међутим, учење Ватикана овде радикално одступа од те традиције и непогрешивост Цркве, као и основни фактор црквеног јединства, директно везује за функцију папе. Тако у дефиницији Првог ватиканског сабора стоји: “Romani Pontificis definitions ex sese, non autem ex consensus ecclesiae irreformabiles esse“ (Одредбе Римског Првослвештеника су незаблудиве по себи, а не по консензусу Цркве). С православне тачке гледишта може се рећи једино да су одлуке Цркве непогрешиве када изражавају консензус епископа у апостолској православној вери и предању, што се потврђује прихватањем од стране верног народа. Римокатоличка дефиниција о незаблудивости (непогрешивости) када папа говори еx cathedra тј. у својству римског епископа једноставно је отворена новотарија и представља јерес јер de facto папу проглашава за главу Цркве, а глава Цркве је једино Христос.

Размотривши у кратким цртама ова два кључна римокатоличка учења на којима се темеље разлике између Православне Цркве и римокатоличке традиције у наставку ћемо видети како се питање обнове јединства између Православља и Рима данас разумева у контексту међуверског дијалога и екуменског покрета и колико Православна Црква уопште може легитимно да прихвати римокатоличланство као аутентичан наставак традиције Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве.

[Sofija_]

On ‎9‎-‎7‎-‎2016 at 0:42, Архимандрит Сава Јањић рече

У хришћанској традицији Православне Цркве зато не постоји могућност да се истополне везе на било који начин прихвате као благословене и Црква ће наставити да подстиче своје вернике да се боре са страстима и не повлађују им

       Da, u nasoj veri, jednostavno, homoseksualizam se ne moze prihvatiti kao normalan, i ne treba podrzavati promovisanje istog.