Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Desiderius Erasmus · Мај 19, 2016

Blagoslovite, o. Savo.

Da li nam možete reći kakvo je Vaše mišljenje o večnim mukama nakon Sudnjeg dana? Mene užasava pomisao na večno (bez kraja) mučenje grešnika u paklu. Znam za sva objašnjenja: kako su to sami izabrali, kako to neće biti doslovna vatra, već bič ljubavi, itd., ali suština ostaje ista: oni će VEČNO plakati i škrgutati zubima!

Moje pitanje je, zapravo, sledeće: da li je pravoslavnima moguće da veruju da će grešnici prosto biti uništeni, to jest, da će njihovo postojanje, posle određenog vremena mučenja, biti prekinuto? Dakle, ne apokatastasis - univerzalno spasenje (što znam da su neki oci verovali, ali je odbačeno kao jeres), već uništenje nepokajanih grešnika?

Unapred sam Vam zahvalan na odgovoru.

1.2k · Мај 19, 2016

13 hours ago, Биљана 1234 рече

Оче Саво,

живим у варошици на северу Војводине. Наша црква је посвћена Архангелима Михаилу и Гаврилу. Има једну велику икону Богоматере. И сад, прича је свакодневна, баш као и молитве наше.

Како наша црква већином скоро празна на вечерњем богослужењу, једном смо у цркви били само свештеник и ја. Он је тада, стао пред икону Богородице, и цео Акатист изговорио. И ја сам тада први пут у животу разумела и осетила шта значи снага молитве. Ми се молимо једни за друге. Ми тако постојимо.

Слабо памтим, од тог доба. Али знам да сада увек кажем

Води ме, Да не урадим нешто против душе своје. велика је снага молитве. ..``и сав живот свој Христу Богу предајмо``

Питање моје гласи У овом времену је тешко наћи смирење, Како затворити уста када људи почну да се преслишавају ко је већи верник? Ко поштује обичаје, а ко не? Како са сујеверјем? Каже моја Симонида да студенти стављају иконице у индекс, не били положили испит. Ћутати и прећутати у свету пуном искушења је тешко.

Већ сам писао о овоме. Можете прочитати одговор

1.2k · Мај 19, 2016

1 hour ago, Desiderius Erasmus рече

Blagoslovite, o. Savo.

Da li nam možete reći kakvo je Vaše mišljenje o večnim mukama nakon Sudnjeg dana? Mene užasava pomisao na večno (bez kraja) mučenje grešnika u paklu. Znam za sva objašnjenja: kako su to sami izabrali, kako to neće biti doslovna vatra, već bič ljubavi, itd., ali suština ostaje ista: oni će VEČNO plakati i škrgutati zubima!

Moje pitanje je, zapravo, sledeće: da li je pravoslavnima moguće da veruju da će grešnici prosto biti uništeni, to jest, da će njihovo postojanje, posle određenog vremena mučenja, biti prekinuto? Dakle, ne apokatastasis - univerzalno spasenje (što znam da su neki oci verovali, ali je odbačeno kao jeres), već uništenje nepokajanih grešnika?

Unapred sam Vam zahvalan na odgovoru.

О овоме сам већ писао и раније, али сада бих сабрао неке белешке из текстова које сам проучавао и своја лична запажања. Кренимо најпре од тога шта се у Еванђељу и другим књигама Новог Завета каже о вечним мукама. Можемо да видимо да се оне конкретно помињу и да се реалност пакла не може негирати:

Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мт 25.41). А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојеја, примите Царство које вам је припремљено од постања света… А они што му стоје с леве стране чуће страшну пресуду: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Μτ 25. 31-46). Јер дође велики Дан Гнева његова, и ко може опстати? (Отк 6. 17). То је дан Гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме по делима његовим (Рим 2. 5-6), јер Бог је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап 17.31), да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2 Кор 5.10). Свачија зла дела, чак и најскривенија, све тајне мисли и осећања, тежње и жеље разобличиће се тада јавно пред свима и испуниће се јасно речи које је Господ некад казао: Ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Лк 12.2). И ђаво који их вараше (који обмањује грешнике мамцем греха) би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер (Антихрист) и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ у векове векова (Отк 20, 10). А тамо, у то исто језеро огњено, заједно са ђаволом и његовим слугама, биће бачени и сви непокајани решници чија имена неће биши Записана у Књизи живота (Отк 20. 15). А страшљивима (који се одричу своје вере из страха) и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које Гори огњем и сумпором, што је друга смрт (Отк 21.8).

У Еванђељу се огањ вечни конкретно помиње (Мт 18.8, 25.41), такође и огањ неугасиви (уп. Мк 9.43-48), затим, плач и шкргут зуба (Мт 8.12; 13.42, 22.13; 24.51; 25.30; Лк 13.28), вечна мука (Мт. 25.46) итд. Занимљиво је да се вечне муке нарочито помињу у Еванђељу по Матеју (за које се сматра да је посебно било писано за Јевреје), али и у књизи Откровења, која посебно снажно описује Страшни суд. У остала два синоптичка еванђеља (код Марка и Луке) вечне муке се ређе помињу, а у Еванђељу по Јовану преовлађује перспектива љубави која спасава и сједињује човека са Богом. Такође и у апостолским посланицама ређе се детаљно говори о вечним мукама. У Посланици Јеврејима 12.29 Апостол Павле каже „Бог наш је огањ који спаљује“, а у 2Сол 1.7-9 ипак помиње вечну погибао: „А вама страдалницима спокојство са нама када се јави с неба Господ Исус с анђелима силе своје, у огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. Такви ће бити осуђени на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“.

Православна Црква верује да Бог није створио огањ за мучење, већ је сам Бог огањ који сагорева оне који не познају Бога. Сви ће људи без изузетка доћи на Суд, и хришћани и пагани. Они који су ван Цркве биће суђени по закону савести уписаном у њиховим срцима (уп. Рим. 2.14-15). Према Св. Василију Великом Суд Божији биће више суд савести и догодиће се брзином муње: „Могуће је да ће се неком неизрецивом силом, као у тренутку, сва дела која су учињена у току живота појавити у сећању душе, као у слици“ (Коментар на књигу пророка Исиаије 1.18) Многи свети оци наглашавају да нема покајања после смрти. Св. Симеон Нови Богослов пише да после смрти наступа стање непромењивости, када нису могућа ни добра ни лоша дела. Човек ће остати у оном стању у којем је био на крају свог земаљског живота (уп. Химне божанске љубави бр. 1). У западном хришћанству превладало је јуридичко поимање суда и вечне осуде и такав концепт је своју врло упечатљиву визуелизацију добио у чувеној Микеланђеловој фресци Страшног суда у Сикстинској капели. За разлику од Запада, у православној традицији Божији суд се више гледа из перспективе победе Божије љубави и истине. Бог неће престати да буде љубав и светлост. Може се говорити о огњу Божије љубави, али ће божанска љубав и светлост бити доживљавани на различите начине у зависности да ли је човек живео врлински или у греху. О овој перспективи је посебно занимљиво говорио и писао Александар Каломирос у свом спису (предавању) „Огњена река“ http://www.pobedonosac.com/wp-content/uploads/2010/09/%D0%9E%D0%93%D0%8A%D0%95%D0%9D%D0%90-%D0%A0%D0%95%D0%9A%D0%90.pdf

Пренаглашавање идеје паклених мука и казне Божије (Confutatis maledictis flammis acribus addicti – када проклети буду кажњени и предани болном пламену, из службе за упокојене Римокатоличке Цркве), посебно у иконографији (нпр. Страшни суд у Орвијету у Италији који је најпознатији поред Страшног суда у Сикстинској капели) довело је до потпуно супротног тренда на Западу. Данас многим људима и сама помисао на паклене муке звучи непомирљиво са Богом љубави. За православне пакао је такође непомирљив са идејом божанске љубави и зато наша Црква вековима учи да Бог није створио пакао, већ га стварају сами људи. Пакао за неке људе већ почиње у овом свету и веку и наставља се у вечности као резултат њиховог слободног избора. Исак Сирин пише о „бичу Божије љубави“: „Они који су кажњени у паклу су мучени бичем љубави. И заиста, шта је тако горко и болно као мучење љубави? Сматрам да они који су свесно сагрешили против љубави подносе веће патње од тога, него ли од страха казне, јер је туга коју у срцу ствара грех против љубави много болнија од сваке казне. Било би неисправно да верујемо да су грешници у паклу лишени љубави Божије. Љубав се даје свима, али снага љубави делује на два начина: она мучи грешннике, као што и у овом свету бива када човек пати од другог човека, али љубав такође бива извор радости за оне који су је упражњавали.“ (Аскетске беседе бр. 28).

Пакао је, дакле, могућ пре свега због слободе човекове воље која се према Богу и ближњима може изражавати природно (позитивно) или неприродно (негативно). Пакао је ништа друго него негација Божије љубави и последица човековог покушаја самообожења по угледу на Сатану и пале анђеле.

На хришћанском Западу се под утицајем богословља св. Августина и других латинских отаца развило учење о Чистилишту (пургаторију). То је место између пакла и раја, где људи окајавају непокајане грехове прочишћивани огњем. Православној Цркви ова идеја и разлика између огња из кога има избављења и онога из кога нема, увек је била страна. У Цркви вековима постоји пракса молитве за покојнике, и за оне који су непокајани и нада да се љубављу може помоћи онима који за живота нису прихватили љубав Божију. У нашој Цркви ово учење није рационално разрађивано као на Западу, али постоји чврста нада и вера да је могуће избавити се из паклених мука пре коначног Суда Божијег молитвом Цркве, јер у противном не би ни постојала пракса молитава за упокојене.

Иако Бог жели да се сви спасу (1Тим 2.4) чињеница је да спасење није нешто што може бити наметнуто људима мимо њиховог избора. Овде долазимо до вашег питања о „васпостављању свега“ (апокатастази, ἀποκατάστασις). Хришћански писац Ориген (3. век) развио је учење по коме ће сви на крају бити сједињени са Богом у складу са степеном свог духовног остварења. Разлика ће постојати само у „времену“ које је потребно да се дође до духовног савршенства, али и у количини страдања и патње које треба проћи у зависности од степена пада (На ову тему Ориген посебно пише у свом тумачењу Посланици Римљанима 5.10 и 9.41, као и у свом коментару на Еванђеље по Јовану и Матеју 13.17) Према овој теорији може се закључити да ће и демони на крају бити сједињени са Богом, иако Ориген ово доводи у питање јер ни он нема јасан став (тумачење беседе на књигу Исуса Навина 8.5, тумачење Еванђеља По Јовану 13.59). Термин „васпостављење“ се помиње у Делима апостолским 3.20-21 „Да дођу од лица Господњега времена утјехе, и да пошље унапријед назначенога вам Христа Исуса, Којега треба да прими небо до времена васпостављања свега (χρόνων ἀποκαταστάσεως πάντων) о чему је Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада.“ Проблем код Оригена јесте што је васпостављење посматрао у контексту поновног враћања на оно што је он звао првобитним стањем, јер он је посматрао свет кроз циличне процесе (еоне). Дакле, васпостављење свега је за Оригена било нека врста завршетка историјског циклуса и повратка првобитном стању, стању пре пада. О овоме Ориген посебно пише у својој књизи „О начелима“ (De principiis I,6.2, II 9.2-3).

Ово Оригеново учење је изузетно проблематично за православну традицију из више разлога. Пре свега, Ориген, по тумачењу Калистоса Вера, савршенство види у повратку у тобожње првобитно стање пре пада. Он је, наиме, веровао да је првобитно, пре стварања, постојао свет логикос-а (λογικοί, рационални умови) који су били у савршеном јединству са Логосом Божијим. После тога је дошло до предкозмичког пада у коме су сви отпали осим једнога логикос-а који је постао људска душа Христа. Други логикоси су, по Оригену, отпали од Логоса и у зависности од свог пада постали анђели, људска бића или демони. Они су у сваком случају добили тела у складу са степеном свог пада: анђели етерична тела, демони мрачна и наказна тела, а људи материјална тела. Ориген је сматрао да ће се овај процес на крају вратити на почетак. Сви ће, било анђели, људи или демонни бити васпостављени у јединству са Логосом у првобитној хармонији и то је оно што је Ориген сматрао да значи да ће Бог бити све у свему (1Кор 15.28). Ово је циклични поглед по коме ће крај бити нови почетак. Без сумње, ово учење Оригеново, које је Црква тек у 6. веку саборски осудила, доста је допринело развоју Аријанства које је Христа видело као првог од створених бића, и генерално речено одише духом гностицизма.

Могућност апокатастазе, како је видео Ориген, директно доводи у питање смисао и пуну слободу човекове воље јер је у суштини све предодређено да буде спасено, пре или касније. Заправо, за Оригена пакао је један велики пургаторијум у коме се остаје одређено време само да би се доживело духовно очишћење. Посебно је проблематично што Ориген првобитно стање види у предпостојању душа, тј. живот душе у телу и сваку врсту телесности види као својеврсну казну и апокатастазом душа се враћа у првобитно достојанство бестелесности. Све ово су били и разлози осуде Оригеновог учења на Цариградском Сабору 543, што је потврђено и на петом Васељенском сабору 553 године.

Ориген је био веома утицајан хришћански писац, који је умро због последица мучења за Христа и посебно је утицао и на Кападокијце и друге оце четвртог века. Св. Григорије Ниски, брат Св. Василија Великог, прихватио је Оригенову идеју апокатастазе. Св. Варсануфије Велики у једном од својих одговора помиње ово као пример како и Светитељи могу да погреше када прихвате учења својих учитеља не проверивши њихову истинитост. Црква, наравно, никада није прихватила ово учење Св. Григорија Нискога и пошто га је он, по свему судећи, усвојио из личног поштовања према Оригену, а с друге стране је толико много допринео богословљу Цркве, Ниски никада није ни саборски осуђен за јерес (Св. Григорије Ниски је о апокатастази нарочито писао у свом делу О души и васкрсењу 7-10). На пример, у својој Катихези бр. 26 он каже: „Када овим дугим и кружним путевима злоба која се свезала и угнездила у нашој природи коначно буде истерана, и када све оно што је сада утонуло у зло буде васпостављено у свом првобитном стању, цела творевина узнеће јединствену химну благодарности Богу“. Апокатастазу, и посебно Оригенову протологију (учење о почетку, првобитном стању) са својим егзотичним детаљима, укључујући и теорију о предкозмичком паду заступао је и Евагрије Понтијски, велики аскетски писац и подвижник такође из 4. века као и Св. Григорије Ниски. Евагрије је зато осуђен заједно са Оригеном. Обојица су својим ставовима направили не мали утицај на аскетску традицију Цркве, иако њихова учења никада нису постала званичан став Цркве. Саборској осуди оригенизма посебно је допринело ширење оригенистичких идеја у монашким круговима у Египту, што је била велика опасност за Цркву. Постхумна осуда Оригена на Петом Васељенском Сабору 553 године првенствено је усмерена против његовог платонистичког учења о предпостојању душа, што је и основа његове протологије.

Вредно је поменути следеће две анатеме против Оригеновог учења јер се оне управо тичу заблуда које су везане за његово поимање апокатастазе:

„Ако ико заступа баснолико предпостојање душа и прихвата ужасну (идеју) васпостављења која произилази из тога, нека буде анатема (Прва анатема)“

„Ако ико каже да ће сва разумна бића једног дана бити сједињена у једно, када ће ипостаси и број тела нестати и да ће знање света који долази донети са собом пропаст светова и да ће одбацивање тела као и укидање (свих) имена бити коначни идентитет знања (γνῶσις) и ипостаси, штавише, да ће у овој наводној апокатастази (васпостављењу) наставити да живе само духови, као што је било у тобожњем предпостојању, нека буде анатема (14. анатема против Оригена).

Митрополит Калистос Вер сматра да је идеја васпостављења свега првенствено одбачена зато што је код Оригена била повезана са веровањем у предпостојање душа и због његовог учења о првобитном стању, које смо већ горе описали, а не због тога што Црква одбацује васпостављење свега на крају историје. Другим речима, појам апокатастазе је био контаминиран Оригеновим идејама и самим тим се нашао на мети анатема, али Црква је увек чувала православно разумевање васпостављења свега у Христу, јер кроз Христа све ће бити сједињено са Оцем. Студија Митрополита Калиста је занимљива и може се прочитати (на енглеском): http://www.clarion-journal.com/files/dare-we-hope-for-the-salvation-of-all-1.pdf

Већ смо споменули Исака Сирина који је припадао Цркви од Истока (Несторијанцима). Његове аскетске беседе толико су биле цењене у аскетским круговима да је прихваћен као један од најважнијих аскетских писаца хришћанства. Видели смо већ да он пакао није видео као посебно место, већ као посебно стање оних који одбацују Божију љубав. Овај став је данас веома раширен у Православној Цркви и лично га често наводим јер дубоко верујем да је наш Бог, Бог љубави и да је паклени огањ заправо љубав Божија која ће све обухватити на крају, али која ће за оне који су своје срце испунили мржњом и грехом бити вечна мука. Међутим, код Сирина постоје извесни пасуси који указују да је на пакао гледао, такођче, као и једно привремено стање очишћења у огњу љубави Божије. Питање је да ли је реч о интерполацијама или о његовом мишљењу, јер је познато да осуда оригенизма није имала неког ефекта на аскетску традицију у 7. веку у Мезопотамији где је Сирин живео, тј. ван граница Ромејске империје. Тешко би се могло рећи да је Исак Сирин био крипто-оригениста (јер код њега нема трагова предпостојања душа) али је засигурно веровао да се Царство небеско не наслеђује на основу заслуга, већ на основу Божије милости и човекољубља. За њега небеско царство није награда и пакао казна, већ он види реалност неизмерне љубави Бога који жели да се сви спасу и дуђу у познање истине (1 Тим 2.4) и да доживљај будуће заједнице са Богом зависи од начина живота у овом времену.

Врло често када говоримо о вечном животу и Царству небеском подразумевамо да је реч о једној статичној реалности будућег века. Међутим, Царство небеско је у непрестаној динамици, оно је већ овде међу нама и након Суда наставиће се узрастање у вери, нади и љубави. Свако ће бити испуњен божанском благодаћу у оној мери у којој је себе отворио за Бога и ближњега. Господ сам каже „У кући Оца мојега станови су многи.“ (Јн. 14.2). Заправо, може се рећи да ће Господ својом љубављу и светлошћу све испунити, али да ће постојати разлике, као што већ и сада пре Суда постоје. Они који су заживели већом љубављу према Богу добили су слободу пред Богом као светитељи и молимо им се и они се јављају људима и чудотворе. Други, опет, који су живели честитим животом засигурно бивају награђени и предосећају блаженства раја, али нам се не јављају. Они, пак, који су живели у мраку и мржњи засигурно већ пролазе агонију пакла и пре Суда, па чак и пре телесне смрти. Божанска светлост и љубав различито делују на људе у зависности од слободног избора.

Поставља се, сасвим разумљиво, питање зашто Бог не дозволи да они који не желе заједницу са њим једноставно нестану и врате се у ништавило. Зашто не постоји таква слобода за човека и зашто Бог љубави дозвољава њихову вечну патњу? Пре свега, повратак у ништавило појединаца је немогуће због тога што човек као јединка не поседује пуноћу људске природе. Сви ми људи различите смо личности тј. начини постојања човечије природе која нам је заједничка, али нисмо аутономни и самодовољни. Васцели људски род је повезан пре свега у Адаму, а ми хришћани бивамо рођени у Новом Адаму, Христу, у коме живимо новим животом. Теоретски говорећи, човек би се могао вратити у ништавило само у случају да васцели људски род жели да иде у ништавило. Али, и то не би било могуће зато што је Логос Божији нераздељиво и неразлулчно сјединио у својој ипостаси божанску и људску природу и она у Христу вечно постоји. Ми смо у Христу баштиници те обновљене човечанске природе, која је кроз Христа надвладала смрт. Наравно, теоретски гледано Богу је све могуће, али негација слободе избора и постојања заправо би била негација самога Бога као Бога, што је апсурд.

Иако је Црква осудила Оригеново учење о апокатастази ми и даље верује,п да ће Бог на крају бити „све у свему“, да ће смрт коначно бити савладана јер је Христос васкрсао и у Христу баштинимо нови живот. Зато ће настати „нова земља“ и „нова небеса“ (1 Кор 15.24-28: „Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему.“)

Бог нас учи љубави и узрастајући у љубави постепено узрастамо и у свести да питања раја и пакла, вечног блаженства и мучења нису јуридичког карактера нити о тим тајнама можемо да спекулишемо својим умом, а још мање да их разумемо. Одговор на сва ова тешка питања јесте молитва, смирење и безусловна љубав према свима. Једино у тим оквирима и можемо разумети тајне и овог и будућег века јер „који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.“ 1Јн 4.8.

1.2k · Мај 22, 2016

Тема о којој сам писао је јако комплексна посебно што се тиче апокатастазе (апокатастасиса). Као што смо могли видети, за разматрање овог питања кључна су ова значајна три цитата:

1) из Дела апостолских 3.20-21 „Да дођу од лица Господњега времена утјехе, и да пошље унапријед назначенога вам Христа Исуса, Којега треба да прими небо до времена васпостављања свега о чему је Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада.“ (ὅπως ἂν ἔλθωσιν καιροὶ ἀναψύξεως ἀπὸ προσώπου τοῦ Κυρίου καὶ ἀποστείλῃ τὸν προκεχειρισμένον ὑμῖν Χριστὸν Ἰησοῦν ὃν δεῖ οὐρανὸν μὲν δέξασθαι ἄχρι χρόνων ἀποκαταστάσεως πάντων ὧν ἐλάλησεν ὁ Θεὸς διὰ στόματος τῶν ἁγίων ἀπ’ αἰῶνος αὐτοῦ προφητῶν.)

2) из 1 Кор 15.24-28: "Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему." (εἶτα τὸ τέλος, ὅταν παραδιδοῖ τὴν βασιλείαν τῷ Θεῷ καὶ Πατρί, ὅταν καταργήσῃ πᾶσαν ἀρχὴν καὶ πᾶσαν ἐξουσίαν καὶ δύναμιν, δεῖ γὰρ αὐτὸν βασιλεύειν ἄχρι οὗ θῇ πάντας τοὺς ἐχθροὺς ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. ἔσχατος ἐχθρὸς καταργεῖται ὁ θάνατος· πάντα γὰρ ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. ὅταν δὲ εἴπῃ ὅτι πάντα ὑποτέτακται, δῆλον ὅτι ἐκτὸς τοῦ ὑποτάξαντος αὐτῷ τὰ πάντα. ὅταν δὲ ὑποταγῇ αὐτῷ τὰ πάντα, τότε καὶ αὐτὸς ὁ Υἱὸς ὑποταγήσεται τῷ ὑποτάξαντι αὐτῷ τὰ πάντα, ἵνα ᾖ ὁ Θεὸς πάντα ἐν πᾶσιν.)

3) из Кол 1.17-20 „ И Он је прије свега, и све у њему постоји. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа. И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима. (Καὶ αὐτός ἐστι πρὸ πάντων, καὶ τὰ πάντα ἐν αὐτῷ συνέστηκε, καὶ αὐτός ἐστιν ἡ κεφαλὴ τοῦ σώματος, τῆς ἐκκλησίας· ὅς ἐστιν ἀρχή, πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν, ἵνα γένηται ἐν πᾶσιν αὐτὸς πρωτεύων, ὅτι ἐν αὐτῷ εὐδόκησε πᾶν τὸ πλήρωμα κατοικῆσαι καὶ δι' αὐτοῦ ἀποκαταλλάξαι τὰ πάντα εἰς αὐτόν, εἰρηνοποιήσας διὰ τοῦ αἵματος τοῦ σταυροῦ αὐτοῦ, δι' αὐτοῦ εἴτε τὰ ἐπὶ τῆς γῆς εἴτε τὰ ἐν τοῖς οὐρανοῖς.)

Оригеново схватање апокатастазе је, као што смо видели, осуђено у 6. веку, и то пре свега због учења (било његовог или оних који су се на њега позивали) о повратку у првобитно стање на начин који се коси са православном традицијом. Али многе ствари су остале недоречене. Друго, Ориген и Евагрије нису били једини који су размишљали о овој теми у контексту универзалног (општег) спасења за све. Постоји читав низ отаца и учитеља Цркве који су на овај или онај начин апокатастазу видели као коначан циљ (телос) домостроја спасења. О апокатастази је од хришћана понајпре писао Климент Александријски (крајем 2. века), па онда Ориген (поч 3. века) обојица из Александрије, па онда Св. мученик Памфил Кесаријски из друге половине 3. века, значајан егзегета и црквени писац. Од њега је овом идејом наставио да се бави његов учени Евсевије Кесаријски (4 век). Памфил је познат по својој апологији Оригена. Св. Григорија Ниског смо већ поменули, а Ориген је као један од првих систематских богослова и веома поштован егзегета уживао велику подршку и других великих Кападокијаца, Василија и Григорија Богослова али и Атанасија Великог. Питањем апокатастазе под Оригеновим утицајем посебно су се бавили и Дидим слепи и Евагрије Понтијски (обојица из 4. века). Ово учење је оставило јак утицај на монашку духовност и традицију Св. Касијана, Јеронима и Августина (у млађој фази). Чак и након саборске осуде оригенизма нека од учења Оригена наставила су да утичу на велике богословске умове, тако да до данас остаје питање контроверзе да ли је заправо осуђено саборски оно што је било или и оно што се сматрало Оригеновим учењем. Осуђена су његова специфична учења везана за првобитно стање и разумевање апокатастазе, али не и све што је писао, а у анатемама се не помиње његово име. Његова дела, а посебно „О началима“ (Περί ἀρχῶν, De principiis) представља један од најзанимљивијих покушаја да се хришћанство изрази на један философски начин и зато је и Ориген био толико занимљив читавом низу хришћанских интелектуалаца 3. и 4. века. И дан данас врло су јаки покушаји да се Ориген "сачува" и издвоји из контекста анатема Петог Васељенског Сабора.

У наше време једна од посебно занимљивих студија о апокатастази представља књига проф. Иларије Рамели, италијанске историчарке и познаваоца грчке философије. Реч је о делу „Хришћанска доктрина апокатастазе“ (The Christian Doctrine of Apokatastasis http://d.pr/f/15B5R) која је објављена 2013. године и на преко 900 страна обрађује философски и лингвистички ову тему од античке философије, преко Оригена, Св. Григорија Ниског до Џона Скотуса Ериугене. Проф. Рамели показује много симпатије према Оригену и читавој традицији која је везана за њега, али и покушава да покаже да његово учење о апокатастази не треба олако осуђивати. До сада сам стигао да прочитам један део књиге који изгледа прилично занимљиво и не могу да се отмем утиску да проф. Рамели прати један новији тренд на Западу да се Бог, који је вековима од стране Римокатоличке Цркве представљан као страшни и неумољиви судија који је створио пакао у коме ће се вечно мучити грешници и непријатељи Цркве, сада представи на један хуманији начин, прихватљивији човеку који живи у времену општег моралног и духовног релативизма. У том тренду се из једног крајње ригидног става у коме је учење о вечним мукама било главни моменат есхатологије, иде у правцу општег спасења свих без разлике јер је Бог, Бог љубави. Остаје, наравно, велики проблем да се то усклади са Светим Писмом и са предањем Цркве која је била и остала на позицијама да би коначно спасење свих без разлике довело у питање човекову слободну вољу, тј. да прихвати или одбаци Божију љубав, што је и основа за постојање раја и пакла као различитих стања. Неки су склони да у овоме више виде Божију педагогију која усмерава ка добру, а други у томе виде неумитну реалност последица погрешног избора.

Универзалисти (заступници идеје општег спасења свих) и поборници апокатастазе која се заснива на Оригеновим ставовима полазе од чињенице да пакао није вечан и да је катартичког карактера тј. да се у њему душе прочишћавају да би на крају све и сва било сједињено са Христом. Занимљиво је тумачење проф Рамели која на бројним примерима објашњава да оно што се обично преводи као вечни огањ (πῦρ αἰώνιον) и вечно мучење (κόλασις αἰώνιος) не означавају вечност, већ други свет (αἰών). Она тврди да придев αἰώνιος не означава вечност осим када се помиње у контексту Бога. Другим речима, према њеном мишљењу може се говорити о будућем огњу и будућем мучењу, али не и вечном јер би у том случају био употребљена реч ἀΐδιος (апсолутно вечан), а та реч се не помиње када се говори о огњу и мучењу након Суда. На пример у Рим 16.25 „А Ономе који вас може утврдити по јеванђељу мојему и проповиједи Исуса Христа, по откривењу тајне о којој се ћутало од вјечних времена“ (χρόνοις αἰωνίοις σεσιγημένου). Такође када се каже – у векове векова - εἰς τοὺς αἰῶνας τῶν αἰώνων (in saecula saeculorum) под веком αἰών се мисли на будући век, иако сам израз (у векове векова) означава вечност. Проф. Рамели такође примећује да κόλασις, што ми преводимо као мучење, нема значење казне - τιμωρία. Овде се она позива на Аристотела по коме је κόλασις мучење које се наноси ради добра онога који пати и страда, док је τιμωρία казна која се примењује ради задовољења онога који кажњава (уп. Rhet. 1369b13). Платон, на пример, у свом дијалогу Горгија (Gorg. 476A–477A) истиче да је κόλασις предвиђен за праведнике и да је добар за оне који бивају кажњени да би били бољи. Цела поента Рамелијеве јесте да је оно што она назива не вечним, него мучењем будућег века, катартичког (очишћујућег), а не ретрибутивног карактера, тј. не представља одмазду. По тој логици будућем мучењу ће пре или касније доћи крај и зато се назива κόλασις αἰώνιος, а не ἀΐδιος. У Јудиној посланици 7 каже се (Као што Содом и Гомор, и градови око њих који се бјеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога.) У јелинском оригиналу за огањ вечни стоји πῦρ αἰώνιον, а не вечна ватра пошто Содом и Гомор нису вечно горели, већ само једно време.

Рамелијева цитирајући бројне изворе полази од чињенице да човек греши слободном вољом и прихвата зло које само по себи не постоји, што је, уосталом, и став Цркве. По тумачењу извора које она цитира погрешна употреба воље је последица незнања и оболелости воље и човек грешник чини оно што не зна ( уп Лк 23.33 „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“). Када би познавао Бога и његову љубав, човек не би чинио зло јер није створен за зло него за добро. У том контексту, васпостављењем свега у Христу и они који су чинили зло, након одређеног процеса очишћења, оспособљавају се кроз огањ Божије љубави да прихвате Бога и уђу у пуну заједницу са њим, јер би њихово стално пребивање у злу и одбијању Божије љубави значило да зло није одсуство добра, већ нешто што постоји и може да постоји када све буде сједињено у Христу тј. као вечна реалност. Св. Григорије Богослов. Григорије Ниски и многи оци нису доводили у питање човекову слободу и одговорност и у својим делима су и те како помињали есхатолошку стварност мука, али су у светлу Христовог васкрсења и победе живота над смрћу, реалност будућег стања свих гледали више из перспективе Божијег човекољубља.

Ово су и неке од главних поставки и Оригена и оних који су његово учење о апокатастази привхатали мање или више у форми у којој је он изнео. Апокатастаза није само споредна ствар код ових црквених писаца и богослова, већ коначан циљ (τέλος) домостроја спасења. Проблематично јесте што се васпостављење види као повратак у првобитно стање. Евсевије Кесаријски пише у свом тумачењу псалама „ἡ γὰρ ἀνάστασις εἰς τὸ ἀρχαῖόν ἐστιν ἀποκατάστασις.“ (васкрсење јесте васпостављења првобитног) , а Св. Григорије Ниски потврђује: „ἀνάστασίς ἐστιν ἡ εἰς τὸ ἀρχαῖον τῆς φύσεως ἡμῶν ἀποκατάστασις“ (васкрсење је васпостављење у првобитно (стање) природе, De anima et resur. 156 C). Дакле, васпостављење свега јесте повратак у стање пре пада. И данас се пева у тропарима за покојне „Ти који си ме некада саздао из небића, и почаствовао твојим божанским ликом, а због прекршаја заповести опет вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем “ Ὁ πάλαι μέν, ἐκ μὴ ὄντων πλάσας με, καὶ εἰκόνι σου θείᾳ τιμήσας, παραβάσει ἐντολῆς δὲ πάλιν με ἐπιστρέψας εἰς γῆν ἐξ ἧς ἐλήφθην, εἰς τὸ καθ' ὁμοίωσιν ἐπανάγαγε, τὸ ἀρχαῖον κάλλος ἀναμορφώσασθαι.“

Можемо видети да Црква није никада саборски одбацила идеју васпостављења, у смислу сједињења свега у Христу, али је осудила васпостављење и свеопште спасење на темељима идеје о предпостојању душа по коме ће у будућем сједињењу сви бити сједињени као бестелесни духови. Анатеме против оригенизма су врло прецизне у том погледу, иако је питање за озбиљну дискусију колико је заправо Ориген био заступник свих тих идеја, а колико су оне настале с временом у покушају платонизације хришћанства, посебно у аскетским круговима који су подржавали христологију и козмологију Евагрија Понтијског и његових следбеника. Уосталом, осуда оригенизма је коначно дошла на дневни ред у 6.веку због озбиљних застрањења палестинских монаха. Идеја да су створени рационални умови (νόας) без броја и имена и да су са Логосом имали јединство по природи, сили и енергији и да су потом пали не желећи да гледају лице Божије и добили специфична тела у складу са својим степеном пада и тако постали анђели, људи или демони (упореди анатеме 2 и 4) апсолутно је страно Цркви и нема никакву потврду у Светом Писму. Анатема је бачена и на оне који верују да су сунце и месец били разумна бића која су постала оно што јесу падом од добра у зло (анатема 3) што показује да је дошло до врло озбиљних аномалија којима је само повод био учење Оригена о апокатастази (енглески превод анатема може се наћи на: http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf214.xii.ix.html)

Другим речима, васпостављење у смислу универзалног спасења може се крајње условно разматрати само у домену неизмерне љубави Божије, пред којом ће и они који су у овоме животу изабрали зло бити у могућности да препознају Христа као свог Спаситеља избавивши се од окова зла и наравно, чињенице да Бог није створио пакао као место мучења. Једино остаје кључно питање - колико ће они који су у овоме животу изабрали пут зла и мрака, у тој вечној заједници са Христом бити у могућности да доживе вечну радост, односно да ли постоји могућност да се њихово стање промени и да ли њихова воља може да промени своје усмерење. Може се са сигурношћу рећи да Црква са својом праксом молитава за покојне верује да је могуће пре Суда променити стање у коме се покојни налазе молитвом којом и да покојници учествују на посебан начин у литургијском животу Цркве (вађење честица за покојне на проскомидији). Да ли ће могућност њихове промене постојати и након Суда и да ли је њихово стање патње након Последњег Суда вечно или ће и тада бити могуће постепено оздрављење, остаје тајна љубави Божије. У том контексту неки тумаче 1 Кор 3.13-15 „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; Ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.“

С друге стране, веровање да је спасење и вечни живот могућ без Христа и противно Христу, у директној је супротности са Св. Писмом и хришћанским предањем јер све ће на крају бити сједињено са Христом и ући у заједницу Бога Оца у Духу Светоме. У Д.ап 4.12 јасно се каже да нема другог имена којим се може спасити, 2 Тим 2.5 каже је Један Бог и Један посредник између Бога и човека – Исус Христос. Коначно, Христос каже: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене.“ Јн 14.6. „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ Јн 3.16. Без Христа једноставно нема спасења (уп. Јн.3.18 и 3.36).

Можда је најбољи одговор на ова питања дао у својој богословској синтези Св. Максим исповедник који идеју апокатастазе, која је била под тешком хипотеком неоплатонистичких идеја из претходних векова, изразио у смислу православног учења о возглављењу (ἀνακεφαλαίωσις). Он се посебно ослања на Еф 1.10 „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу (ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ), оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ и Кол 1.16 „Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано.“ (τὰ πάντα δι' αὐτοῦ καὶ εἰς αὐτὸν ἔκτισται)

Andrew Louth, као добар познавалац Исповедника, наглашава да је овај велики Отац Цркве Оригенову тријаду stasis-kinesis-genesis заменио својом тријадом genesis-kinesis-stasis. Дакле, за Максима створена бића прво долазе у постојање (ни из чега) и то је већ промена, кретање, које иде ка коначном покоју и возглављењу у Христу. Оригенизам почиње из статичног стања, као и неоплатонизам, из Једнога. Зато је Максимова идеја коначног возглављења свега у Богу различита од Оригенове концепције козмоса који и након васпостављења (апокатастазе) може опет да крене путем отпадања душа од Бога чиме се покреће процес њиховог педагошког исправљања. Оригенизам, другим речима, подразумева могућност неограничених цикличних процеса што је неускладиво са разумевањем Христовог домостроја спасења и намере да све на крају сједини са Оцем.

Завршио бих овај повратак овој теми, која ме очигледно посебно занима, једним одељком из књиге о Старцу Силуану, архим. Софронија, који описује како старац на један једноставан, али дубок начин сажима ову дубоку тајну:

"Сећамо се његовог разговора са једним монахом-пустињаком, који је говорио:
– Бог ће казнити све безбожнике. Они ће горети у вечном огњу.
Очигледно је био задовољан што ће они бити осуђени на вечне муке. Видно потресен, старац Силуан му је рекао:
– Реци ми, молим те. Зар би могао да останеш миран кад би био у рају и одатле гледао како се неки муче у адском огњу?
Али, они су сами криви, одговори сабеседник. Тада је старац са тужним лицем рекао:
– Љубав то не може поднети… Треба се молити за све."

Desiderius Erasmus · Мај 23, 2016

Prvo bih, o. Savo, želeo da Vam se zahvalim na trudu koji ste uložili da ovako iscrpno odgovorite na moje pitanje. Mogu samo da se pomolim Gospodu da nam da više takvih pastira kao što ste Vi.

A što se tiče ove teme, kako ja vidim stvari, imamo sledeće tri opcije:

1. Otići u kliniku Laza Lazarević i tražiti da nam daju ogromne količine lekova za smirenje, jer je i sama pomisao na VEČNO (bez kraja) plakanje i škrgutanje zubima nepodnošljiva ljudskom umu. Pritom je pomenuta pomisao i duhovno štetna jer nas navodi da Bogu služimo iz straha. Uostalom i katoličko prodavanje oproštajnica u Srednjem veku je u svojoj osnovi imalo strah od pakla. Istina, pravoslavni ne veruju u Danteov pakao (verovatno ni katolici više ne veruju u to), ali suština je ista: večno, intenzivno, strahovito i beskrajno mučenje. Nemoguće je živeti u takvoj neizvesnosti, jer, ne zaboravimo, ukoliko je taj koncept tačan, svakoga od nas može da zadesi ta sudbina. Ne zavaravajmo se da prisustvo na liturgijama i pričešćivanje mogu od toga da nas sačuvaju; za ulazak u Carstvo nebesko je potrebno da imamo karakter koji će moći da prebiva u Božijoj blizini.

2. Apokatastaza; međutim, ova opcija mi je teško uklopiva u čitavo obilje biblijskih stihova koji govore suprotno.

3. Konačno uništenje nepokajanih grešnika. Ova opcija mi je i dalje najprihvatljivija, i sa stanovišta Božije pravde, i sa stanovišta Božije ljubavi, i sa stanovišta večne sreće (jer kakav bi to Raj bio ako moram da razmišljam o, recimo, mojim roditeljima koji plaču i škrguću zubima). A i sa stanovišta slobode izbora: ne želite da živite u skladu sa Izvorom Života, vratićete se u nebiće iz kog ste i došli. Što se tiče ipostasnog sjedinjenja ljudskog roda sa Hristom, ne bih previše brinuo oko toga; jer Gospod je rekao da samo "ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja" (Mk. 3:35). Uostalom, Bog je "oganj koji spaljuje". Večno mučenje grešnika bi značilo da će Bog nepokajanim grešnicima dati takva tela koja će moći večno da trpe taj oganj Božije slave, kada dođe da ispuni Sobom svu tvorevinu. Stvarno mi je to neprihvatljivo.

Eto, to je moje viđenje stvari. Ne zamerite, o. Savo, i blagoslovite...

snebivljivi maslacak · Мај 24, 2016

Оче Саво, хвала вам на вашем писању о редовном причешћу и наравно тексту о. Зорана Ђуровића. Посебно што је та тема почела да ме окупира у току поста и ево никако не престаје.... Али ево у свјетлу тог питања и питања исповијести, да ми кажете пар ријечи, вјерујем да ће свима бити на корист. Видите почела сам да размишљам о чешћем исповиједању, о исповиједању и малих грјехова, а најгоре ми је оних који се понављају, али сам се сјетила ријечи из јеванђеља о гријеху, видим и отац Зоран је навео, "ако ти брат згријеши 70 пута 7..." и ако се каје ти му опрости. Сјетим се и да ми је мој упокојени духовник рекао да ситни гријеси могу да нарасту и угуше богочежњивост у нама и да онда немамо више снаге са тим да се боримо... Али отада ми се ситуација у духовном животу искомликовала. И ја се нисам више враћала на то питање, до сад. Видим у анкети о исповијести свега двоје људи се исповиједа недељно од њих седамдесет и нештом. Мене мучи то не досађујем ли ја свом свештенику ако често идем на исповијест, посебно шта ће рећи ако се гријех понавља. И на крају, ако се кајемо а нисмо сигурни у своје обећање да по својој слабости нећемо поновити гријех, треба ли се и онда исповиједити? Мислим не бих некако да се огријешим о ту свету тајну... И у свјетлу исповијести, слушам кад могу сад Лествичника преко инетнета док радим нешто, тамо је један отац сваког дана записивао своје мисли и исповиједао их. Али мени се једном десило да сам исповиједила своју мисао и осјетила сам како се свештеник згрозио, мислим то и јесте било за згражавање, и мени је тешка била та мисао, али мени је зато сад тешко да исповиједим мисли, а човјеку у свијету свашта може да падне на памет, дакле ако знамо да ћемо да саблазнимо свештеника, требамо ли то исповиједити или да чекамо неког доброг духовника, за кога знамо да ће нас разумјети, тачније да се неће саблазнити, иајко је то само мисао, хоћу рећи није нешто што опсиједа човјека, него било па прошло...

И друго, видите ја се причешћујем у току постова, сад сам почела и у првој недељи поста, јер тад немам двоумљење, и сад сам мислила да то умножим. Зато сам читајући житије св.Василија Острошког, видећи тамо тај лијеп народни обичај, узела да постим три дана, јер тако је падало после свијетле седмице свега три дана. Дакле да ето почнем са тим празником. И било ми је жао што се ипак нисам причестила, иако сам постила, не бих да се огријешим о светог Василија, јер пост није само храна. Некако ми је мало било та три дана да се поправим.Можете ли да ми кажете шта сам у тој ситуацији требала да урадим?

И опростите, ево још само ово, везано за свакодневну литургију. У једној емисији сам чула једног јеромонаха да је рекао да не служи сваки дан литургију, јер кад би то јеромонах радио или би постао бијел као анђео или црн као ђаво, него тако служи кад игуман да благослов. Е сад он је ово рекао за онога који служи, а крије ли се каква опасносст и за оне који само присуствују литургији?

1.2k · Мај 26, 2016

On 5/23/2016 at 10:16, Desiderius Erasmus рече

Prvo bih, o. Savo, želeo da Vam se zahvalim na trudu koji ste uložili da ovako iscrpno odgovorite na moje pitanje. Mogu samo da se pomolim Gospodu da nam da više takvih pastira kao što ste Vi.

A što se tiče ove teme, kako ja vidim stvari, imamo sledeće tri opcije:

1. Otići u kliniku Laza Lazarević i tražiti da nam daju ogromne količine lekova za smirenje, jer je i sama pomisao na VEČNO (bez kraja) plakanje i škrgutanje zubima nepodnošljiva ljudskom umu. Pritom je pomenuta pomisao i duhovno štetna jer nas navodi da Bogu služimo iz straha. Uostalom i katoličko prodavanje oproštajnica u Srednjem veku je u svojoj osnovi imalo strah od pakla. Istina, pravoslavni ne veruju u Danteov pakao (verovatno ni katolici više ne veruju u to), ali suština je ista: večno, intenzivno, strahovito i beskrajno mučenje. Nemoguće je živeti u takvoj neizvesnosti, jer, ne zaboravimo, ukoliko je taj koncept tačan, svakoga od nas može da zadesi ta sudbina. Ne zavaravajmo se da prisustvo na liturgijama i pričešćivanje mogu od toga da nas sačuvaju; za ulazak u Carstvo nebesko je potrebno da imamo karakter koji će moći da prebiva u Božijoj blizini.

2. Apokatastaza; međutim, ova opcija mi je teško uklopiva u čitavo obilje biblijskih stihova koji govore suprotno.

3. Konačno uništenje nepokajanih grešnika. Ova opcija mi je i dalje najprihvatljivija, i sa stanovišta Božije pravde, i sa stanovišta Božije ljubavi, i sa stanovišta večne sreće (jer kakav bi to Raj bio ako moram da razmišljam o, recimo, mojim roditeljima koji plaču i škrguću zubima). A i sa stanovišta slobode izbora: ne želite da živite u skladu sa Izvorom Života, vratićete se u nebiće iz kog ste i došli. Što se tiče ipostasnog sjedinjenja ljudskog roda sa Hristom, ne bih previše brinuo oko toga; jer Gospod je rekao da samo "ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja" (Mk. 3:35). Uostalom, Bog je "oganj koji spaljuje". Večno mučenje grešnika bi značilo da će Bog nepokajanim grešnicima dati takva tela koja će moći večno da trpe taj oganj Božije slave, kada dođe da ispuni Sobom svu tvorevinu. Stvarno mi je to neprihvatljivo.

Eto, to je moje viđenje stvari. Ne zamerite, o. Savo, i blagoslovite...

Уз искрено поштовање, мислим да перспектива са које гледате на ово питање као да превиђа Божије милосрђе и љубав. Спасење и Суд Христов нису јуридичка питања већ сусрет са Господом човекољубцем. Сетимо се када су Господа ученици питали Мт. 10.26-27: "А они се веома чуђаху говорећи у себи: па ко се онда може спасти? А Исус погледавши на њих рече: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу."

Утицај западног поимања спасења и задовољења Божије правде јако је укорењен у подсвести многих хришћана данас и зато је прва асоцијација многима да треба избегавати грех и служити Богу из страха, а не из радости. Лутер је сасвим исправно критиковао праксу опроштајница и са њима читаву једну накарадну теологију заслуга, чистилишта, казни итд, што нема везе са аутентичним хришћанством. Из иконографије видимо како се од Средњег века на Западу све више развија једна прилично болесна иконографија пакла и паклених мука која нема никаквих основа у ранијем предању, чак ни западном. Који су узроци томе? Мислим да је пре свега један јуридички приступ који долази од Августина и других латинских отаца који су интелектуално васпитани у латинском јуридичком духу и нису познавали богословље источних отаца, а потом и због тога што је Црква на Западу постала и политичка институција. Папе су водиле жестоку борбу да држе под контролом западне краљевине и сачувају свој положај и утицај. Када је папа некога екскомуницирао сваки суседни владар могао је слободно да га нападне "без греха" и са благословом Римске Цркве. Овај систем је почивао на систематском застрашивању широких народних маса којима су причане баснолике приче о пакленим мукама, од којих једино може да их избави апсолутна послушност папи, док су папе из Средњег века, а посебно из времена Ренесансе живеле у невиђеној раскоши и неморалу. Реформација, која је и сама отишла у другу крајност, сасвим се логично појавила као последица једног декадентног и рационализованог богословског система који се с временом претворио у светску философију и политичку идеологију. Отуда је најновији заокрет на Западу, од ригидне теологије вечног мучења и "свете инквизиције" ка хуманизму и релативизовању свих догматских учења, заправо логичан исход ове одисеје у којој се Христос претвара у човека хуманисту. То су главни узроци секуларизације и пост-хришћанског европског друштва. Нажалост, ови утицаји нису мимоишли ни нашу Цркву захвљујући богословима који су образовани у том духу и који су постепено губили додир са светоотачким предањем.

Господ Христос каже: "Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота." Јн. 8.12. Када ходимо за Господом, ходимо у нади и вери. Ако не можемо да трчимо, ходамо, ако не можемо да ходамо пузимо, падамо и дижемо се али идемо путем светлости јер имамо веру. Ако немамо вере у Бога и ако свесно изаберемо пут мрака и тада нас Господ не оставља и његова љубав остаје са човеком јер страст и грех је болест, а Господ је лекар који исцељује и милује. Ако селективно узмемо цитате из Новог завета (посебно из Еванђеља по Матеју) који звуче претеће и говоре о вечном мучењу и уз то применимо јуридичку логику, заиста човек не може а да не падне у очајање. Али Христову поруку треба сагледати целовито, из целог Светог Писма и светоотачког предања. Страх од казне може бити почетни и педагошки покретач покајања, али Господ нас позива на љубав која не тражи награду, јер њена радост јесте да буде са Господом, па чак и када не види његово лице и када се он привремено и наизглед повуче од нас како бисмо духовно оздравили и заживели пуноћом живота коју нам је од од почетка наменио. Зато је православно хришћанство када се заживи предањски не само утеха од страха и стрепње, већ радост и слобода. Радујемо се слободи коју нам даде Господ. То је слобода синова, а не робова. У таквој перспективи неприлично је размишљати о вечном животу као неком мучењу и стрепњи. "Христос нас је ослободио за слободу. Зато чврсто стојте и не дајте се поново под јарам ропства." Гал 5.1. Вечни живот већ овде почиње, само треба веровати. Узрок неверовања и рационалних размишљања која воде у очајање јесте пре свега расејаност ума и срца, живот у помислима и машти и стални покушај да стварност око себе концептуализујемо, да свет убацимо у неке вештачке рационалне категорије, да Бога и његов домострој спасења и његову љубав објективизујемо и разумемо нашим ограниченим моћима и неочишћеним умом. Наравно, овај пут, а то је пут западне философије, уметности и свега онога што се развијало на темељима паганског наслеђа води ка апсурду. Философија се губи у потпуној релативизацији свих вредности, уметност губи обличије и лик, музика постаје средство за бег од стварности или атонална какофонија. Коначан исход ове повести западног човека јесте очајање и једина нада јесте у поновном обретењу Христовог лика и лепоте.

Апокатастаза (васпостављење) као што смо већ говорили није јеретичко учење само по себи, јер све ће на крају бити сједињено у Христу и ући у заједницу са Оцем благодатним садејством Духа Светога (уп. Д.ап 3.20-21, 1 Кор 15.24-28, Кол 1.17-20). То је циљ (телос) стварања свега јер „Њиме (Христом) је саздано све, што је на небесима и све што је на земљи, „све је Њиме и за Њега саздано" (Кол. 1, 16 и даље). Добро је веровати да ће се сви спасити у Христу, само таква вера не сме да буде повод да човек отпадне од Христове љубави слободом која се претвара у дрскост. Страх Божији је пре свега израз љубави према Богу, а не страх од казне. Богу је све могуће, како је то он сам рекао. Ако љубав Божија делује очишћујуће, то није зато што Бог јуридички жели да се неко мучи да би се удостојио заједнице са њим јер улазимо у баснословље латинског пургаторијума. Очишћујуће деловање Божије љубави је загрљај родитеља, лек и терапија која нам помаже да постанемо оно што јесмо, а што одмах не можемо да разумемо. Наше је да узносимо молитве за своје ближње знајући и верујући да те молитве нису петиција неком суровом администратору који хоће или неће да помогне, већ енергија љубави Христове која живи у нама и коју делимо са својим ближњима.

Размишљање о повратку у ништавило је апсурд рационалног ума и последица демонског утицаја који на крају води до одбацивања и вере у Бога и потпуног духовног мрака. Када нас спопадну мрачни облаци унинија и одсуства смисла треба само сабрано и смирено призивати име Божије и Господ ће дати да светлост дође до нашег срца и обрадује га. То је слично као када је облачно и пада киша и онда одједном се облаци разиђу и видимо да је сунце сво време сијало, а да су облаци само необична игра испарења воде која кружи и стално се мења као и све у створеној природи. У Христовој љубави све бива јасно и логосно на неисказан начин јер је Бог љубав и љубављу се разуме ("Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав" 1 Јн 4.8).

Бог да вас благослови и укрепи!

Milan Nikolic · Мај 26, 2016

Оче Саво, питао бих вас у вези протеста Албанаца. Како подносите те притиске?

Не знам да ли сте већ говорили о томе, али занима ме шта бисте рекли о аргументу Албанаца да је земљиште које вам је сада враћено манастиру првобитно било додељено од стране Слободана Милошевића?

1.2k · Мај 26, 2016

Опет се враћам на питање коју је покренуо Desiderius Erasmus јер оно улази у саму суштину наше вере и поимања Бога. Говорећи о вечној муци можемо дa уђемо у бескрајну анализу дa ли κόλασιν αιώνιον знaчи вечно мучење или мучење будућег векa (које имa крaјa) и πυρ αιώνιον вечни огaњ или огaњ будућег векa (еонa) о чему опширно пише Рaмелијевa. Али мислим дa је ово слепa улицa.

Једностaвно полaзнa премисa је погрешнa, дa је реч о двa рaзличитa местa (рaју и пaклу). Георгиос Метaлинос врло лепо сaжимa прaвослaвно схвaтaње, које сам и раније помињао: Παράδεισος και κόλαση δεν είναι δυο διαφορετικοί τόποι. Αυτή η εκδοχή είναι ειδωλολατρική. Είναι δύο διαφορετικές καταστάσεις (τρόποι), που προκύπτουν από την ίδια άκτιστη πηγή και βιώνονται ως δυο διαφορετικές εμπειρίες. (Рaј и пaкaо нису двa рaзличитa местa. Ова теорија је идолопоклоничка. То су двa рaзличитa стaњa, нaчинa (постојaњa), који произилaзе из истог нествореног изворa и доживљaвaју се кaо двa рaзличитa искуствa).

Проблем вечног мучењa у пaклу, који је тобоже Бог створио, суштински подривa веру у милостивогa и човекољубивог Богa и зато имaмо сaвремене мислиоце кaо нпр. Бертрaндa Расела који нa томе темељи своје неверовaње и неприхвaтaње тaквог Богa. Иако се Раселовим аргументима у многим стварима не слажем, морам дa кaжем дa ни ја не верујем у таквог Бога који тобоже ствара место за мучење грешника (посебно ако још то чини ради задовољења свог увређеног достојанства или неке правде). Ако ћемо бити искрени, када читамо и Свете Оце можемо на више места наћи да не верују ни они. Ориген и читав низ хришћанских писаца који излаз налазе у свом посебном схватању апокатастазе (васпостављења) нису прихваћени као израз вере Цркве, иако их све њихов лични богословски став не чини аутоматски јеретицима, као што смо видели нпр. ког Св. Григорија Ниског. Али неприхватање таквог пакла не значи да пакао не постоји. Дакле, овде имaмо сaсвим другу перспективу. Пaкaо је мучење (сaвести) кaко учи нпр. Вaсилије Велики, сaвести којa је толико огрезлa у злу дa не може дa поднесе доброту и љубaв Божију. Нaрaвно, постaвљa се питaње, a штa сa некрштенимa, штa сa онимa који нису упознaли Богa љубави већ неки човечији фалсификат бога, штa сa онимa који су живели у греху не знајући шта чине? Легитимна су ово питања. Да будемо начисто, ми никако не можемо никако познати судове Божије јер је Бог конaчни судијa - срцезналац (καρδιογνώστης) "који испитује срцa и утробу" свaког човекa (ἐτάζων καρδίας καὶ νεφροὺς, Псалм 7.10) , који не гледа ко је ко тј. код кога нема лицепријатија "οὐ γάρ ἐστι προσωποληψία παρὰ τῷ Θεῷ." (Рим 2.11). И сами знамо колико имa људи огрезлих у грех и криминaл који у сусрету сa Божијом љубaвљу познaју своју зaблуду и промене се и од највећих грешника постају највећи светитељи.

Овде долaзимо до сaме сржи проблемa. ДА ЛИ ОНДА ИМА МОГУЋНОСТИ ПОКАЈАЊА НАКОН СМРТИ. Сматрам да и ово питање долази из погрешне перспективе јер полазимо од чињенице да ми судимо и познајемо човека. Бог познаје срце човеково и његов суд је изнад сваког разума и логике овог света. Ако ће се неки, за које мислимо да су заувек одбацили љубав Божију и заслужили вечне муке, зарадовати када угледају Христа и познати у њему Бога, мислим да то неће бити због тога што је наступило покајање након смрти (што су неки из традиције Оригенове и веровали), већ зато што Божији суд представља пројаву човековог унутрашњег стања које нама у овоме свету никако не може бити познато. Зато говорећи из (како често кажем "дводимензионалне") перспективе овога света можемо да условно да верујемо да има могућности промене и након смрти, али никако по некој неопходности да ће Бог све спaсити. Љубaв не може дa одбаци слободу онога који је упорaн у злу јер не би била љубав. Оно што ми не можемо да спознамо и пресудимо ништа је друго него оно што називамо милосрђем Божијим. Често због немогућности да разумемо поступке Божије у Светом Писму се говори о љубоморном Богу, о Богу који се предомислио, о гневу Божијем и сл. Имамо читав низ антропоморфизама који заправо представљају алегорије на оно што не можемо да појмимо и што тумачимо из перспективе нашег постојања. Судити другога је потпуно немогуће човеку. Узмимо на пример јабуку која је споља лепа и здрава, а када је ресечемо видимо да је изнутра трула. Исто тако, колико пута смо видели јабуке које су споља труле и оштећене, али када се мало очисте споља и расечемо их видимо да је јабука здрава. Слично ће бити и у будућем веку. Многи ће први бити последњи и последњи први (Мт. 19.30) и „Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега.“ (Мт. 25.29). Ово су парадокси за нашу логику, али не и за Божију.

Зато, мислим да можемо да верујемо, да они који су грешили по незнaњу, или због урођених поремећaјa (болести), који су одрaсли у злој средини и прихвaтили зло по навици кaо природно стaње, могу да светлост Божију и огaњ његове љубaви у тренутку Суда доживе кaо рaдост и то неће бити њихово покајање после смрти, већ пројава њиховог унутрашњег стања које ми у овоме свету и веку не можемо да појмимо и предвидимо јер нам се није видљиво показало. Једно је сигурно, ништа се не може спасити осим кроз Христа Исуса јер је спасење заједница у Христу. Такође, сви неће бити истог духовног узрaстa и нa исти нaчин доживљaвaти Божију љубaв јер "у кући Оцa мојегa стaнови су многи", кaже Господ Јн 14.2. Поставља се питање зашто Бог чува човекову слободу и у вечности. Пре свега зато што нас је створио за заједницу љубави, а такве заједнице нема без слободе. Пакао је зато вечан, зато што је вечна љубав Божија. Али, ми православни не верујемо да ће пакао и зло постојати као посебан принцип независно од Бога и Царства Божијег. "Постојаће" само у перспективи одсуства способности да се у потпуности доживи радост Божија као што зло "постоји" и у овоме свету. Тама не постоји као реалност по себи и само је одсуство светлости. Када би пакао био посебна реалност независна од Бога и Божије љубави онда би он био рај за оне у њему. Мислим да је јако важно да то разумемо.

Бринући због својих ближњих који су се упокојили, али и сами за себе и своје спасење, морaмо дa знaмо и верујемо да чак и они који су пројављивали највећи степен зла и греха у овоме животу нису неопходно изгубљени за Бога, јер Господ је једини који познаје њихова срца. То свакако не значи да је некоме загарантовано спасење ако свесно иде у грех уздајући се да је Бог милостив. Ово није педагошка прича. Грех је отров који може дa неизлечиво отрује душу очaјaњем или мржњом и одведе је у вечну погибао. Када тако не би било, човек би се лако кајао и подизао када год сагреши. Грех паралише човекову вољу, уноси расејаност и заборав на Бога и уводи човека у домен духовног слепила. Грех није јуридички појам, већ онтолошки јер човек излази из природног стања и улази у неприродан начин постојања.

Говорећи о ближњима треба нагласити да нaш однос премa телесним сродницима никaдa не сме дa буде изван и изнад односa премa Богу. Обрaтимо пaжњу нa пaсус (Мт 12,46-50) "Док он још говорaше нaроду, гле, мaти и брaћa његовa стaјaху нaпољу трaжећи дa говоре с њиме. И неко му рече: Ево мaти твојa и брaћa твојa стоје нaпољу, трaжећи дa говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му кaзa: Ко је мaти мојa, и ко су брaћa мојa? И пруживши руку своју нa ученике своје, рече: Ево мaти мојa и брaћa мојa. Јер ко изврши вољу Оцa мојегa који је нa небесимa, тaј је брaт мој и сестрa и мaти." Из људске перспективе изгледa несхватљиво, aли веујемо Апостолу који каже да код нас крштеним у Христа "немa више Јудејцa ни Јелинa, немa више робa ни слободногa, немa више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу." (Гал 3.28) Овом реaлношћу ћемо сви још потпуније зaживети у будућем веку тј. вечности, и праведници и неправедници, и врлински људи и грешници, све ће бити возглављено у Христу, али сви заједницу у Христу неће доживљавати као загрљај Божији већ као муку. Претпостављање љубави Божијој осећања према сродницима је емоција и нема ништа заједничко са истинском љубављу јер онда не би веровали у Бога који је љубав, што је апсурд.

Занимљиво је овде поменути две ствари. Говори се о будућем веку и вечности. Видели смо да Рамелијева бранећи Оригена на томе гради своју апологију апокатастазе (разлика између αἰώνιος и ἀΐδιος тј. у смислу будућег и вечног). Створена (човекова) природа никада не може да се стопи са Божанском природом, већ учествује (μετέχει) у вечном животу Божијем преко Христа који је несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно сјединио своју божанску природу са човечијом природом коју је примио од Пресвете Дјеве у времену. Ми учествујемо у Христу управо преко те обновљене човечије природе и бивамо један (човек) у Христу. Оваплотивши се Логос Божији је постао човек и у себи је рекапитулирао (сабрао) историју људског рода тако што у Христу задобијамо лик и подобије које смо били изгубили у Адаму јер Христос је крсном смрћу умртвио смрт и васпоставио човечју природу коју ми у њему баштинимо. Човек будући створен ни из чега, постаје вечан само у Христу, а не сам по себи. Ово је темељ наше еклисиологије, јер једино као Тело Христово учествујемо у вечном животу и постајемо оно што је Апостол Петар желео да каже „причасници божанске природе (θείας κοινωνοὶ φύσεως)“ 2 Пет 1.4. У Христу постајемо „нова твар“ (καινὴ κτίσις) (2 Кор 5.17)

Друго, постајемо „ЈЕДАН (човек) у Исусу Христу“ (дакле не „ЈЕДНО“ јер у јелинском изворнику стоји ὑμεῖς εἷς ἐστε ἐν Χριστῷ ᾿Ιησοῦ -Гал. 3.28. /εἷς, μία, ἐν – један, једна једно/ дакле употребљен је придев у номинативу мушког рода, а не средњег рода). У латинском и многим преводима стоји „једно у Христу“ (unum estis in Christo Iesu, ибо все вы одно во Христе Иисусе). У Рим 12.5 Апостол каже „Тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима“ улазимо у реалност у којој нема индивидуалног постојања, већ узајамно постојање (Занимљиво је да је један савремени зен-будистички философ и учитељ Тик Нат Хан сковао реч inter-being како би указао на повезаност и међузависност свега. Овај појам је примењив у хришћанству, али не исти начин као у будизму, који не познаје појам личности и личног Бога на наш начин). У том контексту и они који не желе заједницу са Христом ипак ће бити у њему због тога што човечија природа у вечности неће моћи да постоји одвојено и мимо Христа који је заувек и непромењиво постао човек. Читав свет је створен да постане Црква - Тело Христово. Пакао је у том смислу заправо стање које се често може видети у зачетку и у овоме свету - дакле један константно трагични покушај да се човек индивидуализује и постане бог по себи. Појам личности или тачније ипостаси (јер личност, person у западној философији данас више означава индивидуу) подразумева међузависност и зато нема личности без другог и односа према другом. Према томе, пакао никако није неки други простор који је Бог створио за грешнике да се муче, већ стање оних који у реалности сједињења свега у Христу заједницу доживљавају као вечну муку. Мисао да Бог неће моћи да поднесе да неки његову љубав доживљвају као патњу и да ће их на крају васпоставити на начин како је веровао Ориген и његови следбеници је психолошка конструкција и док год будемо Бога посматрали у контексту човекове пале психологије вртићемо се у зачараном кругу. Апостол нас учи у химни љубави 1Кор 13.12 "Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат."

1.2k · Мај 26, 2016

7 hours ago, Milan Nikolic рече

Оче Саво, питао бих вас у вези протеста Албанаца. Како подносите те притиске?

Не знам да ли сте већ говорили о томе, али занима ме шта бисте рекли о аргументу Албанаца да је земљиште које вам је сада враћено манастиру првобитно било додељено од стране Слободана Милошевића?

Хммм.... мислим да је ово питање много лакше него ово о чему дискутујемо ових дана:) Ствар је завршена и нема потребе да се објашњава. Манастирска земља вековима постоји и за сада нам је признато 24 хектара од 700 колико је одузето 1946. С обзиром да ту земљу користимо још од 1997 ништа се није променило. Још један прође дан....

1.2k · Мај 27, 2016

On 5/24/2016 at 23:29, snebivljivi maslacak рече

Оче Саво, хвала вам на вашем писању о редовном причешћу и наравно тексту о. Зорана Ђуровића. Посебно што је та тема почела да ме окупира у току поста и ево никако не престаје.... Али ево у свјетлу тог питања и питања исповијести, да ми кажете пар ријечи, вјерујем да ће свима бити на корист. Видите почела сам да размишљам о чешћем исповиједању, о исповиједању и малих грјехова, а најгоре ми је оних који се понављају, али сам се сјетила ријечи из јеванђеља о гријеху, видим и отац Зоран је навео, "ако ти брат згријеши 70 пута 7..." и ако се каје ти му опрости. Сјетим се и да ми је мој упокојени духовник рекао да ситни гријеси могу да нарасту и угуше богочежњивост у нама и да онда немамо више снаге са тим да се боримо... Али отада ми се ситуација у духовном животу искомликовала. И ја се нисам више враћала на то питање, до сад. Видим у анкети о исповијести свега двоје људи се исповиједа недељно од њих седамдесет и нештом. Мене мучи то не досађујем ли ја свом свештенику ако често идем на исповијест, посебно шта ће рећи ако се гријех понавља. И на крају, ако се кајемо а нисмо сигурни у своје обећање да по својој слабости нећемо поновити гријех, треба ли се и онда исповиједити? Мислим не бих некако да се огријешим о ту свету тајну... И у свјетлу исповијести, слушам кад могу сад Лествичника преко инетнета док радим нешто, тамо је један отац сваког дана записивао своје мисли и исповиједао их. Али мени се једном десило да сам исповиједила своју мисао и осјетила сам како се свештеник згрозио, мислим то и јесте било за згражавање, и мени је тешка била та мисао, али мени је зато сад тешко да исповиједим мисли, а човјеку у свијету свашта може да падне на памет, дакле ако знамо да ћемо да саблазнимо свештеника, требамо ли то исповиједити или да чекамо неког доброг духовника, за кога знамо да ће нас разумјети, тачније да се неће саблазнити, иајко је то само мисао, хоћу рећи није нешто што опсиједа човјека, него било па прошло...

И друго, видите ја се причешћујем у току постова, сад сам почела и у првој недељи поста, јер тад немам двоумљење, и сад сам мислила да то умножим. Зато сам читајући житије св.Василија Острошког, видећи тамо тај лијеп народни обичај, узела да постим три дана, јер тако је падало после свијетле седмице свега три дана. Дакле да ето почнем са тим празником. И било ми је жао што се ипак нисам причестила, иако сам постила, не бих да се огријешим о светог Василија, јер пост није само храна. Некако ми је мало било та три дана да се поправим.Можете ли да ми кажете шта сам у тој ситуацији требала да урадим?

И опростите, ево још само ово, везано за свакодневну литургију. У једној емисији сам чула једног јеромонаха да је рекао да не служи сваки дан литургију, јер кад би то јеромонах радио или би постао бијел као анђео или црн као ђаво, него тако служи кад игуман да благослов. Е сад он је ово рекао за онога који служи, а крије ли се каква опасносст и за оне који само присуствују литургији?

Исповедање и духовно саветовање са искусним духовним руководитељем је веома важно и потребно нам је како бисмо лакше проходили своју духовну борбу са грехом и страстима. Наравно, исповедање грехова не сме да иде у психоанализу или у празнословље, ћаскање, о разним проблемима и питањима. Већ смо раније говорили о исповести и закључили да је садашња форма свете тајне исповести настала из две традиције:

1. обреда присаједињења Цркви као евхаристијској заједници оних који су од ње отпали било одрицањем од вере или грехом који онемогућава учествовање у евхаристији (тј. онемогућава живот у љубави и заједници са ближњима).

2. аскетске праксе исповедања помисли и духовног саветовања која се посебно развијала у монашким заједницама.

Лично мислим да светотајинска исповест треба да буде концизна и конкретна, а ако је потребан дужи разговор или чешће саветовање увек је могуће исповедати помисли и тражити савет од свог свештеника (духовног руководитеља). Када се исповедају помисли не исповеда се све што човеку падне на памет нити се психоаналитички улази у тзв. подсвесни део душе, већ само оне мисли које су хроничне и које се намећу посебном силином и траже остварење у делу. Духовно искусног човека ниједан грех или помисао неће саблазнити јер што више човек духовно напредује, све више познаје деловање нама заједничке пале људске природе али и силу Христовог васкрсења којом је та природа из стања смрти и пада уведена у бесмртност кроз Христа. Циљ духовног савета јесте да помогне човеку да схвати да страсти и греси нису природно стање човека нити га детерминишу. Аутентични човек може да себе упозна једино кроз живот у Христу. Реч духовник данас је прилично контаминирана, да употребим ту реч, због ширења "гуруизма" у Православној Цркви, посебно оног што Руси зову "младостарчество" где неопитни и најчешће млади свештеници или јеромонаси постављају себе као неприкосновене духовне руководитеље који траже апсолутно послушање. Ако правилно разумемо појам духовника реч није проблематична, али је опасно када се уместо искусном духовном лекару и пре свега човеку који ће нам помоћи да сами изнађемо најбоља решења за своје проблеме, предамо човеку који је сам духовно болестан и који може да нас одвуче и ван Цркве у јерес или раскол.

Свако духовно саветовање и са свештеником и са ближњима може да буде од помоћи, само не треба тражити људе који дају инстант одговоре шта је воља Божија, а шта није. Духовно здрав пастир помаже својим верницима да нађу пут за нормално и природно фунциконисање човекове личности и уче нас слободи у Христу која почива на личној одговорности, примеру и смирењу пре свега пред чудесним Божијим тајнама.

Грех је отров који може дa неизлечиво отрује душу очaјaњем или мржњом и одведе је у вечну погибао. Када тако не би било, човек би се лако кајао и подизао када год сагреши. Грех паралише човекову вољу, уноси расејаност и заборав на Бога и уводи човека у домен духовног слепила. Грех није јуридички појам, већ онтолошки јер човек излази из природног стања и улази у неприродан начин постојања. Грех је последица деловања страсти које су неприродно кретање наших душевних сила. Духовна традиција наше Цркве је пре свега терапеутска и помаже нам да исцелимо свој ум и срце, а самим тим и деловање наше воље, и омогућимо деловање Божије благодати. Сви проблеми човекови произлазе из духовне оболелости и одсуства свести да је човек духовно болестан. Не постоје инстант лекови, већ читав православни начин живота, а посебно редован евхаристијски живот и вршење заповести Божијих уз молитвени живот најсигурнији је пут исцелења. Понављање грехова долази због тога што нисмо излечили своју вољу која нас вуче старим навикама које нису засноване на аутентичним и природним човековим потребама. Такође грех долази из духовног незнања јер човек греши не знајући шта чини или мислећи да чини добро. Свети оци, посебно филокалијске традиције, уче нас пре свега сабраности ума и срца у молитвеном животу као најбољем начину како да исцелимо своје расејане душевне силе и Исусова молитва коју треба понављати када смо год у могућности једна је од посебно делотворних пракси духовног исцелења.

Лествица Св. Јована Лествичника је јако значајна књига наше аскетске традиције, али и компликована, посебно за људе који живе у свету и у породичном животу. Треба бирати литературу која је усклађена са нашим начином живота. У противном неке ствари можемо погрешно разумети и нанети себи штету. Духовни савети су као лекови у апотеци. Сви су за нешто корисни, али ако их узимамо без рецепта лекара можемо да се отрујемо.

Хришћани би требало да се причешћују на недељним и празничним литургијама или ако иду негде на ходочашће у неки манастир. Причешће је израз јединства са нашим ближњим и Црквом у Христу јер се причешћујемо самим Господом и сви се сједињујемо са њим. Уколико држите редовну праксу постова како је Црква одредила нема потребе за увођењем посебних постова. Не заборавите, пост није само везан за храну већ за избегавање свега онога што нас удаљује од Христа и ближњих. Цео живот је зато пост ако се схвати на прави начин.

Служење литургије више пута недељно је пракса у многим манастирима не зато што треба да се помињу имена дародаваца, већ зато што је монашка заједница пре свега евхаристијска и литургијски ритам одређује и живот те заједнице. Било би добро када би се литургија служила пре свега да би се и они који у њој учествују причестили. Није битно колико се пута недељно служи колико је важно да у литургији учествујемо потпуно као једно тело и једна заједница. Ово је посебно питање које је везано за историју развоја монаштва и дубоко верујем да ће се монаштво све више враћати својим евхаристијским основама јер живот у манастиру то и јесте, да живимо као удови једног Тела (уп. Рим 12.5). О овоме сам више говорио у претходном одговору.

Zoran Đurović · Мај 27, 2016

15 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Исповедање

Све јако трезвено! Комплименти!

1.2k · Мај 27, 2016

2 hours ago, Muramasa рече

Poštovani o. Savo,

jednom sam bio na ovom forumu sa lažnim nalogom, izigravao sam satanistu i nihilistu i zastupao sam teoriju da je i u Eshatonu moguće stvoriti novu smrt gašenjem sopstvene svesti i upadanjem u praznu misao koja ne vodi ni u šta.

Kako bi Bog sprečio one koji žele da na taj način pobegnu iz tvorevine? Da li bi ih stalno iznova budio iz tog praznog stanja svesti ili bi ih ostavio na miru?

Мислим да ваше питање узима као почетну премису да се човекова личност може свести на (само)свест и да престанком деловања свести човек може да се врати у ништавило или, пак, да уђе у неку врсту одсуства свести, својеврсни сан ништавила. Ово је јако проблематично за хришћанско разумевање личности, која се не може свести на свест јер човек је створен као личност, а не као аутономна индивидуа. Ми нисмо ни овде у овоме свету, а нећемо бити ни након физичке смрти самодовољни и самопостојећи. Човек је створен као биће заједнице и биће за заједницу и, заправо, суштина његовог пада јесте покушај индивидуализације која подразумева трагичан покушај самообожења. Још је Августин тумачио божанске личности, али и човека, у контексту психолошких термина и односа говорећи о памћењу, разумевању, индивидуалној свести и сл. Овакав приступ је прихваћен у схватању концепције личности која се заснива на свести, па је касније Декарт развио концепт свести као непосредног познања сопственогстања ума и могућности да се разматра сопствени процес размишљања. Каснији концепти субјективности и самосвести довели су до посебног правца у развоју персонализма. Кант је, на пример, подвукао значај субјекта и објекта у знању и отворио пут егзистенцијализму који је обележио персонализам двадесетог века.

Православна традиција, која је дубоко заснована на тријадологији и онтологији Кападокијаца, почива на становишту да личност конституишу међусобни односи, а не да је она утемељена на некој апстрактној онтологији. Ипостас има приоритет над природом (суштином) и зато је Бог један зато што је Отац Један. Као што Отац не постоји без Сина, јер је Отац Сину; и Син не постоји без Оца јер је Син Оцу; тако ни Дух Свети не постоји без Оца из кога исходи и Сина коме је својствен. Икона Божија у човеку не подразумева само слободу, већ и постојање у заједници. Такође, човек је жива заједница душевне компоненте и тела. У стварању човека Бог је удахнуо човеку Дух живота који није платонистичка душа, већ по учењу Св. Атанасија Великог Свети Дух животворни, Дух Живота којим живи свеколика твар. Од самог стварања човека, човекова личност је створена у односу на Бога, а не као биће које је самостално, јер би у противном био други бог сам по себи (што је и суштина пада као што смо већ рекли). То је управо оно што хришћанску духовност разликује од разних облика мистицизма и метафизике сопства. Истински живот је према Кападокијцима подражавање тројичног постојања. Као што верујемо да постоји један Бог у Три Ипостаси, тако смо у Христу сви "удови једног тела" и позвани смо да постанемо ЈЕДАН у мноштву личности (уп. Гал 3.28, Рим 12.5). У претходним коментарима више пута сам нагласио да је пакао заправо покушај индивидуалног начина постојања у заједници љубави, трагична недовршеност личности али не и могућност постојања мимо Бога и мимо других у Христу. То је суштински разлог зашто је немогуће да се појединац врати у ништавило или да угаси своју свест и уђе у сан ништавила.

Поновиио бих оно што сам у једном од претходних одговора написао (уз подсећање на Св. Максима):

"Поставља се, међутим, питање зашто Бог не дозволи да они који не желе заједницу са њим једноставно нестану и врате се у ништавило. Зашто не постоји таква слобода за човека и зашто Бог љубави дозвољава њихову вечну патњу? Пре свега, повратак у ништавило појединаца је немогуће због тога што човек као јединка не поседује пуноћу људске природе. Сви ми као личности представљамо различите личности, начине постојања, човечије природе која нам је заједничка, али нисмо аутономни и самодовољни. Васцели људски род је повезан пре свега у Адаму, у Христу "Новом Адаму" крштењем се пропрађамо, а васкрсењем у Христу се вечно рађамо (то је суштина синтезе Св. Максима Исповедника, битије, добро-битије, вечно-битије). Теоретски говорећи, човек би се могао вратити у ништавило само у случају да васцели људски род жели да иде у ништавило. Али, и то не би било могуће зато што је Логос Божији нераздељиво и неразлулчно сјединио у својој ипостаси божанску и људску природу и она у Христу вечно постоји. Ми смо у Христу баштиници те обновљене човечанске природе, која је кроз Христа надвладала смрт. Наравно, теоретски гледано Богу је све могуће, али негација слободе избора и постојања заправо би била негација самога Бога као Бога, што је апсурд."

Веома је важно да разумемо да живот у Христу не значи поништавање наше личности и нека врста стапања са Христовом личношћу. У 1Кор 2.16 Апостол каже "а ми имамо УМ ХРИСТОВ" (ἡμεῖς δὲ νοῦν Χριστοῦ ἔχομεν). Према Св. Максиму ово значи "Ум Христов који светитељи примају по речима "а ми имамо ум Христов" долази не губитком наше умне силе, нити као замена за наш ум, нити суштински и лично улазећи у наш ум, већ као просвећујућа сила ума са својим сопственим својствима и дејством (енергијом). Имати ум Христов по мом мишљењу, значи мислити на такав начин и о њему (Христу) у свим приликама." (Богословске главе 83) Такође као удови једног тела сви смо ЈЕДАН (човек) у Христу (Гал 3.28 εἷς ἐστε ἐν Χριστῷ ᾿Ιησοῦ), али не у смислу да губимо своја тела и постајемо Његово, нити да нас Он апсорбује у своју ипостас или се раздељује у нашим удовима, већ учествујући у Христу који је у телу победио смрт и подарио нам непропадљивост и слободу од греха, о чему посебно учи Св. Максим. Две крајности су, дакле, опасне: 1) да верујемо да у будућем веку можемо да постојимо аутономно и независно од Бога, као индивидуална самосвесна монада која може да се дезинтегрише или "искључи" и 2) да сједињењем у Христу губимо своја лична својства и тела и утапамо се у Христову личност. Црква јесте Тело Христово и ми бивамо у њој ЈЕДАН у Христу и удови многи (уп. Рим 12.5 οὕτως οἱ πολλοὶ ἓν σῶμά ἐσμεν ἐν Χριστῷ, ὁ δὲ καθ᾿ εἷς ἀλλήλων μέλη) али не губимо своју личну посебност у чудесној тајни живота у Христу у коме смо истовремено и ЈЕДАН и МНОГИ.

1.2k · Мај 28, 2016

7 hours ago, Muramasa рече

Ovaj deo me možda najviše zbunjuje. Nikako ne mogu da razumem šta nas to vezuje za druge i koja to nužnost određuje da moraju da postoje ili sve jedinke iste prirode ili ni jedna.

Kada sam zastupao tu tezu, nisam mislio na smrt u smislu onog pravog i potpunog nepostojanja, nego po principu - telo je tu, duša formalno postoji, a to što se u njoj ništa ne dešava, ne narušava formalno postojanje. Kao procesor kad upadne u beskonačnu petlju pa ne reaguje ni na šta i mogao bi tako dokle god ima napajanja.

Наравно ово је јако комплексна проблематика и писани су томови књига, дисертације и бројни чланци на ову тему. Формат овога форума је такав да није могуће да идемо претерано у ширину, премда и сам често претерам, али нисам ни љубитељ тзв. богословског чета на форуму:) )

Дакле у тријадологији Кападокијских отаца, који су нам оставили темељ и суштину онога што верујемо о Светој Тројици, Бог постоји као заједница. Ипосатас односно божанска личност је начин постојања (τρόπος ὓπάρξεως). Посебан допринос Кападокијаца јесте у томе што њихово питање у вези Бога није било примарно ШТА јер Божанска природа је несхватљива, већ КАКО, тј. КАКО постоји Света Тројица тј. какав је однос између божанских ипостаси. Њихов одговор је укратко да Бог постоји као пуноћа тројичне и личне заједнице Оца и Сина и Светога Духа која се креће унутар слободе љубави. Зато апостол Јован каже "Бог је љубав" (1 Jн 4.8). Света Тројица постоји у заједници љубави у којој Отац вечно рађа Сина и вечно исходи Духа Светога, који почива на Сину и својствен му је.

Али, како постоји човек? Будући да Бог ствара човека на своју слику и прилику "καθ' εικόνα και καθ' ομοίωσιν" и човек је створен као биће заједнице, створен је за љубав јер је Бог који га је створио љубав. Овде, наравно, треба да разумемо да говоримо о љубави као начину постојања, а не о љубави као емоцији. Љубав као начин постојања подразумева другога и као што не може да постоји једна божанска ипостас без друге две и све три су пуноћа личне заједнице, тако и човек подразумева другога и без другога није потпуна личност. Трагедија човековог пада јесте отуђење човека од Бога и човека од човека, што видимо одмах након описа прародитељског пада. Човек губи и свест и осећај и онтолошку потребу за Богом и за другим, те ствара друге богове или себе обожује, а друге види као своју конкуренцију, опасност или средство за очување и задовољење свог палог сопства (ега). Човек је створен да постане причасник (μέτοχος) Божије слободе љубави. Као што је Бог апсолутно слободан и не постоји ништа што га детерминише, тако и човек има дар слободе која се у свом природном стању пројављује афирмативно према Богу и творевини. Добро и зло су код човека супротстављене категорије зато што живимо у страстима, али Бог није ни добро ни зло, каже св. Максим: "Ούτε κακόν ούτε αγαθόν η θεότης. Ταύτα γαρ πάθη έχει". Добро у нашој перспективи постојања може и да не буде савршено добро, као што и зло не може да буде савршено зло. Међутим, Бог је изнад тога. Св. Максим чудесно о овоме говори у свом делу "О божанским именима".

Дакле, наш начин постојања није нужност, већ суштина нашег постојања, као што је Бог љубав и ми смо створени за љубав (заједницу љубави) и само на такав начин може бити слободан. Ово је потпуно супротно начину на који живи човек у палом стању, који себе доживљава као самосталну (аутономну) јединку,дакле, индивидуу, своди своју личност на само-свест и заједницу са другим доживљава као негацију своје слободе коју апсолутизује до те мере да верује да може да постане бог сам по себи или да сам својом вољом себе врати у ништавило или умртви своју свест, што је мање више варијација истог (ако се личност своди на свест).

Идеја "искључења свести", а не потпуне дезинтеграције, је заправо својеврсна наркотизација личног постојања, што видимо у овом свету јер човек у свом нихилистичком нагону често покушава да умртви своју свест и савест алкохолом, дрогом и другим средствима. Ово је такође пројава за самосталним начином постојања (αυτονόμηση) а то је главна карактеристика "постојања" у паклу. У причи о убогом Лазару и богаташу, проблем богаташа није био што је био богат, већ зато што је презрео убогог сиромаха и своје постојање је заснивао на себи и илузији свог богатства (човек пројектује себе на материјални иметак). Богаташ је хтео да буде самосталан и независан од других. Овде је суштинска веза између добрих дела и онтологије спасења. Не чинимо добра дела зато што Бог то воли и наградиће као што човек награђује оне који му угађају, већ зато што реализујући себе у љубави и кроз заједницу љубави живимо аутентичним животом који нам је Бог дао, бивамо слични њему и у Христу постајемо "синови Божији", "богови по благодати".

Биљана 1234 · Мај 28, 2016

Оче Саво

та нека реченица типа Имати лажни профил, сама по себи осликава смисао тзв веб идентитета. Пратим неко време колико заноси људе та могућност да буду аватари.Не мислим при томе ништа ружно. Напросто једна идеја виртуелности, знана и постојана одавно Да се представе, изграде, online. Теме које се покрећу на разним форумима, и на овом су занимљиве и питање је можемо ли свеобухватно на њих одговорити.

Не замерите, цитираћу, не знајући да ли је превод адекватан, много ствари од превода зависи:

`Увјеравајући у ово Тесалонићане или Солуњане, велики Павле овако говори: А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; јер ви добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер кад говоре: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија… (1. Сол 5, 1-3).`

(Митрополит Рјазански СТЕФАН, Знаци доласка....)

Моје питање гласи, да ли интернет комуникација омогућава већи степен произвољности у комбинацијама чињеница? из било које области којима се људски ум креће?

Тумачење молитву не каже. Тај трен молитве је чист и јединствен, и Истинит.

А о времену ни Ангели не знају, а ми људи бројимо, пребројавамо, статистиком се занимамо...Праштајте..неки пут..кришка ћутње Све

Пријави се

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Архимандрит Сава Јањић

Архимандрит Сава Јањић

Архимандрит Сава Јањић

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај