Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Кратос]

Наука је доказала да социопатија може бити генетска варијација или је стечена

 

Kad je to dokazala?

 

Uzrok psihopatije, kao i ostalih poremećaja ličnosti, može biti loša socijalizacija u ranom detinjstvu, genetske karakteristike, kao i posledice telesnih i duševnih oboljenja. Najčešći su uzroci da su psihopate u detinjstvu ili preterano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni.

[Дејан]

Kad je to dokazala?

 

Uzrok psihopatije, kao i ostalih poremećaja ličnosti, može biti loša socijalizacija u ranom detinjstvu, genetske karakteristike, kao i posledice telesnih i duševnih oboljenja. Najčešći su uzroci da su psihopate u detinjstvu ili preterano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni.

Možemo otvoriti posebnu temu, nemojmo ovu da zatrpavamo svojim mislima.

[grigorije22]

Nisam odavno postavljao pitanja pa ih imam dosta. Ali postvljacu ih jeno po jedno. Kako su Sveti oci tumacili pricu o Sodomi i Gomori kao i izlazak iz Egipta? Jedan od kriticara je napisao ovo 

 

 

 Recimo, nema nikakvih dokaza da je Sodomu i Gomoru uništio asteroid. Apsolutno nigde nema traga takvog udara. S druge strane, ima gomila dokaza (uključujući i sama imena - valjda niko ne smatra da su zaista postojali gradovi sa imenima "Spaljen" i "Uništen"?) da su oba mesta uvek bila samo figurativne legende, tj. da nikada nisu fizički postojala.

Isto tako, istorijske i arheološke činjenice su vrlo jasne: Jevreji nikada nisu bili u ropstvu u Egiptu, tako da egzodusa iz Egipta nikada nije bilo. Nema nikakvih tragova pošasti, niti tragova faraona koji je poginuo proganjajući pobegle robove (a to u liniji u kojoj imamo ogromnu količinu zapisa o praktično svim vladarima). Zašto onda objašnjavati kako se pred njima otvorilo Crveno More? Prosto se nikada nije desilo.

Ukratko, ovo je ilustracija kako iz želje da se da naučno objašnjenje za nešto može nastati besmislica.

Koji je pravilan naučni pristup? Pa, kada se sretnemo sa nekom tvrdnjom, moramo da se zapitamo ovim redom:

- Da li postoje dokazi da se navedeni događaj zaista desio? Ako ne, nema potrebe za daljom pričom.

- Ako se događaj zaista desio, koji objektivni dokazi postoje u vezi tog događaja? Šta nam analiza tih dokaza govori?

- Da li postoji dobra hipoteza kojom možemo objasniti taj događaj sa svim pratećim dokazima? Koji su dokazi u korist te hipoteze, i koji dokazi bi tu hipotezu mogli da obore? (Ako postoji hipoteza, PRVO se traže dokazi koji je OBARAJU.)

To je sve. Izgleda jednostavno, mada u praksi skoro nikada nije.

Ako prođete kroz ovu listu, naćićete da postoji veoma, veoma mali broj paranormalnih tvrdnji bilo koje vrste za koje uopšte treba bilo kakvo objašnjenje. Za ogromnu većinu ćete ustanoviti da nema dokaza da su se ikada desile, ili da postoje sasvim očigledna i dobro uspostavljena objašnjenja.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, da li se na internetu može naći tumačenje najvažnijih mesta iz Starog zaveta ?

 

Не могу да се сетим да је све сабрано на једном месту. Добро је прочитати ”Историјски пресјек тумачења Старог Завјета” Митрополита Амфилохија http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/knjige/aradovic-stari_zavjet.html Овде се може наћи доста информација у ком правцу треба тражити даље. Нажалост, велики део егзегетског рада православних богослова који су се бавили Старим заветом није доступан на српском. Код Светих Отаца можемо наћи на пример Тумачење Петокњижја код Златоуста или Тумачење псалама Св Василија Великог и других отаца. У светоотачким делима, од којих још многа нису преведена, могу се наћи многе референце на старозаветне догађаје из новозаветне перспективе јер то је једини и најбољи начин разумевања Старог завета који је само наговештај и слика оних догађаја који су се остварили Оваплоћењем Господа и који се имају збити након Парусије и доласка Царства небеског у пуноћи. Наравно Стари завет се може проучавати историјски, тј. као историја изабраног народа која свој врхунац доживљава појавом самог Оваплоћеног Сина Божијег. Ако желите да тражите погледајте на сајту SCRIBD где је постављено много скенираних књига у ПДФ формату. Има доста на разним језицима али треба потражити посебно православне ауторе.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, нарочито је доминантна било ,у комунистичкој Југославији, пропаганда да је монаштво нешто за примитивне, разочаране и затуцане људе.

Да не дужим, епископ Јован Ћулибрк каже да Православна вера није вера која даје одговоре на изазове времена, већ креира изазове времена. Да ли је за ових 2 000 фодина монаштво, које је на тај пут отишло из љубави према Богу, самим тим су брзо и успешно, често, ушли у процес "Јунгове индивидуације" издигли се изнад племенског менталитета и урођеног генетског наслеђа, било најиноватнивније , водиља у иновацијама(било којим) и на тај начин креирало изазов и "диктирало моду", јер све што долази од Бога нам долази.

 

Монаштво је кроз историју наше Цркве имало посебно велики значај као један од најважнијих израза православне вере у практичном животу. Иако је почетни елемент монаштва fuga mundi (тј. бег од света) монаштво не значи бег од реалности нашег постојања на земљи у неки свет маште и снова, већ суочавање са свим изазовима наше стварности на један други начин, пре свега из есхатолошке перспективе. У том смислу, заиста, монаштво није само сусрет са изазовима, већ стално постављање нових изазова овоме свету да реалност у коме живи сагледа у једној другој димензији. Монаштво је у својој основи радикално проживљавање крштењског завета којим умиремо овом свету и старом човеку да бисмо се родили у Христу и заживели њиме колико је то у могућности у овом времену и простору. Монаштво је стога закорак у есхатон и као такво је од непроцењивог значаја за Цркву која би без сведочења монашке традиције била у великој опасности да се сведе на ниво овога света и века и изгуби ону со која је одликовала ране хришћане, који су врло темељито прихватали свој нови живот у Христу.

 

Наравно, то не значи да монаштво само по себи представља духовну елиту Цркве. Штавише, елитизам у монаштву је посебно опасан и зато је Црква често морала да регулише монашки живот као један од видова хришћанског живота, али не и његову норму. У нашем времену често смо сведоци конфликта који се често јавља између тзв. монашког и академског богословља. Они који улазе у ове спорове често падају у обе врсте крајности - схватање монаштва као највишег и тобоже јединог аутентичног хришћанског начина живота или, с друге стране, презриво и a priori одбацивање монаштва као својеврсне секте у Цркви и развијање богословља као искључиво философске дисциплине. Монаштво је сачувало аутентични став Цркве да је богословље без духовног делања (подвига), односно, одрицања од егоизма, страсти и посветовњаченог начина живота, веома опасан пут који нас одводи на пут светског мудровања, а не на пут истине чије је мерило сам Христос Спаситељ. То свакако не значи да само монаси могу бити богослови, али засигурно значи да жењени клирици и лаици који се баве богословљем не могу да досегну дубине богословља без подвига.

 

Овде пре свега мислим на борбу са старим човеком, самољубљем, страстима које замагљују човеков ум и срце. Грех и страсти онемогућавају човека да здраво заживи у евхаристијској заједници и духовни живот се под дејством страсти може претворити у својеврсну индивидуалну пројекцију сопственог ега, што се завршава самообожењем и бескрајном гордошћу, хедонизмом и коначно отвореним релативизмом и атеизмом. Активна укљученост у евхаристијску заједницу Цркве је главни предуслов за здраво богословље, које се у противном претвара у индивидуалистичко философирање и неретко застрањује у правцу отворене јереси. Истовремено, монаштво које изгуби литургијски смисао заједнице и сведе се на подвиг сам по себи (уз активно осуђивање других што неизбежно бива у том случају) постаје болесно и не води спасењу. Све аномалије у монашким круговима долазе из недостатка евхаристијске свести и претварања монашког живота у један суви и бесплодни морализам. Облагодаћени монаси су својим примером подсећали Цркву да јесмо у овом свету али нисмо од овога света и да сваки хришћанин мора да изиђе из овог света у смислу изласка из лавиринта страсти и греха  у коме је немогућ здрав евхаристијски начин живота. 

 

Наравно, они монаси који имају за то дар од Бога често су се бавили размишљањем и писањем о разним изазовима времена у коме живимо, иако је превасходни модел монашког сведочења задобијање Христовог лика којим облагодаћени монаси живо и снажно сведоче истину. Такви монашки примери својим животом, љубављу, силином вере најречитији су богослови који су гласнији од многих "риторских труба" мудраца овога света. Сетимо се апостола Павла који каже у 1Кор 2,1-7 "И ја, дошавши к вама, браћо, не дођох с високом речју или мудрошћу да вам јавим сведочанство Божије. Јер расудих да не знам међу вама ишта осим Исуса Христа, и то распетога. И ја бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету. И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни. Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену..." 

 

Богословље без "показивања Духа и силе" ништа је друго до празнословље и интелектуално играње са богословским терминима. Нема богословља без задобијања љубави Божије, односно сталног труда да је задобијемо. Зато је и Св. Максим Исповедник у својим Главама о љубави говорио пре свега о борби са страстима и грехом, а не о љубави као емоцији или некој философској категорији. Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се што је могуће више ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим нас учи да је знање без делања тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у богословљу и како богословље није и не сме да буде, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμναση του νοός " тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у својим делима многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се богословље често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина која је одвојена не само од подвига него и литургијског живота, који у својој суштини предпоставља подвиг јер нема литургијске заједнице међу егоистима. Међутим, ако метод неких данашњих богослова (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику.

 

Савремено образовање је данас важно за монахе само у оној мери у којој монасима омогућава да лакше комуницирају са људима овога света, али не само по себи. Имамо бројне случајеве потпуно неуких монаха који су били извор бескајне љубави и мудрости која није од овога света. Такви монаси врло простим речима и самом својом појавом никога не остављају равнодушним. Није исто некога интелектуално фасцинирати својим знањем и некога навести да темељито промени свој живот тј. покаје се и заживи пуноћом вере у Христа. То су потпуно две различите ствари. Човек истинско знање Бога и духовних реалности не задобија рационално већ интуитивно, унутрашњом спознајом срца, након што се претходно довољно ослободи деловања страсти и греха. 

 

Да будем прецизнији, није погрешно да монаси који имају одређене дарове стичу образовање овог света (уз духовни савет и надзор старца) али по могућности (ако су схимни монаси у општежитељном поретку) не би требало да напуштају свој монашки начин живота (а данас нам савремена технологија то допушта). Суштински је важно за монахе да живе дубоко усидрени у монашком поретку (заједници) и богослужењу кроз које се та заједница живо пројављује. Тај свакодневни литургијски ритам монашког живота је посебно значајан за очување здравог монашког сведочења у свету. Без литургијске свести и здравог поимања Цркве као заједнице љубави у Христу монаштво може да постане фанатизам и неретко може да одвуче ван Цркве, у раскол и јерес, као што можемо видети у неким примерима савремене апостасије од Цркве у име наводне чистоте вере и монашког живота.

[Архимандрит Сава Јањић]

Стицајем животних околности био сам "приморан" да доста читам о социопатији.

Наука је доказала да социопатија може бити генетска варијација или је стечена, проблем настаје у мозгу, у центрима за регулисање емоција.

Социопате немају грижу савести, тј., немају кочницу.

По неким проценама, на 500 становника их има 20.

Како неко може да се каје ако не постоји механизам да  би развио грижу савести и како се један духовник може носити са таквим проблемом ?

 

Ово је веома важно питање. Настављајући на ваше размишљање заиста се стварно поставља питање колико је човек заиста слободан и одговоран за своје поступке уколико има генетски наслеђен проблем психопатије или социопатије? Пре пар година сам погледао један документарац који говори о истраживању на овом пољу и заиста изгледа да сви људи немају исту способност за емпатију и здрав живот у заједници. Конкретно, у вези психопатије може да се закључи да одређени људи потенцијално може да се развију у озбиљне криминалце и злочинце уколико се за то створе одређене спољашњи услови. Такође, живот у одређеном здравом социјалном и моралном миљеу колико толико може да спречи овај негативни развој. Отуда је и значај нашег хришћанског православног етоса, али и у ширем смислу и закона који одређују одређене границе човековог понашања. Зато у ратовима и ситуацијама када долази до дезинтеграције друштене структуре и моралних норми одједном неки обични људи који су претходно изгледали крајње безазлено преузимају контролу и у стању су да почине крајње бруталне злочине и насиље, врло често над невиним људима.

 

Сви који су преживели ратове, а имали смо их у нашем животу, врло добро знају о чему говорим. Лично ми је тада било јако тешко тада да разумем како једна релативно стабилна друштвена структура и односи међу ближњима и комшијама различитог етничког или верског порекла одједном нестају и они који су живели у релативном миру постају један другом отворени непријатељи. Врло мали број људи, колико сам могао да видим, имао је снаге да и јавно дигне глас и да под цену сопствене жртве заштити друге. Личности слабијег духовног интегритета у таквим ситуацијама се идентификују са групом (етничком, политичком, расном) и не размишљају слободно, већ своју слободу предају групи која њима управља обично преко личности која је најчешће сама социопата или психопата и која се намеће крајње бескрупулозно као вођа у тренутку кризе, што многима изгледа као пример снаге и одлучности. Духовно јаче личности и поред снажног искушења да се препусте групи, налазе снаге да се супротставе, било речју или делом. Таквих примера је увек било у историји људског рода. Посебно ми је чудно да лица која су на позицијама да покажу већи степен духовне снаге у таквим случајевима нису увек у стању да правилно расуде па се и сами препуштају духу времена тражећи разна оправдања за своје очигледно нејеванђелско понашање.

 

Све ово никако не значи да су људи који су чинили зло или ћутали гледајући како се зло лоши по себи, а да су ови други по себи добри и свети. Засигурно и код једних и код других има одређени степен слободног избора али никада не можемо у потпуности знати колико је огреховљена природа, која свој начин постојања има у личности свакога од нас, суспендовала слободу. Бог за разлику од нас људи, гледа пре свега намеру и колико човек себе принуђава на добро, а не колико тога има по природи или захваљујући социјалним условима у којима је одрастао. Врлина није у природним способностима, већ у принуђивању себе на добро, у борби са страстима и са грехом. Лично не сумњам да је међу светитељима Цркве било социопата и психопата, људи са разним врстама психичих, сексуалних и других деформација, али који су силином своје вере и подвига кроз покајање (промену ума и срца) задобили благодат Божију којом с успели да се сачувају од греха и да стекну ону доброту која не зависи од природе или порекла, већ долази само од Бога, који је једини добар и свет сам по себи.

 

Сасвим се легитимно поставља питање како судити о поступцима људи који немају исте генетске и социјалне предиспозиције за морално и друштвено прихватљиво понашање. Пре свега, не треба уопште судити и зато нас и Господ учи "Не судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити." Мт 7.1-2. Такође нам говори: "Не судите по изгледу, него праведан суд судите." Јн 7.24. Господ не суди по нашим делима јуридички, већ је суд Божији лични сусрет целокупне човекове личности са Богом. У оној мери у којој Бог препозна у нама лик Свога Сина у тој мери ћемо и ми имати удео у вечној заједници са Богом, односно она ће бити или вечна радост или вечно мучење и патња. Човек није апсолутно слободно биће јер да јесте био би Бог. Човекова слобода је реалативна и по самој чињеници да смо створени и нисмо по себи вечно-постојећи. Да ли то значи да је Бог допушта да се једни људи рађају као потенцијални криминалци и злочинци, а други као потенцијални светитељи, људи високог степена хуманости и саосећања према другима? Веома је опасно овако поставити ово питање. И поред огреховљене природе коју сви носимо човек никада не губи могућност да изрази своју слободу и избор у односу на Бога. Како сваки од нас то изражава зависи од наше личности и наших природних способности или неспособности, али Бог у сваком човеку види икону Сина Свога и не расуђује о нама онако како то ми чинимо узимајући често на себе слободу да будемо судије ближњему. У књижевности је овом питању посебно пажње посветио Достојевски. Већ смо у овим дискусијама говорили о примерима посебно у романима "Злочин и казна" и "Браћа Карамазови".

 

Бог је створио човека за добро и вечну заједницу у љубави. Човековим падом у нашу природу улази читав низ аномалија које се преносе из поколења у поколење. Људска природа је оболела и изгубила је своју првобитну слободу и лепоту која се манифестовала афирмативно у односу на Бога. Страсти и грехови који произилазе из страсти показатељ су потпуног поремећаја човекове природе који се пренео на васцелу створену природу која тужи и пати чекајући избављење. Зато је веома важно да упознамо и стално упознајемо дубине своје огреховљености и пада. Овде не мислим само на личне грехове већ на пад целокупне људске природе. Светитељи су благодађу Божијом дубоко упознали пад човека иако га сами врло често нису лично искусили. Зато када читамо у њиховим животима да се сматрају најгрешнијим од свих они то заиста и мисле јер у дубини смирења и заједнице са Богом коју остварују они созерцавају целину људске природе и пад сваког човека доживљавају као део свога сопственог бића. Они плачу за целим светом Адамовим плачом, како га је звао Св. Силуан Атонски. У Христу, кроз живот у Цркви, ми се васпостављамо у новом начину постојања, евхаристијским начином живота се изграђујемо као саборна личност Христова у којој нема ни мога ни твога, у којој је пад ближњега и мој пад, радост другога и моја радост и изнад свега где је други не негација или изазов нашој слободи, него њена афирмација. Без другога ја не могу да себе остварим као личност у Христу. Ми се не спашавамо индивидуалним односом са Богом, већ једино кроз друге у заједници, у Цркви. Зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Наш однос према Богу и степен нашег духовног напретка се пре свега огледа у односу према ближњима.

 

Веома важно питање које се пред нас поставља јесте колико је заправо човек као појединац одговоран за своје поступке. Господ нас учи из бројних примера да ће покајани грешници ићи пред нама у Царство небеско. То видимо и у историји Цркве и сасвим је јасно да је јуридички морализам потпуно неприхватљив. Штавише он је озбиљан проблем и онемогућава заједницу са Богом и ближњима. Зато Господ толико изобличава фарисеје који су живели споља врлинским животом држећи се закона али су били као "окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте" Мт 23.27. Многи људи заиста нису у потпуности одговорни што су отишли на пут криминала и злочина јер је том погрешном избору допринела или њихова природна неспособност (често психопатија или социопатија) да у одређеној ситуацији направе исправан избор али такође и социјалне околности и морална структура друштва и заједнице у којој одрастају. Ава Доротеј то веома лепо објашњава у причи о две девојчице близнакиње које су отете од разбојника, а потом продате као робље. Једну је купила и одгојила проститутка и научила је греховном начину живота, а друга је одрасла уз благочестиву жену која ју је научила врлинском животу. Ава Доротеј објашњава: "Реците ми сада: шта ми можемо рећи о њиховој страшној судби? Обе су девојчице биле мале, обе продане, не знајући ни саме куда. Али, једна се нашла у рукама Божјим, а друга је упала у канџе ђавола. Може ли неко да претпостави да ће Бог исто тражити и од једне и од друге? То је немогуће. Једна је знала за суд и за Царство Божје, даноноћно се учила речима Божјим, а друга никада није ни видела ни чула ништа добро. Како би, дакле, обе биле суђене једним истим судом? Може ли ко то сад објаснити? Нико дакле не може ништа знати о судбама Божјим, јер једини Он све зна и једини Он може да суди." http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0605.htm

 

Конкретно, људи који пате од одређених психичких болести или поремећаја не смеју да очајавају већ треба да покушају да разумеју да једино у Христу могу да остваре себе као здраве и потпуне личности и зато треба да му се са надом, вером и љубављу предају. Можда никада споља гледано неће успети да остваре онај степен врлине који може да се види код оних који немају овакву борбу, али у очима Божијим, ако се храброи предано боре и принуђавају своју природу они могу врло лако бити много виши од оних које људи хвале и узносе. С друге стране, спољашња врлина и мудрост често може бити само фасада иза које се крије рафинирана гордост и прелест.

[Goran8080]

Oce Savo,pomaze Bog!

 

Moje pitanja su sledeca ,u stvari jedno isto pitanje malo prosireno...zasto SPC dozvoljava sebi bilo kakve izjave politicke konotacije vezane za Kosovo i Metohiju?Da li Srpska Crkva misli da je otimanje Kosova od Srbije kazna od Boga srpskom narodu?Zar nije Crkvi delotvornije da radi na stvaranju broja monaha koje bi nastanila u domovima Bozijim na Kosovu?Jel imamo dovoljan broj pravednika koje bi mogli smestiti u nase svetinje dole kod Vas?Zar ne mislite da kada bi Gospod uvideo nas trud i cuo nase molitve usmerene ka tom pravcu,sam nam vratio Kosovo ili ocekujete od nekih belosvetskih kanibala da nam ga vrate?Hteo sam da Vam uputim poruku private ali ste u prethodnim postovima upucivali na javnu diskusiju.

 

Svako dobro od Gospoda!

[Архимандрит Сава Јањић]

Ja se izvinjavam sto upadam, mozes Deki  i da prebacis ovu poruku u odgovarajucu temu ili otvoris novu...po meni nije problem pokajanje, jer je ono dar, ali tesko da ce sociopata uopste u Crkvu i poci, tj da ce mu cilj biti spasenje.

Vrlo je moguce da tu bude iz neke uloge koja mu odgovara, polozaja koji moze da prigrabi, koristi i slicno...

 

Pokajanje je i proces koji ide s godinama, i dosta "normalnih" ljudi ne ume da se kaje, misli da je ispovest nesto sto nije, ide mozgom...to sto sociopata ne razlucuje dobro od loseg tj ne oseca to, ne mora da znaci da ne zna sta je dobro, a sta lose, samo je pitanje motiva.

A da li mogu oni da promene svoj motiv tj manipulativnu prirodu?

I u kojoj meri?

Ja sam vidjala slucajeve u kojima bi se sociopata okruzio "dobrim" ljudima, sa jedne strane, da bi iz njih crpeo osecaj kako je dobar i pravedan, kako eto on buduci superioran intelektualno i svakako ipak tezi necem boljem i cela prica koja ide...a sve je bila manipulacija da bi dobio na drugoj strani sta mu odgovara.

Pa i ta osoba je u Crkvi i godinama...

 

I drugo pitanje koje se tu javlja, kako zastititi ostale od takve osobe, jer dok dopustamo da je ta osoba u Crkvi i da vrslja dok ne dodje do stepena promene, na tom putu ce povrediti mnogo ljudi. Koja je granica izmedju onog "ja sam takav to je moja priroda" i "ja sam bahat pa koristim prirodu kao izgovor".

I koliko je prosecan duhovnik nepsihijatrijski edukovan sposoban da to razluci?

 

Без икакве сумње могућност покајања човек не губи чак ни у највећем степену огреховљеног живота. Био човек социопата или још горе психопата он тим пројавама огреховљене људске природе није детерминисан и слобода која је најважнији елемент иконе Божије у човеку увек може да се пројави на нама крајње несхватљиве начине. Најбољи пример је случај покајаног разбојника "који је први ушао у рај" тј који је први задобио заједницу са Васкрслим Господом јер га је у последњем тренутку крсног страдања препознао као Сина Божијега и праведника. О разбојнику не знамо ништа више. Постоје неке апокрифне приче, али засигурно он је живео огреховљеним животом. Колико је заправо то била последица његове душевне оболелости и неспособности да нађе своје место у друштву, а колико последица његове слободне одлуке да иде путем греха и злочина можемо само да нагађамо. Овај пример нам сведочи да и поред свих греховних рана које човек носи, суштински не губи способност и могућност да нађе остварење своје личности у Богу и Бог у њему препозна свој лик. 

 

Читао сам о једном психијатру који се бавио посебно психопатијом и који је дошао истраживањем до дубоке личне спознаје да је он сам психопата. Његова могућност осећаја емпатије према некоме ко страда и пати била је ограничена, као хипер-интелигентан био је склон манипулацијама других и имао је још неке друге особине које спадају у домен овог поремећаја. Ипак тај човек се није развио у масовног убицу или диктатора и живео је здравим породичним животом, што показује да човек може да развије свој, да употребимо Фројдову терминологију, "супер-его" и надвлада оне нагоне (који су везани за подсвесни "ид") и који могу бити друштвено или морално неприхватљиви и штетни како за њега, тако и за оне око њега. Наравно, психологија може доста да помогне, али у нашој духовној традицији, узрастајући у вери и благодати Божијој, смиравајући се кроз упознавање своје пале природе човек стиче благодатну снагу да надвлада пориве пале природе и оствари своју личност у заједници са Христом. Рационализација овог процеса колико год била интелектуално примамљива, може бити јако опасна и довести до озбиљних расцепа у личности. Духовна традиција Цркве посебно наглашава борбу са помислима, очишћење ума и срца, повратак ума који лута по беспућима у тихо пристаниште срца. То су све појмови о којима се много говори у православној традицији, посебно код филокалијских отаца.  

 

Ипак не можемо наћи одговор на сва питања. Поједини људи су толико психички оштећени разним оболењима да нам се чини да је било какав облик слободног избора скоро потпуно ограничен. У ситуацијама озбиљних психоза или Алцхајмерове болести и сл. човек губи способност да контролише своје понашање. Ипак Бог остаје уз човека и у таквом стању, разуме и познаје оне најдубље покрете човекове душе који се не губе када дође и до потпуне деградације човекових менталних и когнитивних способности. Иако говоримо о душевним болестима, јасно је да су ове болести последица одређених органских поремећаја у организму, посебно у мозгу. Будући да душа делује кроз тело у таквом случају душевни елемент човекове личности није у стању да се пројави соматски, али то не значи неопходно да је и душа оболела. Исто тако, када је душа обузета страстима, то се неопходно не манифестује на телу и врло често може да се прикрије. Једно је сигурно, да нико због одређене психичке аномалије која је урођена или последица траума у детињству или других узрока није аутоматски лишен заједнице са Богом. Ове ствари су, наравно, толико изван наше могућности поимања да можемо само још једном да кажемо да је Бог судија, али праведни судија, који не суди по спољашњости, већ по љубави и који једини зна шта је у сваком човеку. 

 

Дакле, верујем да психологија и психијатрија могу да помогну, али не могу да буду замена духовној методи лечења, духовној психотерапији, која је заснована на томе да се човеково срце отвори за Божије деловање и исцелење. Оцелотворење човекове личности није само нешто што се завршава у нашем овоземаљском животу. Човек је позван да постане у потпуности оцелотворена личност тек у Царству небеском, па чак и у Царству небеском код оних који задобију блажену заједницу са Богом неће бити статике, већ вечног узрастања у љубави и савршенству. Зато и светитеље приказујемо иконографски у перспективи есхатона, а не само онакве какви су били у овом свету и веку. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Kad je to dokazala?

 

Uzrok psihopatije, kao i ostalih poremećaja ličnosti, može biti loša socijalizacija u ranom detinjstvu, genetske karakteristike, kao i posledice telesnih i duševnih oboljenja. Najčešći su uzroci da su psihopate u detinjstvu ili preterano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni.

 

Ово је и даље питање расправе међу научницима. Потврђено је да мозак психопата показује одређене карактеристике које су различите од мозга нормалних људи, али увек постоји могућност да је до промене дошло накнадно и да она није генетски узрокована. Начин живота и те како изазива соматске промене у организму, а душевне болести су првенствено биолошки и хемијски поремећаји нервног система. Слична расправа постоји и око сексуалне оријентације човека. Данас, у процесу систематске разградње традиционалног хришћанског морала, посебно се наглашава чињеница да је неко рођен као такав и да једноставно треба да прихвати себе какав јесте и да је то коначни смисао слободе. Овај релативизам отвара јако опасна питања. Да ли онда неко ко је склон нпр. педофилији или некој другом патолошком начину понашања може да каже да је тако рођен и да му друштво треба омогућити да живи у складу са "својом природом" и да нема никакву одговорност јер је "тако створен".

 

Мислим да овде имамо два питања. Прво питање јесте да ли је могуће да се генетски неко роди са неким поремећајем. Мислим лично да јесте и имамо бројне случајеве генетских мутација које су довели до разних органских поремећаја пре рођења. Многа деца се рађају са врло озбиљним поремећајима. То не значи да је Бог "крив" за то већ, како сам већ раније говорио, ово треба разумети у контексту пале човекове природе у којој сви партиципирамо и коју сви носимо, само што је лично не изражавамо на исти начин. У том смислу сасвим је могуће да се неко роди са предиспозицијом за психопатију или социопатију али да ли ће се претворити у активног психопату и постати злочинац зависи од многих фактора, пре свега од детињства, социјалне ситуације, друштва у коме одраста и траума са којима се суочава, а понајвише и од личног прихватања своје аномалије као природно детерминисане стварности од које је немогуће утећи. Одбацивање личне одговорности, чак и у случају генетски наслеђеног поремећаја не може да буде оправдање код човека који још има сачувану способност слободног одлучивања. Управо зато је велики значај покајања јер покајањем заправо човек одбацује оно што се намеће као псевдо-природни начин постојања и у дубоком поверењу у Бога мења свој живот и тражи своју истинску личност по лику Онога који га је створио. 

 

Друго питање јесте управо како се носити са одређеним психичким поремећајима и живети у складу са духовним и моралним нормама које дефинишу друштвено прихватљиво понашање. У томе је посебно велики значај наше вере и православног етоса који нас упућује на пут који је најоптималнији за остварење заједнице са Богом. Самим тим, из тога произилази опасност редефинисања односно, пре бих рекао, демонтирања хришћанског морала, чега смо данас сведоци. Хришћани су у самом почетку живели у једном паганском друштву у коме су били прихватљиви начини понашања који су данас у потпуности неприхватљиви са становишта хришћанског морала. Данас је посебан проблем што неке хришћанске групе све више прихватају етос који готово тешко да има икакве везе са хришћанском традицијом. У Цркви имамо и имаћемо различите људе. Иза ликова неких значајних личности не само у Цркви већ и шире у друштву које нас окружује крију се људи са обзиљним психичким проблемима. Ипак, захваљујући борби са страстима и грехом, човек хришћанин успева да потисне своју палу природу и заживи новим животом у Христу. Отуда још једном значај подвига без кога слобода, љубав, заједница у потпуности губе сваки смисао и постају философски појмови о којима се толико много говори, али којих је, авај, тако јако мало у практичном животу. Човека чини истински светим не природна предиспозиција ка добру већ слободни избор који се манифестује у борби са својим старим, псеудо-ја и облачењем у Христа, што је и суштина крштењског завета, који смо позвани да живимо и остваримо у нашем животу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Nisam odavno postavljao pitanja pa ih imam dosta. Ali postvljacu ih jeno po jedno. Kako su Sveti oci tumacili pricu o Sodomi i Gomori kao i izlazak iz Egipta? Jedan od kriticara je napisao ovo 

 

 

 Recimo, nema nikakvih dokaza da je Sodomu i Gomoru uništio asteroid. Apsolutno nigde nema traga takvog udara. S druge strane, ima gomila dokaza (uključujući i sama imena - valjda niko ne smatra da su zaista postojali gradovi sa imenima "Spaljen" i "Uništen"?) da su oba mesta uvek bila samo figurativne legende, tj. da nikada nisu fizički postojala.

Isto tako, istorijske i arheološke činjenice su vrlo jasne: Jevreji nikada nisu bili u ropstvu u Egiptu, tako da egzodusa iz Egipta nikada nije bilo. Nema nikakvih tragova pošasti, niti tragova faraona koji je poginuo proganjajući pobegle robove (a to u liniji u kojoj imamo ogromnu količinu zapisa o praktično svim vladarima). Zašto onda objašnjavati kako se pred njima otvorilo Crveno More? Prosto se nikada nije desilo.

Ukratko, ovo je ilustracija kako iz želje da se da naučno objašnjenje za nešto može nastati besmislica.

Koji je pravilan naučni pristup? Pa, kada se sretnemo sa nekom tvrdnjom, moramo da se zapitamo ovim redom:

- Da li postoje dokazi da se navedeni događaj zaista desio? Ako ne, nema potrebe za daljom pričom.

- Ako se događaj zaista desio, koji objektivni dokazi postoje u vezi tog događaja? Šta nam analiza tih dokaza govori?

- Da li postoji dobra hipoteza kojom možemo objasniti taj događaj sa svim pratećim dokazima? Koji su dokazi u korist te hipoteze, i koji dokazi bi tu hipotezu mogli da obore? (Ako postoji hipoteza, PRVO se traže dokazi koji je OBARAJU.)

To je sve. Izgleda jednostavno, mada u praksi skoro nikada nije.

Ako prođete kroz ovu listu, naćićete da postoji veoma, veoma mali broj paranormalnih tvrdnji bilo koje vrste za koje uopšte treba bilo kakvo objašnjenje. Za ogromnu većinu ćete ustanoviti da nema dokaza da su se ikada desile, ili da postoje sasvim očigledna i dobro uspostavljena objašnjenja.

 

Ако бисмо свим догађајима из Светог Писма приступили тако што бисмо њихову реалност могли да потврдимо само археолошким и другим историјским траговима, плашим се да бисмо тако могли и да дођемо и до самог Господа, о коме нам Римљани нису ништа конкретно оставили написано, а познато је да су бележили свакојаке важне и бизарне ствари. Наравно, по овој логици, оно што се не може доказати није се ни догодило. Уз сво поштовање, мислим да на овај начин можемо бескрајно да све релативизујемо. Догађаји из историје народа Израиља су сада тако познати и важни због тога што јудео-хришћанска цивилизација ове догађаје сматра кључним историјским моментима људске историје. Међутим, из перспективе неке друге цивилизације ти догађаји су могли бити толико безначајни да није било потребе ни да се бележе. Колико само има тога што никада није забележено у историји Египта. За Римљане Јудеја је била важна само у оној мери колико је то крило Империје било мирно и стабилно. Рим је себе сматрао за супериорну цивилизацију и постојало је нескривено презрење према Јеврејима, њиховим обичајима, очекивању месије и слично. Дакле, има много тога што није забележно из разних разлога. То свакако не значи да се у тим "слепим" периодима ништа није догађало. Једноставно, или трагови још нису пронађени или ти догађаји нису били толико важни за оне који су писали хронике. 

 

Баш ових дана сам читао текст на неком археолошком сајту како је пронађен прилично велики број скелета, војне опреме, чак и двоколице, у Црвеном мору, на извесној удаљености од садашње обале. Да ли је реч о некој флоти која је доживела хаварију или је можда то траг потопљне фараонове војске. Тешко је да ћемо икада сигурно знати. За нас као хришћане важно је шта ти догађаји представљају за нас и наш однос са Богом јер ти догађаји нису тек само обична историја, већ свештена историја изабраног народа која нас води до за нас најзначајнијег историјског догађаја, уласка Сина Божијег у историју, његовог оваплоћења. Бог је благоволео да се само Христово рођење тако неприметно деси да то нико од тадашњих историчара није ни забележио. Колико је тада било много важнијих светских догађаја да би неко писао шта се догодило у малом Витлејему и то код једноставних и сиромашних људи који су за велике римске историчаре, сенат и елиту били савршено безначајни. Историју су писали владари и моћници овога света и остављали су трагове првенствено о ономе што су они сматрали за важно. Судбине обичних људи остале су готово потпуно у сенци. Истина, археолошким истраживањима могу да се нађу сведочанства о животу тих малих и обичних људи међу којима је Господ благоволео да се јави, да живи и пострада. Међутим, археологија је тражење игле у пласту сена и опет када се нешто пронађе није увек лако потврдити идентитет и довести нађено конкретно у везу са одређеним догађајима, посебно ако ти догађаји нису јасно датирани у званичним хроникама тадашњих владара. 

 

Као хришћани ми у Цркви полазимо пре свега од Светог предања тј. Св. Писма и усмене традиције која се преноси с колена на колено, кроз дела Св. Отаца и богослужбену традицију наше Цркве. Сви догађаји из историје Израиља за нас немају само историјски значај, већ пре свега духовни и представљају икону догађаја који су се имали догодити или тек треба да се догоде. Овај начин егзегезе је увек био веома важан и посебно је још сачуван у Православној Цркви. Читајући Велики канон Св. Андреја Критског можемо да нађемо бројне примере како су одређени догађаји из историје народа Божијег истовремено саглеавани као иконе личног односа човека са Богом. Наравно, ово може бити за некога прихватљиво, а за некога уопште није кредибилно. Западне хришћанске традиције су већином одбациле добар део предања Цркве у покушају да рационализују веру, што их данас суочава са галопирајућом секуларизацијом. Мислим да је веома важно да у данашње време наша Црква остане чврста на темељима очувања хришћанске традиције која нас чини онима што јесмо. 

[kopitar]

oče Savo može te mi pojasniti što se tiče svećeničkog reda , da li je to u PC sakrament ili tajna koja se više ne može poništiti ili izbrisati tj. može li se nakon pokajanja isti vratiti u službu. Kod katolika je to neizbrisiv pečat , sakrament i crkva ga ne može poništiti jer mislim da je kao i krštenje neizbrisiv. Zanima me još da li je praksa u PC što se tiče ovoga ista kod svih , Rusa , Grka itd? I još me zanima kod vjenčanja da li sakrament dodjeljuje mladencima svećenik ili oni jedno drugome? Ispričavam se unapred jer mislim da ste o ovom već nešto govorili ali ne mogu da nađem.

[grigorije22]

Ако бисмо свим догађајима из Светог Писма приступили тако што бисмо њихову реалност могли да потврдимо само археолошким и другим историјским траговима, плашим се да бисмо тако могли и да дођемо и до самог Господа, о коме нам Римљани нису ништа конкретно оставили написано, а познато је да су бележили свакојаке важне и бизарне ствари. Наравно, по овој логици, оно што се не може доказати није се ни догодило. Уз сво поштовање, мислим да на овај начин можемо бескрајно да све релативизујемо. Догађаји из историје народа Израиља су сада тако познати и важни због тога што јудео-хришћанска цивилизација ове догађаје сматра кључним историјским моментима људске историје. Међутим, из перспективе неке друге цивилизације ти догађаји су могли бити толико безначајни да није било потребе ни да се бележе. Колико само има тога што никада није забележено у историји Египта. За Римљане Јудеја је била важна само у оној мери колико је то крило Империје било мирно и стабилно. Рим је себе сматрао за супериорну цивилизацију и постојало је нескривено презрење према Јеврејима, њиховим обичајима, очекивању месије и слично. Дакле, има много тога што није забележно из разних разлога. То свакако не значи да се у тим "слепим" периодима ништа није догађало. Једноставно, или трагови још нису пронађени или ти догађаји нису били толико важни за оне који су писали хронике. 

 

Баш ових дана сам читао текст на неком археолошком сајту како је пронађен прилично велики број скелета, војне опреме, чак и двоколице, у Црвеном мору, на извесној удаљености од садашње обале. Да ли је реч о некој флоти која је доживела хаварију или је можда то траг потопљне фараонове војске. Тешко је да ћемо икада сигурно знати. За нас као хришћане важно је шта ти догађаји представљају за нас и наш однос са Богом јер ти догађаји нису тек само обична историја, већ свештена историја изабраног народа која нас води до за нас најзначајнијег историјског догађаја, уласка Сина Божијег у историју, његовог оваплоћења. Бог је благоволео да се само Христово рођење тако неприметно деси да то нико од тадашњих историчара није ни забележио. Колико је тада било много важнијих светских догађаја да би неко писао шта се догодило у малом Витлејему и то код једноставних и сиромашних људи који су за велике римске историчаре, сенат и елиту били савршено безначајни. Историју су писали владари и моћници овога света и остављали су трагове првенствено о ономе што су они сматрали за важно. Судбине обичних људи остале су готово потпуно у сенци. Истина, археолошким истраживањима могу да се нађу сведочанства о животу тих малих и обичних људи међу којима је Господ благоволео да се јави, да живи и пострада. Међутим, археологија је тражење игле у пласту сена и опет када се нешто пронађе није увек лако потврдити идентитет и довести нађено конкретно у везу са одређеним догађајима, посебно ако ти догађаји нису јасно датирани у званичним хроникама тадашњих владара. 

 

Као хришћани ми у Цркви полазимо пре свега од Светог предања тј. Св. Писма и усмене традиције која се преноси с колена на колено, кроз дела Св. Отаца и богослужбену традицију наше Цркве. Сви догађаји из историје Израиља за нас немају само историјски значај, већ пре свега духовни и представљају икону догађаја који су се имали догодити или тек треба да се догоде. Овај начин егзегезе је увек био веома важан и посебно је још сачуван у Православној Цркви. Читајући Велики канон Св. Андреја Критског можемо да нађемо бројне примере како су одређени догађаји из историје народа Божијег истовремено саглеавани као иконе личног односа човека са Богом. Наравно, ово може бити за некога прихватљиво, а за некога уопште није кредибилно. Западне хришћанске традиције су већином одбациле добар део предања Цркве у покушају да рационализују веру, што их данас суочава са галопирајућом секуларизацијом. Мислим да је веома важно да у данашње време наша Црква остане чврста на темељима очувања хришћанске традиције која нас чини онима што јесмо. 

Zahvaljujem na odgovoru. Citao sam i ja tu vest to je najverovatnije sa ovog sajta. http://www.archaeologyhub.info/archaeologists-discover-remains-egyptian-army-biblical-exodus-red-sea/No ovaj sajt je poznat po laziranju vesti.

 

 Evo imao bih jos neka pitanja sa kojima ateisti najcesce prozivaju verujuce.

 

 1. Poznato je da jos od Starog zaveta preko novog i kroz citavu istoriju Crkve postoje svedocanstva o raznim isceljenjima. E sada neko od ateista se dosetio da postavi pitanje, da li postoje primeri da je Bog iscelio nekoga kome je amputirana noga ili ruka? Da nekome izraste nova ruka ili noga. Mi imamo primer Svetog Jovana Damaskina i mozda neke primere u vreme apostola, a da li se takva cuda desavaju i u nase vreme? 

 

 2. Interesuje me navodni progon pagana od strane hriscana, narocito vezano za 4 vek  http://www.badnewsaboutchristianity.com/gi0_vandalism.htm

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo,pomaze Bog!

 

Moje pitanja su sledeca ,u stvari jedno isto pitanje malo prosireno...zasto SPC dozvoljava sebi bilo kakve izjave politicke konotacije vezane za Kosovo i Metohiju?Da li Srpska Crkva misli da je otimanje Kosova od Srbije kazna od Boga srpskom narodu?Zar nije Crkvi delotvornije da radi na stvaranju broja monaha koje bi nastanila u domovima Bozijim na Kosovu?Jel imamo dovoljan broj pravednika koje bi mogli smestiti u nase svetinje dole kod Vas?Zar ne mislite da kada bi Gospod uvideo nas trud i cuo nase molitve usmerene ka tom pravcu,sam nam vratio Kosovo ili ocekujete od nekih belosvetskih kanibala da nam ga vrate?Hteo sam da Vam uputim poruku private ali ste u prethodnim postovima upucivali na javnu diskusiju.

 

Svako dobro od Gospoda!

 

Могу да једино одговорим у своје име и онога што ми радимо у Епархији Рашко-призренској. Пре свега сматрамо да наше изјаве везано за Косово и Метохију нису идеолошки и политичи обојене и произилазе из одговорности за наш верни народ. Осећамо потребу да сведочимо истину о страдању нашег народа у једном тешком времену у коме је наш верни народ упућен на своју Цркву и који може једино да преживи у овој ситуацији као Црква. Не мислим да политичке и историјске догађаје неопходно треба посматрати моралистички. Исто тако можемо поставити питање да ли је Ромејско царство (тј. Византија) кажњено па је зато нестало са политичке карте света. Бог не делује у историји на моралистички начин. Он нас стално учи да се не смемо везивати за стварност овога времена и да ништа од овога света није вечно. Кроз такву историјску педагогију пролазио је и народ Израиљски. Истовремено, страдање је често подстицај на још већу врлину. Могу да кажем да је у страдању добар део нашег народа на КиМ показао много већи степен вере у Бога него што је то било у предратним годинама. Посебно нас радује што је на богослужењима много деце и што много наших људи Цркву доживљава као део свога постојања и најдубљег идентитета. 

 

Косово и Метохија за нас није територијална или политичка категорија. Овај простор који је освештан нашим светињама и подвизима бројних светитеља и мученика је свештени простор и символ наше духовне везе са Богом без обзира на политичке реалности. Тако је било и у временима турског ропства, тако је и данас. Косово можемо изгубити само уколико изгубимо ону веру која га чини важним за нас као хришћане или ако о Косову размишљамо искључиво из политичке или идеолошке перспективе. Црква зато не ради на "стварању монаха". Ако ћемо да гледамо на квантитет у неправославним заједницама има много више и монаха и свештеника. Црква Христова сведочи истину, а то сведочење може да подстакне људе који су жељни монашког живота да својим монашким животом дају допринос том сведочењу истине Христове управо на просторима Косова и Метохије и Бог призива оне који чују духовни позив. Хвала Богу, мислим да то и радимо и да истовремено показујемо солидарност са страдалним народом не само својим монашким животом и богослужењем, већ и хуманитарним радом без кога би наш живот овде био тешко замислив. 

 

Наш циљ није да изазовемо политичку промену јер она је сама по себи привремена и све у овоме свету ће проћи. Као монаси ми гледамо у правцу Царства небеског и живимо свој живот на Косову и Метохији где је Црква изложена притисцима, нетолеранцији и прогону и где осећамо да наше сведочење има посебног смисла. Знамо да тамо где се умножи страдање, умножава се и благодат и то стално осећамо и то нас и држи на нашем путу. Православна Црква је кроз историју увек била праћена страдањима и тада је била духовно најјача. Није ствар у томе да је страдање само по себи спасоносно, већ верујемо да се до васкрсења једино може доћи крсним путем отстрадавања љубави Божије и сведочења наше вере тамо где је најтеже. То је свети апсурд наше вере која нас учи да живимо у овом свету, иако нисмо од овога света. 

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo može te mi pojasniti što se tiče svećeničkog reda , da li je to u PC sakrament ili tajna koja se više ne može poništiti ili izbrisati tj. može li se nakon pokajanja isti vratiti u službu. Kod katolika je to neizbrisiv pečat , sakrament i crkva ga ne može poništiti jer mislim da je kao i krštenje neizbrisiv. Zanima me još da li je praksa u PC što se tiče ovoga ista kod svih , Rusa , Grka itd? I još me zanima kod vjenčanja da li sakrament dodjeljuje mladencima svećenik ili oni jedno drugome? Ispričavam se unapred jer mislim da ste o ovom već nešto govorili ali ne mogu da nađem.

 

Свештенство као и све друге службе у Цркви има своје извориште у евхаристијској заједници у којој смо сви крштењем постали "царско свештенство" (видети линк на крају одговора). Примање свештеног чина је с временом постало примање посебне дужности, удела у приношењу евхаристијских дарова у име верног народа. За разлику од Римокатоличке Цркве (где је свештенство неизбрисив дар као крштење, који се не може одузети) у православној традицији свештенство је дар који Црква даје и који се може и одузети уколико не служимо на корист верног народа односно Цркве. Ми који смо постали свештеници смо то само по одобрењу верног народа који на чину рукоположења даје сагласност избору епископа и узвикује Аксиос (достојан). Једини свештеници са пуним даром свештенства су епископи и они једини имају и право да рукополажу друге клирике. Ми презвитери можемо да служимо само по одобрењу канонског епископа што се потврђује антиминсом (освештаним платном на коме се врши Евхаристија) и помињањем имена епископа. Без епископа презвитер не може да обави ниједну свештену радњу. Дакле, сами свештени чин презвитера је условљен односом према епископу, као што је епископ дужан да учи и дела у складу са првопрестолним епископом у одређеној области (у складу са "Апостолским правилима", од Цркве прихваћеним текстом из 4. века). Свештени чин је увек у зависности од другога. Епископ може бити хиротонисан само уз сагласност сабора епископа у једној области и уз сагласност народа који га прихвата ускликом "Аксиос". Хиротонију морају да обаве најмање три епископа. Има случајева где изабрани епископ није прихваћен од народа и где га јерархија није могла наметнути, што показује да епископ сам по себи такође није извор свештенства иако иконизује Христа на Литургији. Извор свештенства је једино сами и једини Првосвештеник Христос, а сваки епископ у православној традицији добија Петровску службу председавања у љубави локалном Црквом (дијецезом, епархијом) која је истовремено и целовита Католичанска Црква. Он је епископ само уколико га и верни народ прихвати као свог "надгледника" (што реч епископ и значи), свог пастира и оца и уколико својом потврдом (Амин) даје валидност тајнама које врши. У Цркви је све међузависно и ништа самостално не може да се ради ван контекста заједнице.

 

Такође и презвитер и епископ не могу служити Литургију без верног народа зато што они сами не освећују дарове већ само обављају видљиви и непосредни део приношења дарова, али без потврде народа (Амин) на евхаристијску молитву свештенослужитељ није у стању да претвори дарове. Ово је такође једна од разлика са Римокатоличком Црквом где презвитер може да сам служи мису без народа. Мислим да је овде у Православној Цркви сачувана древна традиција да сви присутни на евхаристијском скупу учествујемо у приношењу и освећењу дарова, али да епископ или презвитер само началствују скупу. Постоји дакле узајамна зависност - ни народ не може да врши Евхаристију без свештеноначалника, нити епископ или презвитер могу да служе без народа. Према томе, свештени чин је дар Цркве којим верни народ "царско свештенство" предаје одговорност и дужност онима који су изабрани да у име црквеног сабрања приносе дарове. Он се стога може одузети, а не само суспендовати као у Римокатоличкој Цркви. Чак је и крштење делатно само у оној мери у колико га живимо. Веровање да крштење само по себи спасава (ако га примимо као деца) и ако га после не усвојимо својим животом је по ономе што је мени познато страно нашем црквеном предању. Крштењем нам се даје нови живот у Христу као дар, али оно ће бити делатно само у оној мери у којој га ми актуелизујемо својим животом и слободним прихватањем Христа као нашег Спаситеља. Схватање било које тајне као чина који делује сам по себи представља негацију слободе, а без слободе нема ни благодати ни спасења.

 

У појединим Православним Црквама има разлика како се примају у Цркву лица која су већ у свештеном чину у другој неправославној Цркви. Црква по икономији може да одређени обред који је обављен у складу са предањем оснажи и прихвати. Тако се може прихватити тајна крштења уз обавезно давање миропомазања као потврде јединства са Црквом иако у неким праксама наново урађен обред крштења уколико није била испоштована форма обреда у претходном случају. У руској традицији постоји пракса да се не врше поново рукоположења, већ се литургијски може признати свештени чин учешћем у великом входу где се новопридошлом који је претходно примио миропомазање даје да носи епископски омофор. Ова пракса, колико знам, не постоји у другим Православним Црквама. Знамо је да је у одређеном историјском периоду у Православној Цркви некритички усвојено много учења из Римокатоличке Цркве који немају основа у православном, источном предању, а често ни у учењу Западне Цркве из првога миленијума хришћанства. То се у вези са овим о чему размишљамо односи на тачан број светих тајни и њихово вршење ван литургијског контекста али и учење о трансубстанцијацији (пресушаствљењу) које никада није на овај начин дефинисано у Православној традицији. Код древних отаца не наилазимо на тачно пребројавање светих тајни јер је све у Цркви тајна и има смисао не само по себи већ једино у контексту евхаристијске заједнице. Данас често код људи наилазимо на својеврсно магијско схватање свештених радњи, међутим оне почивају искључиво на слободи и вери и не делују само уколико верујемо у њих и живимо њима. Што се тиче промене светих дарова који постају Тело и Крв Христова, за Православну Цркву ти освештани дарови имају значај пре свега у контексту Литургије и не постоји традиција ванлитургијског поштовања Дарова у смислу западне традиције празника Corpus Christi (tj. Тијелово) и адорације светог сакрамента. Суштина освећења дарова није само у томе што они постају Тело и Крв Христова већ што њиховим примањем верни народ и свештенство сами себе афирмишу и потврђују као Тело Христово, као Цркву. Евхаристија има смисла само у контексту заједнице. Ова чињеница посебно наглашава колико је важно да се сви верни који присуствују приносу (анафори) причесте. У древна времена они који су били под забраном (у контексту дисциплине покајања) нису ни присуствовали приносу дарова (Литургији верних), већ само Литургији речи. Чињеница да још имамо много оних који присуствују Литургији, а не учествују у њој показује да погрешно схватање смисла Евхаристије и даље постоји у пракси и да треба активно радити на томе да се верни народ упозна са правим значењем евхаристијског сабрања који није обично или свакодневно богослужење као што је вечерње или јутрење, него посебно сабрање у коме се потврђујемо као Црква и Тело Христово примањем светих тајни. 

 

Света тајна брака у почетку није постојала као неки посебан обред у Цркви, а поготово не као од Литургије одвојена свештена радња. Човек и жена који су желели да ступе у брачну заједницу изражавали су свој пристанак на заједнички живот у склопу литургијског скупа, епископ или свештеник је благосиљао њихову заједницу молитвом и она је потврђивана заједничким причешћем. Дакле, брак потврђује Црква као Тело Христово, а не само свештеник или сами супружници својом сагласношћу. С временом, под утицајем царских венчања додати су одређени свечани елементи у обред венчања као и више молитава. С временом се обред венчања као и све друге тајне (осим рукоположења свештеника или хиротоније Епископа) могао вршити ван литургијског скупа, што је озбиљна аномалија, која се сада исправља и све се враћа литуријском контексту (и крштење, венчање, примање монашког чина, опело и др). Све су то саборни чинови који не би требало да имају приватни карактер јер у Цркви све бива у сагласности Епископа (или презвитера) и верног народа који одобрава својим пристанком (Амин) оно што свештенослужитељ учини и тако потврђује валидност тајни. Издвајање светих тајни из литургијског контекста заједнице народа Божијег неизбежно води њиховом претварању у својеврсне магијске обреде, који бивају искључиво схваћени као резултат дејства свештенослужитеља. У том смислу се свештенство погрешно може схватити као дар који мења природу свештеника, али то је тако далеко од православног предања. Међутим, као што сам рекао свештенослужитељ је само вршилац тајни али не и једини са-вршитељ јер је суштински важна црквена заједница верног народа. Отуда у православној традицији не користимо учење о opus operatum из западне традиције већ полазимо од чињенице да валидност тајни не одређује морална подобност свештеника него пре и изнад свега верни народ као целина "народ свети, род изабрани, царско свештенство". Свештеник је само саизвршитељ тајни који председава литургијском скупу. Ова перспектива се прилично била изгубила у току претходних векова у Православној Цркви и народ је постепено доведен у позицију пасивног посматрача свештених радњи које обављају искључиво клирици. Међутим, у новије време литургијском обновом и читањем молитава које свештенослужитељ као икона Христова у Литургији произноси у име верног народа наглас, присутни народ постаје активан учесник у свим тајнама Цркве.

 

Када већ говоримо о разликама треба поменути и исповест односно тајну покајања. У почетку Цркве исповест у данашњој форми није постојала. Они који су починили грехове који су подразумевали онемогућавање учешћа у светим тајнама од епископа су били подвргнути посебној дисциплини покајања. Спајањем ове праксе (помирења са Црквом) са монашком традицијом свакодневног исповедања помисли и духовног саветовања настала је исповест коју данас имамо, иако се верни народ на свакој служби моли за опроштење грехова који бивају отпуштени пре свега учешћем у Евхаристији, и то не аутоматски или магијски већ само у оној мери у којој смо свој живот променили, покајали се (преумили се - метаноја). Зато у традиционалним православним служабницима нема формуле опраштања која је у руске служабнике ушла из западне традиције (Ја те разрешавам од твојих грехова - ego te absolvo a peccatis tuis....). Свештеник је само сведок на исповести и онај који подстиче на покајање. Он чита молитве у којима се моли Богу да покајнику подари ослобођење од грехова или му даје по потреби одређену епитимију тј. забрану учествовања у светим тајнама док не промени свој живот. Ослобођење од грехова бива пре свега у контексту Литургије и верног народа који посрнулог брата поново прима у литургијску заједницу препознајући га као део Тела Христовог светим причешћем.

 

У контексту вашег питања мислим да је добро прочитати текст о "царском свештенству" протопрезвитера Николаја Афанасијева који осветљава овај веома важан сегмент православног предања http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm

[Дејан]

Oče Savo, da li ste izučavali Karla Gustava Junga, ako jeste, kakvo je vaše mišljenj o njemu i njegovom radu?