Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Arsenija]

@@Архимандрит Сава Јањић,

Hvala Vam na trudu i paznji.

Bila bih Vam veoma zahvalna kada biste mi objasnili -Zasto je joga nespojiva sa hriscanstvom ? Svestenici i monasi su o tome govorili,ali sve besede su imale prizvuk fanatizma.

Meni su asana vezbe u jednom periodu zivota bile od velike koristi ,a i danas ih povremeno praktikujem,ali veoma retko.

Posto planiram da ponovo krenem na jogu,postavila sam pitanje da li cu samim tim sto radim izvesne vezbe automatski prestati da budem pravoslavna hriscanka ?

Postavicu jedan klip kako bi moje pitanje bilo slikovitije.

[Gandalf Sivi]

Поштовани оче Саво, благословите! Имам и ја једно питање за Вас.

Од недавно сам почео да се на постдипломским студијама бавим тзв. ,, Теологијом ослобођења“. Ова теолошка школа, настала је у Латинској америци након Другог Ватиканског сабора, и у суштини може се назвати хришћанским социјализмом. Теолози ове школе ( Гутијерес, Сорбино и други) сматрају да господ није само донио људском роду искупљење већ уједно и ослобођење потлаченима и сиромашнима. Црква, као Тијело Христово које дјелује у историји има задатак да се бори еванђељем против тлачења сиротиње, и ненормалног богаћења појединих који су на власти.

Мене сада интересује, како православна црква приступа овој теми, и како ми као вјерници ( а неки од нас можда и будући служитељи олтара) можемо утицати на смањење сиромаштва и на угњетавање сиромашних од моћника овога свијета.

Хвала Вам на труду.

[Zoran Đurović]

Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

 

Племенити оче Саво, мој наставак дијалога је постован као засебан текст на: https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

 

Велики поздрав у Господу! 

[МиодрагМ]

Овај форум да ништа друго није урадио осим ових предивних одговора оца Саве, има пуно право да се зове Живе Речи Утехе!

 

Хвала, добри наш оче Саво!  На многаја љета!

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани оче Саво, благословите! Имам и ја једно питање за Вас.

Од недавно сам почео да се на постдипломским студијама бавим тзв. ,, Теологијом ослобођења“. Ова теолошка школа, настала је у Латинској америци након Другог Ватиканског сабора, и у суштини може се назвати хришћанским социјализмом. Теолози ове школе ( Гутијерес, Сорбино и други) сматрају да господ није само донио људском роду искупљење већ уједно и ослобођење потлаченима и сиромашнима. Црква, као Тијело Христово које дјелује у историји има задатак да се бори еванђељем против тлачења сиротиње, и ненормалног богаћења појединих који су на власти.

Мене сада интересује, како православна црква приступа овој теми, и како ми као вјерници ( а неки од нас можда и будући служитељи олтара) можемо утицати на смањење сиромаштва и на угњетавање сиромашних од моћника овога свијета.

Хвала Вам на труду.

 

"Теологија ослобођења" је јако комплексно питање и сигуран сам да ћете на вашим постдипломским студијама имати јако много посла да обрадите ову тему. С једне стране, оно што је добро у идејама Гутијерса и осталих јесте поштовање идеала друштвене правде, одбацивање насиља и нагласак на одговорности хришћана према сиромашним и онима који живе у неправди. И код пророка Исаије налазимо на речи: "Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница." (Ис. 61.1). Господ је такође проповедао пре свега сиромашнима и није презирао оне који су били на маргинама тадашњег јудејског друштва. Црква је од самих почетака имала посебну свест о бризи према сиромашним и харитативна активност је веома важан показатељ виталности Цркве у нашем времену. Као покрет који се посебно развио у оквирима Римокатоличке цркве у Јужној Америци 50тих и 60тих година прошлог века, теологија ослобођења никога није могла да остави равнодушним. Када је приликом недавне посете папе Франческа Боливији тамошњи марксистички председник Едо Моралес папи поклонио распеће у облику српа и чекића, могли смо да прочитамо различите интерпретације папине реакције. 

 

За разлику од свог претходника папе Бенедикта XVI који је признавао одређене позитивне елементе у теологији ослобођења, али је имао озбиљне приговоре због њеног марксистичког идеолошког призвука, папа Франческо који је и сам 70тих словио као противник овог покрета, показао је посебну осетљивност за питања социјалне правде и у више својих изјава говорио је о сиромаштву у свету као последици неправедних политичких и социјалних односа који милионе људи држе у беди, сиромаштву и болести. Папин сусртет са Готијересом 2013. и посебно са о. Артуром Паолијем 2014. виђен је као нека врста помирења мејнстрим католичке теологије са теологијом ослобођења. 

 

Мислим да је ово питање посебно актуелно у западном хришћанству зато што је вековима Римска Црква била један од главних стубова подршке феудалном и аутократском систему европских монархија, што је великим делом и довело до тако радикалног раскида Цркве и државе у многим западним земљама, посебно Француској, а потом и у другим земљама. Зарад привилегија у друштву и одржавања својих богатих имања, Црква је правила стални компромис са монархијама и сама делујући и живећи као монархија све до новијих времена. Дил између Цркве и државе је био веома јасан и исплатив за обе стране, монархије са аристократијом желеле су под сваку цену да сачувају своје богатство и привилегије, а Црква је проповедајући Еванђеље имала задатак да широке народне масе држи у покорности том систему, јер авај, владари су били миропомазани владари и свака побуна против њих била је директна побуна против Бога. Мислим да је ово један од кључних разлога атеизације и секуларизације Запада јер је овај систем постао неодржив развојем грађанског сталежа и посебно Реформације. Иако у оквирима Западне Цркве никада није нестало људи и покрета који су се жртвовали ради сиромашних и који су много допринели просвећивању  и христијанизацији народа у Африци и Азији, проблем је био томе што је Црква упорно ћутала о томе колико је империјални систем заправо неповезив са Еванђељем. Већа осетљивост за питања друштвене правде, посебно од Другог Ватиканског Сабора великим делом мења ситуацију иако је западно друштво под жестоким ударом секуларизације и атеизма па се тешко више уопште може говорити о хришћанској цивилизацији у класичном смислу на Западу. Разградња хришћанског етоса, барем онога што је од њега остало у новије време, је тако интензивна и незадрживо се шири у пост-комунистичким земљама, некадашњим православним земљама, које је атеизам толико нагризао да и обнова хришћанства не спречава разградњу хришћанског етоса. Звучи песимистично, али морамо бити реални. Идеја обнове јединства Западне и Источне Цркве у Европи ради њене нове христијанизације у светлу урушавања европске идеје, мигрантске кризе, финансијског колапса и јачања неонацистичких идеја свакога дана доводи нас пред нова питања.

 

Морам да кажем да на православном Истоку тек у последње време имамо мало више интересовања за питање друштвене правде, што је већином последица утицаја теолога образовних на Западу. Црква на Истоку у време Византије, Царске Русије и монархија под којима је живела никада суштински није доводила у питање сам однос са државом и питање социјалне правде у државама којима влада хришћански владар. Па чак и у време комунизма у Совјетској Русији је постојао прилично конформистички однос са властима, који је довео до озбиљних политичких потреса у јединству Патријаршије и тадашње Заграничне Цркве. Царска Русија је данас јако идеаллизована у савременој (посебно апокалиптичној) хришћанској литератури, али ситуација је далеко од сјајне. Русија данас нису само обновљени манастири, предивне цркве и литургије, већ и владавина корупције, олигарха и све веће само-изолације. Поред хришћанске обнове неопходна је и социјална обнова руског друштва које не може у 21. веку да функционише као нека форма апсолутистичке монархије (у свему осим по имену). У Русији је Црква увек имала посебно привилеговано место, али заборављамо да је огромни број људи у царско време живео у великој беди посебно у петерсбуршким и московским сламовима (о чему нам пишу тако искрено велики руски писци) и да суштински није било озбиљнијих настојања Цркве да се апсолутистичка монархија под Романовима прилагоди времену. Било је очигледно да рок трајања апсолутистичких монархија, како оних на Западу, тако и Русије неизбежно пролази. Православни цар је још од византијских времена виђен као својеврсна икона Христова и имао је у источно-православној традицији посебан значај као чувар вере и гарант богомданог поретка који је такав какав јесте и не треба га мењати. Ако је на Западу као симбол хришћаства виђен папа, на Истоку је то пре свега били цареви којима (част светим изузецима) није било страно да одмах промене патријарха и доведу себи оданог човека. Црква се борила против таквог положаја али га је често и прихватала као дату чињеницу. У либералној руској интелигенцији (добрим делом јеверејског порекла) која је била под утицајем марксизма и републиканских идеја, виђени су у Цркви највећи непријатељи руског друштва и није чудо што је и с друге стране комунизам Цркву гледао са још већим анимозитетом као опијум за народ, који је, како су они говорили, држан у беди и незнању док је мањи богати слој друштва живео у невиђеној раскоши и богатству. Ћутање пред неправдама совјетског друштва показало за многе као једини начин да Црква очува своју организацију и постојање у једном антихришћанском друштву. 

 

Овај модел Православна Црква је сачувала још из времена Византије. Још од цара Константина царство (империјум) добило је посебно место у новом христијанизованом римском друштву. Као што је Константин био сахрањен уз храм Св. Апостола, у великом кружном маузолеју окружен гробовима 12 апостола (у некима су биле мошти, а неки су били само символични гробови), цар је заправо виђен као 13. апостол или можда чак и више. Ова транзиција од идеје паганског бога-цезара и хришћанског василевса као видљивог елемента јединства хришћанског царства, од тада па све до данас, остала је један од највећих изазова православном односу према световним властима и тако ће бити све док имамо за циљ васпостављање хришћанске државе, што је искрено да кажем, потпуни анахронизам.  

 

Дакле и Запад и Исток имали су сличну одисеју у својим односима са световним властима, с тим што је на Западу посебно у почетку у варварским временима преовладавао папоцезаризам са папом као световним владаром (што је, истина, и до данас остао као поглавар државе Ватикана), док је на Истоку држава добила одређене прерогативе које су Цркву често доводиле у подређени положај и гарант стабилности државе, што и данас, руку на срце, можемо видети у неким државама. Одвајање Цркве и државе, посебно од француске револуције наовамо, многи су видели као велику опасност која доводи у питање могућност даљег опстанка и деловања Цркве.

 

Лично мислим да је реч радије о прилици да се вратимо ранохрићанским и аутентичним моделима функционисања Цркве у свету који је био и остао под влашћу кнеза овога света, колико год ми као хришћани покушавали да га христијанизујемо и учинимо савршенијим и праведнијим. Идеја хришћанске државе, хришћанског друштва, као политичког система пропала је и на Истоку и на Западу и сада смо у једном глобализованом друштву сличном оном из времена апостола у коме морамо да се вратимо оним принципима који су Цркви и давали толику виталност и снагу, иако иза себе није имала политичку власт, моћ и богатство.

 

Пре настанка прве хришћанске империје под Константином, Црква је живела практично на маргинама тадашњег римског друштва. У њеним редовима били су и богати и сиромашни, и слободњаци и робови. Било је и много секти и јеретика јер није било хришћанских царева да их прогоне, као што је то био касније случај. Снага Цркве била је у унутрашњој кохезији, а не у ауторитету било црквеном или световном. Сетимо се речи апостола Павла из 1 Кор 7, 20-24: „Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима. Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом.“

 

Из ових речи јасно видимо да се рано хришћанство није профилисало као социјални, политички или идеолошки покрет. То је, морам да кажем, најаутентичнији хришћански став, који иако не промовише равнодушност према ближњима и њиховој патњи, не тумачи Божију поруку у идеолошком правцу. Христос ниједном речју није критиковао Римску империју која је и поред свих културних и материјалних достигнућа почивала на суровој експлоатацији робова и социјалној неправди у којој су богати имали све привилегије, док су сиромашни живели у беди. Једноставно, оваплоћени Син Божији није дошао да нам донесе политички, социјални и хуманитарни систем. Он није дошао да нас ослободи од овоземаљских владара, што су толико жељно очекивали јеврејски националисти од свог Месије, већ да нас ослободи од владавине греха и укаже нам на потпуно други аспект слободе који се не темељи на материјалним, друштвеним и политичким околностима. Слобода у Христу суштински не зависи од социјалног статуса, већ је онтолошко питање тј. суштинско питање нашег начина постојања. Да ли то значи да су хришћани били индиферентни према социјалним неправдама? Засигурно нису. Познато је да су се богати хришћани често односили према својим робовима као према браћи у Христу. Литургијски није било раздвајања слободњака и робова, а у време великих епидемија хришћани су помагали не само својима, већ и паганима. 

 

Христова револуција, ако можемо уопште да употребимо ову реч која је крајње идеологизована, потпуно је другачије природе од тежње човека да овде у историји и времену направи својеврсно царство небеско. Хришћанство не мења спољашње околности света јер обличје овог света свакако пролази и идемо ка есхатолошком царству Христовом, па је апсурдно да га симулирамо овде на овом свету. То је било велико искушење Ромејског царства које је себе видело као идеализовану слику Царства Христовог до те мере да је свака промена друштвена или економска гледана са подозрењем, што је и довело до слабљења и пада. Хришћани су, ипак, увек осећали потребу да својом вером у Христа заквасе и овај свет колико је то у њиховој моћи, али без претензија да хришћанство претворе у политичку и социјалну идеологију.

 

Мислим да је то један од одговора и на тзв. теологију ослобођења. Нама није потребна теологија ослобођења као посебан богословски систем, јер само Христово учење, његов домострој спасења воде онтолошкој слободи која не зависи од околности у овоме свету. Управо ова порука Цркве данас је потребна секуларизованом и уморном пост-хришћанском друштву Европе, не само западном који убрзано тоне у морални релативизам и општу декаденцију, већ и Истока (не заносимо се олако причама о обнови светог Руског царства). Овај политички месијанизам једнако је опасан као и онај на Западу о доласку великог хуманисте, односно Антихриста, који ће у општем мелтинг-поту донети нови мир и благостање. У сваком случају свако од нас дужан је да у свом животу спровди еванђелска правила живота, воли и помаже ближње, али дефинитивно нисмо дужни нити је добро да формирамо било каква политичка, квази-теолошка или друга удружења у циљу промене друштва у коме живимо. Комунизам је најексплицитнија карикатура тог покушаја човека да заснује свет на социјалној правди и једнакости без Бога и преображаја људске природе, која је једино могућа у Христу Исусу. 

[Дидим]

Оче Саво, изгледа да грешком нисам поставио поруку у којој вам се захваљујем на одговору. Хвала вам на прелепом одговору и посвећеном времену и пажњи да се он напише!

[Дидим]

Имам још једно питање и унапред се извињавам ако је банално. (Ако је већ о томе писано на форуму, нека ме било ко усмери, или ако постоји литература на коју ме можете упутити, не морате трошити време на одговор.)

 

Тиче се причешћа. То сте споменули и у свом одговору ("Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму"). Ја сам се причестио свега два пута, иако на литургију идем често (раније редовно, а у последње време нисам за похвалу).

 

За причешће сам се припремио према црквеним брошурама које се налазе у продаји, дакле након недељу дана поста "на води" и након покајања и исповести. Због начина живота такву припрему нисам у стању да изводим често и мој литургијски живот се своди на оно што сте осудили као погрешно - заједничку молитву у храму и узимање нафоре на крају. На форуму је било текстова о честом причешћивању. У храму у који идем, врло мало верника се причешћује, врло ретко више од 5-6. Свештеник такође пита "Да ли сте се припремили за причешће?" Моје питање вама је да ли је причешће дозвољено без темељне припреме или просто ту припрему треба да обављамо чешће и да ли је за то довољан Ваш савет или морамо проверити и са локалним парохом?

 

Овде бих могао још штошта да додам, али не бих да ширим и компликујем, само хоћу мало да појасним са каквим се противречним информацијама млади верници сусрећу. Када сам први пут намеравао да се причестим, у току недеље смо одлазилу у цркву у једном граду, а на недељену литургију у другом и од свештеника смо добили различита упутства па се те недеље нисмо уопште причестили, него следеће. Срамота ме је да признам али од тада нас је више био страх да не урадимо нешто погрешно и причешћу смо пришли са великом тремом, него што смо се томе радовали. У литератури (мислим да су биле руске) били су неки грозни примери о последицама неприпремљеног узимања причешћа и припрему смо схватили врло озбиљно. Ја сам се од тада само још једном причестио, а мој пријатељ ниједном, иако смо обојица верници и идемо на литургију. Мислили смо да тако треба, идеално једном или два пута годишње у време божићног и ускршњег поста, али да је за младог човека и сасвим "довољно" једном у пар година...

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

Hvala Vam na trudu i paznji.

Bila bih Vam veoma zahvalna kada biste mi objasnili -Zasto je joga nespojiva sa hriscanstvom ? Svestenici i monasi su o tome govorili,ali sve besede su imale prizvuk fanatizma.

Meni su asana vezbe u jednom periodu zivota bile od velike koristi ,a i danas ih povremeno praktikujem,ali veoma retko.

Posto planiram da ponovo krenem na jogu,postavila sam pitanje da li cu samim tim sto radim izvesne vezbe automatski prestati da budem pravoslavna hriscanka ?

 

Никада се нисам бавио јогом или сличним методима. Без икакве сумње одређене физичке методе и вежбе карактеристичне за јогу и сличне источњачке системе могу бити од користи за физичко здравље. Међутим, проблем је у томе што није реч само о физичким методама. Јога је истовремено физичка, ментална и духовна пракса која је нераскидиво везана за религиозне системе који су поникли у Индији, хиндуизам, будизам и џаинизам и заснива се на њиховом схватању човекове личности. Другим речима, онај ко се озбиљно бави јогом мора пре или касније да проучи и ове системе веровања и свој живот саобрази са њима да би постигао максималне резултате јер, као што рекох, није реч о неким обичним вежбамак већ пре свега о духовним вежбама.

 

Чињеница је да су одређене источне методе нашле своје место и у хришћанству и да им је као и разним паганским обичајима дат хришћански смисао и значај. Конкретно, одређени аспекти бављења Исусовом молитвом, посебно са вежбама дисања и сл. подсећају на источне методе молитве и концентрације и вероватно су последица размене утицаја који су ишли путем свиле још од античких времена. Наравно, Исусова молитва када се схвати и практикује у оквирима православне традиције нема никакве везе са источњачким веровањима и њена техника има задатак само да помогне у сабирању на речи молитве и није сврха самој себи. Реч је, дакле, о одређеним техникама и праксама које постоје у различитим традицијама. И пагани су својим боговима приносили тамјан, поклањали се пред њиховим киповима и сликама, али када ми узносимо Богу тамјан (што је древна пракса још од старозаветног богослужења) и клањамо се Богу пред иконама ми имамо сасвим другачији став и однос. У иконоборачком периоду Црква је уложила огромни труд да објасни да иконе и мошти светитеља нису сами по себи предмет обожавања, већ да поклањајући се пред њима поштујемо прволик, самог Бога и његове светитеље у којима се Бог прославио. Свети оци су посебно од 4. века почели да користе философски језик (нео)платонизма, што је за многе било ствар саблазни и дошло је до бројних контроверзи, нарочито због различитог богословског схватања терминологије. Међутим, они су језику тадашње философије дали нови смисао и искористили га како би људима свог времена објаснили истине вере која је по свом језику Св. Писма била више разумљивија за људе семитске културе и страна интелигенцији тадашњег Римског царства. Тако и данас, често о говорећи о нашој вери, користимо савременији језик философије, па и науке, зато што нам помаже да успоставимо непосреднији дијалог са данашњом интелигенцијом, која све више има проблем да разуме традиционални језик Св. Писма и светоотачке теологије. У томе нема ништа лоше уколико је то под контролом и у служби очувања наше вере. Али то све може бити јако опасно када то користимо самовољно и од хришћанства правимо неки елитистички философски систем (као што су то чинили у раним хришћанским временима гностици).

 

Укратко, саме практичне (физичке) методе и јоге и других система уколико се практикују у оквиру православне традиције, ради здравља, мислим да саме по себи нису опасне. Опасно је када се на курсевима за јогу и разне источњачке вештине пропагирају источњачки верски и философски системи, који су у многим аспектима дијаметрално супротни хришћанству и могу да постану сурогат за нашу веру у Христа. Као православни пастири не би смели овом питању да прилазимо са фанатизмом, већ да неки од нас детаљније проуче те методе, објасне верницима како да их примењују и обавезно да се то чини уз молитву и редовни евхаристијски живот у Цркви. 

[Севастократор]

Оче Саво, благословите!

 

Хвала Вам на овом мудром, смиреном и зрелом одговору везаном за физички аспект јоге. Јога је сложен, комплексан и врло широк систем који пре свега подразумева духовну и мистичну праксу која представља инославну духовност и спада у духовну и мистичку праксу хиндуизма. О ширини термина јоге је излишно говорити јер су под том капом обухваћене и разне сексуалне праксе и сексуално-магијске праксе (тантра-јога) које често иду и даље од голог блуда до сексуалне магијске праксе која је потпуно саобразна европским сатанистичким и езотеричким ритуалима, али су обухваћене и физичке вежбе, хигијенска пракса, правилно дисање и здрава исхрана. Јога као јединствен систем не постоји и зато имамо хатха-јогу, ову јогу, ону јогу... постоји чак и „јога смејања“ која се базира на изазивању смеха голицањем, смешним ситуацијама и „заразним“ ширењем смеха када неко почне да се смеје, па и остали око њега то исто раде и не знајући разлог.

 

Код нас се под „јогом“ углавном подразумевају вежбе налик на аеробик и не подучавају их јогини, већ фитнес-инструктори. Да ли је то правилно називати „јогом“ или не, пошто се не ради о духовној јоги не знам, али је то код нас постао термин који се везује за фитнес, пилатес, аеробик и сл. Ради се о систему физичких вежби које доказано имају благотворно дејство за кичму (идентични положаји, само под другим именом, раде се у спортским и медицинским центрима, као и на вежбама балета) и о техникама дисања које се заснивају на томе да нпр. током вежби издисај треба да буде потпун и да потпуно испразни плућа и да траје временски двоструко дуже од удисаја и сл. О утицају тих вежби на физичко здравље, релаксацију и ослобађање напетости би најбоље било да говоре они који их практикују.

 

Неспорно је да се код нас на тим курсевима често уплићу и елементи хиндуистичког мистицизма, на пример учење о „чакрама“, замишљање удисања светлости при удисају а издисање прљавштине и мрака при издисају, некад и понављање хиндуистичке мантре „ом“. Исто тако је неспорно да постоји известан број православних верника који ове вежбе ради без тих елемената, на идентичан начин као што и многи православни верници (укључујући и свештенике и монахе) практикују источњачке борилачке вештине без будистичких и зен-елемената, клањања и приношења жртви умрлим учитељима, без зен-медитација и слично. Међутим, такви верници се тренутно налазе под тешком оптужбом браће верника да практикују хиндуизам и да је оно што раде не само неспојиво са православљем, него и антиправославно. Овај Ваш став који сте изнели, и на коме Вам хвала, на овом форуму је био осуђен као „пропагирање хиндуизма“ када су га изрекли други. Слично се дешава и у стварном животу и реалном окружењу, где људи морају да крију да се баве овом физичком активношћу, а постоје чак и свештенички савети да се она мора исповедити и од ње одрећи да би се причестило. Заузимање тих положаја је, упркос изнесеној аргументацији, осуђено као „ритуално клањање хиндуистичким боговима“. При том се чине врло опасне ствари када се дају осуђујући коментари без познавања материје, па се тако уместо јоге саветује молитва и литургија, као да је молитва техника релаксације, а метанисање на литургији замена за јутарњу гимнастику.

 

Лично не практикујем јогу (или прецизније: јога-положаје или „асане“), али сам са њом прилично упознат, познајем доста људи који се њоме баве из разних разлога и нудио сам и нудим и даље да своја сазнања поделим са другима јер сматрам да је ово проблематика која треба да се што више расветли, а не да се на њу баца мрак осуде, поготово што се ради о већ толико распрострањеној ствари да нема варошице у Србији без излепљених огласа за „течајеве јоге“, нити телевизије на којој у оквиру вежби и здравог живота није промовисана јога. Ипак толики број секташа, стварних јогина, хиндуиста и отпадника од православља немамо, међутим табу над овом темом и даље стоји. Овде бих Вас замолио, у своје лично име и име још понеких који су се на овом форуму усудили да покушају да кроз разговор ову тему расветле и отворе за дискусију, да изнесете своје мишљење како би одговорна лица која репрезентују став Православне Цркве требало да се по овом питању опходе? Овде не мислим само на свештенике, већ и на администраторе и модераторе православних форума на интернету, који се по овом питању често односе веома строго, искључиво, чак и грубо, дајући себи за право да одређују ко јесте, а ко није „ђавоиман“ или има право да себе назове православним верником.

 

Хвала Вам унапред на одговору.

[Arsenija]

Укратко, саме практичне (физичке) методе и јоге и других система уколико се практикују у оквиру православне традиције, ради здравља, мислим да саме по себи нису опасне. Опасно је када се на курсевима за јогу и разне источњачке вештине пропагирају источњачки верски и философски системи, који су у многим аспектима дијаметрално супротни хришћанству и могу да постану сурогат за нашу веру у Христа. Као православни пастири не би смели овом питању да прилазимо са фанатизмом, већ да неки од нас детаљније проуче те методе, објасне верницима како да их примењују и обавезно да се то чини уз молитву и редовни евхаристијски живот у Цркви.

Hvala Vam na odgovoru. 

Slazem se sa Vama.Vezbe su dobre za zdravlje,tu nema nikakve dileme.

Besmisleno je govoriti o tome da li je fizicka aktivnost korisna za zdravlje...Bilo je reci da izvesne vezbe predstavljaju ritualno nasledje hinduizma ... pa sam ja ,po nekoj svojoj logici ,dosla do zakljucka da se joga smatra idolopoklonstvom....zato sam zelela da cujem vise odgovora na to pitanje.

Zaista ste u pravu. Svako ko se bavi jogom ce pre ili kasnije da se susretne sa tom filozofijom,ali ni nju niko ne moze da nam nametne...jer je ona stvar licnog izbora. Ja poznajem ljude koji su tu filozofiju prihvatili jos pre 20  godina ,ali nikad nisam stekla utisak da nekome zele na silu da nametnu svoj stav ...mozda znaju da to stvara otpor...Dok sa druge strane pastiri kao da histericno prete i plase vec dovoljno zbunjen narod i tako ih odbijaju od crkve svojim grubim i nepromisljenim izjavama...a sve cesce i delima.

Hvala Vam jos jednom sto ste se posvetili mojim pitanjima koje skoro svi preziru,jer ih ne razumeju  .Svako dobro Vama i celom manastiru .

[Архимандрит Сава Јањић]

Имам још једно питање и унапред се извињавам ако је банално. (Ако је већ о томе писано на форуму, нека ме било ко усмери, или ако постоји литература на коју ме можете упутити, не морате трошити време на одговор.)

 

Тиче се причешћа. То сте споменули и у свом одговору ("Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму"). Ја сам се причестио свега два пута, иако на литургију идем често (раније редовно, а у последње време нисам за похвалу).

 

За причешће сам се припремио према црквеним брошурама које се налазе у продаји, дакле након недељу дана поста "на води" и након покајања и исповести. Због начина живота такву припрему нисам у стању да изводим често и мој литургијски живот се своди на оно што сте осудили као погрешно - заједничку молитву у храму и узимање нафоре на крају. На форуму је било текстова о честом причешћивању. У храму у који идем, врло мало верника се причешћује, врло ретко више од 5-6. Свештеник такође пита "Да ли сте се припремили за причешће?" Моје питање вама је да ли је причешће дозвољено без темељне припреме или просто ту припрему треба да обављамо чешће и да ли је за то довољан Ваш савет или морамо проверити и са локалним парохом?

 

Овде бих могао још штошта да додам, али не бих да ширим и компликујем, само хоћу мало да појасним са каквим се противречним информацијама млади верници сусрећу. Када сам први пут намеравао да се причестим, у току недеље смо одлазилу у цркву у једном граду, а на недељену литургију у другом и од свештеника смо добили различита упутства па се те недеље нисмо уопште причестили, него следеће. Срамота ме је да признам али од тада нас је више био страх да не урадимо нешто погрешно и причешћу смо пришли са великом тремом, него што смо се томе радовали. У литератури (мислим да су биле руске) били су неки грозни примери о последицама неприпремљеног узимања причешћа и припрему смо схватили врло озбиљно. Ја сам се од тада само још једном причестио, а мој пријатељ ниједном, иако смо обојица верници и идемо на литургију. Мислили смо да тако треба, идеално једном или два пута годишње у време божићног и ускршњег поста, али да је за младог човека и сасвим "довољно" једном у пар година...

 

Заиста је чудно да највећа тајна наше Цркве истовремено изазива толико контроверзних тумачења. Св. Евхаристија је од самог почетка Цркве била суштински елемент Цркве. Заправо Црква је постојала и постоји само око Св. Евхаристије, када смо сви окупљени око Христа и причешћујући се Његовим Пречистим Телом и Крвљу показујемо да смо једно у Њему и живимо тајном есхатолошког Царства небеског, које је већ и сада и овде међу нама скривено у литургијској тајни. Занимљиво је да у ранијој хришћанској литератури заправо нема оптерећености неком посебном припремом за Св. Евхаристију. То свакако не значи да припрема није потребна, међутим хришћани су од давнина цео свој хришћански живот, своју веру сматрали константном припремом, а Св. Причешће не наградом за добре аскетске трудове већ сусрет са својим Спаситељем, Лекаром и Исцелитељем. Мислим да је суштински важна та перспектива. 

 

Многи хришћани данас причешће виде као својеврсну награду и потврду своје достојности. Тај дубоко погрешни и моралистички приступ Евхаристији је заправо о довео до све ређег причешћивања које, нажалост, није само проблем наших времена. Већ од четвртог века имамо сведочанства да хришћани ређе приступају Светим тајнама. Морамо да погледамо шта се заправо историјски десило од тог времена.

 

Очигледно да је претварање хришћанства у имеперијалну религију изазвало велике промене у животу Цркве, али и у поимању Литургије и Евхаристије. Наравно, било би крајње погрешно рећи да се нешто суштински променило јер, хвала Богу, Црква до данас чува свест о Евхаристији као суштинском конститутивном елементу Цркве. Евхаристија је живо присуство Христа међу нама, а не тек један од обреда који нам даје снагу, помоћ и здравље. Када је хришћанство постала имепријална религија у цркве, које су до тада биле скромне грађевине (јер су се хришћани окупљали у домовима, често  кришом кријући се од прогонитеља) постале су највеличанственије грађевине позноантичког времена. Огромне базилике широм Империје прослављале су својим величанственим изгледом јединство небеског и земаљског царства оличеног у хришћанским владарима. Све је то имало и своју цену. Хришћанске заједнице, које су до тада биле мале и међусобно су се људи у њима познавали, док су пастири били људи као и они, блиски и приступачни, постале су сада велике црквене јединице. Саме речи дејецеза (διοίκησις), епархија (ἐπαρχία)  означавале су првобитно административне јединице Римског царства. Епископи се све чешће називају dominus или владика (деспот, δεσπότης). Епископи добијају по римским законима привилегије римских магистрата, а само пре неколико деценија били су прогањани и бацани лавовима у амфитеатрима. Црквене јединице постају велике административне јединице са великим бројем верника који су хрлили у цркве из редова пагана, пошто је већ од Теодосија Великог 380 г. хришћанство постала државна религија, а паганство је практичнo стављено ван закона. Пагански храмови су рушени или претварани у цркве у верском заносу који је често прелазио у нездрави и нехришћански фанатизам. У Цркву су почели да улазе и они који су истински веровали и они који су ради очувања свог иметка и државних положаја преко ноћи постали хришћани. Све је то утицало да Црква пооштри правила око причешћа видећи да многи узимају причешће у црквама, а нису ни веровали у Христа. Веома је важно разумети овај историјски развој. Пастири више нису познавали своју паству, огромне цркве као Св. Софија нису биле само место литургијског сабрања, већ и свих главних државних ритуала. Државни систем се нераскидиво спојио са црквеним ритуалом. Литургијски ритуал Свете Софије вековима је регулисао форму Литургије од великих саборних храмова до малих црквица. 

 

Управо у том времену имамо јачање монашких заједница. Мишљење многих историчара хришћанства јесте да је јачање монаштва заправо својеврсна реакција на секуларизацију световног црквеног живота, који се утапао у државни систем транформисане Римске империје. Истовремено, кроз јачање монаштва долази и до пренаглашавања аксетизма у хришћанском животу. Још у петом веку хришћанске римске даме хрлиле су у египатске манастире да би виделе чувене подвижнике као што је био Св. Арсеније, а приче о Симеону Столпнику и чувеним сиријским подвижницима изазивале су огромно интересовање у далекој Галији (Француској), где из писанија Св. Мартина Турског видимо да и тамо долази до појаве локалних аскета, подвижника, чудотвораца којима су ишли многи хришћани тражећи молитву и помоћ. Аскетизам који би суштински требало да буде у служби јачања евхаристијске свести постепено је, иако не увек и свугде, постао фактор који је утицао на све ређе приступање Светим тајнама, а почесто се дешавало да се промовише као алтернатива секуларизованом урбаном хришћанству.

 

Још од четвртог века имамо промену језика када се говори о Евхаристији. Истина, од најранијих времена због тајности (disciplina arcana) врло се мало говори о Евхаристији, а из писанија св. Јустина Философа и других апологета видимо покушаје хришћана интелектуалаца да објасне паганима да се они не окупљају ради родоскрављења и канибалства, за што су их злобно оптуживали пагани. Већ у 4. веку можемо да видимо како се о Светим тајнама говори врло јаким и застарашујућим изразима. Говори се о "страшној жртви св. Литургије" (φοβερή θυσία της Θείας Λειτουργίας), а о Евхаристији као (страшним тајнама - φρικτά μυστήρια). Наглашава се појам жртве која се приноси Богу, а суштина Литургије која је у благодарењу (εὐχαριστία) остаје донекле у сенци (то је озбиљно литургијско питање). Немојмо се заваравати, Црква никада није Евхаристији прилазила олако и увек је постојала јасна свест да је реч о чудесним тајнама у којима живо учествујемо у реалности присутног Христа, који се вазнео и седи о десну страну Бога Оца али је благодаћу Духа Светога међу нама литургијски. Литургија је својеврсно историјски континуитет Христовог пристуства на земљи. Ипак, дисциплина Цркве је постајала све јача, посебно у аскетским срединама из којих је долазило све више богослова Цркве. Вероватно, да би се спречило олако приступање Св. Тајнама од стране новообраћених или привидно-обраћених бивших пагана, Црква је била принуђена да појача ову дисциплину и сасвим разумљиво.

 

Како је време протицало све је ишло у том правцу да је постало сасвим нормално да они који присуствују литургијском приносу (а ко је могао да контролише присуство више стотина  верника у огромним базиликама) не приме Свето Причешће, па је уведен антидор (нафора) као својеврсно подобије, simulacrum Светих тајни. Иако су литургијски текстови сачували до данас свест Цркве да се на Литургију окупљамо да бисмо се причестили Телом и Крвљу Господњом, пракса тихог читања молитава (због огромних цркава у којима се тешко више ишта могло јасно чути, додатне мистификације обреда у олтару који је постепено затваран завесама, а после и иконама итд) већина верног народа постепено је губила свест да је причешће главни циљ учествовања на Литургији. У монашким круговима свакодневна литургија као наставак јутрења заправо је постала део уобичајеног дневног богослужења и акценат је стављен на помињање имена бројних добротвора, па се на свакодневним литургијама ретко ко (осим свештеника) и причешћивао. Правило о обавезном причешћу остало је једино за свештенство које служи и до данас је незамисливо да служашћи свештеник не прими причешће.

 

У монашким круговима, посебно након победе над иконоборством у 8 и 9. веку у Источном Ромејском Царству монашка правила постала су модел, а неретко и диктат у црквеном животу. Олтарске преграде постепено су постајале све затвореније, молитве све тише (или се читало очима да непосвећени случано не би чули речи молитве које су заправо молитва Цркве, а не свештеника), а верницима је преостајало да молитвено созерцавају тајне које су само посвећени могли да врше иза олтарске преграде. Причешће светим тајнама се постепено почело схватати као награда за добар живот, нешто што је потребно с времена на време, а не кључни елемент хришћанског живота и приступање Лекару да бисмо примили лек бесмртности како је причешће у раним временима често називано. Увођење праксе причешћа у сферу морализма повезало је причешће са обавезном исповешћу (што је и данас норма у Руској Цркви). Наравно, то не значи да исповест није битна али ово је посебно велика тема да би се сада о томе расправљало. У сваком случају нигде не постоји ниједно црквно правило које тражи обавезну исповест пре причешћа. 

 

Литургијском обновом у наше време имамо ситуацију у којој се све више верника данас причешћује Светим Тајанама. Међутим, и овде имамо нове проблеме и изазове. Неки су то схватили као норму, па се причешћу прилази као узимању нафоре без обзира на начин живота. Наш начин живота није сам по себи услов за причешће али покајање јесте. Ако живимо у покајању нећемо засигурно прилазити причешћу олако и лакомислено, већ са дубоком свешћу да прилазимо лекару. Онај који не тражи исцелења, а прилази чаши заправо показује да не верује у Христа и такво причешће је на суд и осуду, без икакве сумње. Зато је важно да се у ситуацијама где причешћу прилази већи број људи који нису познати свештенику обавезно нагласи да чаши приступе сви они који живе редовним евхаристијским животом и који нису под забраном причешћа. У већини парохија свештеници познају своје вернике и онима којима је наложена забрана причешћа (док не исправе свој начин живота) није препоручљиво да приступају чаши док не добију благослов свештеника.

 

Проблем са којима се суочавамо често и ми овде на Косову и Метохији, где долази већи број непознатих поклоника јесте да је веома опасно причешћивати све који прилазе, уколико претходно не подсетимо вернике да ако прилазе мора да приђу са покајањем тј. чврстом намером да промене свој живот и да не прилазе ако имају експлицитну забрану свог парохијског свештеника (исповедника). Ми немамо могућности да исповедамо ходочаснике јер је то пре свега посао њихових пастира и пароха, али их упућујемо да када прилазе причешћу прилазе као они који су болесни и којима треба помоћ лекара. То и јесте право настројење. Ми смо не само болесни, већ као створена бића потенцијално мртви сами по себи и једино у Христу имамо живот и спасење. Зато је добро да пастири у току Литургије говоре поред евенађелских тема након Еванђеља и о Литургији и о причешћу, те подсећају вернике, од којих многи нису довољно обавештени, да Господ гледа настројење нашег срца и нашу намеру. Пост, молитва, праштање другима, не чињење зла другима јако је важно, али само по себи не спашава уколико није у функцији нашег евхаристијског сједињења са Христом, јер хришћанство није моралистичка религија, већ живот у Христу. 

 

Завршио бих речима молитве свештеника пред приношење дарова (на херувимској песми) које изражавају настројење које треба да имамо приступањем не само освећењу дарова већ и њиховом примању:

 

„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш, владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима u Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединога благог и готовог да саслуша: погледај на мене грешнога и непотребнога слугу Tвог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом твога Светога Духа, дa обучен у благодат cвeштенства, предстанем овоме светом Престолу твом….“

 

Нема дакле достојних, посебно међу свима нама који смо везани телесним страстима, али чињеница да је сам Бог постао човек и да је он тај који приноси, који се приноси и који прима наше дарове који као Црква приносимо на Литургији, даје нам слободу да у покајању, вери, нади и љубави приступамо Светим Тајнама и примајући их постајемо Његови сателесници. То је наша вера и наше спасење!

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala Vam na odgovoru. 

Slazem se sa Vama.Vezbe su dobre za zdravlje,tu nema nikakve dileme.

Besmisleno je govoriti o tome da li je fizicka aktivnost korisna za zdravlje...Bilo je reci da izvesne vezbe predstavljaju ritualno nasledje hinduizma ... pa sam ja ,po nekoj svojoj logici ,dosla do zakljucka da se joga smatra idolopoklonstvom....zato sam zelela da cujem vise odgovora na to pitanje.

Zaista ste u pravu. Svako ko se bavi jogom ce pre ili kasnije da se susretne sa tom filozofijom,ali ni nju niko ne moze da nam nametne...jer je ona stvar licnog izbora. Ja poznajem ljude koji su tu filozofiju prihvatili jos pre 20  godina ,ali nikad nisam stekla utisak da nekome zele na silu da nametnu svoj stav ...mozda znaju da to stvara otpor...Dok sa druge strane pastiri kao da histericno prete i plase vec dovoljno zbunjen narod i tako ih odbijaju od crkve svojim grubim i nepromisljenim izjavama...a sve cesce i delima.

Hvala Vam jos jednom sto ste se posvetili mojim pitanjima koje skoro svi preziru,jer ih ne razumeju  .Svako dobro Vama i celom manastiru .

Наравно, треба чувати своју веру, а ми као пастири да пазимо да не генерализујемо ствари. Насмејала ме је ова изјава из Македоније: 

Откажете се од јогата или ќе ви дадам анатема 

Митрополитот Иларион Брегалнички повика сите што вежбаат јога да прекинат, зашто со тоа се одрекуваат од Светата Православна вера. Во спротивно, тој се закани-ќе фрли анатема на сите што практикуваат јога....

http://a1on.mk/wordpress/archives/504304

[Драгана Милошевић]

 

Откажете се од јогата или ќе ви дадам анатема

 

 

)

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

 

Хвала Вам на овом мудром, смиреном и зрелом одговору везаном за физички аспект јоге. Јога је сложен, комплексан и врло широк систем који пре свега подразумева духовну и мистичну праксу која представља инославну духовност и спада у духовну и мистичку праксу хиндуизма. О ширини термина јоге је излишно говорити јер су под том капом обухваћене и разне сексуалне праксе и сексуално-магијске праксе (тантра-јога) које често иду и даље од голог блуда до сексуалне магијске праксе која је потпуно саобразна европским сатанистичким и езотеричким ритуалима, али су обухваћене и физичке вежбе, хигијенска пракса, правилно дисање и здрава исхрана. Јога као јединствен систем не постоји и зато имамо хатха-јогу, ову јогу, ону јогу... постоји чак и „јога смејања“ која се базира на изазивању смеха голицањем, смешним ситуацијама и „заразним“ ширењем смеха када неко почне да се смеје, па и остали око њега то исто раде и не знајући разлог.

 

Код нас се под „јогом“ углавном подразумевају вежбе налик на аеробик и не подучавају их јогини, већ фитнес-инструктори. Да ли је то правилно називати „јогом“ или не, пошто се не ради о духовној јоги не знам, али је то код нас постао термин који се везује за фитнес, пилатес, аеробик и сл. Ради се о систему физичких вежби које доказано имају благотворно дејство за кичму (идентични положаји, само под другим именом, раде се у спортским и медицинским центрима, као и на вежбама балета) и о техникама дисања које се заснивају на томе да нпр. током вежби издисај треба да буде потпун и да потпуно испразни плућа и да траје временски двоструко дуже од удисаја и сл. О утицају тих вежби на физичко здравље, релаксацију и ослобађање напетости би најбоље било да говоре они који их практикују.

 

Неспорно је да се код нас на тим курсевима често уплићу и елементи хиндуистичког мистицизма, на пример учење о „чакрама“, замишљање удисања светлости при удисају а издисање прљавштине и мрака при издисају, некад и понављање хиндуистичке мантре „ом“. Исто тако је неспорно да постоји известан број православних верника који ове вежбе ради без тих елемената, на идентичан начин као што и многи православни верници (укључујући и свештенике и монахе) практикују источњачке борилачке вештине без будистичких и зен-елемената, клањања и приношења жртви умрлим учитељима, без зен-медитација и слично. Међутим, такви верници се тренутно налазе под тешком оптужбом браће верника да практикују хиндуизам и да је оно што раде не само неспојиво са православљем, него и антиправославно. Овај Ваш став који сте изнели, и на коме Вам хвала, на овом форуму је био осуђен као „пропагирање хиндуизма“ када су га изрекли други. Слично се дешава и у стварном животу и реалном окружењу, где људи морају да крију да се баве овом физичком активношћу, а постоје чак и свештенички савети да се она мора исповедити и од ње одрећи да би се причестило. Заузимање тих положаја је, упркос изнесеној аргументацији, осуђено као „ритуално клањање хиндуистичким боговима“. При том се чине врло опасне ствари када се дају осуђујући коментари без познавања материје, па се тако уместо јоге саветује молитва и литургија, као да је молитва техника релаксације, а метанисање на литургији замена за јутарњу гимнастику.

 

Лично не практикујем јогу (или прецизније: јога-положаје или „асане“), али сам са њом прилично упознат, познајем доста људи који се њоме баве из разних разлога и нудио сам и нудим и даље да своја сазнања поделим са другима јер сматрам да је ово проблематика која треба да се што више расветли, а не да се на њу баца мрак осуде, поготово што се ради о већ толико распрострањеној ствари да нема варошице у Србији без излепљених огласа за „течајеве јоге“, нити телевизије на којој у оквиру вежби и здравог живота није промовисана јога. Ипак толики број секташа, стварних јогина, хиндуиста и отпадника од православља немамо, међутим табу над овом темом и даље стоји. Овде бих Вас замолио, у своје лично име и име још понеких који су се на овом форуму усудили да покушају да кроз разговор ову тему расветле и отворе за дискусију, да изнесете своје мишљење како би одговорна лица која репрезентују став Православне Цркве требало да се по овом питању опходе? Овде не мислим само на свештенике, већ и на администраторе и модераторе православних форума на интернету, који се по овом питању често односе веома строго, искључиво, чак и грубо, дајући себи за право да одређују ко јесте, а ко није „ђавоиман“ или има право да себе назове православним верником.

 

Хвала Вам унапред на одговору.

 

Хвала вам на овим информацијама. Мање-више то је оно што сам и сам желео да нагласим, тј. да треба разликовати јогу као једну пре свега духовну (тачније спиритуалистичку) методу која подразумева прихватање хиндуистичких веровања од саме физичке методе вежби које имају задатак да помогну очувању телесног здравља. И сами сте добро рекли да се код нас више практикује јога као фитнес метода, али не смемо да игноришемо и чињеницу да постоје курсеви на којима се од полазника тражи да дубље уђу у философију јоге која је у својим фундаменталним принципима неспојива са хришћанством. Истина, и јога и хришћанство не пропагирају насиље, негативне мисли и расположења и слично, али хришћанство није идеологија пацифизма, већ вера у живог Бога који је постао човек и који нам доноси мир, али мир који није од овога света. Људи данас често мисле да је квалитет хришћанског живота  у неком блаженству, индиферентности према свему што нас окружује и слично. Имамо бројне примере светитеља који су и те како знали да покажу ревност која је неспојива са оваквим схватањима, али то нипошто не треба мешати са ревношћу без разума. 

 

Хришћанска вера је ангажована и подразумева жртву, а не пасивизам. Позитивно размишљање (positive thinking) не значи да равнодушно гледамо на страдање ближњих јер, авај, о свему мисли Бог и све је некако одређено Његовом вољом, па нема сврхе да се мешамо . То нема никакве везе са хришћанством. Источњачка философија у општим цртама подразумева својеврсну духовну анестезију. Човек није активни чинилац историје, а Бог није личност која се ангажује у љубави, посебно до те мере да и сам улази у историју да би пострадао ради спасења света. Источњачка философија (наравно постоје разлике и нијансе што би нас одвукло далеко) чини ми се више иде ка томе да једноставно спознамо пролазност и илузију реалности и да је надиђемо успостављањем дубље духовне равнотеже између нас и целог козмоса. Истинска спознаја у крајњем смислу иде ка пантеизму. Религија се у великој мери одражава и на културу и цивилизацију. Хиндуистичка култура и цивилизација је импресивна, али се тако очигледно примеђује одсуство жеље и потребе да човек активно учествује у историји. У хришћанству човек је сарадник Божији у спасењу света, а у хиндуизму он треба да само постане свестан свога божанства и изађе из зачараног круга промена и цикличног времена. 

 

Проблем западне цивилизације јесте у томе што је западни човек великим делом погрешно схватио своју улогу и уместо сарадника Божијег постао сам Бог и креатор савршеног друштва како га западни човек види. Отуда управо из некадашњих хришћанских земаља толико настојања да се у друге земље и цивилизације извезе западни систем политичких и других "вредности" које су преко империјализма бившег и садашњег нанеле и велике проблеме другим цивилизацијама, које једноставно нису могле да прихвате такве вредности. Већ сам говорио о томе да Христос није дошао да би створио савршени и праведни свет на земљи, неко хилијастичко царство у хармонији државе и Цркве. Он је дошао да нас позове на унутрашњу промену и зато хришћанство не би требало да зависи од цивилизације у којој је настало. Први хришћани били су Јудејци, потом је хришћанство проширено у Римској империји и прихватило је и христијанизовало многе традиције грчке и римске цивилизације, али исто тако хришћанство свуда по свету треба да долази као унутрашња снага, а не као експонент моћних светских сила које остатак света желе да науче најсавршенијим моделима друштвене организације, пословања, културе итд. Везивање хришћанства само за један културолошки и цивилизациони модел озбиљно сужава његову васељенску мисију. 

 

Ово је врло осетљиво и посебно важно питање у наше време. Данас је глобална цивилизација мање-више цивилизација западног потрошачког друштва, али ми као Православни треба да истину наше вере ширимо као универзалну поруку Христову, а не у амбалажи наших локалних историјских и културних модела за које многи сматрају да су најсавршенији израз наше вере. Да ли је византијска музика, на пример, која је блиска нама са медитеранских простора исто тако блиска и другим народима. Да ли је наша иконографија заснована на најлепшим примерима византијског умећа једини модел од Африке до далеког Истока? Када видим православне Јапанце који следују руској традицији и култури (одакле им је и дошло Православље) све ми то јако изгледа необично. Наравно, јапанска култура је јако повезана са њиховим религиозним системима шинтоизмом и будизмом пре свега, али зар хришћанство у Римском царству није исто тако искористило одређене културолошке и религиозне елементе паганства и дало им нови смисао? Ово одмах отвара питање дијаспоре, као кључно питање данашњег деловања Цркве у свету. Да ли Цркве у другим народима који традиционално нису хришћански подразумева да буду експозитуре мајки Цркви и њихових културних традиција, или да и оне саме нађу свој израз у вери Христовој. Ово је врло озбиљно питање о коме би требало да се више говори.

 

Велики успех Цркве од Истока (познате код нас већином као Несторијанаца) која је од 9. до 14. века била географски најраспрострањенија хришћанска заједница на свету (далеко надмашујући и бројем верника и простором Рим и Византију тог времена и са својим епархијама од Медитеранског мора до Индије и Кине) пример је коме треба обратити пажњу. Наравно, са аспекта Православља реч је о неправославној заједеници, али оно што је занимљиво јесте да је та Црква (чији последњи остаци данас страдају на просторима Ирака и Сирије од исламских терориста) показала посебну виталност у мисијском раду јер није била везана за ниједан конкретан политички и културолошки модел. Ово је само тема за размишљање. Данас  ионако живимо у другачијем свету глобалистички обједињеном интернетом и пред Цркву се отварају потпуно нови видици и могућности, али и изазови.

 

У сваком случају поруке хришћанских пастира данашњим верницима не смеју да буду прескриптивне (ово мораш, ово не смијеш, због овог ћеш у пакао, ово је од ђавола и слично). Такве изјаве у великој мери стварају унутрашњи отпор, а наша вера у Христу почива на слободи, да слободно осетимо и прихватимо реч Божију, а не да је прихватамо у сталном страху од вечног мучења, како то неки представљају. Један од разлога све веће секуларизације јесте управо неусклађеност пастирског језика и обраћања исувише ex cathedra, са пиједестала ауторитета, а мање обраћања кроз отворени дијалог. У нашем времену све је већи јаз између Цркве и интелектуалне елите која барем у Србији све више иде у крајњи либерализам јер се Црква често неправедно поистовећује само са фолклорним национализмом. Такође недостаје и дијалог са науком, а проблем је што имамо јако мало богослова који су заиста довољно образовани да воде дијалог са научницима. Отуда и гетоизација Цркве у јавном животу која ће наредних година бити све већа уколико се нешто не промени. Овоме треба посветити посебну пажњу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Племенити оче Саво, мој наставак дијалога је постован као засебан текст на: https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

 

Велики поздрав у Господу! 

Complimenti carissimo padre. Текст је веома занимљив и покреће јако много нових питања (а ваљда је то и циљ овог форума). Почетком овог месеца 11-13 августа одржана је радионица Међународне конференције за патристичке студије у Оксфорду и један од реферата који би могао да буде занимљив за ову тему је рад проф. Davidа Bradshawа: St. Maximus on Time, Eternity, and Divine Knowledge. Биће занимљиво доћи до овога текста јер посматра однос времена и вечности код Ареопагита и Максима Исповедника. Хвала вам на великом труду који обогаћује садржај форума. Писанија на ову и сличне теме би можда било добро да се нађу у теолошким зборницима јер су доста стручне и академске природе. Ја нисам академски богослов (теологију нисам студирао) али волим да читам и дискутујем, али и да научим јер се најбоље учи у дијалогу са другима посебно онима који имају шта да кажу.

 

Настављајући дискусију о темама које сте покренули поменуо бих незаборавне речи блаженопочившег о. Александра Шмемана из његових Дневника које говоре о времену и вечности, без претензије да нам каже јасне дефиниције, већ више питајући се, поетично, задивљено:

 

"Чини ми се да је могуће да вечност неће бити заустављање времена, већ тачније његово васкрсење и сабирање. Фрагментираност времена, његова подела је (од)пад од вечности. Можда то значе Христове речи о времену када је рекао „…да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан“ (Јн. 6.30) Чежња за самоћом, тишином, слободом - то и јесте чежња да се време "ослободи" од мртвих телеса која га затрпавају, да се време учини оним што оно треба да буде – сабиралиште, путир Вечности. Литургија је промена времена, његово испуњење вечношћу. Постоје два непомирљива типа духовности: једно које настоји да ослободи човека од времена (будизам, хиндуизам, нирвана итд) и друго које настоји да ослободи само време. У стварној вечности, све је живо“

 

Сасвим сте лепо пренели Св. Максима да су у Богу све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Заиста, додао бих, Бог није само ван времена и простора, већ и време као последицу стварања преображава у вечност у Цркви као „радионици спасења“.

 

Августин и сам не може да дефинише шта је време: „Шта је време? Ко то може јасно и кратко објаснити? Ко може ово разумети чак и мишљу како би изрекао одговор речима? Ипак о чему говоримо, у нашим личним и свакодневним разговорима него о времену. Засигурно знамо шта мислимо када говоримо о томе и такође знамо шта се под тим подразумева када чујемо другога да говори о њему. Шта је, дакле, време? Ако ме нико о томе не пчита, знам, али ако ме пита да објасним не знам (Quid est ergo tempus? Si nemo ex me quaerat, scio; si quaerenti explicare uelim, nescio).“ (Conf 11.14)

 

Очигледно је да цела конфузија око времена долази од наше ограничености и перспективе о којој говоримо и нашег сталног покушаја да објективизујемо време као нешто што заправо постоји. Већ сам раније напоменуо да су Јевреји за разлику од Јелина, који су објективизовали време, време посматрали искључиво у контексту догађаја који обележавају историју односа Бога и човека. Ми смо изгледа више под јелинистичким утицајем и говоримо о времену, које као да постоји независно од збивања који га обележавају. И сам Августин размишљајући о времену у наставку поменутог одељка поставља питање шта је Бог радио пре него је све створио. Августин каже да није радио ништа јер стварање подразумева време. Време, дакле, долази у постојање Божијим стварањем јер је Бог безвремен и непромењив за разлику од творевине која је по себи пролазна и промењива. За платоничаре време је било заправо покретна слика вечности. Платон о томе говори у Тимеју 37ц када је творац - отац (ὁ γεννήσας πατήρ) наумио да направи покретну слику (копију) вечности (εἰκὼ δ΄ ἐπενόει κινητόν τινα αἰῶνος ποιῆσαι). Док вечност по Платону почива у јединству његова слика, време, је у покрету. „Јер није било дана и ноћи ни година док небеса нису створена, али када је начинио небо начинио је такође и њих. Они су део времена и прошлост и будућност су створени као као врсте (εἴδη) времена  које ми несвесно, али погрешно преносимо у вечно биће (суштину) (ἃ δὴ φέροντες λανθάνομεν ἐπὶ τὴν ἀίδιον οὐσίαν οὐκ ὀρθῶς.) Наравно, наше поимање стварања ни из чега је потпуно другачије од Платоновог уобличавања већ постојеће хаотичне материје у козмос, али постоје необичне сличности. У првим стиховима Књиге постања каже се да је све што је Бог створио било добро, самим тим и време. Време није последица зла, баш као и што сама твар по себи није зла. Код неких философа, нпр. Лајбница у његовим есеијима о доброти Божијој, човековој слободи и пореклу зла, утапање времена у вечност је неопходност јер је време по себи метафизички зло. Управо зато након Парусије време по свему судећи нестати као ни све друго што је створено добро, већ ће бити враћено у првобитну красоту. Овде се не мисли повратак у пре-падно стање већ у ону будућу доброту-лепоту коју је Бог наменио твари њеним стварањем и коју Адам својим падом није успео да реализује. Другим речима и твар и време биће преображени. У претходном коментару сам само желео да укажем да то не значи нестанак времена, или ни претварање времена у вечност (вечност у којој Бог постоји).

 

Наравно, овде долазимо до кључног питања које је о. Зоран врло занимљиво разрадио, подсећајући нас на паламитске расправе. Најпростијим језиком речено  Св. Григорије Палама је веровао и тврдио и то је Црква прихватила могућност стварног сједињења са Богом јер благодат није тварне природе. Ми се наравно не можемо сјединити са Божанском природом, која је по себи непричастна, али постајемо причасници Божије природе по нествореним енергијама Божијим, што је и суштина разлике између Паламе и Варлаама (у Дечанској средњовековној библиотеци монаси су готово у време ових расправа већ преводили текстове са грчког и живо пратили дискусију Паламе и Варлаама. Мој пријатељ слависта Јанис Какридис из Берна недавно је превео на немачки са српско-словенског једну од расправа која не постоји сачувана на грчком) Учење о разликовању божанске природе и енергија је посебно важно јер чува Божију трансцендентност природе, али истовремено објашњава како Бог живо и реално делује у овом свету који је створен. 

 

Божанске енергије које јесу Бог, а не његова творевина, непосредно обасјавају твар и чине је вечном (нетрулежном) и уводе преко Христа Богочовека у заједницу са Богом, али не поништавају Божију трансцендентност. Нетварне енергије преображују и време, али га не укидају. Време постаје вечност (будући век), човек бог по благодати, али не по природи. У противном само стварање било би непотребно,  а знамо да је Бог све добро створио. Твар и време у коме твар настаје и бива нису предвиђене да након Парусије, када све буде сједињено у Христу нестану, већ само добијају ново својство на основу циља (скопоса) због кога су створени. Након Парусије другост твари у односу на Бога не би требало да нестане, али она више неће бити другост која је одвојена од Бога. Ми сада живимо у палом стању одвојености. Ми сада једни друге доживљавамо као „друге“ често у смислу антагонизма. Бог се доживљва као нешто „друго“, а они који га одбацују доживљавају га као негацију свог бића и слободе. Када ове разлике о којима Св. Максим говори буду поништене при Другом доласку Господњем у Царству небеском, гледајући једни друге, видећемо Бога лицем у лице, а време ће бити бескрајно усхођење у љубави и вечном постојању.

 

И Св. Максим и неки други Св. Оци, нпр Св. Василије Велики, праве јасну разлику између два типа времена αἰών (овог времена и века) и ἀιδιότης (вечности, надвремености). Бог је προαιώνιος (вечан и бескрајан). Св. Дионисије несазнајност и суштинску трансцендентност Бога пореди са божанским примраком (уп. Пс. 18, 11 Од мрака начини себи кров, сјеницу око себе, од мрачнијех вода, облака ваздушних). Бог је надусштаствен и предвечни (Дјева данас Надсуштаственог рађа…. као Дете мало роди предвечни Бог“ (из божићног кондака). Наравно, за таквог Бога нема ни садашњости, ни прошлости ни будућности ни вечности, већ својеврсна сабраност времена (иако ту временски појмови не важе из наше перспективе). Ипак тај предвечни Бог постаје Богочовек и улази у створене коориднате времена и простора истовремено остајући као Син Божив вечносуштан и неодвојив од Свог Небеског Оца и Духа Светога, а опет једнак нама по свему осим по греху. Овде Бог заправо оваплоћењем Свога Сина премошћује категорије нестворености и створености, надвремености и времености, да би у Христу све сјединио и оцелотворио тј. спасао. Да ли Христос, оваплоћени, распети, погребени, васкрсли и вазнети и даље постоји на известан начин и у нашем времену. Мислим да би било јако погрешно рећи да не постоји јер би негирали чињеницу да је његова божанска природа несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно ушла у ипостасно јединство са човечијом природом коју је добио од Пресвете Дјеве. Бог је преко Христа истовремено и ван времена (по божанској природи) и у времену (по човечијој природи). Вазнесење Христово није завршетак неке позоришне представе у којој главни јунак напушта сцену и одлази у трансценентну надреалност. Он је и даље живо и историјски присутан у историји и нашем времену кроз Цркву као своје Тело коју је он основао (instituere) и коју Духом Светим држи у постојању и конституише (constituere). Тело Христово смо сви ми који смо крштени у Његово име и који смо заживели његовим Животом. Узишавши “о десну страну Бога Оца”, он је нашу човечију природу узнео у достојанство тројичног постојања и тиме нам отворио двери вечног живота.

 

Отац Зоран сасвим тачно каже да је Бог садржатељ свих светих у актуелности. И сада је такав, додаје. Слажем се. Они који умиру у Христу, живи су и додао бих још једном, не зато што имају платонистичке бесмртне душе које лебде негде над Јелисејским пољима, већ зато што смо крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу. Наши упокојени живи су у Христу, зато што су већ умрли и пре телесне смрти. Читав наш хришћански живот јесте заправо труд као израз наше слободе да потврдимо да смо умрли за старог човека, за овај свет и да смо заживели у Христу. У оној мери у којој сопственом слободом актуелизујемо себе као оне који су живи у Христу, телесна смрт је илузорна. Проблем настаје у томе када останемо на нивоу биолошке јединке. Телесна смрт је у том погледу заиста дубоко трагична јер постојање без живота у Христу мука је и патња и у овом животу ако то човек осети, а тек после Парусије да не говоримо. У овом контексту сасвим јасно можемо да разумемо зашто је борба са грехом и страстима важна. То није зато што је аскетизам пут угађања Богу мучењем тела које је зло (не дао Бог), већ зато што тајну Крштења треба да актуелизујемо у сопственом животу, надилазећи биологију пале природе животом у Христу који је натрпиродан начин постојања.

 

Добро, где су онда светитељи? Где су онда наши упокојени? Колико је у томе свему важно питање душе и њене бесмртности? Мислим да је на овом форуму већ много одоговора дато на ову тему и да су о томе писали многи богослови. Важно је само да веру у нашу бесмртност темељимо у Христу, а не у идеји бесмртне душе, као што сам рекао и у претходном писању на ову тему. Светитељи и наши покојни су као и ми део Тела Христовог и колективно настављају свој живот у светотајинској заједници Тела Христовог, у коме сви заједничаримо на Св. Евхаристији. То је наш сусрет са Господом и у Господу са свим нашим ближњима и светитељима. Јављања светитеља и чуда која они чине никада не смемо гледати као феномене који постоје сами за себе, јер бисмо ушли у спиритизам. Ови чудесни догађаји којима обилије историја наше Цркве постоје и догађају се само у контексту наше заједнице у Христу и по Божијем промислу на начин који не можемо рационално објаснити. Бог је тај који делује кроз светитеље и чудотвори, а не душе без тела или са већ васкрслим телима. Они су живи јер су уснули са вером у Бога живога у коме нема смрти и умирања. Из које временске димензије нам се јављају? Искрено верујем да то није важно јер иако све што је створено постоји у времену које ће после Парусије бити преображено и постати будући век, светитељи нам се јављају у Христу који сабира и обједињује сва времена и све просторе, како лепо рече о. Шмеман у „путиру вечности“. Уз сво наше поштовање и љубав према светитељима, наша вера не сме да само почива на њиховим чудима, као што ни Господ није желео да само чудима убеђује Јудејце да поверују у њега као у Сина Божијега. Ономе који не верује не помажу ни чуда, а ономе који верује чуда нису ни потребна. Наша вера јесте вера у живог Бога, који је Сином својим Јединородним ходио међу нама, био и остао међу нама и који нас Духом Својим Светим стално држи у заједници љубави - Цркви Божијој.

 

Велики поздрав у Господу такође и вама оче и свима нашим форумашима!