Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[NerZul™]

Оче често ме људи питају нешто па се онако искрено речено извучем за одговор јер не знам прави одговор на то питање. Питање је следеће: "Како то да су неки људи били клинички мртви а нису видели ништа, а неки су видели себе са дистанце имали разна вантелесна искуства, виђења раја, ада и слично? Како то да некима душа напусти тело а неки иако су у истом стању као претходни опет не виде ништа са оне стране смрти?

[DYNABLASTER]

И људи и животиње деле биолошки сличан начин постојања, са озбиљном разликом да човек има душевну компоненту своје личности (душу), а животиње немају.

 

Imaju jos kako, i biljke isto, samo sto je njihova dusa primitivne kakvoce, prostija, neposredno povezana sa Bogom Logosom. Sto je organizam prostiji to mu je i dusa prostija.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче често ме људи питају нешто па се онако искрено речено извучем за одговор јер не знам прави одговор на то питање. Питање је следеће: "Како то да су неки људи били клинички мртви а нису видели ништа, а неки су видели себе са дистанце имали разна вантелесна искуства, виђења раја, ада и слично? Како то да некима душа напусти тело а неки иако су у истом стању као претходни опет не виде ништа са оне стране смрти?

 

Лично сматрам да је највећи број тих сведочанстава последица посебног стања свести, а не аутентичног духовног доживљаја одвајања душе од тела. Слично је и са сновима. Једни се сећају својих снова, а други не сећају. Треба бити веома опрезан са овим искуствима трудити се да на основу њих не доносимо опште закључке. Познато је да near-death experiences (NDI) зависе од припадности одређеној култури или религији што посебно отежава доношење неког јасног става Цркве о овим појавама. Чак и она искуства која се помињу у житијама светих треба примити са поштовањем, али без доношења општих закључака.

 

Важно је да као хришћани верујемо да се физичком смрћу не губи наша личност и да она наставља да постоји у једној другој форми до свеопштег васкрсења. Међутим за нас хришћане сама чињеница да душа не нестаје након смрти тела није кључни елемент наше вере у бесмртност. Црква бесмртност, као што сам и раније говорио, не види у преживаљавању душевне компоненте човековог постојања, па чак ни у поновоном сједињењу тела и душе након свеопштег Васкрсења, већ у живој заједници са јединим бесмртним Богом у Христу Господу, а та заједница започиње већ и овде и сада у овом времену и простору. Човек није створен да буде индивидуа и зато без личне заједнице и односа са Богом и са другима у Христу, физичка бесмртност је ништа друго него вечна духовна смрт. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Imaju jos kako, i biljke isto, samo sto je njihova dusa primitivne kakvoce, prostija, neposredno povezana sa Bogom Logosom. Sto je organizam prostiji to mu je i dusa prostija.

 

Већ сам о томе говорио погледајте претходне одговоре. Животиње, па и биљке на известан начин имају анималну душу, као што је има и човек на нивоу свог телесног постојања. Али човек поседује и душу која је изнад нивоа анималне психе тј. није последица хемијских процеса, већ у сталној органској интеракцији са телом представља носиоца човекове личности. Личност не почива само на самосвести, јер њу имају у одређеној форми и нека друга бића у природи, већ пре свега на слободи и способности да се у односу на свет око нас, као и у односу према Богу одредимо слободним избором који није последица природне детерминисаности. То је суштинска разлика између човека и осталих створења.

[NerZul™]

Лично сматрам да је највећи број тих сведочанстава последица посебног стања свести, а не аутентичног духовног доживљаја одвајања душе од тела. Слично је и са сновима. Једни се сећају својих снова, а други не сећају. Треба бити веома опрезан са овим искуствима трудити се да на основу њих не доносимо опште закључке. Познато је да near-death experiences (NDI) зависе од припадности одређеној култури или религији што посебно отежава доношење неког јасног става Цркве о овим појавама. Чак и она искуства која се помињу у житијама светих треба примити са поштовањем, али без доношења општих закључака.

 

Важно је да као хришћани верујемо да се физичком смрћу не губи наша личност и да она наставља да постоји у једној другој форми до свеопштег васкрсења. Међутим за нас хришћане сама чињеница да душа не нестаје након смрти тела није кључни елемент наше вере у бесмртност. Црква бесмртност, као што сам и раније говорио, не види у преживаљавању душевне компоненте човековог постојања, па чак ни у поновоном сједињењу тела и душе након свеопштег Васкрсења, већ у живој заједници са јединим бесмртним Богом у Христу Господу, а та заједница започиње већ и овде и сада у овом времену и простору. Човек није створен да буде индивидуа и зато без личне заједнице и односа са Богом и са другима у Христу, физичка бесмртност је ништа друго него вечна духовна смрт. 

 

Да ли личност која се не губи увек бива носилац свести, било као психофизичка целина, било као део човека који се душом зове?

[DYNABLASTER]

Већ сам о томе говорио погледајте претходне одговоре. Животиње, па и биљке на известан начин имају анималну душу, као што је има и човек на нивоу свог телесног постојања. Али човек поседује и душу која је изнад нивоа анималне психе тј. није последица хемијских процеса, већ у сталној органској интеракцији са телом представља носиоца човекове личности. Личност не почива само на самосвести, јер њу имају у одређеној форми и нека друга бића у природи, већ пре свега на слободи и способности да се у односу на свет око нас, као и у односу према Богу одредимо слободним избором који није последица природне детерминисаности. То је суштинска разлика између човека и осталих створења.

 

To je mislim svima jasno, nisam o tome ni pricao, nego sam reagovao na svodjenje zivotinjske duse na puke hemijske procese, sa cime se naravno ne slazem.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли личност која се не губи увек бива носилац свести, било као психофизичка целина, било као део човека који се душом зове?

 

Тешко је рационално одговарати на оваква питања. Морамо да се држимо онога што већ постоји као предање наше Цркве. Дакле, после физичке смрти душа (као један од конститутивних делова човека, а не у платонистичком смислу) не нестаје и наставља да постоји као носилац личног постојања. Ово треба схватити условно јер Црква личност не поима као катеогрију природе, већ у контексту односа према Богу и другима. Зато се молимо за упокојене и верујемо да и они на себи својствен начин настављају да учествују у евхаристијској заједници. С друге стране, већ смо видели да се личност не може поистоветити са душом па је зато постојање душе без тела непотпуно, односно човек након телесне смрти не живи потпуним животом. Он нити може да осети потпуно блаженство нити потпуну муку. То је привремено стање које и те како зависи од односа који је човек успоставио са Богом за време овога живота. Тек након свеопштег Васкрсења и када се душе поново сједине са телом онда ће живети или у вечном блаженству или вечној муци. То су неке основне премисе које су нам познате, али свако даље размишљање о стању душа након телесне смрти је у сфери спекулација.

 

Веома је важно имати у виду да личност није биолошка категорија и да постоји у пуном смислу само у односу љубави тј. заједници са Богом и ближњима. Дакле, преживљавање личног постојања без личног односа са Богом заправо је већ почетак вечне смрти - физичког постојања без љубави, без заједнице, у мраку самоизолације. На исти начин Црква верује да они који су за време овога живота живели у евхаристијској заједници настављају да постоје као личности у "памјати Божијој", зато их помињемо у Литургији и тиме показуемо да се наставља наш лични однос са њима. Након свеопштег Васкрсења и упокојени ће заживети пуноћом личног постојања у Богу, а то Црква назива вечним животом.

 

Када кажемо да је Христос победио смрт ми и те како знамо да смрт као физички феномен одвајања тела и душе и распадања тела и даље наставља да постоји. Пострадавши на крсту и васкрснувши из мртвих Господ је победио смрт као вечну одвојеност човека од Бога (односно, твари од Творца), као вечно (полу)постојање у мраку ада без љубави и заједнице са Богом. У Христу, вечно постојање у заједници са Богом једини је вечни живот. У истом смислу сједињење душа и тела оних који нису прихватили и не желе заједницу са Богом представља вечну смрт. Будући да је Христос заувек ипостасно (у својој личности) сјединио божанску природу са човечијом, они који ће наставити да постоје само на нивоу природе без личне заједнице са Богом неће моћи да нестану јер природа је опште својство и не зависи од појединца. Управо је у томе и суштина највеће муке и бола јер ће они који ће "постојати" у реалности пакла бити заувек без заједнице са Богом, али неће моћи да у потпуности физички нестану јер су по својој природи зауевек сједињени са божанском природом у Христу, а што за њих није и неће бити извор утехе и радости, већ вечне муке.

 

У Јеванђељу по Јовану 5, 29 стоји: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда." Дакле, само васкрсење из мртвих може бити на вечни живот и на вечну смрт, у зависности од нашег слободног избора. Зато је вечни живот не природна, већ лична категорија. Зато Господ и каже "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће." (Јн 11, 25). Само они који буду живели у заједници Вечног и Живог Бога заиста ће вечно живети. Без те заједнице остаје само вечна смрт, плач и шкргут зуби. С друге стране, вечни живот започиње већ и овде и сада, у живој заједници са Христом кроз евхаристију, а у вечности, након свеопштег Васкрсења, у сталној и вечној заједници не само човекове душе, већ и васкрслог и преображеног тела са живим Богом.

[Архимандрит Сава Јањић]

To je mislim svima jasno, nisam o tome ni pricao, nego sam reagovao na svodjenje zivotinjske duse na puke hemijske procese, sa cime se naravno ne slazem.

 

Анимална психа дефинитивно није исто што и човекова душа и ту нема никакве дискусије. Човек је личност, а животиња није иако нам субјективно може изгледати понекад да животиње реагују на личан начин и успостављају одређене односе са људима (верност, чак и пожртвованост, нарочито код паса). Кључна разлика јесте слобода. Човек има слободу, а животиња реагује на нивоу инстинкта и природне детерминисаности. У неизмерној премудрости Бог је и животињама дао одређене индивидуалне карактеристике, али без обзира на обуку и учење животиња не може да слободно одлучује. Према томе, говорити о постојању душа код животиња одмах би отворило питање њихове личности, што је потпуни апсурд.

 

Анимална психа, како код животиња, тако и на природном нивоу, нивоу тела, код човека (што видимо у одређеним инстинктима и физиолошким процесима) не зависи од човекове слободе и ту треба правити јасну разлику. Као што сам већ рекао, научници атеисти који проучавају ове процесе, управо на овим идејама темеље свој став да душа не постоји и да је заправо душа пројекција човекове личности која је за њих ништа друго него хемијски процес који у зависности од степена социјализације има виши или нижи ниво. Наравно, нема потребе да говоримо колико је за нас хришћане ово неприхватљиво. 

[NerZul™]

Тешко је рационално одговарати на оваква питања. Морамо да се држимо онога што већ постоји као предање наше Цркве. Дакле, после физичке смрти душа (као један од конститутивних делова човека, а не у платонистичком смислу) не нестаје и наставља да постоји као носилац личног постојања. Ово треба схватити условно јер Црква личност не поима као катеогрију природе, већ у контексту односа према Богу и другима. Зато се молимо за упокојене и верујемо да и они на себи својствен начин настављају да учествују у евхаристијској заједници. С друге стране, већ смо видели да се личност не може поистоветити са душом па је зато постојање душе без тела непотпуно, односно човек након телесне смрти не живи потпуним животом. Он нити може да осети потпуно блаженство нити потпуну муку. То је привремено стање које и те како зависи од односа који је човек успоставио са Богом за време овога живота. Тек након свеопштег Васкрсења и када се душе поново сједине са телом онда ће живети или у вечном блаженству или вечној муци. То су неке основне премисе које су нам познате, али свако даље размишљање о стању душа након телесне смрти је у сфери спекулација.

 

Веома је важно имати у виду да личност није биолошка категорија и да постоји у пуном смислу само у односу љубави тј. заједници са Богом и ближњима. Дакле, преживљавање личног постојања без личног односа са Богом заправо је већ почетак вечне смрти - физичког постојања без љубави, без заједнице, у мраку самоизолације. На исти начин Црква верује да они који су за време овога живота живели у евхаристијској заједници настављају да постоје као личности у "памјати Божијој", зато их помињемо у Литургији и тиме показуемо да се наставља наш лични однос са њима. Након свеопштег Васкрсења и упокојени ће заживети пуноћом личног постојања у Богу, а то Црква назива вечним животом.

 

Када кажемо да је Христос победио смрт ми и те како знамо да смрт као физички феномен одвајања тела и душе и распадања тела и даље наставља да постоји. Пострадавши на крсту и васкрснувши из мртвих Господ је победио смрт као вечну одвојеност човека од Бога (односно, твари од Творца), као вечно (полу)постојање у мраку ада без љубави и заједнице са Богом. У Христу, вечно постојање у заједници са Богом једини је вечни живот. У истом смислу сједињење душа и тела оних који нису прихватили и не желе заједницу са Богом представља вечну смрт. Будући да је Христос заувек ипостасно (у својој личности) сјединио божанску природу са човечијом, они који ће наставити да постоје само на нивоу природе без личне заједнице са Богом неће моћи да нестану јер природа је опште својство и не зависи од појединца. Управо је у томе и суштина највеће муке и бола јер ће они који ће "постојати" у реалности пакла бити заувек без заједнице са Богом, али неће моћи да у потпуности физички нестану јер су по својој природи зауевек сједињени са божанском природом у Христу, а што за њих није и неће бити извор утехе и радости, већ вечне муке.

 

У Јеванђељу по Јовану 5, 29 стоји: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда." Дакле, само васкрсење из мртвих може бити на вечни живот и на вечну смрт, у зависности од нашег слободног избора. Зато је вечни живот не природна, већ лична категорија. Зато Господ и каже "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће." (Јн 11, 25). Само они који буду живели у заједници Вечног и Живог Бога заиста ће вечно живети. Без те заједнице остаје само вечна смрт, плач и шкргут зуби. С друге стране, вечни живот започиње већ и овде и сада, у живој заједници са Христом кроз евхаристију, а у вечности, након свеопштег Васкрсења, у сталној и вечној заједници не само човекове душе, већ и васкрслог и преображеног тела са живим Богом.

 

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.

[DYNABLASTER]

Анимална психа дефинитивно није исто што и човекова душа и ту нема никакве дискусије. Човек је личност, а животиња није иако нам субјективно може изгледати понекад да животиње реагују на личан начин и успостављају одређене односе са људима (верност, чак и пожртвованост, нарочито код паса). Кључна разлика јесте слобода. Човек има слободу, а животиња реагује на нивоу инстинкта и природне детерминисаности. У неизмерној премудрости Бог је и животињама дао одређене индивидуалне карактеристике, али без обзира на обуку и учење животиња не може да слободно одлучује. Према томе, говорити о постојању душа код животиња одмах би отворило питање њихове личности, што је потпуни апсурд.

 

 

 

Gde sam ja to tvrdio?

Ne razumete o cemu pricam, pitajte neke monahe koji zive sa zivotinjama i vole ih, pa ce biti jasnije na sta mislim kad kazem da zivotinje imaju dusu, a ne samo neke puke hemijske procese, instinkte i determinisanosti. Al dobro, ne moze svako sve da razume i zna.

 

Sto se tice licnosti u zivotinja, naravno da nisu na istom stupnju kao kod coveka, to nisam ni tvrdio, sto kazete to bi bio apsurd, pa nisam pao sa marsa, ali pogledajte recimo gorile ili simpanze, koje naravno da imaju licnost, samo zavisi sta se pod licnoscu podrazumeva.

[NerZul™]

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.

 

Узгред чак и на рационалном нивоу можемо говорити о томе, јер ми се молимо светитељима, ако светитељ нема своју душу која је носилац његове свести, онда му се џабе молимо јер он не може да чује. А Ваш одговор ме наводи да помислим да је душа заправо ОДНОС и да не постоји као посебан ентитен унутар човека...

[Архимандрит Сава Јањић]

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Gde sam ja to tvrdio?

Ne razumete o cemu pricam, pitajte neke monahe koji zive sa zivotinjama i vole ih, pa ce biti jasnije na sta mislim kad kazem da zivotinje imaju dusu, a ne samo neke puke hemijske procese, instinkte i determinisanosti. Al dobro, ne moze svako sve da razume i zna.

 

Sto se tice licnosti u zivotinja, naravno da nisu na istom stupnju kao kod coveka, to nisam ni tvrdio, sto kazete to bi bio apsurd, pa nisam pao sa marsa, ali pogledajte recimo gorile ili simpanze, koje naravno da imaju licnost, samo zavisi sta se pod licnoscu podrazumeva.

 

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

[Архимандрит Сава Јањић]

Узгред чак и на рационалном нивоу можемо говорити о томе, јер ми се молимо светитељима, ако светитељ нема своју душу која је носилац његове свести, онда му се џабе молимо јер он не може да чује. А Ваш одговор ме наводи да помислим да је душа заправо ОДНОС и да не постоји као посебан ентитен унутар човека...

 

Доносите јако исхитрене закључке. Добро погледајте претходне одговоре и управо ћете наћи да душа носи човекову личност и самосвест и након смрти тела. Ипак такво постојање није сасвим потпуно без тела и зато и светитељи чекају Васкрсење. У оној мери у којој је човек успоставио заједницу са Богом у тој мери има и слободу пред Богом да непосредније остаје у вези са онима који живе у овом времену и простору. Зато се светитељи јављају и чудотворе, а многи други који су отишли из овога света то не чине. Наравно, нама људима је јако тешко о томе да расуђујемо рационално, али то ни најмање не доводи у питање нашу веру у светитеље којима се молимо, као што верујемо да наше молитве за упокојене њима доносе утеху.

[NerZul™]

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

. 

 

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

. 

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

 

 

Што се тиче параболе о богаташу и Лазару, ту се не говори из есхатолошке перспективе оче, јер ми видимо да су богаташу браћа још на земљи, дакле, то није есхатон наступио. А што се тиче тих метафора жеђи и слично, оне само на један начин описују стање у коме се богаташ налази. Узгред, душа је или свесна или није, не можемо у једном моменту да причамо да ми то не знамо, не може то рационално да се просуди, а у другом кажете ја то нисам рекао..Шта јесте а шта није? Без обзира на све...сматрам да се сувишно иде у неке компликације а отачко мишљење је врло прецизно, предање ако хоћете...