Праштање – ментално и физичко здравље

[kirios1]

Sta ima dusevno udaren zestoko covek, a zar nije to, kad ga prevari partner, od tog oprostaja, kako ta rana da zaceli, moze samo da trpi; kako se to oprasta preljuba...

[Деспот Стефан Богослов]

Тежак је то крст и веома тешка одлука.Свакако треба опростити али шта чинити: да ли бити и даље са супругом или не? Како живети са њом после тога или како живети без ње ако је волиш? Лепо треба да се размисли али опростити сигурно треба "и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим" , и не треба мрзети грешника него грех који је учинио.

[Зорица Бубало]

Опростила бих али га даље не би мучила. 

 

Порука би била срећно у потрази.

[Зосима]

Опростила бих али га даље не би мучила. 

 

Порука би била срећно у потрази.

Ех Зоко, плашим се да би у том случају,ти морала у потрагу,он је ваљда нашао...

[Istochnik]

Ех Зоко, плашим се да би у том случају,ти морала у потрагу,он је ваљда нашао...

Zosima, brzo si se vratio. Drago mi je sto si s nama.

[Зорица Бубало]

Ех Зоко, плашим се да би у том случају,ти морала у потрагу,он је ваљда нашао...

Е, не знаш ти шта се у пракси дешава и чега све има.

 

Неко хоће да те задржи јер му одговараш као мајка, домаћица, пријатељ, а хтео би да шврља са стране и то сматра сасвим нормалном појавом.

 

Неке жене су приморане да на то пристану, неке радо остају у томе због лагодног живота и тако. Свега има.

[Ausländer]

помаже Бог, драги хришћански форумаши, 

 

Први пут сам овде са вама. Изузетно ми је задовољство причинило то што сам открио овај сајт и форум. 8086.gif 

Теме су све фантастичне и актуелне, али ми је ова тема посебно блиска. 

 

Као православни хришћанин кога је у једном тренутку живота из чиста мира снашло то ужасно искуство са свим пратећим последицама, од којих се Богу хвала, увелико опорављам, желим да поделим са вама своје утиске, без икакве намере да генерализујем или не дај Боже саветујем.

 

Ако нема искреног покајања (што се огледа не само у речима него и на делима у дужем временском периоду), немојмо га ми тражити-изнуђено је ништавно. 

Тај/та која је учинила прељубу физичку, у мислима је већ згрешила милион пута. Та особа, која учини прељубу у браку у коме има децу је свесно дала највредније у овом животу за тренутак/е, дане, месеце или године личног задовољства. Врхунски себичлук!  Таква нам особа у животу не треба.

 

На крају, можда је преблаги Господ одвезао камен са нашег врата да бисмо лакше пливали кроз овај живот до њега.

 

Срећан Бадњи дан и лаку вам ноћ

[Ненад Р.]

Ми не учимо из јаких проповеди. Понекад и најкрасноречивија проповед не производи никакав утисак, а понекад само мала реч све преокрене у нама, измени цео наш живот, јер научна расуђивања не допиру до срца, већ само теше разум. Преподобни Јован Лествичник прича како је један велможа тражио опроштај од свакога ко је улазио у манастир, говорећи: «Опрости ми брате у мени је нечисти дух». 

 

 

И том речју «опрости» достигао је највеће смирење, које му је дало безметежни мир и покој. И ми ћемо данас узети речи Спаситеља, Који каже: «Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески; ако ли не опраштате људима гријеха њиховијех, ни отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех» (Мт. 6, 14-15). 

Апостол Петар је питао Господа Исуса Христа: «Господе! Колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? До седам пута?». А Господ одговара: «Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет» (Мт. 18, 21), то јест бесконачан број пута до самог гроба. Покренимо три размишљања: због чега треба да опраштамо једни другима, како се опраштало у древно време а како у наше и како ми треба да опраштамо. Ми треба да опраштамо увреде из три разлога пре свега зато што ако не опростимо онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно јер доноси неизрециву духовну радост. 

[Ненад Р.]

Треба опраштати, јер нам Господ неће опростити. Ако будемо сурова срца онда Господ неће примити наше молитве, јер Он не може да опрости сурова срца. А и каква ће бити наша молитва уколико некога растужујемо, уколико носимо увреду у срцу? Такво срце не може у потпуности да се препусти молитви. Не можемо да задобијемо умиљење и духовни мир. 

А уколико опростимо, како лако постаје на срцу и како слободно и радосно дишу груди! Сетите се како нам је тешко ако нас увреди неки човек, како не желимо да се сретнемо с њим, и како нам је непријатно да видимо његово лице. Али треба рећи: «Опрости», како та реч у трену препорађа душу, како постаје лако и светло на срцу; непријатељ сада постаје вољени човек, и ми смо спремни на све за тог некадашњег непријатеља. 

Ето због чега треба да опраштамо једни другима. Јован Лествичник прича да је у једном манастиру био монах по имену Кир, који је невероватно много трпео од братије. Сваки дан би га терали од стола викали на њега а он је све трпео и ћутао. И када су га питали како може да поднесе толико увреда, он је одговорио: «Монах треба да трпи тридесет година, а ја ћу поднети још петнаест». И због великог опраштања Господ га је убројао у свете. Вероватно се сећате житија Алексеја, човека Божијег, који је на очевом прагу био и вређан и бијен, и поливен помијама, а он је све трпео јер је имао свепраштање. Из житија преподобног Доротеја се зна да је он испуњавајући послушање у болници, ако би неког случајно увредио, тај би одлазио негде и горко плакао. И када би га старац Доротеј нашао и питао: «Шта се десило чедо?», - овај би горко ридајући говорио: «Оче увредио сам брата свога». 

 

 

 

Доротеј му је одговарао: «Чедо сети се да вређаш не ближњега свога, већ Самог Господа». И када би видео да је тај човек већ довољно отплакао рекао би: «Господ ће ти опростити чедо, сада ћемо започети нови живот и трудићемо се да не чинимо зла ближњима». Како ми треба да опраштамо? Ближњима треба да опраштамо у речима, делима и осећањима. Ако нам се неко свети, чини зло, отима од нас нешто, прогони нас из једног места у друго, ми све треба да подносимо са трпљењем, сећајући се завета свепраштања. Ако нас неко увреди речју, и осуђује треба ћутати. 

Али ако срце не издржи, ако исплива на површину горчина увреде, онда треба себе укоравати, говорећи за онога који нас је увредио: «Можда сам ја вређао још више и радио горе ствари». И ако будемо опраштали од свег срца, од срца чистог и које љуби, и укоравали себе за своје грехе, онда ће и нама милосрдни 

Господ опростити у Будућем Животу. Амин.

Извор http://www.prijateljboziji.com/_Zbog-cega-treba-da-oprastamo-uvrede/19741.html

[Srdjan]

Не знам. Лепо је све речено, и дивни су примери, али се не слажем у ономе да треба да опростимо "да би нама Господ опростио", да је то разлог због чега опраштамо другима.(То је последица.) Мислим да је опраштање израз љубави према тој особи. Начин да оживимо "мртвог човека-ближњег", оног који нас је "грехом повредио и делић себе убио", начин да у њему видимо заблудело и заведено Божије створење, које је због мрака и обмане ђаволске пало и "изгубило себе". Опраштање је васкрсавање ближњих. Ко се покаје, умре стари човек у њему и роди се нови, онај који и треба да буде, који је сакривен у њему отпочетка, кога волимо и кога Бог воли, онај који ће васкрснути са нама у Живот. Опраштањем саопштавамо човеку да његов грех није јачи од наше љубави. Опраштање је лек који дајемо ближњем, а покајање лек који он сам себи даје. Оба долазе од Јединог Човекољупца.

[Srdasce]

Trebalo bi, jer će na kraju nas izjesti. Učiniti ogorčenima. Revoltiranima. Razjarenima. Rezigniranima. Učiniće da u sebi osetiš bes, jer ne razumeš šta je bolesno u ljudima i koji im andrak treba to da rade. Rodiće nepodnošenje da nekoga ne možeš da vidiš tim lepim okama, jer ne razumeš šta i koji đavo stalno rovari, gde nema nikakve potrebe.  A koga su mnogo vređali, verujte, nije lako. Da ti neko iz dana u dan obesmišljava postojanje, govori najpogrdnije reči, maltretira te rečima najgnusnije, pa to bi i najveći vernik,  bio na mukama. Ko je tu onda lud...Meni lično ne uspeva. Jer ću ja zauvek da čujem neke reči a ako čujem recimo od nekoga od koga nipošto en bih smela, ama ni pod razno na ovome svetu, šta da očekujem do drugih, pitam ja Vas?

 

Možda se zato tako i debilski mučim, jer više ne izdržavam, ne povrediti a ostati ono šta jesi. Ne naneti drugome zlo u vidu povreda istih, a spasenje u vidu prestanka nikako da stigne. 

 

Jeste, jeste....trebalo bi. A trebalo bi i da tebe niko ne maltretira istim, pa opet ...znači, dolazimo do recepta, da recepta nema.

 

Pa, dokle izdržiš. Jer suviše je utisnuto, suviše godina slušano...da se oprost dobije. Jer to niti jenjava, niti prestaje a o pokajanju ni govora. I šta meni, onda, preostaje? Da podnosim. A kako? Ne umem više ni da podnosim. A da li ću uspeti da oprostim, nemam pojma, ne verujem. Jer sada se mučim, samo s podnošenjem i izdržavanjem, istih. Pa, pošto to verovatno nećemo rešiti do kraja života, kada taj neko ne bude više živ/ a, onda ću kao kretenko, da se borim s osećajem krivice, kako nisam uspela da razrešim, rešim, zašto tako i otkud povrh ovoga, što me već muči, jer godinama slušam o svom obesmišljavanju. Tako da...super je to na papiru, u praksici ide - žešće teško.

[Zero]

Kažu da to "treba" razjeda srce čoveku. Mislim da treba (uh, evo ga opet  ) praštati jer smo tako odlučili u srcu. Tačka. Verujem da nema tu neke filozofije.
Bog je mogao i ne stvoriti ovaj svet. Na kraju krajeva, On ne zavisi od nas. Ali je izabrao da ga stvori. U tome je Njegova veličina, božanska sloboda i pre svega ljubav koju i nama nudi.

...super je to na papiru, u praksici ide - žešće teško.

I mislim da upravo zbog toga treba težiti, primenjivati, podražavati (za početak) sve svete i Najsvetijeg, koji je postao isti kao i mi u svemu, osim u grehu. Jeste teško, ali je i vredno

Pa korak po korak...

[VizantijskoPlavo]

trebalo bi jer svako to zasluzuje. pa i mi pogresimo, svesno ili nesvesno. I nama Bog oprasta, pa zasto ne bismo i mi drugima.

Svaka situacija, uvreda je nama i lekcija.

[Никола Поповић]

Зато што нама Господ опрашта изнова и изнова... 

[Данче*]

Потпуни опроштај иде уз заборав,

ниси опростио истински, ако ниси и заборавио.