Праштање – ментално и физичко здравље

[*Blue*]

ne razumem :.mislise.

Sta ne razumes?

[Dejan_kv]

Treba postupiti tako, samo sto je tesko kada su rane sveze... 

 

"Gospod govori coveku" - slusajuci ovo, mnogo sam se utesila!

:.mislise.

[*Blue*]

Sada ja tebe ne razumem   Odgovorila sam coveku na njegovu konstataciju. Ukratko-treba voleti neprijatelje kao sto volimo sami sebe..

[Srdasce]

Jeste divna je stvar opraštanje ali samo ako je pre toga usledilo pokajanje onoga kome treba da se oprosti. 

 

E, pa upravo tu nastaje, problem, ako se problemom zove. Ti u sebi imaš poriv i želiš da oprostiš. Ali, po nekoj logici stvari, zar taj neko najpre ne bi sam trebao da se pokaje, pa onda da se tebi izvini da traži oproštaj. Ne razumem to, malo..kao ja trebam da praštam...a neko ne smatra ni da mi je naneseno zlo, još manje da se kaje za išta a ni da tri života, na onosvu viđenog, neću doživeti da čujem reči, oprosti Srdašce, nisam smeo to, pa taman da je ne znam šta, svestan sam svoje greške. Meni to izgleda bunovno nekako, jer ne shvatam kako ja sada to trebam da radim...da u sebi se trudim da oprostim, a nekome ne pada na pamet ni da se pokaje a niti će. Shvatam ja da treba da alalim, i da je upravo u tome, ta snaga, što aj ne treba da čekam..nego bezuslovno u sei da kažem , milim i osećam, ali bi licemerno bilo, reći, da mi ne bi bilo lepo, da i čujem to. U globalu ja ne znam sta se misli i oseća, nisam ja Bog (da ne uskoči neko, s pitanje, a otkud ti znaš jel se taj/ta neko kaje ili ne ko je učinio recimo loše, nešto..)pa da znam sta je u svacijoj glavi ili srcu...ali ako to meni odmaže a tom nekome pomaze, ako se ja mucim mislima, kako to možeš, kako te nije stid, sram, gde će ti duša a neko mrtav/la hladan/la kao osoba, kao špricer...ne znam je li razumete, problematiku. To kao da te neko šutne loptom, ne kaže izvini. I onda je logican sled, da mi kaze izini, slucajno, nisam hteo a ja ok, u redu je, dešava se. Nego nista od toga, a ja u sebi, ma oprastam ja tebi, sto danas Srdasce nije ona više Srdasce od pre , jer ni ja sebe ne prepoznajem kao onu od pre. Pa, ako to neko razume...

 

Mnogo je tesko oprostiti, potrebno je da prodje izvesno vreme! Najgore sto covek posle razocarenja ne veruje nikome, bar je tako u mom slucaju! 

 

Imam sličan problem; i ja se sada teško otvaram. Poveravam. I verujem. I sumnjam u dosta toga. Sve zbog straha. Postadoh nesigurna, kada su ljudske namere u pitanju, njihove reči i dela. Nisam takva bila. I nije sutinski deo mog karaktera. Ali ne smem dozvoliti nešto tako, opet da me strefi. Ne bi bilo dobro. Nikako.

 

[Megidon]

Шта се конкретно подразумева под тим када кажемо опростити? Да ли је то само унутрашњи духовни покрет моје душе или то мора да се потврди делима? Мени када неко учини зло ја га једноставно избацим из своје главе, не мислим о њему ни добро ни лоше тј. уопште не мислим о тој особи.

[Srdasce]

Шта се конкретно подразумева под тим када кажемо опростити? Да ли је то само унутрашњи духовни покрет моје душе или то мора да се потврди делима? Мени када неко учини зло ја га једноставно избацим из своје главе, не мислим о њему ни добро ни лоше тј. уопште не мислим о тој особи.

 

Uopšte više ni ne pomisliš na to? Ne pomisliš, nikada za nikada? Izvini, meni je to teško najpre za poverovati, a onda i za dosegnuti. Ne kažem da nije moguće, ali...

[Таша]

Tezak je to posao, da se ne lazemo.

 

Ali uz post, molitvu ...... cuda se dogadjaju.

[Megidon]

Uopšte više ni ne pomisliš na to? Ne pomisliš, nikada za nikada? Izvini, meni je to teško najpre za poverovati, a onda i za dosegnuti. Ne kažem da nije moguće, ali...

Искрено прво ми у афекту дође да га поништим да га више нема, е онда се осећам лоше због тога па га једноставно избацим из главе.Мада понекад кад се сретнем са неком последицом нечијег злодела (нпр. кад ме неко оклевета код неког свештеника или код било кога другог) спомињем га итекако, али ни то није добро, човек једноставно нема ништа од тога, треба их избацити из ума да не наносимо себи духовну штету.

[*Blue*]

E, pa upravo tu nastaje, problem, ako se problemom zove. Ti u sebi imaš poriv i želiš da oprostiš. Ali, po nekoj logici stvari, zar taj neko najpre ne bi sam trebao da se pokaje, pa onda da se tebi izvini da traži oproštaj. Ne razumem to, malo..kao ja trebam da praštam...a neko ne smatra ni da mi je naneseno zlo, još manje da se kaje za išta a ni da tri života, na onosvu viđenog, neću doživeti da čujem reči, oprosti Srdašce, nisam smeo to, pa taman da je ne znam šta, svestan sam svoje greške. Meni to izgleda bunovno nekako, jer ne shvatam kako ja sada to trebam da radim...da u sebi se trudim da oprostim, a nekome ne pada na pamet ni da se pokaje a niti će. Shvatam ja da treba da alalim, i da je upravo u tome, ta snaga, što aj ne treba da čekam..nego bezuslovno u sei da kažem , milim i osećam, ali bi licemerno bilo, reći, da mi ne bi bilo lepo, da i čujem to. U globalu ja ne znam sta se misli i oseća, nisam ja Bog (da ne uskoči neko, s pitanje, a otkud ti znaš jel se taj/ta neko kaje ili ne ko je učinio recimo loše, nešto..)pa da znam sta je u svacijoj glavi ili srcu...ali ako to meni odmaže a tom nekome pomaze, ako se ja mucim mislima, kako to možeš, kako te nije stid, sram, gde će ti duša a neko mrtav/la hladan/la kao osoba, kao špricer...ne znam je li razumete, problematiku. To kao da te neko šutne loptom, ne kaže izvini. I onda je logican sled, da mi kaze izini, slucajno, nisam hteo a ja ok, u redu je, dešava se. Nego nista od toga, a ja u sebi, ma oprastam ja tebi, sto danas Srdasce nije ona više Srdasce od pre , jer ni ja sebe ne prepoznajem kao onu od pre. Pa, ako to neko razume...

 

 

Imam sličan problem; i ja se sada teško otvaram. Poveravam. I verujem. I sumnjam u dosta toga. Sve zbog straha. Postadoh nesigurna, kada su ljudske namere u pitanju, njihove reči i dela. Nisam takva bila. I nije sutinski deo mog karaktera. Ali ne smem dozvoliti nešto tako, opet da me strefi. Ne bi bilo dobro. Nikako.

 

I mene nervira sto sam postala takva, ali sta da se radi, nadam se da ce vremenom doci sve na svoje mesto, dok izblede ruzna secanja.. Kako kazu,,,sto te ne ubije, to te ojaca,,, pa videcemo da li je tacno

 

Шта се конкретно подразумева под тим када кажемо опростити? Да ли је то само унутрашњи духовни покрет моје душе или то мора да се потврди делима? Мени када неко учини зло ја га једноставно избацим из своје главе, не мислим о њему ни добро ни лоше тј. уопште не мислим о тој особи.

blago tebi kada mozes tako.

[LogosAgape]

oпрост није тежак ако га схватиш као део твог пута раста у вери

[Dejan_kv]

Шта се конкретно подразумева под тим када кажемо опростити? Да ли је то само унутрашњи духовни покрет моје душе или то мора да се потврди делима? Мени када неко учини зло ја га једноставно избацим из своје главе, не мислим о њему ни добро ни лоше тј. уопште не мислим о тој особи.

potpuno se slazem,

[LogosAgape]

замислите шта чини (према нама малогрешни) монах у самовању суочен са демонима 

своје прошлости... тешко их може само потиснути, него се против њих већом силом

бори и ја мислим да опрост у томе и лежи, преуштању Господу... а не личној 

борби са искушењима... наше је да направимо први корак.......

[Dejan_kv]

ti smatras ako se ja tako ponesem da ne zelim da toj osobi oprostim,ti mislis ako kazes da toj osobi ja ti oprastam,da si oprostio,u dusi moras da osetis da si tom coveku oprostio,a ne delom da ceo svet vidi.

Takvim postupkom nisi nista uradio,ja znam da cu na takav nacin cutnjom pre da oprostim nego neko da mu se delo vidi.

[Zero]

Izvinjavam se što se ovako ubacujem... Možda sam staromodan, ali verujem u ono: "Oprostiti znači zaboraviti." E, sad, neko je govorio o ovome na nekoj od tema, ne mogu da se setim ko i gde, tako da možda ću nesvesno citirati, pa rekoh da upozorim

Dakle, u kom smislu zaboraviti? Sigurno da postoje povrede toliko duboke da ne možemo sećanje na to potisnuti. Mislim da ovo iznad ne stoji za zaboravljanje kao tipa "izbrisati iz memorije". Ako praštamo iskreno (što ne kažem da sam ja dostigao), onda ostavljamo iza sebe i praštamo sa verom da se onaj kome smo oprostili pokajao i da je spreman da se promeni, sebe radi, a samim tim i radi ljudi oko sebe.

Čovek koji je spreman oprostiti, iskreno, po meni je čovek koji je spreman odbaciti svoje "ja" kao ništa i pokušati da ponovo uspostavi vezu sa osobom koja ga je povredila. A nije li to naš Gospod Isus Hristos i učinio sa nama?

[Raymond Red Reddington]

Када мени нанесу зло..ја им вратим на прву колико могу..па после још мало додам...

е онда им опростим...јер буду углавном збланути...јер мисле да ако сам Хришћанин..могу да ме за*еб*вају како стигну...