Праштање – ментално и физичко здравље

[dragisa]

moze da ga ostavi ali istovremenu i da mu oprosti. i ako fizicki nije sa njim to u nekom duhovnom smislu ne znaci "daleko mu lepa kuca"

[milan.]

  On 13. 10. 2012. at 0:13, dragisa рече

moze da ga ostavi ali istovremenu i da mu oprosti. i ako fizicki nije sa njim to u nekom duhovnom smislu ne znaci "daleko mu lepa kuca"

mislim da mi hocemo reci istu, ili slicnu stvar, samo imamo greske u ''prevodu''.

[dragisa]

najverovatnije -)))))

[Дејан]

  On 12. 10. 2012. at 20:14, Иван Цветковић рече

Има оно што се приписује Патријарху Герману да је изговорио: Праштати али не заборављати.

Јасеновац није увреда ,па да је заборавиш...

[Јаков.]

Slučajevi logora Jasenovac, uopšte ubistava, silovanja, mučenja...jesu najekstremniji slučajevi kada stajemo u kolo vernih ili nevernih.

Zemaljska pravda je nesavršena i kakvu god kaznu da odredi neki zemaljski sud za ove zločine i zločince, ta kazna je nesrazmerna veličini učinjenog dela, pa makar bila i doživotna robija (u smrtnu kaznu ne verujem i protiv sam nje). Kad se čovek ubije (bilo da ga ubije zločinac-kriminalac ili zemaljska vlast), ubijen je ČOVEK, a tada se ceo Svet urušava, a satana vodi kolo.

Sasvim je prirodno, da recimo kad nas neko orobi i prebije, kad neko ne daj Bože ubije nekog nama dragog ili ga povredi, da u svom umu gajimo neke ubilačke namere. "Ma samo da ga uhvatim, mučio bih ga danima, zabadao mu eksere pod nokte, pržio ga strujom...". Niti smo mi turci janjičari niti smo neki nesoj paganski, nego smo krštenjem postali hrišćani. Tako da se sve to sredi voljom Božijom (pre bih rekao nego našom). Jer da je do naše, verovatno bi stvarno nekog i ubili, mučili i osvetili mu se.

Nego ovako prođe neko vreme, u nama polako sazreva misao "čemu sve to, samo imam nemir". Prvo bude zaista to "ma nek se nosi, neću da ga vidim više", pa ga zaobilazimo u širokom krugu ili ignorišemo. Zatim prođe još neko vreme i mi počinjemo da zaboravljamo, ali nas uvek pogled na tog nekog "zločinca" pecne i setimo se a sa sećanjem obnovimo i svoju mržnju i shvatimo da nikad zapravo nismo ni oprostili.

Ta mržnja i neopraštanje se širi ako su u pitanju neki zločini učinjeni prema porodici ili prema narodu. Recimo neko je ubio nekog u našoj porodici i onda je porodica ubice, neprijateljska. I ta se mržnja i možda želja za osvetom prenosi sa generacije na generaciju. Varvarski čin "krvne osvete" samo govori i o nesavršenosti zemaljske pravde i zemaljskih zakona.

Ako je zlo učinjeno prema narodu, a ne dođe do istinskog opraštanja, zločini se ponavljaju jer osveta rađa novi zločin. Čini mi se da su generalno srbi veoma povodljiv i nezreo narod kao narod jer upravo postupa i ako nominalno hrišćanski, ono po delima više nego plemenski i paganski. Još se pričaju priče o zločinima turaka, balija, ustaša... i ne bi bilo to toliko loše da se priča i pominje u kontekstu istorijske činjenice, nego što se ta istorija kači na ramena i nekim naslednicima tih zločinaca, pa ajde da se kači samo njima, nego se kači i celim narodima iz kojih ti zločinci su izašli.

Neću da pričam o hrvatima, bošnjacima, albancima... Kako oni gledaju na nas. To je njihova stvar.

Nemački narod je verovatno kolektivno najviše učinio zla svetu i raznim narodima, ali su se kroz pokajanje i gledanje u budućnost uspeli osloboditi tog bremena. Niko sada nekog nemca ne gleda kao na fašistu ili nekog ko će nam nauditi. Neke njihove dede i pradede su bili zločinci i tu je tačka.

Ali na hrvate, bošnjake... gledamo iskreno govoreći kao na potencijalne ustaše, balije, ... i shvatamo da nikada ovde do opraštanja nije ni došlo, i da smo nezreli da nosimo Krst sami, i kao pojedinci i kao narod.

[ego]

Хоће ли Христос опростити свима?

[DankaM]

Hm, izgleda da su vreme i njegova prolaznost, koliko god bili tečki čoveku, ipak negde i njegovi prijatelji. Jer, retki su oni koji mogu da oproste odmah. Uglavnom je potrebno da prođe neki vremenski period da bismo oprostili uvredu...

Kad razmisliš, ima stvarno smisla u ovom svetu i njegovom ustrojstvu... Kako bismo u večnost nepokajani?

[JESSY]

Праштање је лек који је Господ дао нашој души да би могла да се врати на Небо. И да би могла да уђе у Вечност. Оно спира сво зло које се наталожило грехом. Оно поправља односе, враћа човека у заједницу са другима, омогућава му да постане способан да се угради у Небеску зграду Цркви, и да може у миру са другима да уђе у Рај.

Да би човек праштао, он треба да буде смирен, и да има покајање, да увиди прво своје грехе , а треба да има и милостиво срце, и љубав према ближњима, да би њих оправдао.

Треба да буде и у Духу Истине да би објективно просу-ђивао и о себи и о другима. Треба да има већу љубав према Богу, Истини, и другима, него према себи самом.

Треба да се труди да упозна ближње, да увиди њихове разлоге зашто су нешто учинили, зашто су нешто рекли.

Дакле, да их гледа онако како они сами себе гледају, то јест, да себе стави у њихов положај, и да схвати њихово тренутно стање у којем су нешто рекли или учинили.

Праштати значи изаћи из злопамћења, и значи заборавити туђе грехе, не придавати им значај, не враћати се на њих.

Једноставно, оправдати другога увидевши његово стање.

Видети га онако каквим га Бог види, Који га је створио, и брине о њему, и не жели да он пропадне.

Бог се не вређа. Он гледа увек да помогне човеку. Он зна све његове слабости, и зна цео његов живот, и зна праве разлоге зашто је неко реаговао како је реаговао, или учинио нешто.

Свакако ћемо и ми лакше опростити ако исправно схватимо човека, ако себе ставимо у његов положај, ако покушамо да његовом логиком схватимо њега.

Наравно, битно је и срце, а и воља. Каквим срцем ми то радимо, и да ли имамо добру вољу. Некад можеш да схватиш,али ти се срце буни, или воља. Битно је да од срца оправдамо човека, и онда је могуће и опростити.

Опростити значи да се вратимо у оно стање, у онакав однос према том човеку какав је био пре његовог греха.

Потпуно опраштање је кад се потпуно успостави заједница као пре, кад није било никаквог искушења.

Још ако схватимо да је то не само на добро тог човека, да њему буде лакше што смо му опростили, него да је то добро и за нас саме, јер се ми тиме исцељујемо од зла, онда би то требало још више да нам да добре воље да се трудимо да брзо опростимо.

Свети Оци не препоручују одмах тражење опроштаја једино у случају да је друга особа у стању гордости и непокајаног греха, па јој не би било на корист да јој одмах тражимо опроштај, јер би се још више погордила, и још би више мислила да је у праву.

Да би могао да опростиш треба да погледаш и у свој живот, да није нешто из твог живота проузроковало да ти други учини неки грех, да ниси и ти сам учинио такав грех неком трећем, па ти се то враћа. Да се није неко од твоје породице или твојих предака огрешио о некога, а није се покајао, па се пренело испаштање на потомке, да би се спрао тај грех са те породице. Ако неко смирено претрпи казну за грех који је његов предак учинио некоме, онда се ту ланац зла прекида и долази опроштај.

Такође, мора човек да зна да може и нечастиви да хушка људе против нас, ако смо у неком врлинском, благодатном стању, па тада треба да смо свесни одакле то долази, и да опростимо ближњем.

Такође, ако смо ми неким својим грехом допринели поремећају односа, онда још и најпре имамо разлог да праштамо, и да се кајемо за своје сопствено зло, и да правдамо другога.

Па и да није све ово, требало би да мислимо на Вечни Живот, да нам то буде мотив за праштање. Да размислимо како ћемо живети у Рају ако имамо на некога нешто неисцељено, неопроштено.

Опраштање је враћање душе у блажено стање, смирено, детиње, рајско.

Дете брзо заборави. Заплаче, утеши се, и почне да се игра као да није ништа било.

Праштање нас доводи у стање незлобивости. Да би могли да праштамо морамо да будемо у смирењу. Да не придајемо значај себи. Да не будемо важнији себи него што нам је важан ближњи, или добар однос са њим.

Да нам не буде важније задовољење наше повређене сујете, него љубав према ближњем.

Ово све стоји у случају да та особа има покајања, да жали, да увиђа своје грехе.

Чак и ако она то све нема, добро је да ми, са наше стране, у себи опростимо, да не држимо зло, због нас самих, због саме наше душе.

Мон.Стефанида, манастир Превлака

[Guest JelenaLela]

Oprostiti, po meni, znači ne osećati više teret/ težinu onoga što nam je neko učinio na žao. Naprotiv...

[Partibrejkers]

Један ми је пријатељ свештеник скоро рекао једну занимљиву мисао: Ко те увреди никада ти то неће опростити. И заиста с ким год сам имао проблема на парохији , ко ме је клеветао и нападао на правди Бога то не може да ми опрости тј. иако ја хоћу са њима да остварим контакт и заиста им праштам од срца све, када се сретнемо и јавим им се они окрену главу. После ме још више нападају. Просто невероватно, сад да ли их иритира то што нећу да се свађам, бијем, већ што се правим као да се ништа није десило али незнам, просто ако имамо у себи мира њих тај мир нервира и узбуркава њихов немир. Господе помилуј.

[Ljubičasta]

Поздрав свима.Нова сам на овом форуму,а регистровала сам се да бих пронашла неке одговоре на питања која ме муче.Једно од тих питања је и у наслову ове теме.Да ли ми неко од вас може препоручити неку црквену литературу за читање када је у питању проблем опраштања онима који су нас свијесно или несвијесно повриједили,ријечју или дјелом? Мислим на људе са којима сам до јуче била јако јако блиска.Не желим да трујем своје срце гнијевом и горчином и желим да се ослободим овог терета.Дакле,моје питање је како опростити ономе ко се сам не каје за своје грешке,ономе ко је као ваш пријатељ знао ваше слабости па их је користио против вас кад вам је окренуо леђа?!Не знам како да за такве појединце молим "Опрости им Господе,јер не знају шта чине." Јер то су људи који тачно знају шта чине,зато и ударају тамо гдје знају да нас највише и боли.Опростите ми на мрачењу,али сам овдје дошла да бих помогла себи па онда и људима око себе.Не желим да постанем лош човјек.Хвала унапријед на одговорима.

 

"Господе Исусе Христе,помилуј ме грешну."

[gavrosaurus]

Опростити, у бити, значи — волети.

Као што није увек лако волети, није лако ни опростити а с друге стране, барем из мог искуства, немам шта много да праштам другима јер нисам видео да ме је неко увредио или ми учинио некакво зло, то што је неко био грубљи кад-кад, кад сам се смирио, најчешће ми је било на корист јер збиља, шта је мене неко могао да увреди, чиме? Опет, има људи који су претрпели многа зла, наудили су њиховим породицама и они имају релевантније мишљење о праштању него што има, рецимо, моја маленкост јер најдаље што мене неко увреди у мом животу је да ми касирка не врати динар, да ме неко нагази у превозу и сл. Мислим, заиста, шта ту има праштати? То су ситнице невредне помена, ако ћемо право, код већине нас.

Опет, ваљда свако чини најбоље што уме и кад, по нама, згреши у нечему треба бити свестан тога да тај није знао боље, тако неко и нас гледа.

У суштини, човек треба да пази, да буде свестан да како куди и њему ће бити суђено, да расуђује јер има ум и не жести на ситнице и бесмислице, да не преувеличава туђе речи и поступке у својој гордости и да критику не узима за зло већ на корист, а сам не буде осоран и пакостан кад је у прилици да да критику и ваљда је тад лакше и волети и праштати јер брзоплетост је велико зло и из њега излазе многи проблеми.

[-Владимир-]

Мржња трује, од ње немаш ништа. Тешко је кад ти неко коме верујеш набије нож у леђа, али мораш да наставиш даље . 

[Mironosica]

увек треба опраштати

али не мислим да баш увек треба остајати у блиском контакту са особом којој си опростила 

[JESSY]

U carstvu duše postoji jedna široka oblast koja se zove opraštanje. Nju vrlo često posećujemo, jer da bi smo stigli na druga odredišta put nas najčešće vodi kroz ovu "zemlju", prostor opraštanja. Kada je opraštanje u pitanju nemamo potrebnu distancu da bi sagledali  njegov značaj za  čovekovu sreću i zdravlje i  za izgradnju harmoničnih odnosa sa drugim ljudima. Nekako utonemo u odnose koji donose nekad sreću i zadovoljstvo, i mnogo češće, sukob, razočarenje i  međusobno kažnjavanje, pa ne vidimo šumu od drveća. Umeti  oprostiti  drugom za ranu koju nam je naneo predstavlja najveću vrlinu ljudske svesti. Ali olako se odričemo dobre volje da se naoružamo takvom vrlinom. Osveta nam izgleda mnogo slađa. Ako se ne svetimo, ipak u  intimnosti svoje duše nosimo ogorčenost i odbojnost  prema onom ko nam je naneo bol. Ogorčenost i odbojnost je drugi vid nepraštanja. U osveti mi kažnjavamo neku osobu za prouzrokovani bol, a u ogorčenju mi kažnjavamo sebe zbog toga što smo dozvolili nekome da budemo povređeni. Nije dobro svetiti se ili kažnjavati druge, ali nije dobro ni kažnjavati sebe. Najmudriji ljudi su govorili – Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Ovaj savet izaziva takav refleks neslaganja kod najvećeg broja ljudi, da ništa ne znači pozivanje na najveće autoritete mudrosti. Deluje apstraktno, neverovatno, čak se doživljava kao provokacija i svrstavanje na stranu neprijatelja. Ne pomažu ni objašnjenja da bi se prihvatila takva strategija ophođenja prema  protivnicima.

 

https://sites.google.com/site/sreckolazic/religija/oprastanje