Ateizam kao problem

[JESSY]

Речи „вера“ и „исцељење“ на грчком језику имају један и исти корен. Веровати – значи наћи циљ и смисао живота, одредити своје место у свету, видети пут, који лежи иза земаљског постојања. Постоје два погледа на свет: један од њих сматра свет огромним бездушним механизмом, који је неко непознат пустио у рад. На једној од мрља тог огромног конгломерата космичких тела, случајно је поникао феномен, назван живот. Комбинација атома и молекула, који су примили способност предаје свог структуралног плана другим системима, довели су нас до тог изненађења. Нема бесмртности. 

 

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану небића. Тај поглед на свет је дубоко песимистичан. Он не пружа никакве моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове стране обрађеним информацијама?

 

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не може бити ни културе "одрицања".
 
Култура је сложена историјска синтеза. Зато се човек подиже на интелектуалном наслеђу многих култура и цивилизација и усваја, да тако кажемо, са млеом идеје и представе, које се корене у вери и у вечном животу и у Творца света. Савремени човек, по речима једног познатог лекара, налази се у стању "постојаног бацања између земље и неба" (Пирогов).

 

Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.

 

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа. Али осећајна и интелектуална природа, се пре свега, ломе у противречностима, унутрашњим и спољашњим; они не могу у својим срцима прихватити живот као бесмисленост и апсурд, не могу схватити зло, које постоји у свету, помирити се са насиљем, и зато такве људе очекује трагичан удео.

 

Други виде смисао живота у чулним наслађивањима, о чему су говорили древним речима “In vino veritas“ (истина је у вину). Али чулно задовољство није стање, већ некаква нервна реакција, која бива замењена осећањем опустошења и незадовољства. Према томе, чак и примитивни људи не могу, а да не осећају у дубини своје душе да је то сурогат и фалсификат среће. Неретко, разочарење, води људе у већу радикалну способност да искључе своју свест од обмана живота, од сврхе вечног разочарења, и тада иду у алкохол и наркотике. 

 

Живот као удовољавање страстима не може дати радости, већ ствара комплекс и навику, као што онај који пије морску воду, само увећава своју жеђ. Затим наступа лом између свих увећаних и погоршаних страсти и могућности њиховог остварења, који ствара пакао у човековом животу. 

Атеиста не може наћи срећу и спокој духа у размишљању над животом. У том случају, мора да види себе осуђеног на вешање и већ рођеног са омчом на врату. Он не може наћи тачку ослонца у свом послу или стваралаштву, јер и стварање, одражавајући живот, појачава осећање трагичности безизлаза. Не може се наћи срећан у сталном послу, слично неуморном мраву, јер пред њим стоји питање: у име чега и за кога, он дела све ово и има ли смисла претворити свој живот у постојани труд и напор воље, када све подлеже коначном уништењу?

 

Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног живота, то јест, мора умрети пре смрти. Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести, депресије, хистерије, различите фобије и маније. 

 

Егоизам и појачано осећање гордости стављају човека у сам чвор противречности, између њега и људи који га окружују. Таквом човеку се чини, да је цео свет неправедан са њим, и зато су егоисти и егоцентрици у психичком смислу најнестабилнији и најнесрећнији људи. 

 

Незадовољавање жеља и страсти изазивају осећање гнева и мржње, који се прилепљују  психичким комплексима и зато психичке болести, пре свега, уништавају способност да се воли други. Човек се закључава у себе, у круг својих илузија, афекта и депресија. 

 

Хришћанство учи о томе, да је највише пројављивање човекове личности, да се као признак његовог исцељења јавља љубав ка Богу и људима. Вера – то је исцељење. Хришћанство не предлаже вештачке системе за лечење болести, као например, јога и други системи, који имају прагматички и утилитарни карактер. Хришћанство лечи саму душу човека, оно показује цео живот, који лежи иза предела земног постојања. Његов циљ је – Апсолутни Дух, Божанска Личност, Извор љубави и сваког постојања.

Хришћанство учи о високом човековом назначењу, о његовој бесмртности, о вечном животу као општењу са Богом и уподобљавању Њему. Хришћанство показује смисао и значење земног живота као поља, где се формира личност човека, као одскочна даска за вечност. У том животу, оно што нам се чини несрећом и страдањем, добија духовни смисао. 

 

Хришћанство даје ту идеју, ради које је човек спреман да претрпи тешкоће и препреке, које му стоје на путу и силе за то. Вера чини више од самог исцељивања болести: она даје човеку могућност да буде срећан у самим страдањима и болестима. 

 

И на крају, Хришћанство открива човеку као највишу вредност земног живота – осећање љубави према свима другима, независно од интелектуалних, националних, социјалних и других видова разлика. Хришћанство – то је свеукупни систем човековог живота. Њега не треба разматрати аналитички, у њега се треба укључити, живети у Хришћанству и живети хришћанством, тамо је све узајамно, као у једном живом организму: и догмати, као истинити погледи на свет, храмовни обреди, као симболички језик Цркве, аскетика, мистика молитве, итд.

 

Хришћанство обнавља човека, делује из индивидуалне личности, помаже човека да нађе себе самога, јер је, по речима древних апологета, „душа по природи Хришћанка“. Хришћанство има то, што не поседује ни један други религиозни систем – Исуса Христа – Бога и савршеног Човека, ту Савршену Личност, Која се јавља вечним примером и обрасцем за Хришћанина.

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://www.prijateljboziji.com/_Corsokaci-ateizma/29336.html

[Александар Милојков]

Dokumentarac pravi pogrešne generalizacije, baš kao i kao pojedini ateisti koji se pojavljuju u dokumentarcu... na obe strane postoje bolidi... ali je glupo poistovećivati sve ateiste ili sve hrišćane sa bolidima među njima...

 

Ја овај филм гледам са ђацима, у склопу теме о атеизму. Али, упераво уз ову опаску коју је Авокадо навео. Ипак, и поред тога филм пружа одличне основе за дискусију о вери и атеизму. 

[GeniusAtWork]

Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног живота, то јест, мора умрети пре смрти. Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести, депресије, хистерије, различите фобије и маније.

 

 

Znači ateisti su alkosi i narkomani bez morala, koji završavaju kao psihički bolesnici?  Lol

[feeble]

Znači ateisti su alkosi i narkomani bez morala, koji završavaju kao psihički bolesnici?  Lol

Ne bi bilo lose staviti tekstove arhimandrita Karelina na odobravanje na forumu 

[Avocado]

Речи „вера“ и „исцељење“ на грчком језику имају један и исти корен. Веровати – значи наћи циљ и смисао живота, одредити своје место у свету, видети пут, који лежи иза земаљског постојања.

 

Samo pod uslovom da se veruje u nešto što je tačno... u suprotnom, verovati znači promašiti cilj i smisao života, promašiti svoje mesto u svetu, istripovati put koji leži iza zemaljskog postojanja...

 

 

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану небића. Тај поглед на свет је дубоко песимистичан.

 

 

Jeste duboko pesimističan... ali, srećom, nisam još upoznao ateistu koji bi tako opisao svoj pogled na svet.

 

 

 

Он не пружа никакве моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове стране обрађеним информацијама?

 

 

Naprotiv, ateizam pruža čoveku potpunu odgovornost za proživljeni život... isključivo od njega a ne od nekih mističnih bića i pojava zavisi šta će uraditi i kakav trag će ostaviti iza sebe. A moralnu odgovornost nosi pred sobom i pred drugim ljudima...

 

 

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не може бити ни културе "одрицања".

 

 

Naprotiv, ateista upravo svojim razumom može da razmatra principe pravednosti i da samim tim kao nemoralne i nerazumne odbaci određene dogme... što naravno ne znači da su svi ateisti nerazumni i neracionalni... niti da svi vernici slepo prihvataju određene nerazumne dogme...

 

 

Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат.

 

 

Non sequitur... prosto jedno iz drugog "ne sledi"... ateista svakako može da razmišlja o ovim stvarima i da se ne nalazi u stanju postojane depresije... ovozemaljski život kao "kaznu" može da podrazumeva samo neko ko smatra da mu pripada večnost...

 

U svakom slučaju, bar iz iskustva, tj. kontakta sa drugim ljudima, rekao bih da tu nema ama baš nikakve razlike... ima i vernika i ateista koji se opterećuju ovim temama... i jednih i drugih koji o njima mnogo ne razmišljaju... i jednih i drugih koji se lako/teško mire sa smrću...

 

 

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа.

 

 

Opet non sequitur. Svako ispunjava "sadržaj života" raznim stvarima i nejasno je kakve to veze ima sa verom u "život posle života"... u nastavku teksta se zapravo i ne navodi nekakva razlika između "sadržaja života" vernika i nevernika... već predrasude o obaveznom "sadržaju života" nevernika i sa druge strane - određene vrednosti kojima hrišćanstvo uči... dakle, babe i žabe...

[grigorije22]

Naprotiv, ateizam pruža čoveku potpunu odgovornost za proživljeni život... isključivo od njega a ne od nekih mističnih bića i pojava zavisi šta će uraditi i kakav trag će ostaviti iza sebe.

 

To isto nudi i Hriscanstvo.

[Интегра]

Архимандрит говори из угла човека који је упознао живога Бога, тако да се атеизам одатле чини заиста духовно немоћним, а живот атеиста као дуго искуство избегавања размишљања о смрти и суочавања са њом.

Одатле ти екстремни примери, чини ми се, мада је свима јасно да нису сви атеисти ни наркомани, ни депресивни, ни неконтролисани хедонисти.

[Ненад Р.]

Ја за атеисте сматрам људе на погрешној страни.

[VaSa110]

Ја за атеисте сматрам људе на погрешној страни.

 

Koja je prava strana i ko je odredio?

[Александар Милојков]

Одатле ти екстремни примери, чини ми се, мада је свима јасно да нису сви атеисти ни наркомани, ни депресивни, ни неконтролисани хедонисти.

 

Ух, и вера зна да буде хедонистичка...

 

 

[Александар Милојков]

Никада ми није био јасан смисао бљештавих, скупоцених предмета и реликвија у црквеним продавницама. Чему и коме служе?

[CecaV]

Архимандрит говори из угла човека који је упознао живога Бога, тако да се атеизам одатле чини заиста духовно немоћним, а живот атеиста као дуго искуство избегавања размишљања о смрти и суочавања са њом.

 

Смучи ми се кад се подразумева да свештеници имају примат на тзв "духовне теме".     Одатле потиче ограничена спознаја света, код многих верника.   И још опасније од тога:  одатле потиче оправдање за разне глупости које свештеници пишу/говоре, па и онда када воде у екстреме.

[Тања1]

Никада ми није био јасан смисао бљештавих, скупоцених предмета и реликвија у црквеним продавницама. Чему и коме служе?

 

Скупоцене иконе и многи други предмети красе многе цркве. Скупоцене одежде, тканине, златарски богослужени предмети, скупоцени грађевински материјал итд. Тако је увек, било да је Црква или продавница црквене уметничке вредности или музеј. Значај црквених предмета и њихова употреба, не? У чему је разлика, оно што се нашло скупоцено у продавници  на продају или Цркви, музеју? И зашто баш на овој теми? Моје мишљење је да служе онима који желе да дарују цркву и помажу изградњу нових цркви, да купе црквени вредан примерак и за свој дом и највероватније заврши у музеј (црквена културна баштина).

 

[LogosAgape]

Man's problem is not the absence of evidence but the suppression of it.

[Тања1]

Man's problem is not the absence of evidence but the suppression of it.

 

Пиши српски, није ти ово енглески потфорум.

 

Хоће неко да преведе?