Непроцењиви животни савети

[Драгана Милошевић]

 

 

О породици се може рећи много патетичних речи. А ја ћу се ограничити овим једним саветом-жељом: пријатељи, вечерајте заједно – цела породица. Наглашавам: заједно – за заједничким столом, а не поред телевизора. Наравно, ништа не зближава људе као њихово заједничко учествовање у црквеним тајнама и молитви. Али то је већ, да тако кажем, виша математика.

 

А у нашим условима отпадништва треба почети од најједноставнијег – од заједничке породичне трпезе, која може да зближи најрођеније, који су разједињени као никад раније. Све донедавно обичну средњестатистичку породицу је «уједињавао» телевизор, али сад свако има свој лични. Осим тога, имамо огроман број разноразних «виџета», и «гаџета», у које човек урања у потпуности, заборављајући на све на свету, укључујући и своје ближње. 

 

Једна млада, лепа и паметна особа ми је недавно с горчином испричала (не на исповести) о томе како се распао њен брак. Све је било банално до крајњих граница, није било никаквих драма с преварама или агресивним алкохолизмом. Једноставно, дуго времена је општила с леђима свог младог супруга који је био загњурен у компјутер и то јој је досадило... – Чак се нисмо поштено ни посвађали. И дан-данас га с времена на време назовем и неко време мирно разговарамо – све док ми узбуђеним гласом не каже: «Е, ћао – почиње ми битка...» - рекла је.

 

И премда наведени пример говори о очигледној патологији – игроманији, он ипак, како ми се чини, указује на општу тенденцију, која је карактеристична за савремену породицу, или тачније, оно што је од ње остало. Мужеви и жене, деца и родитељи, практично не разговарају. Рођендани, банкети, корпоративне манифестације и свадбе не подразумевају дружење, јер свира прегласна музика. 

 

Због недостатка живе пажње нарочито пате деца, јер је њима најпотребнија. Она им даје веома озбиљан подстицај за развој говора и способности да мирно и занимљиво бране своју тачку гледишта у дискусији и да шире своје видике. Помаже им да развијају логику, да остварују циљеве у животу. 

 

На пример, ја своје упознавање с децом најразличитијих узраста започињем питањем: да ли си одлучио шта ћеш бити кад порастеш? У огромној већини случајева дете одговара да још није размишљало о томе. А у осталим случајевима због нечега најчешће бирају професију полицајца – вероватно телевизијске серије тако утичу на дечју свест... 

 

Авај, али с децом нико не разговара. Старији их доживљавају као објекат. А једноставна навика поверљивог разговора могла би да их сачува од многих криза. Навикавши да деле своја осећања с родитељима она, на пример, могу да избегну фобије, а у зрелијем узрасту да природније и хармоничније, не изгубивши везу с родитељима, не направе многе глупости. 

 

Зато је, осим заједничких путовања аутомобилом, ретких одлазака у бербу печурака који се данас слабо практикују, заједничка породична трпеза сад једини начин да породица заиста остане породица. Ако хоћете, то је известан minimum minomorum правог породичног живота који претендује на срећу. 

 

 

Свештеник Димитрије Фетисов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Vecerajte-zajedno/39407.html

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/index.php?app=core&module=modcp&fromapp=members&tab=iplookup&ip=24.135.66.212

[JESSY]

                                                             

 

ДАНАС: ћу се постарати да живим бригама данашњег дана, не покушавајући да се одмах и одједном избавим од свих мојих проблема.

ДАНАС: ћу да будем срећ-ан/на. Истина је то што је рекао Аврам Линколн: „Већина људи је срећна толико колико сами себи дозвољавају“.

ДАНАС: ћу се измирити с мојом стварном ситуацијом, нећу се старати да све преуредим по своме и прихватићу од овог света то шта ми судбина пошаље.

ДАНАС: ћу се постарати да оснажим свој ум. Научићу се нечему корисном. Нећу бити лењ. Прочитаћу нешто што захтева усиља, размишљања и концентрације.

ДАНАС: ћу да урадим три душевне вежбе.

–         Урадићу некоме неко добро дело и постараћу се да о томе нико не сазна, а ако неко за то сазна онда се то неће рачунати.

–         Урадићу бар две ствари које ми се не раде, но урадићу их ради вежбања снаге воље.

–         Ако ме неко увреди, и буде ми непријатно, то нећу показати.

ДАНАС: ћу бити привлачнији/ја. Постараћу се да изгледам што је могуће лепше, пристојно ћу се обући, при разговору нећу да повисујем глас, бићу љубазан (љубазна), нећу ништа и никога да судим. Постараћу се да ни у чему не видим недостатке и нећу никога да исправљам или преправљам осим себе.

САМО ЗА ДАНАС: имам састављен програм. Можда и нећу све да испуним, но стараћу се и борићу се са два непријатеља: журбом и неодлучношћу.

ДАНАС: ћу се од свега удаљити на пола сата да би био (била) са собом насамо и одморио/ла. У то време ћу се потрудити да боље схватим свој живот и шта је потребно учинити да би се он побољшао.

ДАНАС: се ничега нећу бојати и наслађиваћу се красотама овог света. И вероваћу у то да све шта будем дава-о/ла свету, вратиће ми се.

„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу изменити, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/10/19/danas/

[Arsenija]

Danas.

[JESSY]

UČITELJICA PRIJE TESTA DJECI DALA JEDNU KOVERTU, a u njoj je bilo pismo za svakoga od njih…

Abby Martin nije znala što se dogodilo njezinom sinu Rylanu kad se jednog dana, uplakan, vratio iz škole. Mali je dječak Rylan svojoj majci rekao da je plakao u školi, a to je nešto što niti jedan roditelj ne želi čuti. Maleni je čak priznao da se zbog toga srami, piše Littlethings.

 

Kad ga je majka Abby upitala zašto je plakao, nije očekivala da će razlog rasplakati i nju. Rylan je iz školske torbe izvukao pismo svoje učiteljice i rekao kako je identično pismo dobio svaki učenik njegovog razreda.

“Dragi učenici,

Sljedeće ćete sedmice morati pisati test iz matematike i čitanja, a dvije sedmice nakon toga imat ćete lektiru. Znam koliko ste teško radili i koliko ste se trudili i postoji nešto jako važno što želim podijeliti s vama. Ovi ispiti neće pokazati koliko ste posebni i jedinstveni. Ljudi koji su ih napisali i koji će ih ispravljati ne poznaju svakog od vas onako kako vas poznajem ja, a pogotovo ne na način na koji vas poznaju vaše obitelji. Oni nisu svjesni da neki od vas govore dva jezika ili da uživate u crtanju i pjevanju. Da vaši prijatelji računaju na vas, da vaš osmijeh može obasjati i najružniji dan, da vaše lice pocrveni kad se sramite nečega… Nisu svjesni da volite sport, da se pitate o budućnosti, da mami i tati pomažete s malim bratom ili sestrom. Rezultati koje ćete dobiti nakon testa ne definiraju vas kao osobe, postoji mnogo načina na koje netko može biti pametan. Vi ste svjetlo moga dana i razlog zbog kojeg sam sretna kad idem na posao. Zapamtite da ne postoji način na koji se može testirati sve ono što ste vi i sve ono što vas čini takvima”, napisala je učiteljica u pismu.

Abby se rasplakala i njezino pismo podiejlila na Instagramu i Facebooku.

“Rylan mi je danas rekao da ga je sram što se rasplakao u školi. Kad sam ga pitala zašto je plakao rekao mi je da je bio sretan zbog pisma kojeg mu je dala učiteljica prije testa. Ne trebam uopće reći da sam se, nakon što sam pročitala pismo, i j a rasplakala. Treba nam više ovakvih učitelja, ali i ljudi poput nje”, napisala je uz fotku pisma.

[JESSY]

SMELOST-Peti Hansen

„Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.

Prvo seme kaže:

„Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća. Želim da na svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.“

I tako je raslo.

Drugo seme kaže:

„Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami. Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da oštetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke, a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me iščupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude bezbedno.“

I tako je čekalo.

Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeci hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.

Život guta one koji se boje.“

[srema]

Некима је можда ова прича позната, ал ето написаћу је по сећању.

Отишо човек код Св. Петра и сад му Петар каже: ''Е, тебе сам чекао. Зна се како си живео и шта си радио на Земљи, ено иди тамо у ону кућу то је припремљено за тебе, заслужио си.''
И овај крене тамо, отвори врата и има шта и да види. Оно пуна кућа хране, пића, ма не знам све каквих ђаконија, луксуз, комфор, слуге, музиканти, младе девојке итд.
И тако прође неко време и ту се враћа овај код Св. Петра и каже: ''Јако ми се свидео мој боравак овде, али ја бих сада нешто да радим, да се осетим корисним.''
Св. Петар му одговара: ''Не, не, ти жањеш оно што си посејао својим животом на Земљи.''
Овај, гордећи се, каже њему: ''Каква глупост! Ја бих сишао мало у Пакао, да видим како је тамо.''

На то ће њему светац: ''А шта ти мислиш, где се налазиш?''

[Лапис Лазули]

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=10155886145849973&id=738244972

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Jednog dana ćeš shvatiti da postoje ljudi koji nikada ne izdaju, ali pre toga ćeš morati proći kroz mnoge, mnoge izdaje.

Jednog dana ćeš razumeti da je spoljašnji sjaj  – ništa u poređenju sa unutrašnjom lepotom. Zato, sve što je spolja – traje do prve kiše. Ono što je iznutra  – gori uvek. Čak, i ako se ugasilo do jedva primetnih ugaraka. Ali,  dovoljno je  lagano dunuti – vatra će polako planuti i ugrejaće te.

Jednog dana ćeš shvatiti da su mnoge izjave, citati, aforizmi, kojih si se naslušao  u spoljnom svetu – samo prazan, iako lep, skup reči – ne više od toga. Bitne su samo te istine, koje si sam spoznao.

Jednog dana ćeš shvatiti da su dobrota, nežnost, ljubav i briga – odlike unutrašnje snage, a ne slabosti.

Femina

[JESSY]

Previše je nadražaja oko nas. Previše informacija, uglavnom nepotrebnih, opterećujućih, beskorisnih. Previše vesti, slika, reči, zvukova.

Zamišljam mozak kao fioku u koju trpam sve te gluposti. Postaje prepuna, ne mogu da je zatvorim, ne mogu da pronadjem u njoj ono što mi treba, ispadaju stvari iz nje, nove ne mogu da ubacim, sve je pretrpano i haoticno.

Biram da se isključim ponekad.
Da ne budem dostupna.
Da radim obične kućne poslove polako i predano i samo o tome da mislim.
Da kuvam lagano, ručno seckam povrće i mislim samo o tom povrću i kako što lepše da ga iseckam.
Da šetam pored reke i gledam vodu i ljude i da zapazim koje su boje oblaci.
Da pijem kafu, žmurim, mirišem taj predivan miris i osećam svaki gutljaj.

Utišati se. Osluškivati sebe. Povući se dok ne skupiš snagu da raščistiš gužvu. Da postaviš granice. Da isključiš sebe iz struje. Da naučiš da ćutiš.

Tihovanje. Ne može svako. Dalek je put do tamo.

Ćutati. Dodirnuti sebe u sebi. Proveriti kako si. Kako si zaista. Skloniti se od sveta i skloniti svet od sebe. Skupljati snagu, skupljati energiju.

Sve dok ne osetiš da možeš ponovo da izroniš, jak, pročišćen, smiren i spreman.

Sanja Krstić

[Дуња]

''Bitno je da shvatiš s kim imaš posla, ostalo češ lako."

[Поет]

Najbitniji, zapamtite to. Dugo mi je trebalo da ga shvatim jer sam po prirodi veoma glup !

,, DOk se pametni napametuju, budale se nazive . " <3