Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[Данче*]

О НОШЕЊУ КРСТА - АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

 

         

 

  Узети крст – то значи великодушно подносити подсмехе, погрде, прогоне, невоље које не жали да послушнике Христове обаспе греховни свет. Пoнети крст – то значи без роптања и жаљења икоме потрпети велики труд над собом, невидљиви умор и мучеништво душе ради испуњења јеванђелских истина. То, као и борба са духовима злобе, који јаросно устају на онога који пожели да скине са себе греховни јарам и подчини се Христу. Понети крст – то је усрдно и добровољно подчињавање, лишавањима и подвизима, којима се обуздава плот. Живећи у плоти ми треба да се научимо да живимо због тог духа.

          

             И посебну пажњу треба обратити на то да сваки човек на свом животном путу треба да понесе свој сопствени крст. Бескрајно је мноштво крстова, али само мој крст лечи моје ране, само мој ће бити мени на спасење и само мој ћу ја понети уз Божију помоћ јер ми је он дат од Самог Господа.

 

            А шта значи свој крст? То значи ићи по свом животоном путу, за свакога исцртаном Божијим Промислом, и на том путу подносити управо оне туге које је попустио Господ.

 

            Не тражи веће невоље и подвиге, него те које си добио на животном путу – то је гордост која избацује са пута. Не тражи ослобођење од тих невоља и подвига који су теби послани – то је самовољно твоје скидање са крста.

 

            Да, сваки човек има свој крст. И тај крст је одређен сваком хришћанину да га носи самопожртвовано и следећи Христа. А следити Христа – значи изучавати Свето Јеванђеље, тако да само оно постане делатни руководилац приликом нашега ношења свога крста. Ум, срце и тело са свим својим покретима и поступцима, јавним и тајним, треба да служе и исказују спасоносне истине Христовог учења. И све то значи да сам ја искрено и дубоко свестан лековите силе крста и оправдавам Суд Божији нада мном. И тада мој крст постаје Крст Господњи.

 

            Срце моли и тугује, но оно се већ и радује слаткој покорности Богу и своме причастију у страдањима Христовим. И то ношење свога крста без роптања са покајањем и славословљењем Господа представља велику силу исповедања Христа не само умом и срцем него и самим делом и животом.

 

http://dodjiividi.blogspot.com/2014/06/blog-post_2091.html

[JESSY]

PRAVEDNA I NEPRAVEDNA STRADANJA

Za nekoga je vreme bolesti-vreme najaktivnijeg duhovnog života. Vreme molitve, česte ispovesti, čestog pribavljanja Hristovih Tajni. U tom slučaju ono ostaje u uspomeni posebno blagodatno,svetlo. Vremenom blizu Gospoda Čovek koji je pravilno preživeo vreme stradanja voli to podsećanje. 

«Bolest nije nesreća već pouka i Božja poseta: bolesnog prepodobnog Serafima je posetila Mati Božija i nas ako mi smireno podnosimo bolest, posećuju više sile«(sveštenik Aleksandar Jeljčaninov).

Ljudi podnose bolest različito. Jedni mogu nekako izvući iz svog stanja duhovnu korist, i njihova stradanja su znatno smanjena. Drugi stradaju sa zlobom, netrpeljivošću, i tada se stradanja pojačavaju. Sveti Tihon Zadonski tako i govori: «Bolest se pojačava zbog netrpljenja».  Postoji tip stradalnika koji su poraženi svojim stradanjem. Uvek im je gore nego juče. Uvek je na njihovim ustima pitanje: «Dokle Gospode?» Oni zagledaju u oči svešteniku sa nekim prekorom: «Kada će mi biti bolje?» To su teški ljudi. I za sebe i za okruženje, a možda i za Boga. Oni prihvataju život samo u zdravom stanju. Na drugi način život za njih nije život.

 

Oni ne nalaze u svom životu i na savesti uzroke za svoju nesreću. Ne raduju se tom «ostatku» zdravlja kojim raspolažu. Uvek im se čini da su u težem položaju od drugih. I njihovo srce retko bude blagodarno. A već blagodarnost i poverenje u Boga mogu znatno da umanje naša stradanja.

«Gospode,blagodarim Ti za sve , i za nemoć i za bolest. Blagodarim Tebi, što je ona podnošljiva i što mogu da trpim», — zapisivao je u dnevnik sveti pravedni Jovan Kronštadski. O poverenju u Gospoda pisao je i prepodobni Amvrosije Optinski. «Treba znati, Gospod bolje nas poznaje, šta je za nas korisnije i zato nekom šalje zdravlje, a nekom bolest. Sa sve to hvala i blagodarnost Milosrdnom Gospodu Koji ako nas i kažnjava to je za naše dobro «

Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov zapaža: «Koliko je pred mojim očima prošlo slučajeva, kada beznadežno plotski ljudi pod uticajem bolesti postaju tanani, produhovljeni, umilni. Ponekada, međutim bude i obrnuto: čovek pod uticajem nesreće postaje grublji. I to je jasno od čega — čovek se žedno nada u život, zdravlje, stavlja ga iznad svega, iznad Crkve, Boga, ljubavi prema Hristu, i nesreća koja se obruši na njega učini ga zlim, ogrubljuje ga ».

Setimo se dva razbojnika, koji su razapeti zajedno sa Hristom. Jedan u ogorčenju na svoja mučenja negira Sina Božjeg, drugi ga hvali,napominjući, da «smo mi osuđeni pravedno, jer smo dobili po zasluzi, a On ništa loše nije uradio». I priznavši na taj način svoj greh blagorazumni razbojnik moli: «Pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvo Tvoje!» I sluša odgovor na smirenu svoju molbu« I rekao mu je Isus: Istinu ti kažem, bićeš sa Mnom u Raju» (Lk. 23, 41 — 43). Tako i mi, ako ropćemo u nesreći, samo doprinosimo svojim stradanjima, ako primamo poslato radi naših grehova i smireno molimo Gospoda za milost, mi ćemo zaista tu milost i dobiti.

«Tog momenta, kada čovek blagodarno prima od Boga stradanja koja mu je poslao, on odmah izlazi iz njih u takav mir i sreću, da će sve oko njega postati svetlo i radosno. Samo poželi i Bog će poslati. » (sveštenik Aleksandar Jeljčaninov). «Zaista ćeš biti sa mnom u Raju», — obećao je Spasitelj, i predvorje raja možemo osetiti odmah ovde. Posebno je teško videti stradanja neverujućeg ili onog ko je sumnjičav u veri. U jednom od pisama bolesniku, smućenom neverovanjem i sumnjom, prep. Makarije Optinski piše: «Strada telo, strada i duša; a ako bi duša bila ukrepljena verom, i telo bi moglo dobiti ukrepljenje pri spokojstvu duha; smućeni duh ima uticaj i na telesni sastavi i bolest se umnožava».

Netrpeljivost stradanja ne daje čoveku da živi u realnosti. U mislima on se postojano vraća u prošlost, kada nije bio bolestan, kada je sve bilo dobro. On ne može da se odvoji od razmišljanja kada će se popraviti njegov život. Njegova svest je uvek između prošlog i budućeg, uvek u žalosti zbog gubitka i neubeđenosti u to šta ga čeka. Ako «pravoslavno živi svakog trenutka života, ta nesreća će time biti silno obezvređena, ako ne bude sasvim prebrođena» (sveštenik Aleksandar Jeljčaninov). Kada, zbog bolesti mi ne možemo, da izvršavamo svakodnevne obaveze, treba raditi ono što možemo.

U životu Bleza Paskala desio se značajan slučaj. Jednom ga je jako zaboleo zub. Naučnik je legao u postelju.Mučenje se pojačavalo. Treba se setiti da je to bila sredina sedamnaestog veka i na pariskim ulicama još nisu stajali natpisi: «Stomatologija bez bola». Lekovi za zubobolju su bili veoma ograničeni, i zato je sama zubobolja ličila na adska mučenja o čemu svedoči literatura toga vremena.

Da bi ublažio svoje stanje gospodin Paskal je rešio da se bavi nečim korisnim, da bi mu odvuklo misli od bola. On se setio nekog geometrijskog zadatka, koji niko nije mogao da reši. On se tako udubio u taj posao da je zubobolja ublažena. Kada je rešivši značajan zadatak o njemu prestao da misli, on je shvatio da se izlečio. A što se tiče zadatka on je bio toliko složen, da kasnije ni jedan poznati matematičar Evrope nije mogao da je reši pola godine, bio je toliko složen.

Švedska spisateljica Astrid Lindgren svoju prvu priču “Pipi Duga Čarapa” napisala je zahvaljujući bolesti kada nije mogla da se bavi svakodnevnim stvarima. Interesantno: Platon je smatrao da bolest, telesna nemoć, dovodi do zanimanja za filozofiju.

Setimo se interesantne sudbine talentovanog poete puškinove epohe — Ivana Ivanovića Kozlova. Kada mu je bilo oko 40 godina desila mu se nesreća koja mu je promenila život. U početku su mu se paralizovale noge, a zatim se pogoršao vid. U četrdeset dve godine I. Kozlov je potpuno oslepeo.Ali nije pao u očaj, našao je snage da se pomiri sa nesrećom. Po svedočenju V.A. Žukovskog, Kozlov «je podnosio svoju nesreću sa zadivljujućom snagom — i Božji Promisao koji mu je poslao takvo iskušenje, darovao mu je u to vreme veliku nadoknadu: porazivši ga bolešću, razdvojivši ga zauvek sa unutrašnjim mirom i sa svim radostima,otkrio je On njegovom pomračenom pogledu sav unutrašnji raznobrazni i nepromenljivi svet poezije, ozaren verom, očišćen stradanjem». Znajući francuski i italijanski, Kozlov, već slep, naučio je engleski, nemački i poljski. Po rečima Žukovskog, on je «znao napamet celog Bajrona, sve poeme Valter-Skota, najbolja mesta iz Šekspira» i mnogih drugih autora. Na kraju, Kozlov je znao napamet celo Jevanđelje.Njegov život je bio razdvojen između religije i poezije.

Kad je vera jaka — nema stradanja: Ona nas udružuje s nebesima.

U stradanjima, u radosti Bog je sa nama,

U svemu je Njegov pečat.

Tako je pisao Ivan Ivanović Kozlov. I još treba navesti značajan sonet ,molitvu, u poetskom obliku.Stihovi se tako i zovu:

MOLITVA

Oprosti mi, Bože, sagrešenja, I duh moj tamni obnovi,

Daj mi trpeti moja mučenja u nadi, veri i ljubavi.

Nisu mi strašna moja stradanja: Ona su zalog svete ljubavi;

Ali daj da plamenom dušom mogu da lijem suze pokajanja. Pogledaj ništavilo moga srca.

Daj Magdalenin žar svešteni, Daj Jovanovu čistoću;

Daj mi da donesem venac moj prolazni pod pritiskom teškog krsta.

K nogama Spasitelja Hrista. 

Smatra se , da je sudbina Ivana Ivanoviča Kozlova služila i služiće kao primer za mnoge ljude, čiji život je neočekivano i nepopravljivo promenila neizlečiva bolest. U bolesti moramo da izbegavamo roptanje i uninije. I to i drugo je greh i dosta utiče na tok bolesti. «U bolesti se učite smirenju, trpljenju blagodušju i blagodarenju. To što dolazi netrpeljivost , to je delo ljudsko.Doći će i treba ga odagnati. Na to i osećanje težine položaja šta drugo da se radi nego da se trpi. Ako se ne oseća tegoba, nema trpljenja. Ali kada dođe osećaj tegobe i poželimo da je odbacimo, tu nema ničega grešnog. To je prirodno osećanje! Greh počinje, kao posledica osećanja — duša se oda netrpeljivosti i pada u roptanje. Došlo je osećanje , treba ga odagnati. Bogu treba zahvaliti » (sveti Teofan Zatvornik).

U «Drevnom pateriku» navedena su slova jednog starca. «Starac o bednom Lazaru:  ne vidi se kod njega ni jedna dobrodetelj, koju bi on uradio, i samo jedno nalazimo kod njega, a to je što on nikad nije roptao na Gospoda, kao na tvorca milosti prema njemu, nego je sa blagodarnošću podnosio svoju bolest ii zato ga je Bog nagradio». To jest Lazar je trpljenjem bolesti zaradio carstvo nebesko .

Uninije smeta dejstvu blagodati Božije, tako i dejstvo lekova smeta.  U tome su saglasni i sveti oci i lekari.

Robert Stivenson, pisac koga znamo iz detinjstva, autor znamenitog «Ostrva s blagom» i mnogih drugih avanturističkih knjiga, u trećoj godini života dobio je bolest krajnika. Dalje, skoro ceo svoj život, on je bolovao i usled toga je čak morao da napusti svoju rodnu Škotsku. Evo šta je napisao o sebi:

« Ja sam se trudio, ne odstupajući od svog duga i naumljenog puta. Ja sam pisao u postelji, pisao ,kada je u meni išla krv kroz grlo, pisao kada sam imao temperaturu, pisao razdiran kašljem, pisao, i čini mi se da sam često podneo pečat koji mi je bacila sudbina i održao pobedu u bici sa životom».

Poznajem devojku, sada je ona studentkinja Moskovskog Državnog univerziteta, invalid je od detinjstva. Praktično ništa ne vidi. Ipak ona prekrasno uči. Veoma je društvena. U tom smislu postoji čak poverenje između drugarica pri njenom pozivanju u goste. Osim toga , ona prekrasno peva svoje kompozicije koje izvodi na gitari, pri čemu je njen repertoar veoa pažljivo izabran. I još ona piše stihove i skuplja ručne satove. Jednom reči, interesa i talenata ima mnogo.

Najvažnije je što je ona verujući i crkven čovek. Za razliku od svojih bliskih kojima je teško da se pomire sa njenom nesrećom, ona ne grdi Boga, prosto živi i raduje se životu. I to je prekrasni primer za one koji rade.

Pusti da prvo dođe Gospod

Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov je pisao u svom dnevniku: «Velika je očišćujuća sila stradanja i njihov smisao. Duhovni naš rast zavisi najviše od toga kako mi podnosimo stradanja. Pred njima je mužestvo, spremnost je na njima, — evo znaka «pravilne duše». Ali ne treba ih tražiti i zamišljati ».

Same po sebi bolesti i stradanja — to još nije duhovni rast. Njih treba lečiti. « U bolesti pre lekara i lekova koristi molitvu», — uči prep. Nil Sinajski. Ne odbacuj lekarsko iskustvo ni u kom slučaju, neophodno je pamtiti ,što je prvo dejstvo u bolesti — pozivanje Gospoda u pomoć. Neka na početku dođe Gospod, a za njim lekar. Za mnoge verujuće takav poredak je prirodan.  Ali ne dešava se često da i crkveni ljudi obraćaju Bogu samo posle toga kada se ubede u nedovoljno iskustvo lekara ili nesposobnost leka?

Razbolevši se čak i kad se to desilo iznenada, uvek imamo vreme za molitvu. Makar i na samu kratku. Pri oštroj situaciji, pruživši ruku za tabletom ili kapima,ipak mi misleno treba da zamolimo : «Gospodi pomozi i blagoslovi ».

Pravoslavni čovek treba da ima molitvoslov. A u njemu u delu «razne molitve », ima molitva o bolesnima. Ima u molitvoslovu i moleban Presvetoj Bogorodici, u kome je rečeno, da se peva u svakoj duševnoj brizi i bolesti. Ima u molitvoslovu i molitva svetom velikomučeniku i iscelitelju Pantelejmonu. Svi ti «duhovni medikamenti» su dobri za primenu na početku bolesti. Ali čak i ako nemamo vremena između poziva Hitne pomoći i dolaska lekara, potpuno se može pročitati čak i sve nego samo deo navedenih molitvi.A ako neko ne može sam da čita on može da zamoli bliže, rodbinu, da pozove poznanike.Molitva — to je i zahtev za pomoć, i pozivanje Božjeg blagoslova na lečenje i ako hoćete, na delovanje lekara.

«Lekar ne leči sam, Bog kroz njega leči… Obratite se lekaru, ali u isto vreme molite Gospoda i svetitelje da bi Njega umolili da deluje lek. » (iz pisma sv .Teofana Zatvornika).

U bolesti se verujući trude da se često ispovedaju i pričešćuju. U naše vreme sveštenika možete pozvati i kući bolesniku,i u bolnicu. U prepisci prep. Makarija Optinskog sreće se preporuka: «U bolesti je veoma dobro ponavljati sve što sve što se traži; tako bi se i kroz nedelju dana ispunilo sve: za bolesnog uteha; kod nas i dva puta nedeljno pričešćuju bolesne ».

Svaki sveštenik ima višekratni opit posmatranja, kada se tok bolesti promenio posle ispovesti i pričešća.

Kod svetog Teofana Zatvornika nalazimo: «Bolesnom, pre svakog drugog dela, treba ubrzati očišćenje od grehova i u svojoj savesti se treba pomiriti s Bogom. Time se krči put ka blagodetnom delovanju leka. Čuveno je bilo da je bio neki poznati lekar koji nije prisupao lečenju dok se bolesnik ne pričesti i ispovedi; i što je bolest bila teža, on je to izričitije tražio.

Mogu reći da takvih lekara ima i sada. Verujući lekari svedoče da posle ispovesti i pričešća lečenje biva lakše.

Ispitivanje savesti, ispovest, u bolesti su veoma važni. Dešava se da čovek na neki način odmah oseti i uzrok svoje nesreće. Obično se to dešava ako su gresi grubi, strasti. «Ako osetite i vidite da ste sami krivi, počnite sa raskajanjem i žaljenjem pred Bogom,da ne bi izgubili dar zdravlja,koji vam je On dao.» (iz pisma Sv. Teofana Zatvornika.). Ali u većini mi ne vidimo uzrok i posledicu –bolesti i greha. To se dešava kako ukazuje prepodobni Ambrozije Optinski, ili od nepažnje na sebe, ili od nekakve zabave.On govori o jednom od čestih uzroka bolesti — nečistoj ispovesti.To srećemo i kod drugog Optinskog starca: «Bolovi tvoji i stradanja,izvini, su od toga, što se nisi čisto ispovedao» (prep. Anatolij (Zercalov)). A zato je tako važno usredsrediti se u samom početku bolesti i,pristrasno ispitujući svoju savest što potpunije se ispovedati. Pri tome, često u nesreći duša sama stremi takvom otkrovenju bez samosažaljenja i samoopravdanja ispovesti.

Sin grofa Vladimira Sergejeviča Tolstoja pamti da je njegov otac dugo godina bio ravnodušan u veri i često je ponavljao bogohulne izjave francuskih filozofa. Kada se opasno razboleo molio je ženu da mu čita Jevanđelje i Akatist Isusu Sladčajšemu;«Ali najznačajnija pojava te bolesti, —piše sin, — predstavlja ispovest i pričešće bolesnika. On je sa neobičnom jasnoćom sećanja ispričao duhovniku svoje grehe,kroz proteklih 7 godina (7 godina se nije pričešćivao). Sa verom i ljubavlju je pristupio primanju Svetih Tajni ».

Jedna moja poznanica se seća, govorila je ona,da prvo treba da se razboli, da bi počela savršeno tačno da se ispoveda. U zdravlju se ne ispovedaš tako detaljno, a u bolesti «da li od straha ,ili zato što Gospoda direktno osećaš, otkrivaju se takvi gresi, koje nisi ni primećivala; i vidiš sve kako postaje razumljivo, šta je glavno a šta nije ».

Da, takva «u strahu »ili «u prosvetljenju »od bolesti pažljiva ispovest —pojava je koja nije retka. Ali ta preporuka ne znači da treba beskonačno mučiti sebe i svoju savest pokušavajući da iz nje izvučeš uzrok nesreće. A to rade neki koji kod sebe pronalaze neke fantastične grehe.To samo po sebi — je već put u bolest.Istina,po savetu sv. Vasilija Velikog, mi možemo u molitvi tražiti od Gospoda «prvo poznanje tih uzroka po kojima On nas poražava, a zatim izbavljenje od nesreće».Zato što uzrok bolesti često ukazuje i na lek.

Mogu navesti takav primer.Domaćica je često korila one dve neveste koje žive zajedno sa njom za svaki čak i najmanji povod. Zbog lenjosti, nečistoće i drugih grehova.Njene pretenzije su verovatno bile osnovane ali od toga se nije bolje živelo.

Na sve pokušaje da se opravdaju njen odgovor je bio : «Kako ja to mogu!», «Kako meni polazi za rukom!», «Ja imam vremena ». I potrebno je bilo da se desi - u samom jeku seoskih radova domaćica se razbolela od neke neobične bolesti. Postepeno su joj otkazale noge.  Nije mogla ne samo da radi nego ni da se kreće. Pri tome lekarsku pomoć je bilo moguće zatražiti tek u najbližem gradu, a on je bio udaljen nekoliko desetina kilometara. Potrebno je bilo čekati neki transport.Koliko čekati-neizvesno.

Primećujem da je domaćica bila žena vredna i savesna.  I potrebno je bilo da svoj greh odmah razume. Kroz nekoliko dana neveste već nisu čule njene prekore. I sada, ako mladim rođakama treba da se izvini za svoje ponašanje, domaćica je dobrodušno odgovarala: «Ništa, polako, naučićeš », «ne možeš baš ti sve da uradiš», «Uradićemo sutra daće Bog». Odjednom su njene noge koje su doktori otpisali, ozdravele.Ali prestala je da kori neveste. Svešteniku se često obraćaju da blagoslovi operaciju ili da bolesnik ode u bolnicu. To je dobra crkvena tradicija, ali ona ne znači da sveštenika zovu da učestvuje u postavljanju dijagnoze ili metode lečenja. Sveštenički blagoslov- to je priziv Božje pomoći na lečenje da bi medicinski napori bili na korist bolesnika. To je još i molba svešteniku da se posebno pomoli za bolesnika.

Istina, ponekad tražeći blagoslov, sveštenika stavljaju pred izbor: Kakav lek blogoslovite da uzme bolesnik?..» I imenuju preparate za koje sveštenik nikad nije čuo, i čije nazive ne može ni da ponovi iz prvog pokušaja.Kako da tu da blagoslov!

autor: Prot. Sergej Nikolajev 

 

 

http://kandilovere.blogspot.com/2011_08_26_archive.html

[aliluja]

Stradanje je težnja našeg bića za duhovnim uzdizanjem. Gospod zna koju težinu tereta svako od nas može da podnese. Taman nam toliko daje.. kolike su nam težnje.

Ja to tako vidim. Bez stradanja nema spasenja. Kada bi nam bilo sve potaman... samo bi se žestili i gordili...

[Агница]

ево шта каже старац Пајсије-- Neki, starče, kažu: "Zar nije Bogu teško što je to dopustio? Zar Boga to ne boli?"

 

Bol Božiji prema ljudima koji se muče od bolesti, od demona, od varvara itd. u sebi istovremeno sadrži i radost zbog nebeske nagrade koju im je pripremio. Pošto Bog ima u vidu nagradu koju će dobiti na nebesima onaj koji prolazi kroz iskušenja i znajući šta ta čeka u onom životu, može da "podnese" bol. Dopustio je da Irod izvrši tolike zločine[1]. Četrnaest hiljada novorođenčadi je zaklao i ubio tolike roditelje, koji nisu dopuštali vojnicima da ubiju njihovu decu! A varvarski vojnici, kako bi se pokazali što boljima u očima svojih generala, komadali su tu decu. Što su deca više mučena, to više bola je Bog trpeo, ali i toliko se više radovao njihovoj velikoj slavi koju će uživati na nebesima. Radovao se zbog tih anđelaka, koji će predstavljati anđeoski red mučenika. Anđeli od mučenika!

[JESSY]

O PLAČU ZA IZGUBLjENOM DECOM

 

Poštovani oče Aleksandre! Mnoge su porazili strašni događaji u Beslanu, 1. septembra. Mene muči strah za sudbinu naše dece. Ja ih imam troje. I šta mogu sada videti u životu - zlobu, laž, užas, smrt ? Ima poslovica "U velikim nesrećama stradaju i male stvari" - a to su u ovome slučaju naša dečica. Ona ginu od ruku terorista, u avionskim nesrećama, ili zbog nemarnosti lekara... Deca su takoreći taoci neodgovornosti sadašnjih vlasti. A mi ih sahranjujemo i oplakujemo. Ona su mučenici poput onih 14000 mladenaca ubijenih u Vitlejemu, po naređenju cara Iroda. Čemu se možemo nadati, ako našoj deci svakodnevno preti smrt, a mi tu ništa ne možemo izmeniti?

 

R. R. Nazarčuk, G. Nižnjevartovsk

 

Odgovor: Čitav naš život je put sledovanja za Hristom. A prvi put Bogomladenca Hrista vodi u Egipat, drevnom neprijatelju, ovaploćenju zla i svih zabluda. Prve večeri Roždestva, Hristos postaje izgnanik.

Vlastodršci o kojima vi govorite idu putem cara Iroda. Irod smišlja ubistvo Bogomladenca čim je saznao o Njemu. I posle povratka istočnih mudraca drugim putem kući, on se nije odrekao svoje zločinačke zamisli. On je uveren da će ubijanje svih mladenaca u Vitlejemu, među njima pogubiti i tek rođenog Cara judejskog.

Nas ne može da ne žalosti da je on lako našao ispunitelje ovog nečuvenog krvavog zločina, iako čitava istorija sveta svedoči da njih nikada nije nedostajalo. Istoričari pišu da je Irodu tada bilo oko 70 godina, tako da tek rođeni Mladenac nije mogao predstavljati za njega kao cara nekakvu opasnost. Da mu ne bi promakao Hristos, on ubija svu decu uzrasta od dve godine i niže. U bezumlju zla on ubija svu decu ne samo u Vitlejemu, već i u njegovoj okolini.

Ovaj zločin je bio izvršen čisto po nagovoru čovekomrsca đavola, koji je raspalio njegovu gordost i svirepost. Pred nama je preteča antihrista.

Sveta Crkva proslavlja mučeništvo ove nevine dece, čija je krv prolivena za Bogomladenca Hrista, Koji će posle proliti Svoju krv za njih. Ovom decom započinje nepobediva armija Hristovih mučenika.

A šta je sa roditeljima dece koja stradaju? Ovako se ispunjava proročanstvo sv. Pisma:"Glas u Rami se čuje: plač i ridanje, i uzdah veliki. Rahilja oplakuje decu svoju, i ne može se utešiti, jer ih nema."Ovo proročanstvo se ispunilo već jednom u vreme proroka Jeremije. Mi čitamo u sv. Pismu njegove reči o Jerusalimu, zapalom u ropstvo i judejima koji napuštaju zemlju gde je ostala grobnica Rahiljina. Nije Lija, nego Rahilja - slika obećane zemlje, ona plače zbog dece koja su trebala da budu tamo, no njih tamo nema. Tako isto u Vitlejemu, nada na budućnost iščezava sa smrću dece. O Roždestvu Hristovom ovo proročanstvo se raskriva sa još većom snagom.

I u naše dane ono se ponovo otkriva tamo, gde je bezutešna žalost zbog ubijene dece."Plač i ridanje, i uzdasi mnogi" - kao da prorok ne nalazi reči da izrazi svoju smetenost i užas koji je doživeo. Nekada je bio veliki plač u Egiptu zbog ubijenih prvenaca. I evo ponovo najmlađi stvorovi predaju se na smrt. Oni prema kojima mi osećamo naročitu ljubav. Tako je velika žalost da mi ne možemo da se utešimo.

No, nema takve žalosti u ovome svetu, da za nju ne bi bilo Božije utehe. Rahilja neće da se uteši zato što ih nema više u majčinom naručju. Ali kada ih stvarno ne bi bilo, mogla bi se razumeti žalost u kojoj nema nade.

Ali mi znamo da oni nisu poginuli, nego da idu ispred nas ka Bogu. Gorki plač u Rami je samo preddverje najveće radosti, jer postoji plata(nagrada) i nada na budućnost. Što je veća žalost, to će biti veća radost. Posle Svoje krsne smrti, Vaskrsenja i Vaznesenja, Hristos šalje Duha Svetoga, Koji nas poučava svakoj istini i utešuje istinom. On zida Crkvu Svoju, vođenu Duhom Svetim, a u njoj su ubijeni mladenci - njeni mučenici i njena slava. A njihova krv je seme Crkve.

Čini se da na zemlji nema većeg iskušenja, nego videti ubistvo dece. Ali, postoji ono što je neizmerno strašnije - a to je kada mi dopuštamo duhovno i moralno ubistvo naše dece."Ne bojte se onih koji ubijaju telo - kaže Gospod - a duši ne mogu nauditi". Zato što postoje dve smrti. Postoji dakle i druga smrt o kojoj govori Otkrovenje. Ona je povezana sa odbacivanjem Gospoda koje se projavljuje možda više od svega u ubijanju naše sopstvene dece pre njihovog rođenja i u njihovom razvraćivanju. I zato postoje dva plača. O, kada bi Rahiljin plač postao danas pokajnim plačem čitavog čovečanstva za ubijenim dušama ili telima dece! Tada bi mi svi saznali da je sa nama Bog. On spašava od smrti Mladenca Hrista da bi mi svi uvideli da je nada na Božiji Promisao - odgovor na beznadežnost ljudske situacije u kojoj smo se i mi našli.

 

Časopis "Ruski dom,

br. 1. 2005. g

 http://www.svetosavl..._Sargunov30.htm

[JESSY]

„Postepeno mi se otkrilo, da linija, koja deli dobro i zlo, prolazi ne među državama, ne među klasama, ne među partijama – ona prolazi kroz svako ljudsko srce – i kroz sva ljudska srca… čak u srcu, obuzetom zlom, ona zadržava mali kutak dobra. Čak je i u najboljem srcu – neiskorenjeni ugao zla.“ (Aleksandar Solženjicin „Arhipelag Gulag“

[Иван Ивковић]

Откривајући пророку Мојсију светост Аврамовог живота, Бог показује Праочевим духовним наследницима кроз све векове, колико се он храбро и болно пробијао кроз патње и невоље ка светлости вечног Божијег блаженства. Зашто Бог проводи Праоца овако тегобним путем пре него што је одлучио да испуни дато му обећање да ће са Саром родити наследника и имати безбројно духовно потомство? Свети Јован Златоуст одговара: „Зато да би показао Аврамову слободну вољу; да би по целој васељени објавио његову одважност и да би све потомке његове научио да заповести Божије треба предпоставити деци, и природи, и свему имању, па и самој души својој.“

http://www.crkva-kassel.de/?p=2477

[JESSY]

ЗАШТО СТРАДАЈУ НЕВИНА ДЕЦА?

 

 

Трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих.

Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу?

Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје.

Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. „Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа.“ (1Кор. 15,55).

Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству „природних емоција“ – мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог.

 

Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом – Христом и људској природи је враћено достојанство – она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно „с десне стране Бога Оца“. Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње.

Насупрот овој еванђелској филоСофији (љубомудрију) живота је демонска филоЗофија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе „Божије грешке“ што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује.

 

Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави.

Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.

 

Архимандрит Сава Јањић

 

http://beograd.in/zasto-stradaju-nevina-deca/

[Данче*]

зашто Бог ћути.

 

ЗАШТО БОГ ЋУТИ (читање 1 мин, мудрост заувек)

Стара норвешка легенда говори о човеку по имену Хаакон, који се увек молио и разматрао лик распетог Христа.

Распеће пред којим се молио било је врло старо и људи су пред њега долазили молити се с много вере и наде, а многи су Христа молили за чудо.

 

Једног дана Хаакон, пустињак, желео је Исуса замолити за услугу. Подстакнут осећањем великодушности, доброте и љубави клекнуо је пред распеће и рекао: ”Господе, ја желим трпети и умрети за Тебе. Допусти ми да заузмем Твоје место. Желим… постати Ти на крсту.” И нетремице уперивши очи у Њега, очекивао је одговор.

Тада је Господ отворио своја уста и проговорио. Његове речи долазиле су с небеса, попут шапта, али и као упозорење: ”Мој верни слуго, испунићу ти жељу, али само под једним условом.” – “Којим, Господе? Је ли то нешто тешко? Спреман сам га испунити уз твоју помоћ, Господе!” – одговорио је стари пустињак. ”Слушај ме добро: Шта год да се догоди и без обзира шта видиш, увек мораш остати у ћутњи.” Хаакон је одговорио: “Обећавам ти то, мој Господе!” И онда су заменили места. Нико није ништа приметио, нико није препознао пустињака ексерима прикованог на крсту.

 И дуго времена он се држао договора и никада није никоме проговорио ни речи. Али једнога дана дошао је богаташ, и након молитве заборавио под крстом свој новчаник. Хаакон је то видео и ништа не рече. Није проговорио ни када је пола сата дошао сиромах, пронашао богаташев новчаник и задржао га. Ћутао је и када је убрзо након тога пред крст клекнуо младић молећи за благослов пре поласка на дуго путовање. У том је тренутку стигао богаташ тражећи изгубљени новчаник. Не нашавши га, помислио је да га је младић узео.

Богаташ је бесно повикао на младића, “Врати ми новчаник који си ми украо!” Младић је у чуду одговорио: “Ја нисам украо никакав новчаник!” Богаташ је одвратио, “Још и лажеш, одмах да си га вратио!“. Младић је понављао, “Кажем ти, ни од кога нисам узео никакву торбу ни новчаник“. Тада га је богаташ почео бесомучно ударати. У том тренутку одјекнуо је снажан глас: “Престаните!” Богаташ је погледао у вис и видео лик који му је проговорио, био је то Хаакон који није могао ћутати, него се јавио с крста, у одбрану младића и корећи богаташа због лажне оптужбе. Богаташ је запањен одмах отишао, а убрзо је отишао и младић у журби због путовања. Кад под крстом више није било никога, приступио је Христос своме слузи и рекао му: ”Сиђи с крста, ниси достојан да заузимаш моје место. Ниси испунио обећање и ниси задржао тишину.“

“Господе – рече Хаакон – како бих могао допустити такву неправду?“

Исус је поновно био на свом старом месту на крсту, а пустињак је стајао у подножју крста. Тада Господ настави говорити: “Ти ниси знао да је за богаташа било добро да изгуби свој новчаник, јер је у њему био новац уз помоћ којег је намеравао блудно грешити с младом девицом. Сиромах је, напротив, добро учинио задржавши новац јер је живео у крајњој беди и отишао је нахранити децу. За младића би било боље да га је богаташ претукао, јер тада не би био отишао на пут. Видиш, он је сада мртав, погинуо је пре неколико минута у бродолому. Ти ово све ниси знао, АЛИ ЈА ЈЕСАМ. То је разлог зашто Ја ћутим“. То рекавши, Господ поновно ућута.

Ми се често питамо: Зашто Бог не одговара на наше молитве… Зашто Бог ћути? Многи од нас би желели да нам Он одговара у складу с нашим жељама и маштањима … али Божији пут је друкчији. Он познаје прошлост, садашњост и будућност (Хеб 13: 8). Бог нам одговара и у тишини… ми морамо бити спремни да га слушамо и чекамо Његов одговор.

 

http://www.balkanspress.com/index.php/magazin/duhovnost/3399-zasto-bog-cuti-citanje-1-min-mudrost-zauvek

[Vasa L.]

Inace mnogo stvari na ovu temu se moze naci kod savremenog pravoslavnog duhovnika i mitropolita Nikole Hadzinikolaua,

koji se pored ostalog osvrce na probleme umiranja dece na onkologiji,

medjutim kako i sam kaze i on vise ima pitanja nego odgovora.

 

 

 

Нарочито је потресна бесједа на семинару подршке дјеци обољелој од рака и њиховим породицама. Ушавши у просторију гдје су лежала та дјеца, затечен је што је ту било мање књига но ликова. Мноштва научних знања мање од изобиља истине живота. Недоумице и непознато било је много блијеђе од сјаја необичне љубави која је испуњавала тај простор. Најљудскије питање које родитељи ове дјеце постављају јесте: Зашто мени, Боже мој? Суочен са њиховим болом, ни не покушава да да директне одговоре, као ни готово нигдје на другим мјестима у овој књизи, али зато поставља она права и суштинска питања, која су сама по себи одговори и спознања. Зашто ли су ствари толико тешке? Зашто истина, док је очигледна, није и лако схватљива. Зашто да се Бог само открива, али да Га није могуће открити? Зашто да се крије, да се не види („Бога нико никада није видио.")? Зашто да се јавља, а да није видљив? Зашто да нам се дарује, даје, а да Га се не можемо наситити? Зашто да Бог на крају на неки начин бива препозназљив, али не и схватљив? Зашто је ријеч Његова изражена „у причама"? Зашто да није схватљив када говори о божанству Своме и зашто када појашњава тајне Своје бива још тежи? Зашто, док је толико велики, имамо само капљице Њега у животима нашим? Док је толико близу - унутар нас -док је ближњи, изгледа као да је далеко? Док је на земљу дошао, обитава на небесима? Док нам је потребно да Га познајемо, и даље нам је непознатљив? Зашто да нам је Он више питање, недоумица, невјерица, сумња, дивљење, него одговор? Зашто да нам Га је мало, а не много, зашто да је тишина а не ријеч? Зашто је чудо толико ријетко, поглед на Њега магловит и присуство Његово тајна?

 

На крају, Митрополит Никола Хаџиниколау не даје одговор, само смјернице не би ли понукао биће на границама свјетова, човјека, на Сусрет.

http://arhiva.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/1190

[JESSY]

Kroz bolesti i sve nedaće uopšte Bog nam kao Otac pokazuje svoju blagonaklonost jer traži način da nam preda Svoju svetost: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12;78). Kad god patimo, jasno se pokazuje da smo čeda Božija. A ko ne bi poželeo da bude čedo Božije? Ako dakle želiš da budeš čedo Božije, patnje i iskušenja koja ti Bog pošalje pretrpi sa zahvalnošću, verom i nadom.

 

Stradanja koja doživimo tokom čitavog života nisu dostojna da se uporede s neizrecivim dobrima, od Boga priugotovljenim za one duše koje nose krst, bez obzira da li te patnje potiču od same (čovekove) prirode, od drugih ljudi ili od đavola. Kad god nas napadne neka strast ili slabost i mi joj se suprotstavimo, ona može biti uzrok da se udostojimo blaženstva: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života (Jk. 1;12).

 

Svi svetitelji su kroz život prošli uz mnoge patnje i višestruke muke, uprkos činjenici da greh nije imao nikakvo pravo da ih ražalošćuje. I pored toga, njihov život je često bivao istinsko mučeništvo. Kakvo ćemo opravdanje ponuditi mi, koji smo pali u mnoge grehe i koji smo njima obuzeti, kada za sebe tražimo pravo da kroz ovaj život prođemo bez muka i patnji? Sasvim je izvesno da smo odgovorni za greh i, prema tome, potreban nam je bič spasonosne kazne Božije, kako bismo imali tu sreću da blagodaću milosrđa našeg čovekoljubivog Boga budemo spaseni u Carstvu Nebeskom.

 

STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)

[JESSY]

Човјек, биће на границама свјетова: Зашто мени Боже мој?

Tagged:

• Човјек, биће на границама свјетова

50:00 минута (8.58 МБ)

Изабрани текстови, бесједе и предавања митрополита Николе Хаџиниколауа.

Сви Хришћани се прије или касније, у разговорима са невјерујућим сусретну се са питањем - А дјеца? Зашто су дјеца крива? И колико год познавали књишке одговоре на ту тему, увијек је ужасно тешко говорити о томе онима који пролазе кроз страшна искушења болести и страдања.

Управо на то питање је покушао да одговори Митрополит Никола Хаџиниколау говорећи на трећем семинару психо-социјалне подршке дјеци обољелој од рака и њиховим породицама на онколошком одељену дјечије болнице Аглаија Киријаку, новембра 2002. године.

 

Ушавши у просторију гдје су лежала та дјеца, Митрополит је затечен што је ту било мање књига но ликова. Мноштва научних знања мање од изобиља истине живота. Недоумице и непознато било је много блијеђе од сјаја необичне љубави која је испуњавала тај простор. Најљудскије питање које родитељи ове дјеце постављају јесте: Зашто мени, Боже мој? Суочен са њиховим болом, ни не покушава да да директне одговоре, као ни готово нигдје на другим мјестима у овој књизи, али зато поставља она права и суштинска питања, која су сама по себи одговори и спознања.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/13997/27_12_2013_covjek_bice_na_granicama_svjetova_br.5.mp3

[JESSY]

Послушај! Сам Бог каже:

''и призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме''(Пс. 49, 15).

Невоље нас утврђују у вери и уче да светску славу сматрамо ништавном.

Чврсто веруј да нас, без Божијег допуштења, никаква патња или туга не могу посетити, нити длака са главе пасти. Иако смо склони да за своју несрећу окривљујемо зле намере или слабости ближњега, то су, у стварности, само средства у рукама Божијим, средства нашега спасења. Стога, имајмо срца и молимо се нашем Господу, Који стално бди над нашим спасењем и подређује му и оно што сматрамо срећом и оно што сматрамо несрећом.

(старац Макарије Оптински)

[Дијана.]

Будући да својом преданошћу ангелоподобном начину живота следите Христа Спаситеља, ваша највећа дужност је да прихватите сваку патњу, без обзира да ли она потиче од природе, лењости, огреховљености или од других људи. Ако хоћемо да живимо животом по Христу, дужни смо да се покоримо Божијој вољи, јер све долази од Бога. Будући пак да долази од Бога, онда је то и Божија воља и Бог тако заповеда. Зар се нећемо потчинити? Зар нећемо ускликнути заједно с блаженим Јовом: „Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње“ (Јов 1;21)?

Страдања која доживимо током читавог живота нису достојна да се упореде с неизрецивим добрима, од Бога приуготовљеним за оне душе које носе крст, без обзира да ли те патње потичу од саме (човекове) природе, од других људи или од ђавола.

Старац Јефрем Светогорац – „Очинске поуке (избор из писама и беседа)“

 

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/03/23/ocinske-pouke-o-patnji-bolu-i-trudu/

[JESSY]

Сигурно да нема особе која у неком тренутку у свом животу није доспела у озбиљан проблем или јој се догодила велика невоља. Ако смо верујући људи, можемо се запитати „зашто је Бог допустио да нам се овако нешто деси“.

Православни психолог Викторија Борисовна у овом видео снимку сажето објашњава колико је важно на правилан духован начин сагледати целу ситуацију и тек онда, са потпуним прихватањем и разумевањем смисла, бити у стању да заиста применимо савет Светог Игњатија Брајнчанинова који је рекао да приликом невоља треба говорити: „Слава Богу за све“.

Ја бих додала да, без поверења у Бога и схватања свог места у поретку ствари као и разумевања како Бог заиста делује у нашем животу није могуће одистински, без задршке, без спољашњег глумљења пред самим собом и Богом, аутентично изговорити ове дубоке речи „Слава Богу за све“